Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Da bismo utvrdili broj narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad.
Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Nikola Novaković, Siniša Stamenković i Zoran Kasalović.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača, gospodina Nebojše Bradića, ministra kulture, pozvala da sednici prisustvuju i: Snežana Stojanović Plavšić, državni sekretar u Ministarstvu kulture, kojoj želimo mnogo uspeha na novoj funkciji, Predraga Blagojevića, sekretara Ministarstva kulture, Tatjanu Bojić Jurić, šefa odseka za pravne poslove u Ministarstvu kulture.
Još jedanput ih pozdravljam.
Prelazimo na 16. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZADUŽBINAMA I FONDACIJAMA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za kulturu i informisanje i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, u osnovnom postupku ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se po poslaničkim grupama: Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju: narodni poslanik Konstantin Arsenović, poslanička grupa PUPS, narodni poslanik Laslo Varga, poslanička grupa manjina, narodni poslanik Aleksandra Janković, poslanička grupa Nova Srbija, narodni poslanik Saša Dujović, poslanička grupa SPS-JS, narodni poslanik Saša Milenić, poslanička grupa G 17 plus, narodni poslanik Svetlana Stojanović, poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Milorad Buha, poslanička grupa SRS, narodni poslanik Nebojša Ranđelović, poslanička grupa LDP, narodni poslanik Vesna Marjanović, poslanička grupa ZES.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona
Da li predstavnik predlagača, gospodin Nebojša Bradić, ministar kulture, želi reč? (Da.)

Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je jedan važan zakon. Naša kultura ima brojne primere darodavaca koji su u prošlim godinama, decenijama i vekovima gradili Srbiju. Bez njih kultura Srbije ne bi bila ono što je danas. Bez njih mnoga dostignuća koje mi danas kao država imamo, ne bi bila ono što jesu.
U današnjem trenutku više govorimo o sponzorima i donatorima, a važna institucija mecena je pomalo zaboravljena. Naravno, govoreći o tim kategorijama, imamo na umu, u prvom redu, šta i kako oni rade u domenu ostvarivanja svojih ciljeva, odnosno opštih ciljeva. Sponzori u prvom redu razmišljaju o svojim ciljevima, o svojem sada, donatori o našem sada, a mecene, svi oni koji razmišljaju o jednom trajnom investiranju u kulturu razmišljaju o našem sutra.
Upravo tu oblast želimo da zaštitimo, upravo te istaknute pojedince želimo da ohrabrimo da njihovo delo bude sačuvano za buduće generacije, ali, naravno, da podstaknemo nove pojedince da se u taj proces uključe.
Zbog toga je zakon o zadužbinama važan, zbog toga zakon o zadužbinama i fondacijama može i treba da postavi novi okvir da bi se ova oblast snažnije razvijala. Kad kažemo – snažnije razvijala, u prvom redu mislimo na to da ona i dalje treba da bude jedan od temeljnih osnova za razvoj kulture, koliko i za razvoj Srbije.
Znajući da u toj svesti imamo zajedničkih razloga da nastavimo da radimo, želim da ovaj zakon danas ima svoju kvalitetnu prezentaciju i da vaše konstruktivne diskusije i predlozi budu temelj za njegovo obogaćivanje.
Međutim, ono što je najvažnije i, rekao bih, ono što je suštinski bitno, to je upravo podsticaj da ovaj zakon u oblasti kulture, kao i u nekim drugim oblastima, bude važan podsticaj za sve one istaknute pojedince, bogate pojedince, da svojoj zemlji, rodu vrate ili daju nešto za buduća vremena.
Ako govorimo o zadužbinama, možemo da govorimo o zadužbinama srpskih srednjevekovnih vladara koje danas predstavljaju temelj kulturnog nasleđa i kulture Srbije. Te primere imamo i u 19. i 20. veku, danas u 21. veku imamo jedan novi zakon, u skladu sa novim vremenom koji treba da bude taj važan podsticaj. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)
Gospođa Vesna Marjanović, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici i gospodine ministre, Odbor za kulturu i informisanje je većinom glasova prihvatio ovaj zakon u načelu. Nakon jedne vrlo ozbiljne rasprave mi smo zaključili da se radi o jednom izuzetno važnom zakonu, ne samo za oblast kulture koji će u budućnosti otvoriti mogućnost za veća i direktnija ulaganja u stvaralaštvo i kulturne ustanove, već za jedan veoma veliki broj društvenih oblasti kojima je takođe potrebna pomoć, ulaganje i jedna vrsta društvene solidarnosti.
Pored pravnog okvira novog, koji ovaj zakon svakako pruža i koji je neophodan za moderno shvatanje i definisanje zadužbina i fondacija, vrlo brzo se pokazalo i verujem da će se to tokom današnje rasprave i rasprave u pojedinostima videti da ovaj zakon, kao tema, otvara razgovor o starim srpskim zadužbinama, kao što je sad ministar već nagovestio, i o tome kako danas poštujemo jednu takvu tradiciju, otvara pitanje stranih zadužbina i fondacija i njihovog prisustva u Srbiji, otvara pitanje jednog preciznijeg regulisanja i registrovanja zadužbina i fondacija, osnaživanja potencijala civilnog društva u Srbiji, takođe.
Ali, ono što je najvažnije, to je upravo ono o čemu ste govorili, a to je razvoj potreba, razvoja kulture dobročinog davanja. Mislim da ovaj zakon zapravo predstavlja pomak u tom pogledu i trebalo bi da bude podsticaj za društvo da upravo čini mnogo više da se kultura dobročinog davanja, kultura ostavljanja traga u društvu, kultura društvene solidarnosti i putem ovog zakona dovede na svoje pravo mesto.
Podnet je jedan dosta veliki broj amandmana. Očekujem saradnju Ministarstva kulture u narednom periodu do rasprave u pojedinostima, da ih dobro razmotrimo i verujem da ćemo imati jednu izuzetno dinamičnu i ozbiljnu raspravu. Hvala.

