Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o transportu opasnog tereta i zajedno sa ovim zakonom u okviru objedinjene rasprave i još jedan sporazum vezano za vazdušni saobraćaj između Vlade Republike Srbije i Republike Egipat. Naravno, nešto više ću reći o ovom zakonu, jer mislim da je suština u tome i da je to izuzetno važan zakon, da o njemu treba da se kaže nešto više.
Posle nekoliko zakona iz oblasti saobraćaja i transporta, razmatramo i ovaj zakon i to, kao što reče gospodin Mrkonjić, kao potpuno nov zakon. Moram da kažem da je dobro što je Vlada odlučila da predloži potpuno nov zakon, jer ova materija koju sadrži ovaj zakon do sada je razmatrana kroz nekoliko različitih sporazuma, onda kroz različite uredbe i kroz nekoliko drugih zakona, tako da je na jednom mestu ambicija predlagača da se sve to objedini na jednom mestu. Takođe mogu da kažem još jednu stvar, a to je da je Vlada, odnosno predlagač u ovom zakonu usvojio neke primedbe koje je Srpska radikalna stranka imala u okviru prethodnih zakona, a koji se tiču terminologije.
Naime, u prethodnom zakonu koji smo nedavno razmatrali, radi se o Zakonu o vazdušnom saobraćaju. Mi smo napisali jedan amandman, da se reč "autoprevozilac" zameni rečju "autoprevoznik". Vi to tada niste učinili, sada ste to ovde učinili i smatram da je to dobro.
Međutim, moram da kažem, ove dve stvari su jedine stvari koje su dobre u ovom zakonu, jer ovo je zaista jedan od najlošijih zakona iz oblasti saobraćaja i transporta, a imali smo prilike u ovom parlamentu u skorije vreme da razmatramo više ovih zakona.
Naime, ovaj zakon se ne bavi suštinom transporta opasnog tereta, nego se pre svega, više bavi administrativnim pitanjima i onda se može steći jedan utisak da je suština ovog zakona da se formira uprava za transport opasnog tereta.
Ova uprava za transport opasnog tereta, po svojoj suštini, predstavlja jedan monopolistički organ, čiji cilj nije to da na pravi način funkcioniše transport ovog opasnog tereta, već da se ovom upravom uspostavi monopol nad ovom oblašću, da se disciplinuju učesnici u transportu opasnog tereta, a na osnovu nekih stvari koje se mogu primetiti u zakonu može se slobodno reći i zaključiti da se takvi reketiraju, učesnici u transportu opasnog tereta.
Kada slučajno ne bi znali naslov ovog zakona o kome danas govorimo, a razmatrali njegovu suštinu, mogli bismo u prvi mah doći do jednog zaključka da se ovde radi o jednom zakonu koji je pre svega vezan za oblast obrazovanja, znači nečega što se tiče delokruga obrazovanja, i u najgorem slučaju nešto što se tiče nekih instituta, a čija je osnovna stvar edukacija.
Naime, ponovo ću nešto reći o ovoj upravi za transport opasnog tereta jer to je najveća primedba što se tiče SRS. Nova uprava je centralna tema ovog zakona, a pored toga nigde se ne razrađuje detaljno kako funkcioniše ta uprava, ko čini upravu, koja je kvalifikaciona struktura te uprave, koliko će uprava imati zaposlenih i slično.
Pri kraju ima određenih stvari u prelaznim i završnim odredbama. Vratiću se na to, ali nigde se ne govori suštinski vezano za ovu upravu, tako da se može zaista zaključiti da je ona jedan paraorgan koja ima svoj monopolistički položaj, ogromna ovlašćenja, a gotovo nikakvu odgovornost.
U okviru uprave se pominje nekakav savetnik, a onda nekakvo ovlašćeno telo za ocenjivanje usaglašenosti vozila za transport opasnog tereta, pa onda veliki broj inspektora i to sve predstavlja jedan začarani krug, gde međusobni odnosi, obaveze i delokrug poslova tih elemenata nije dovoljno definisan tako da mislim da će ta uprava imati velikog problema u svom funkcionisanju.
Moraću još jednom da kažem da je zadatak ove uprave toliko prenaglašen i toliko je stavljen u suštinu ovog zakona, maltene kao da se drumovima Srbije transportuje polovina ukupnog svetskog opasnog tereta. Uprava je preglomazan organ i kadrovi koji budu radili u njoj neće moći da obavljaju to na pravi način.
Što se tiče ovlašćenog tela koje se spominje u upravi, telo koje ocenjuje usaglašenost tipa vozila, daje uslove, preporuke koje vozilo može učestvovati u transportu opasnog tereta, nigde se decidno i jasno ne kaže pod kojim uslovima to ovlašćeno telo daje ovlašćenje, da li neko vozilo može ili ne može obavljati pomenuti transport i onda praktično ispada da ta stvar je stvar pojedinaca, odnosno njihove subjektivne procene ili ocene, znači njihovo neko diskreciono pravo, a to uvek u sebe može uvući određene zloupotrebe.
Svi zakoni ili većina zakona koje donosi ova vlada su ionako teško primenljivi. Neki su totalno neprimenljivi i zato se dešava da vrlo često u ovom parlamentu vršimo njihove dorade, dopune, izmene itd., ali mislim da će ovaj zakon biti jedan od onih zakona koji će biti najteže primenljiv od svih zakona iz oblasti saobraćaja i transporta.
Kada je reč o finansijskim sredstvima odnosno o proceni finansijskih sredstava koja su neophodna za implementaciju ovog zakona, onda se kaže da iz budžeta Republike Srbije nije potrebno izdvajati dodatna sredstva za popunjavanje radnih mesta već samo određenu sumu, odnosno materijalne troškove za početak rada ove uprave.
Dalje se kaže da će se popunjavanje novootvorenih radnih mesta vršiti preraspodelom i ostalih državnih organa i to putem internog konkursa. Mogu i da vam verujem da ćete vi to tako raditi, da ćete prekobrojne iz nekih drugih državnih organa staviti u ovu upravu.
Ali, zaboravlja se jedna stvar ovde, da se radi o usko specijalizovanom poslu gde neće moći svako da radi ovaj posao i bez obzira na činjenicu koliko će biti prekobrojnih u jednom, drugom, trećem ili ne znam već kojem državnom organu, čisto sumnjam da će mali broj njih ispunjavati ove uslove i onda ćemo doći u situaciju da opet na mala vrata zapošljavamo ljude. Širi se državna administracija a ovde se lepo kaže u zakonu da neće biti novih zapošljavanja.
Iz tog razloga SRS je intervenisala velikim brojem amandmana i ideja nam je bila kod podnošenja i pisanja tih amandmana da se koliko-toliko popravi ovaj zakon odnosno da se spreče monopoli o kojima sam govorio i da se ovakve stvari dovedu na neku normalnu meru.
Drago mi je što je tu ministar, gospodin Mrkonjić i nekako se baš uvek podesi da kada govorimo o nekom zakonu ispred poslaničke grupe SRS, da je sa druge strane, odnosno predstavnik Vlade gospodin Mrkonjić. Naravno, ne želim da kritikujem njega kao ministra. Gospodine Mrkonjiću, vi znate da SRS ima određeni respekt prema vama. Nemamo ništa negativno vama kao čoveku i ministru da kažemo.
Neki put izbegavamo da kritikujemo nešto, ili previše da kritikujemo nešto za šta ste vi zaduženi ispred Vlade. Mnogo puta smo u prilici da pohvalimo nešto što ste dobro uradili, ali stvarno ovoga puta moram da kažem da se u ovom zakonu nema šta pohvaliti.
Krenuću da potkrepljujem ovo o čemu govorim i činjenice kroz neke konkretne stvari za ovaj zakon. U najkraćim crtama ću dati i naznačiti najvažnije primedbe. Kada bude rasprava u pojedinostima, nadam se da ćemo se opet videti ovde i još više ćemo to razgraditi i apsolvirati.
Član zakona koji govori o nadležnostima uprave za transport opasnog tereta, a na nadležnosti koje se odnose na obrazovanje ispitne komisije, za proveru stručne osposobljenosti i komisije za sastavljanje ispitnih pitanja, tu imam dosta primedbi. Nigde su tu ne kaže kod ovih stvari – ko, kako i šta treba da radi i koji ljudi treba da sastavljaju pitanja, koji ljudi treba da budu u komisiji za obavljanje stručnih pitanja. Mislim da se tu apsolutno ne uvažava struka.
Mogu vama verovati na časnu reč da ćete vi angažovati ljude iz struke, ali u zakonu to nigde ne stoji. Mogu da zaključim iz ovoga, da će možda i šoferi, oni koji transportuju opasni teret, da će neko od njih na osnovu svog iskustva sa terena sastavljati ili predlagati neka ispitna pitanja.
Smatram da među članovima komisije, a to treba da stoji i u zakonu, treba da se nađu pre svega ljudi od struke, ljudi sa odgovarajućih fakulteta, čija je delatnost upravo ovo što tretira ova uprava. Pre svega, tu mislim na ljude, odnosno profesore Hemijskog fakulteta, Tehnološkog fakulteta, Mašinskog fakulteta, Fakulteta zaštite na radu, koji je u Nišu, Saobraćajnog fakulteta itd.
U zakonu postoji i veliki broj nelogičnosti. Na jednom mestu se kaže – učesnik u transportu treba da dostavi godišnji izveštaj savetnika. Naime, savetnik za bezbednost u transportu opasnog tereta je obaveza koja se zakonom propisuje. Zakon propisuje obavezu postojanja savetnika i da svi učesnici u transportu imaju jednog ili više, zavisno od delokruga, odnosno obima svog posla, savetnika.
Sada, učesnik u transportu opasnog tereta, on ne želi savetnika, naprotiv, njemu lično savetnik ne treba. Njemu savetnik predstavlja samo jedan balast, na osnovu koga će morati da plaća određenu sumu i povećavaju mu se troškovi, ali to je zakon propisao i gotovo. On to mora da prihvati. Tu ništa nije sporno.
Ali, zakon kaže da izveštaj savetnika treba da dostavlja učesnik u transportu opasnog tereta. Lično mislim da izveštaj treba da predaje i da ga dostavlja onaj ko ga je pisao. Naravno, pisao ga je savetnik i on treba da ga dostavlja, a ne onaj ko je učesnik u transportu opasnog tereta.
Zakon na mnogo mesta pominje pojmove – nastava, nastavni planovi, nastavni program. Ovde hoću da sugerišem jednu stvar, kada se ovi izrazi koriste, moramo biti oprezni, jer privredna društva, pravna lica koja se bave transportom opasnog tereta ipak nisu obrazovne ustanove, a nastavni planovi, nastavni programi i nastavni sadržaji su izrazi koji se najviše i gotovo isključivo tiču obrazovnih institucija ili nekih instituta čiji je zadatak edukacija.
Tu mora da se pravi neka razlika i uvek da se ogradi od toga da to nije škola, kao što sam u jednom delu svoje diskusije rekao, kada ne bi znali naslov ovog zakona, možda bi smo mogli zaključiti da se ovde radi o nekoj obrazovnoj ustanovi, a ne o jednom zakonu koji tretira transport opasnog tereta.
U jednom od članova zakona se govori i o merama koje treba preduzeti u slučaju nestanka opasnog tereta. Tamo se propisuju ti uslovi i u redu je sve to. Ipak, radi se o veoma ozbiljnom poslu, o veoma ozbiljnoj materiji. Ja ću i posle, u okviru vremena koje pripada poslaničkoj grupi, da govorim o ovome. O tome ću nešto detaljnije reći.
Ovde se predviđa jedna stvar koja po meni treba da se unese u zakon. Tamo se kaže da ako iz bilo kojih razloga nestane opasni teret, onaj ko je prevozio teret i drugi učesnici u tom poslu, moraju da preduzmu sve da pronađu taj teret. Međutim, moramo biti svesni činjenice da neki put teret može da nestane na taj način što će da ispari. Tada ne možemo, i pored najbolje volje i svih preduzetih mera, pronaći teret koji je otišao u atmosferu.
Da bi zakon bio bolje definisan i da bi bio praktičniji, intervenisali smo amandmanom u ovom smislu, pa sam zato to ovde i predložio.
U zakonu se dalje na jednom mestu govori da zaposleni koji je stručno osposobljen je dužan da obnovi svoje znanje. Ovo je po meni jedna potpuno nejasna formulacija. Ako se kaže – dužan je da obnovi svoje znanje, njemu se praktično ostavlja na volju da li će ili neće da uradi, kao detetu, da li će ili neće uraditi domaći zadatak.
Mislim da u zakonu treba jasno da stoji – dužan je da prati savremene tokove u okviru ovoga i u određenom vremenskom periodu, da li je to godinu dana ili dve, tri, pet, nekada je bilo pet godina, a vidim da se ovde predlaže da to bude i manje i slažem se. Treba tačno da se definiše kada, pod kojim uslovima i za koliko treba da obnovi to znanje.