Zahvaljujem predsednici Odbora za kulturu i informisanje gospođici Marjanović. Dajem reč narodnom poslaniku Konstantinu Arsenoviću.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama kojim se ova problematika uređuje i prilagođava shodno društveno-političkim promenama.
Iz obrazloženja Predloga zakona, kao jedan od osnovnih razloga da se pitanje zadužbinarstva
i fondacija uredi novim zakonom, jeste problem rešavanja svojinske transformacije i upisa u Registar predstavništava stranih zadužbina i fondacija.
Zadužbinarstvo u srpskom narodu ima vekovnu tradiciju. Ono je prisutno od postojanja države Srbije. Prema zadužbinarstvu srpski narod ima posebne pozitivne emocije. Ono predstavlja važnu baštinu našeg naroda koji se prema njima odnosi sa posebnim poštovanjem. Zato zaslužuje posebnu pažnju, da se ono zakonski uredi na najbolji mogući način. Zakonom se moraju obezbediti dva osnovna uslova, a to su očuvanje tradicije, očuvanje i zaštita njene vrednosti.
PUPS smatra da ono što je zakonom dobro regulisano ne treba posebno komentarisati, već želimo da ukažemo po našem mišljenju na neke nedostatke u predloženom zakonu i da se kroz predložene amandmane ova oblast što bolje uredi. U potpunosti se slažem sa ovim uvodnim izlaganjem koje je ministar izneo kada je reč o ulozi i mestu zadužbinarstva i tradiciji koje ono ima.
Ono što mi vidimo kao nedorečeno u predloženom zakonu i što bi trebalo bolje regulisati odnosi se na sledeća pitanja. Prvo, u Predlogu zakona problem zadužbinarstva na prostoru KiM se uopšte ne razmatra. Smatramo da je to nedopustivo i politički neispravno, bez obzira na sve prisutne probleme na KiM jer je KiM kolevka našeg zadužbinarstva.
U najgrubljoj formi mogao bi se izvući zaključak da ovim zakonom priznajemo secesiju, što nije tačno, pa da i tako na prostoru KiM, ne samo tamo, već i širom sveta postoje srpske zadužbine, a iz toga proizilazi i drugi problem, a to je zakonsko uređenje zadužbinarstva srpskih zadužbina u inostranstvu.
U članu 3. Predloga zakona navedeni su ciljevi zadužbine i fondacije i oni su sveobuhvatni, ali smatram da je u ciljeve trebalo uneti i promovisanje verskih zajednica i drugih još tekovina. Te ciljeve je trebalo proširiti i mislim da se to može učiniti.
Jedan od osnovnih problem je svakako uloga osnivača u upravljanju radom i troškovima koji se čine na njihovoj imovini kojom je osnovana zadužbina i to može dovesti da se naruše ciljevi zadužbinara ili osnivača fondacije. Osnivanje fondacije bez sredstava, sa mogućnošću da ih dobiju konkursom iz budžeta ne bi trebalo, po našem mišljenju, smatrati fondacijom, već je to stvar nevladinih organizacija koje na osnovu programa mogu dobiti sredstva iz budžeta za realizaciju određenih ciljeva.
Sledeće, Predlogom zakona nije predviđen državni organ koji bi se starao o razvoju zadužbinarstva i zaštiti imovine osnivača u duhu osnivačkih ciljeva. To je naročito važno za zadužbine i fondacije čiji osnivači nisu živi, Predlog zakona ovo prepušta, bez ikakvih ograničenja, grupama građana koje se tog posla prihvate, tako da ne postoji garancija da će se amanet zadužbinara poštovati.