Takođe, primetio sam jedan nedostatak kod policijskih službenika koji kontrolišu transport u drumskom saobraćaju. Njima se daju prevelika ovlašćenja u nekim delovima kada je u pitanju transport opasnog tereta. Maltene, zakon polazi od činjenice da su oni stručnjaci za transport opasnog tereta, a naravno da nisu.
Napomenuo sam da je opasan teret zaista jedna opasna stvar. Kasnije ću dati neke podatke gde ćete videti da se radi o zaista ozbiljnoj stvari. Policijskim službenicima se daje prevelik značaj, tako da i tu stvar treba bolje definisati.
Završavam, pošto vreme prolazi. Ako pogledamo Aneks ovog zakona, onaj dodatak gde se vidi, odnosno ona izjava usklađenosti sa propisima EU, videćemo da gotovo ništa nije usklađeno. Sve što radimo, radimo da bi što pre ušli u Evropu itd, a ovde ništa nije usklađeno.
Rokovi za donošenje podzakonskih akata, kako stoji ovde u zakonu, za nešto je tri meseca, za nešto šest meseci. Rok koji je predviđen za potpisivanje usklađenosti sa EU je 2012. godina. Znajući kako funkcioniše ova vlada, daj Bože, ali čisto sumnjam da će ispoštovati ovaj rok. Toliko. Hvala.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Šami.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, kada sam video da je ovaj Zakon o transportu opasnog tereta na dnevnom redu, pomislio sam – eto jednog zakona o kome neće imati šta da se priča.
Ko se iole malo razume o čemu se radi, pomislio bi da je to zakon koji se mora, po logici stvari, bazirati na univerzalnim međunarodnim standardima, na jednom broju ugovora koji je naša država u prošlosti, bez obzira kako se u tom trenutku zvala, potpisala. To je jedna ozbiljna priča koja definiše neku krajnje tehničku materiju koja nikakve posebne veze sa političkim stavovima pojedinih stranaka ne može da ima.
Dakle, onda je stigao ovaj zakon, pogledao sam ga i moram da vam kažem, gospodine ministre, za vašeg mandata ovako loš zakon niste predložili. Naravno, ne optužujem vas, niste vi pisali zakon. Dakle, umesto jednog krajnje tehničkog zakona, koji nije trebalo da ima više od 25-30 članova, vi ste napravili jedan potpuno birokratski i besmislen zakon, a gde god je postojala šansa da nešto pokvarite, to ste pokvarili.
Sve jasno piše u članu 2. Ima šest međunarodnih konvencija koje mi, naravno, moramo da poštujemo jer, na kraju krajeva, nema nikakve veze da li se radi o transportu opasnih hemikalija, eksploziva, radioaktivnih elemenata i tome slično, to ne zavisi od zemlje do zemlje, nego postoje neka pravila igre koja sav civilizovani svet mora da poštuje i, naravno, moramo i mi da poštujemo, uopšte ne zavisi od naših političkih opredeljenja.
Umesto svega toga vi ste napisali jedan zakon gde se neke stvari ponavljaju 116 puta. Kažem, ima 103 člana, a u vrh glave je trebalo 25. Ko god od saradnika da vam je pisao taj zakon, molim vas, zahvalite mu se i nemojte više te poslove da radi, jer on to ne zna.
Ima ozbiljnih primedbi. Rekao sam već, gde god je nešto moglo da se upropasti, to je upropašćeno. Prvo, opet uvodite jedno regulaciono telo koje se zove uprava za sprovođenje poslova. Ne postoji zakon koji je ušao u ovu skupštinu a koji nema bar jedno do pet regulacionih tela koja se uvode. Sve vreme pričamo o smanjenju administracije. Kako mislite da smanjite administraciju ako u svakoj oblasti pravimo novo telo?
Nemojte da se ljutite, ali ovo je posao za nekoliko ljudi u Ministarstvu saobraćaja, koji nisu nikakvo telo, jer kad vi formirate to telo, to telo ima svog direktora, pa direktor ima vozača, pa ima svoju sekretaricu, ima svoje saradnike, ima svoje radnike koji na tome rade i to je jedno 30 zaposlenih. Umesto svega toga, dva, tri, pet, ne znam koliko službenika u nadležnom ministarstvu, u ovom slučaju Ministarstvo saobraćaja, više je nego dovoljno. Šta će vam uprava za ovakve poslove? Meni potpuno nerazumljivo.
Obavezujete sve prevoznike koji se bave transportom opasnih materija da imaju savetnike. Dobro, u redu, razumem. Savetnik, neko ko će biti odgovoran za to kako se organizuje transport opasnog tereta. Napisali ste pet članova o savetniku, ali najbitniju stvar o tom savetniku niste napisali, a to je kakve školske spreme on treba da bude? Znate na šta će da se završi? Završiće se na tome da će savetnici da postaju ljudi koji nemaju šta drugo da rade u firmi.
Dakle, ne postoji jedna reč, a pri tom je jasno da to moraju da budu visoko obrazovani ljudi, jer transport opasnih hemikalija, transport eksploziva, transport radioaktivnih elemenata, to ne mogu da rade nepismeni ljudi. Vama će za to biti zaduženi isluženi šoferi koji zbog lošeg vida ne mogu da sednu za volan. To će vam biti u firmama.
Nema jedne reči, nema jedan uslov. On treba da dobije neki sertifikat itd, ali ne piše kakvu školsku spremu treba da ima, šta mora da bude, a pri tom, ne piše to u zakonu, ali očigledno mu nad glavom visi zatvor. Bilo šta loše da se desi, on će biti odgovoran.
Ne mogu da razumem koja je logika pisca ovog zakona, koji je, kažem, nepotrebno napisao 103 člana. Dakle, 103 člana je napisano, a neke tako elementarne stvari nisu definisane. Pri tom, pojedini članovi se ponavljaju, bilo u stavovima, bilo kroz, da kažem sledeće članove, nepotrebno se komplikuje tekst koji bi mogao biti krajnje jednostavan i elementaran.
Odmah da kažem, DSS je imao jednu dilemu. Mi smo mogli da napišemo jedno 90 amandmana ili da ne napišemo nijedan. Rešio sam da ne napišemo nijedan. Ovo je potpuno nepopravljiv zakon, totalno nepopravljiv, bez ikakve potrebe, jer je loš samo zato što oni koji su ga pisali nisu znali svoj posao.