Osnivačkim aktom upravljači dobijaju pravo da menjaju ciljeve koje je zadužbinar postavio kada se opredelio da svoju imovinu posveti zadužbinarstvu, što može negativno delovati na potencijalne zadužbinare.
Posebno želim naglasiti da je PUPS od Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova Srbije dobio, a verujem da su i ostale poslaničke grupe dobile pismo, u kojem izražavaju nezadovoljstvo na Predlog zakona o zadužbinarstvu i fondacijama. Bez obzira na neophodnost promena, odnosno da se ova oblast prilagodi nastavnim, društveno-političkim, ekonomskim promenama, oni smatraju da predloženim zakonom ovu oblast valjano ne uređuje.
Osnovni je problem što u izradi ovog zakona nisu dovoljno konsultovani, a na njihove argumentovane primedbe i predloge nije bilo odgovora od strane predlagača. Deo iznetih primedbi od strane Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova Srbije se poklapa sa stavovima PUPS koje sam izneo i smatram bitnim istaći da oni insistiraju na većoj ulozi države i da Ministarstvo kulture ne bi moglo biti jedina nadležna institucija za zadužbinarstvo i fondacije, jer se zadužbinarstvo i fondacije ne osnivaju samo za oblast kulture. Pored kulture, zadužbinarstvo i fondacije se osnivaju u domenu zdravstva, prosvete, socijalnog staranja, nauke, religije, vojske itd.
Sledeća značajna primedba o kojoj bi trebalo razmisliti odnosi se na pitanje odgovornosti zadužbine koja odgovara svojom imovinom za propuste u radu. Smatraju da zadužbina ne sme da padne u hipoteku ili da bude novčano kažnjena za neki prekršaj, već tu odgovornost moraju da snose lica koja su takvu situaciju stvorila. Takođe smatraju da upravni odbor ima velika ovlašćenja koja eliminišu osnivača, a on je svojim aktom rekao šta se mora poštovati posle smrti zadužbinara.
U Predlogu zakona osnivač ne može da upravlja zadužbinom ni kada je živ, član 36, već to upravljanje vrši lice ili grupa građana, a ne zna se ko ta lica postavlja, pa se može zaključiti da je sudbina zadužbine ili fondacija stavljena u ruke grupe građana koji prihvate da taj posao rade, itd.
Iz pisma se vidi da je oko 80 članova Asocijacije zadužbina, fondacija i fondova nezadovoljno predlogom teksta zakona, navode da isti slučaj sa zadužbinama beogradskog univerziteta, Matice srpske, Pravoslavne crkve, Nikole Spasića, Vukovom zadužbinom, Andrićevom, Sime Igumana i ostalih.
PUPS smatra da je nadležno Ministarstvo moralo naći zajednički jezik sa Asocijacijom zadužbina, čime bi se izbegli brojni nesporazumi, a zakon bi bio svakako potpuniji i bolji, i bolje bi se određena pitanja rešila.
Da bi ovaj zakon dobio skupštinsku većinu i PUPS će ga podržati ga, ali predlažemo da se predloženim amandmanima maksimalno moguće zakon poboljša i razreši određene nejasnoće i problemi. PUPS podržava amandmane koje podneo SPS i JS, ali će podržati i ostale koji doprinose da se ovaj zakon što bolje uredi.

Poslanik Nebojša Ranđelović ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred sobom imamo neću reći zakon, reći ću jednu kompleksnu temu koja je, rekao bih, preširoka za samo jedan zakon.

Pre nego što bih dao objašnjenje zašto je ta tema preširoka i zašto toliko kompleksna da bi mogla da se sažme u jedan zakon, osvrnuću se na ozbiljne atribute tradicije i zadužbinarstva kod Srba. Problem je samo da se fokusiramo na 19. vek i videćemo da su zadužbine stvarane i nicale tako brzo maltene u disproporciji sa razvojem srpske države koja je nastajala i stasavala u 19. veku.

Naravno, nemojte mi zameriti što ću se osvrnuti na etimologiju reči zadužbinarstvo. Asociralo me je nešto što sam čuo hodnicima pre nego što smo počeli ovu današnju sednicu. Zadužbinarstvom su ti ljudi želeli da zaduže svoj rod i buduće generacije. Etimologija je sasvim drugačije prirode, oni su to uradili za dušu pa od toga, od te kovanice je nastala i reč zadužbina odnosno reč zadužbinarstvo.

Hvala tim našim precima što su imali takav odnos prema svom rodu i prema svojoj državi. Shodno tome vratiću se na ovo što sam najpre istakao, a to je kompleksnost teme koja je preširoka da bi se sažela u jedan zakon.

Prvo ću se osvrnuti na ono što je na prvi pogled najmanje značajno, a to je sudbina zadužbinara. Da se osvrnemo na porodice Kolarac, Ilić, porodicu Đoke Jovanovića i da podsetimo, od 1945. do 1948. godine ti ljudi su pravosnažno osuđeni i uglavnom su robijali u Sremskoj Mitrovici.

A sada se vraćamo onome što je bila osnovna namena njihovih namera zadužbinarskih, ti ljudi nisu rehabilitovani. Neke porodice su izumrle, neke su raseljene, jednostavno, nema onih koji će tražiti od zvaničnih sudskih organa i svih onih koji su za to nadležni u našoj državi, da se ti ljudi rehabilituju, jer je više nego očigledno, a o tome postoje ozbiljni dokazi i u delima Dragoljuba Jovanovića i širem spektru memoarske, a i naučne literature, ti nevini osuđeni ljudi, a zadužbinari koji su zadužili svoj rod, jednostavno, nisu rehabilitovani, niti postoji mogućnost da budu rehabilitovani.

Da li ima smisla vraćanje namena zadužbinama ako su zadužbinari, makar i formalno-pravno na taj način okajani, odnosno tretiraju se kao krivci.

Uz to bih se osvrnuo na status samih zadužbina i tu postoji nekoliko pranih problema. Najpre, srpski zadužbinari su ostavljali zadužbine u Srbiji, odnosno na teritoriji današnje Srbiji i van nje.

Dakle, sam status i način funkcionisanja zadužbina ima i ekstremno pravne atribute. Shodno tome i pitanje, pošto ova materija spada i u oblast javnog i privatnog prava, kako će rešavati kolizione norme, jer to je osnova međunarodnog privatnog prava, i kako će prihodi i sve ono što je zadužbina biti regulisano shodno činjenici da ta materija spada i u oblast javnog i u oblast privatnog prava.

Dodaću i to da smo svi svedoci mnogih zloupotreba, ljudi koji vrše prava koja crpe iz pojedinih zadužbina i shodno tome, nogo toga što je bilo do sada regulisano, a što mislim da neće na adekvatan način biti regulisano samo ovim zakonom.