Iskorišćeno je šest minuta vremena ovlašćenog predstavnika. Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da je ovaj zakon došao u parlament, da načnemo jednu temu koja je izuzetno ozbiljna i o kojoj treba veoma ozbiljno raspravljati. Žao mi je što primećujem da nema ni interesa među poslanicima, a nema ni posebnog interesa u Vladi da se uradi ovako nešto i da se jedan izuzetno veliki problem Srbije konačno razreši.
Ovaj problem godinama egzistira, ali ovo je problem koji mora da se rešava na nivou države, a posebno na nivou grada Beograda i velikih gradova. O ovom problemu niko ozbiljno nije raspravljao. Mi smo svojevremeno pokrenuli izradu projektne dokumentacije da se izbegne transport opasnog materijala, da se izbaci iz grada Beograda.
Kada najopasniji materijali prolaze kroz dvomilionski grad, maltene kroz centar grada, gde je najveća frekvencija i saobraćaja i građana, svakodnevno, mi sada možemo da pravimo bilo kakve agencije, inspektorske službe, revizorske, možemo da polažemo ispite, možemo da radimo šta god hoćemo, o tome sigurno gospodin Mrkonjić zna, kad ovde nema para da se ovaj problem rešava.
Svojevremeno sam dao nalog da se uradi projekat za železnički i drumski saobraćaj i avio saobraćaj, da se kompletno izbegne prestonica, grad Beograd, i da se izvuku opasni materijali iz grada Beograda. Taj projekat je počeo da se radi. Međutim, NIP je zaustavio taj projekat i grad Beograd, jer smo se dogovorili da zajednički platimo projektnu dokumentaciju, da se izradi projekat i da ovaj problem trajno rešavamo.
Projekat je započet, idejni projekat je urađen, ali žao mi je da se na tome ne radi. Mi sada mislimo da pokrijemo čisto Vladu ili neke odgovorne ljude i imaćemo neku ekipu ljudi na koju ćemo prebaciti ovaj problem. Međutim, ovaj problem ništa neće rešiti ako inspektor kazni vozača ili neku firmu itd, kada ljudi ostaje jedno pitanje – kuda će on transport opasnih materijala železnicom kada dođe u Beograd i kada za Pančevo mora da prođe pored Kalemegdana, i mora da prođe preko Pančevačkog mosta i mora da prođe preko Dorćola da dođe u Pančevo?
Bilo je nekoliko slučajeva nažalost, nije bilo velikih posledica, kada se takvi opasni materijali voze, dođe do neke havarije i oni ostaju u centru grada. Stotine hiljada ljudi bi imalo posledice jednog tako opasnog transporta. NIP nije odobrio sredstva i godinama ćuti.
Znam da gospodin Mrkonjić nema sredstva za ovakve projekte, to je u NIP i to je bilo dogovoreno da se uradi još od prodaje "Mobtela" i to je bio zaključak više puta na Vladi, ali ništa se na tome poradilo nije. Opasni materijal ne sme da uđe u dvomilionski grad. Mi cisterne sa najopasnijim materijalom koji izaziva takve posledice u slučaju havarije vozimo kroz srce Beograda.
Dogovor je bio sa gradom svojevremeno da se zajednički to odradi, da se saobraćaj izbaci i prebaci preko Vinče, preko Vinčevačkog mosta gde bi se prebacili i teretni saobraćaj, kompletan transport, znači i drumski i železnički saobraćaj, tako da bi se jednostavno izbegao bilo kakav ulazak u velike gradove. Međutim, to je sve stopirano i evo već nekoliko godina ne radi se ništa. Jeste da taj projekat košta, ali to je u sklopu obilaznice oko Beograda, ovog drugog kraka koji ide, i zato je most na Vinči na Dunavu bio izuzetno značajan i važan.
Svojevremeno sam dao i urađeno je idejno rešenje kompletno da se ovo završi. Mi administracijom, kaznama, inspektorima ništa nećemo rešiti ako kroz srce Novog Sada prolazi opasan materijal, ako kroz sve gradove gde su železničke stanice locirane u gradovima prolazi opasni materijali, vi možete kažnjavati koliko hoćete, ali posledice ne možete izbeći ako do bilo kakvih problema dođe.
Prema tome, za to sam da se ovom pitanju posveti jedna ozbiljna pažnja i gospodin Mrkonjić da ovo pitanje pokrene na Vladi, da se sredstva koja su bila nekada namenjena odvoje u narednom budžetu i da počne da se radi veoma ozbiljno na ovom projektu. Mi znamo da je hemijska industrija za Beograd, za čitav ovaj kraj i u Prvoj iskri Barič, bazirana u Pančevu. Svi ti maltene opasni materijali koji su izuzetno opasni i ulaze i izlaze iz Pančeva i transportuju se kroz Beograd i nastavljaju dalje put Srbije ili dolaze iz inostranstva, iz uvoza, i dolaze na železničku stanicu, čak štaviše u Beogradu, gde se vrši odvajanje vagona i dalje se transportuje ka Pančevu, što pravi izuzetno velike probleme.
O ovim zakonima može se malo više voditi računa, ali ovo nijedan grad, naročito prestonica, ne može dozvoliti da se ovakve stvari događaju. Vi znate da je grad Beograd, koji je na reci Savi i Dunavu, gde se deo opasnih materijala transportuje i tim rekama, transportovao se, sada je sve manje, ali transportovaće se sve više ako zaživi ova strategija da profunkcioniše Sava i da Dunav, proradi punim kapacitetom, kao što se predviđa u EU. Moramo rešiti pitanje i luka i svega, i zatim pitanje na aerodromu.
Zato se i tražila izgradnja kargo centra da bi postojali posebni boksovi i posebno izdvojeni centri za sletanje tih aviona sa opasnim materijalima. Sada to nije slučaj i sada se i ne transportuju opasni materijali avionskim transportom zato što nemamo uslove za tako nešto.
Ovo sa železničkim transportom mora da se izbegne što pre i uopšte železnica da se izbaci, jer smo reku Savu okovali i umesto da Beograd izađe na reke, mi smo potpuno zatvorili Beograd, Kalemegdan, onaj perspektivniji deo reke Save, koji ima velike mogućnosti za razvoj i turizma i mnogih aktivnosti, potpuno je zatvoren i zakovan železnicom koja je opasala reku Savu kroz grad Beograd. Još kada se kaže da pretežno tim delom prolaze opasni materijali, to se mora izbeći.
Prema tome, mora se raditi na tome, a da bi se na tome radilo mora grad Beograd da pokrene i da prihvati razrešenje Prokopa zajedno sa Vladom Republike Srbije. Mi godinama nismo mogli da rešimo taj problem zbog blokade gradskih vlasti grada Beograda koje nisu bile voljne da taj problem reše, već su Vladi Republike Srbije, u kojoj je tada gradska vlast Beograda bila opozicija, pravili probleme, nisu davali određene saglasnosti, tražili velike sume novca koje bi se uplatile za infrastrukturu na Prokopu i tako smo odbijali investitore.
Mi smo dobili ovde investitore, napravili smo međunarodni tender za završetak Prokopa, ali grad Beograd je tražio toliko da kompletnu investiciju je obezvredio i niko nije imao račun da radi, jer grad Beograd umesto da pomogne da dođe neko da razreši problem Beograda, da se dislocira sadašnja železnička stanica i da se ona prebaci na Prokop, on je zahtevao da od toga dobro zaradi, a ne da jednostavno grad Beograd dobije skoro 90 hektara najboljih lokacija na sadašnjoj lokaciji železničke stanice.
Tako da sada opasni materijali ulaze i u železničku stanicu Beograd, u srce Beograda, što ne bi smelo nikako da se dogodi. Ovo je jedno izuzetno važno pitanje, ali napominjem da u budžetu, evo gledam i Predlog budžeta za narednu godinu, razgovarao sam sa mnogim odgovornim ljudima koji rade na tome, ne predviđa sredstva da se ovi problemi razrešavaju ni za Beograd, ni za Novi Sad, ni za centralnu Srbiju, ni za Šumadiju, ni za istočnu Srbiju, nigde.
Mnogo ovih materijala je odlazilo u Prahovo svojevremeno i problem nije rešavan. Znamo da deo pruga koje su izuzetno značajne za ovaj transport jednostavno, išao je od pruge Beograd-Bar ka Nišu, znači i sada pruga Kraljevo-Kruševac ne funkcioniše. Vidim da je nema u programu za rekonstrukciju za narednu godinu. Pominje se Beograd-Vršac sa ogromnim ulaganjima, ali nikako se ne pominje jedna velika arterija, krvotok kroz centralnu Srbiju i spoj Koridora 10 i pruge Beograd-Bar.
Ne mogu da shvatim da je moguće, evo, za vreme mog mandata mi smo radili Požega-Kraljevo, ali ne mogu da shvatim da tri godine se potpuno zaustave radovi na nastavku radova od Kraljeva ka Kruševcu i da se spoji sa Koridorom 10 prema Nišu.
Ne mogu da shvatim da Beograd-Bar, Luka Bar i to se odvoji od Koridora 10, a to je bila izuzetno frekventna i, sami ste rekli gospodine ministre, da je to glavna žila kucavica centralne Srbije, istočne Srbije, znači spoj ova dva koridora i putni koridori koji će ići Beograd-južni Jadran i Koridor 10 treba da se spoje sa ovom lokacijom Pojate-Preljina, je l' tako, i da se to poveže u jednu celinu.
Znači da je potpuno zaustavljen saobraćaj železnički na pruzi Kraljevo-Kruševac-Niš. To je izuzetno značajno za razvoj čitave te regije, ali, evo, vidim u narednim godinama to nije u programu. Znači, forsiraće se Beograd-Bar, nešto će ići Beograd-Vršac, velika investicija, ali ostalo nije u projektu, a ovim železničkim koridorom transportovao se i opasni materijal za hemijsku industriju u Kruševcu, za hemijske industrije "Milan Blagojević" Lučani, za hemijsku industriju, naravno, "Prvi maj", za "Lateks" i ostale fabrike izbegavao drumski saobraćaj koji zbog neprolaska mnogi gradovi nemaju obilaznice.
Zamislite sad cisternu kad naiđe sa otpadnim materijalima koji su eksplozivni i prolaze kroz srce Kraljeva, zbog toga što nema obilaznica i na primer kroz centar grada prolazi cisterna koja je toliko opasna i ne dao bog neke havarije jer mogu biti posledice vrlo velike. Ipak, da je išlo železnicom, bilo bi mnogo bolje i mnogo bezbednije.
Prema tome, molim vas da ne pokrijemo sve ovim zakonom i da kažemo - mi smo rešili opasne materijale, rešili smo opasni otpad, a u stvari nismo ništa rešili i dalje će vagoni da prolaze pored Kalemegdana, i dalje će železnička stanica ostati gde je i sada i dalje ćemo imati te probleme koje i danas imamo i saobraćaj koji nije dozvoljen da prolazi kroz velike gradove kao što su Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak itd. Znači, mora se izbeći ovo.
Zato vas molim da u narednom budžetu nastavite projekat i da krene projekat od Bubanj potoka ka Pančevu, i železnički i drumski. To je već idejno sve razrađeno. Mislim da su prva sredstva i data i uplaćena, i to se radilo i zaustavilo. To mora da se nastavi jer samo tako ćemo jednom obilaznicom u širokom luku, preko Ostružnice, preko Orlovače, Bubanj potoka, obići grad Beograd sa opasnim materijalima u drumskom saobraćaju, a isto tako preko Rakovice obići ćemo i u železničkom saobraćaju ovim koridorom koji će potpuno biti siguran, bezbedan i obići ćemo centar Beograda.
Obići ćemo ono što se sada radi, otvoriti Kalemegdan, otvoriti pristaništa ka Kalemegdanu i pružiti šansu za veliki beogradski razvoj turizma za strance koji dolaze i prolaze Beogradom, zato što nemaju gde da pristanu jer odmah je pruga sve opasala, zatvorila, ne može da priđe ni taksi, ni bilo koji vid putničkog saobraćaja zato što je to zatvoreno i za sada je tako.
Pančevački most je izuzetno rizičan jer ima i mnogo veliki saobraćaj. Zamislite cisternu kada je jednom bila, pomoćnici se sećaju sigurno, kada je bila havarija na Pančevačkom mostu jedne cisterne, a blokiran je saobraćaj satima i ne postoji tehnika da izbacite cisternu, da je dislocirate jer, jednostavno, ona je ušla na most i nalazi se u jednoj koloni koja je nepregledna i onda smo imali niz problema koji su pratili ovakve transporte.
Prema tome, vidite sa gospođom Kalanović, neka malo odreši kesu. Ne može da izbegava ovako važne projekte i ne mogu da se zanemare projekti koji život znače, jer kada bi jedna cisterna izazvala havariju u centru Beograda sigurno bi posledice bile stotine hiljada ljudi koji bi oboleli, razboleli se.
Rešava problem i grada Pančeva i čitavog niza zagađenja, znači, ekološke probleme rešava ovaj deo koridora koji je predviđen i koji se projektuje. Zato vas molim, opredelite se, ubedite premijera, ministarku finansija da ta sredstva moraju da budu namenjena, jer Beograd, sa preko dva miliona stanovnika, ne može da toleriše više to.
Gospodine ministre, Prokop mora da se pokrene. Mi smo bili na ivici da krenu radovi, samo da je grad Beograd potpisao, ali grad Beograd neće, on hoće po kvadratu da uzme tarifu za infrastrukturu koja je već tamo napravljena pre 20 godina i traži da je ponovo naplati. Nijedan investitor koji je dolazio to nije hteo da prihvati. Oni sada žele da naplate po kvadratu i kišnu kanalizaciju, i trafo stanica da se uradi, što je trebalo pre 20 godina.
Naravno, pokojni Branko Pešić je to uradio svojevremeno i nema smisla sada plaćati nešto što je urađeno. Evo, "Trigranit" kada je dobio posao, zbog toga je raskinut ugovor jer su ljudi pitali – kako da platimo nešto što već postoji ovde? Onda su iz grada Beograda rekli – znate, tarifa je takva po kvadratu, a to sve ulazi i ponovo mora da se plati, i to niko nije hteo da prihvati.
Tamo su, što se saobraćaja tiče, predviđene velike podzemne garaže koje mogu da prate i da olakšaju broj automobila koji se parkira u toj zoni. To je izuzetno kvalitetan projekat koji mora da se uradi. Povezuje se i za Koridorom 10, sa auto-putem koji je neposredno tu i razrešavaju se mnogi problemi koji su značajni za Srbiju i značajni za Beograd. Toliko. Hvala.
Nadam se da ćete učiniti sve, a mi ćemo ovde pomoći u parlamentu da ovi projekti zažive i da nastave da se rade i da se grad Beograd oslobodi železničke pruge oko Kalemegdana, i da oslobodimo Savu i da Beograd konačno izađe na Savu jer to bi mnogo značilo za ovaj stari deo Beograda.

Osamnaest minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena predsednika poslaničke grupe.
Da li još neko od ovlašćenog predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Vi, ministre, možete da dobijete reč kada god je zatražite, po Poslovniku. Ako želite, samo izvolite i prijavite se. Poslovnik propisuje ponašanje za sve nas. Predstavnik Vlade dobija reč kada god zaželi.
Ukoliko se više niko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, obaveštavam da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Napred Srbijo, SRS i ZES.
Dajem reč prvom govorniku po listi i redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč, narodni poslanik Mićo Rogović, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ne bih hteo da se ponavljam, ali  zaista je, ako se iole udubimo u ovu problematiku i oblast koju reguliše Predlog zakona o transportu opasnog tereta, evidentno da je zakon, nažalost, toliko loše urađen da će on u budućnosti, ako bude usvojen, a evidentno je da će biti usvojen, stvoriti velike probleme u radu prevoznika koji se bave prevozom opasnog tereta, mnogima od njih, nažalost, onemogućiti rad, iako su sve do danas te poslove uspešno obavljali i sve to će evidentno uticati i na poskupljenje transporta i na pad privrednih aktivnosti.
Predlog zakona, nažalost, sadrži takve nedostatke da ga je skoro nemoguće popraviti amandmanima, pa u ime poslaničke grupe SNS skrećem pažnju i vama i javnosti da ovaj predlog zakona povučete iz procedure.
Da ne bi bilo ponavljanje, možete da uđete na sajt Ustavnog suda Srbije i da vidite sednice koje su održane 28. i 21. oktobra, 42. i 43. sednica, da su dva bitna zakona, Zakon o radu Agencije u borbi protiv korupcije i Zakon o elektronskim komunikacijama, doživeli neustavnost pri donošenju u skupštinskoj proceduri i verovatno će biti proglašeni neustavnim.
Zbog jednog sličnog zakona koji je danas na dnevnom redu, skrećem pažnju i na povlačenje ovog zakona i doradu, tako da bi ova materija zaista sadržana u 103 člana Predloga zakona, sa nažalost 150 kaznenih odredbi koje su četvrtina teksta predloženog zakona, bila povučena iz procedure. Krenimo redom.
Predlog zakona o transportu opasnog tereta u članu 2. stav 2. propisuje neposrednu primenu međunarodnih konvencija i direktiva EU. Svima je poznato da se iste ne mogu primenjivati neposredno. Veći deo međunarodnih ugovora i direktiva EU navedenih u članu 2. stav 2. niti je potvrđeno od Narodne skupštine niti je objavljeno u službenim glasnicima, niti je prevedeno na srpski jezik itd. Sve to govori da je u suprotnostima sa Ustavom.
Takođe se iz Predloga zakona ne može saznati o kojim aktima je reč i o kojim se aktima radi, niti su navedene njihove precizne oznake, niti gde i kada su objavljeni i o kakvoj verziji se radi, jer deo tih pomenutih stavova i odredbi odnosno konvencija i direktiva EU su u odnosu na Predlog zakona preživele veoma bitne promene osnovnih odredbi, tako da se u suštini on danom usvajanja u Narodnoj skupštini ne može da dovede u saglasnost sa istima.
Ne mogu da ne napomenem da su brojne odredbe ovoga predloga zakona toliko nerazumljive, što zaista dovodi u pitanje da li su stručnjaci, mimo pravnika koji su evidentni i priznati u oblasti transporta opasnog tereta, bili uključeni u izradu ovoga predloga zakona? Još jednom napominjem da deo odredbi, veći deo odredbi zaista nije u skladu sa Ustavom i pravilima međunarodnog prava. Stoga će verovatno postupak pred Ustavnim sudom dovesti do toga da se odredbe ovoga zakona ponište.
Ono što je gospodin Šami rekao, moram još da se nadovežem na nadležnosti novoformirane uprave za transport opasnog materijala. One su tako propisane da će neminovno dovesti do sukoba nadležnosti sa drugim državnim organima, što će se evidentno štetno odraziti na rad prevoznika opasnog tereta i zainteresovanost investitora za ulaganje u saobraćaj.
Samo osnivanje uprave zaista nema nikakve logike, osim ako se time želi postići ono što se i dosadašnjim mnogobrojnim državnim organima i agencijama htelo postići, a to je – upošljavanje novog broja službenika. Za iste te službenike treba obezbediti platu, prostor za rad, itd.
Gospodine ministre – da li ćete da uvedete doprinose na penzije, jer ne znam više odakle, od kog sektora i privrednih subjekata ćete novonastale troškove namirivati, a koji su neophodni i potrebni za rad pojedinih uprava, agencija i svih ostalih koji će biti stvoreni? Takođe tvrdimo da je broj rukovodilaca novoformirane službe toliki i da će on biti verovatno veći u odnosu na broj ljudi koji se sada bavi ovom materijom u vašem ministarstvu.
U članu 13. propisuje se da je učesnik u transportu dužan da nadoknadi pun iznos nastale štete. Ova odredba je u suprotnosti sa opštim pravilima odgovornosti za štetu, jer ne obuhvata pitanje odgovornosti za nastalu štetu. Iz samog zakona je nemoguće utvrditi na koje prevoznike i ostale učesnike treba primeniti ovaj zakon.
Počećemo od jedne banalne situacije – recimo, da li se ovo odnosi na poljoprivrednike? Iz prakse znate da je potrebno prevesti prasiće da bi se prodali na pijaci. Da li poljoprivrednik treba da obezbedi sertifikat i da li treba da registruje transport za prevoz opasnog materijala, zato što žive životinje spadaju u tu kategoriju?
To se takođe odnosi i na prevoz robe za diskontne prodavnice, jer deo robe za kućne potrebe takođe spada u prevoz opasnog materijala. Te kategorije nisu obuhvaćene, niti se iz Predloga zakona može evidentno primetiti da li se odnosi i na ove kategorije koje sam pomenuo.
Znači, vidljivo je da zakon u ovom pogledu nije nimalo određen i ne može se uopšteno propisivati neposredna primena mnogobrojnih međunarodnih konvencija, kao što ste vi naveli u Predlogu zakona.
Sledeća problematika ovog zakona je uvođenje novih inspektora za transport opasnog tereta. Sa tom problematikom je otvoren problem nadležnosti inspektora u pojedinim granama saobraćaja koji sada kontrolišu transport opasnog tereta. Da li će se oni baviti ovom materijom ili ne, to posle usvajanja ovakvog predloga zakona ostaje problematično.
Da li to znači da će inspektori, koji su ranije bili ovlašćeni za ovaj problem, sada kontrolisati samo vozila koja ne prevoze opasan teret? Istovetno pitanje je i za inspektore koji vrše kontrolu utovara, istovara, pretovara, proizvodnje i rukovanja opasnim materijama.
Dodatne nejasnoće u Predlogu zakona unosi ovlašćenje policijskog službenika iz člana 46, u kome je isti nadležan da kontroliše da li vozilo na putu ispunjava uslove iz člana 6, a kad pogledate član 6. predloga ovog zakona, evidentno je da isti upućuje samo na međunarodne propise.
Da li to znači da će policijski službenici sa sobom nositi međunarodne propise, a recimo, jedan od njih sadrži preko stotinu stranica, a oni polako odu do svog vozila, pogledaju koja je to stavka, a isti nisu niti obučeni, niti poznaju međunarodne propise, niti moraju da poznaju međunarodne propise iz ove materije. Samo pogledajte šta piše u članu 6. i na šta je obavezan policijski službenik da se pozove prilikom kontrole vozila koja prevoze opasan teret.
Još jednom moram da napomenem da Predlog zakona sadrži 150 kaznenih odredbi i to vam je najveći uspeh Predloga zakona, iako su one doista sadržane u 12, od pomenutih 103 člana Predloga zakona. Ali, četvrtina podnetog teksta Predloga zakona su samo kaznene odredbe. U tome se zaista vidi pomalo i nemoć predlagača da ozbiljan predlog zakona dostavi pred poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
Recimo, članom 83. propisana je obaveza izricanja zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od šest meseci učesnika u transportu koji kršenjem bilo koje odredbe međunarodnih konvencija izazove opasnost. Kako bi to, gospodine ministre, izgledalo u praksi?
Recimo, u Rafineriji u Pančevu, koja ima status utovarivača opasnih materija po ovom zakonu, jer vrši utovar visoko zapaljivih i otrovnih tečnosti, ne daj bože da se desi bilo kakva nepravilnost koja će dovesti do ozbiljnijeg incidenta, da li to znači da će Rafinerija u Pančevu prestati sa obavljanjem svih delatnosti?
Predlog zakona jasno asocira na situaciju da će doći do šest meseci zabrane bavljenja delatnošću. Da li se to odnosi samo na pojedine delatnosti ili na kompletnu delatnost? To se odnosi isto i na železnice na kojima takođe može da se desi incident prilikom prevoza opasnog materijala. Da li će železnicama biti zabranjeno da prevoze putnike?
Šta može da se desi ako se ovako tumače ove kaznene odredbe ovog zakona? Da li znači da ćemo mi u tom trenutku imati nemogućnost proizvodnje goriva u Rafineriji Pančevo? Sreća je što ostale zemlje u okruženju nemaju ovakve zakonske odredbe i ovako loše zakone, pa ćemo od njih moći da uzmemo gorivo i da snabdevamo i privredu i sve ono što je potrebno za gorivo.
Očigledno je da svi ovi propusti i sve ovo što sadrži Predlog zakona asocira na tu situaciju da oni koji su pravili ovaj zakon nisu zaista izvršili kvalitetnu analizu posledica njegove primene. Još jednom, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SNS pozivam da zakon povučete iz procedure, jer će verovatno doživeti sudbinu nekog 21. ili 28. oktobra 2010. godine pred Ustavnim sudom, kao što su pomenuta dva zakona doživela sudbinu.

Dvanaest minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, posle njega narodni poslanik Radiša Ilić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega građani Srbije, poštovani građani Srbije, kada čujemo obrazloženje i viđenje nekih ljudi u opoziciji kako to oni zamišljaju da mi donosimo zakone, nisam siguran da li oni tu sada iznose sopstvenu kolekciju kako bi se oni ponašali kada bi oni donosili zakone ili zaista ne znaju kako se zakoni donose, pa misle da mi legnemo uveče da spavamo i da sanjamo ove odredbe zakona ili možda uzmemo Bukvar, pa malo u Bukvaru čitamo nešto o zakonima.
Ove zakone, pre svega, donosimo tako da budu usaglašeni sa svetskim iskustvima, sa domaćim propisima, sa Ustavom i važećim zakonima ove zemlje. Kada čujete razna obrazloženja opozicije, zapitao bih se – da li je moguće, da li nije propala ta Britanija, da nije bankrotirala ta Holandija, da li Francuska nije zaista propala sa ovakvim zakonima.
Ali, te zemlje postoje, ti zakoni se tamo primenjuju, naravno, te zemlje zakone ne donose preko noći. Oni su svoj pravni poredak gradili kroz godine iskustva, kroz jednu tradiciju, te zemlje Evropske unije su ovakve odredbe donele tako što su konsultovale stručnu javnost, univerzitete, profesore, ljude iz profesije i nema razloga da mi sada sami izmišljamo toplu vodu.
Naravno da mi sledimo isti put kada donosimo ove zakone, pozovemo stručnu javnost, zainteresovane pojedince, pozovemo sve one ljude koji žele da učestvuju u javnoj raspravi, a ono što je posebno zabrinjavajuće, ja sam evo poslanik već u drugom sazivu i već treću godinu, ne pamtim da me je iko od strukovnih udruženja pozvao i kazao – gospodine Milivojeviću, naše udruženje je napravilo predlog zakona, izvolite, branite taj zakon u Skupštini, dajte predložite ga.
Možda bi bilo dobro kada bi strukovna udruženja reagovala pre nego što se zakon donese, kada bi strukovna udruženja reagovala sa namerom da sami poprave i olakšaju svoj položaj, a ne da taj posao prepuštaju drugome.
S druge strane, nemojte apsolutno sumnjati i gajiti bilo kakvo uverenje da bilo ko u ovoj zemlji zakon donosi bez konsultacija sa strukom, bez praćenja drugih važećih zakonskih propisa, ali pre svega svi zakoni koje donosimo trudimo se da imaju uporište u Ustavu, kao temelju i krovu tih zakona koje donosimo i koji jasno određuju koordinate u kojima će se ti zakoni primenjivati i važiti.
Ovo je nov zakon. Ovaj zakon ne predstavlja izmenu nekih do sada važećih zakona, već sasvim novo zakonsko rešenje. Nije mi baš bilo jasno sve što sam čuo u diskusiji, tako recimo prase može da bude opasni teret. Možda ako nekoga ugrize, ali ovde ljudi koji sede u ovoj sali uglavnom sa prasićima razgovaraju dok su ta prasad u pečenom stanju, kada ne mogu nikoga da ugrizu.
S druge strane, ne znam šta znači neshvatanje člana 12, koji jasno kaže da će se doneti u ovom zakonu, da će se formirati, u članu 10. uprava za transport opasnog tereta. To kaže član 9, a u članu 10. od tačke 1) pa do 35) su definisani poslovi i zadaci te uprave, ti zadaci su jasno definisani i precizni, svakom ko želi da ih razume oni su razumljivi.
Uvek se može zakon popraviti, bilo amandmanima, bilo kroz sprovođenje prakse, uvek postoji prilika da opozicija svoje nezadovoljstvo zakonom izrazi podnošenjem amandmana i dosad se sijaset puta dešavalo da ljudi iz nadležnog ministarstva, iz resornog odbora, kažu – tačno je, ovaj amandman je dobar, smislen, ima cilj da popravi sadržinu zakona i njega ćemo prihvatiti.
To se nikada nismo stideli da kažemo – izvinite, možda smo pogrešili, vaše zakonsko rešenje je bolje i prihvatamo ga i u svemu, ali kazati da je zakon toliko loš i da ga treba povući iz zakonske procedure i onda ostaviti da na stranicama dnevne štampe čitamo koliko se dnevno dešava incidenata, akcidenata i drugih nemilih događaja, kada je reč o prevozu opasnog tereta, vrlo je pogrešan pristup.
Samo ću da vas podsetim, gospodine Mrkonjiću, i ujedno da vas zamolim, kada smo napravili, sada govorim kao Kruševljanin, jedan hidroakumulacioni sistem Ćelije, bilo je zabranjeno da duž tog vodozahvata i vodotoka bude prevožen bilo kakav opasan teret i jasno su postavljeni saobraćajni znaci koji su zabranjivali prenos, prevoz naftnih derivata i svih drugih ulja i supstanci koje bi mogle da zagade vodozahvat iz koga se vodom snabdeva oko 250.000 ljudi.
Nažalost, ti znaci su vremenom nestali i niko ih ne postavlja, ne vraća na onu poziciju na kojoj treba da stoje. Danas pored naših vodotokova, a pogotovo pored vodozahvata, krstare kamioni sa opasnim teretom. Čak smo imali situaciju da ti kamioni i upadaju u jezera iz kojih se građani Srbije snabdevaju vodom.
Naravno da ćemo kaznenim odredbama ovog zakona pre svega delovati odvraćajuće, kada je reč o takvom postupanju. Nije namera zakonodavca da kažnjava građane, privredu, da izriče kazne. Namera zakonodavca koji da kaznene odredbe je da deluje preventivno i da odbrani. Ako neko misli da će se budžet Republike Srbije puniti od kazni, taj obmanjuje i plaši građane.
Niti je naša namera da budžet Republike Srbije punimo kaznama, niti namera zakonodavca da kazne budu izvor finansiranja Vlade ili bilo kojih drugih aktivnosti. Zna se jasno kako se budžet puni i zna se tačno gde će ta stavka u budžetu biti namenjena i jasno se zna da sve kaznene odredbe u zakonima koje donosi ova vlada i koje usvaja ovaj parlament pre svega služe kao preventiva, jer ne kaže se zalud u našem narodu – jednog kazni, hiljadu ćeš opametiti.
Zato vas pozivam da podržite ova zakonska rešenja, da date snažnu podršku kroz amandmane ispravljanju određenih nedostataka, ali nikako da kritikujete ovaj zakon sa željom da ga povučemo i da ga ne donosimo, i da kažemo da će ovaj zakon upropastiti Srbiju, da će upropastiti transport u Srbiji, da će upropastiti autoprevoznike, jer ako nije upropastio autoprevoznike u drugim državama sveta, neće to uraditi ni u Srbiji.
Pozivam vas da sve buduće zakone pažljivo razmatrate, pažljivo čitate, da na vreme upućujete smislene predloge, amandmane. Mi smo tu da te amandmane i predloge čujemo, prihvatimo, usvojimo, jer mi zakone ne donosimo zarad dobrobiti DS, vladajuće većine, Vlade Republike Srbije, već zarad građana ove zemlje i budućnosti ove zemlje.

Sedam minuta i 50 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a posle njega narodni poslanik Mihailo Purić.