Shodno tome i pitanje kako će ostalo zakonodavstvo tretirati status zadužbina i kako će zakoni iz drugih oblasti prava biti usaglašeni sa onim o čemu danas raspravljamo. Tu se javlja još jedan problem, on je još ozbiljniji od ovoga što sam sada naveo, a to je različit pravni status zadužbina.

Ako se podsetimo kada je ražena nakon 1945. godine i nakon državnog udara Komunističke partije Jugoslavije, rađena je nacionalizacije i eksproprijacija i stvarno pravni status zadužbina upodobljen je opštim karakterom svojine u tadašnjoj Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, pa na kraju i SFRJ. Stvarno pravni status zadužbina upodobljen je jednim mogućim oblicima svojine u to vreme, a sada dolazimo na to da će taj stvarno pravni status biti drugačiji, odnosno najsličniji onome što je osnovan volja i osnovna namena zadužbina, ali se tu i pokreće pitanje oštećenih ljudi sa stečenim pravima.

To opet izlazi iz okvira ovog zakona, jer zalazi u sferu niz zakona koji postoje ili koje treba doneti iz oblasti građanskog prava, pa shodno tome i pitanje kako će država imati pristup tom problemu i kakva je dinamika rešavanja tog problema.

Sa ovim otvorenim pitanjima, zahvalio bih se na pažnji i ostatak vremena bih ostavio za završnu reč kada bude rasprava o ovom zakonu završena.

Zahvaljujem i dajem reč narodnom poslaniku Saši Dujoviću.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o Predlogu zakona koji je danas na dnevnom redu , a to je Predlog zakona o zadužbinama  i fondacijama, nemoguće je da o ovoj temi raspravljamo, a da se ne osvrnemo na viševekovno zadužbinarstvo koje je u Srbiji bilo veoma zastupljeno sve do početka Drugog svetskog rata, a gotovo je zamrlo posle istog.
U potpunosti se slažemo da je potrebno i u ovoj oblasti uvesti red i dobrim zakonskim rešenjima omogućiti da se radi zadužbina i fondacija obnovi i unapredi u narednom periodu. Kao polazni osnov za unapred rečeno, može poslužiti i ovaj predlog zakona o zadužbinama i fondacijama, ali je neophodno doraditi ga usvajanjem smislenih amandmana koje su podnele sve poslaničke grupe.
Sam predlog zakona nije baš najbolje prošao širu javnu raspravu, iako je ona vođena. Po meni je usko obuhvatio zakonsku materiju koja se odnosi na zadužbinarstvo i pri tom želim da verujem da je nenamerno iz celog teksta zakona izostavljena mogućnost da se zadužbine i fondacije osnovane na KiM vode u registru zadužbina Republike Srbije.
Pretpostavljamo da je predlagač zakona imao određenih predloga kada su u pitanju Kosovo i Metohija da je to po našem Ustavu sastavni deo Srbije i da to nije posebno apostrofirano, međutim, mi smo uložili jedan amandman i smatramo kao poslanička grupa da ne može da smeta Predlogu zakona da KiM bude uvedena kao reč u sam zakon.
Slučajno ili namerno, predviđena je mogućnost osnivanja fondacija bez osnivačkih sredstava. To svakako po nama nije najbolje rešenje. Mi smo i tu uložili amandman kojim predviđamo da se ipak izdvoje sredstva prilikom formiranja fondacija.
Mišljenja sam da bi bilo nužno omogućiti strancima da učestvuju u formiranju i osnivanju fondacija i zadužbina, ali smatram da nije dobro da to budu samostalni osnivači, već da budu suosnivači sa pravnim i fizičkim licima građanima Srbije.
Po meni potpuno je nejasno šta se htelo sa stavom da su zadužbine i fondacije nedobitne nevladine organizacije i mi smatramo da je ovakav jedan stav suvišan, s obzirom da je po meni skoro prepisan iz Zakona o udruženjima građana. Lično mislim da to u ovom predlogu zakona ne treba da stoji.
Kada je reč o javnosti rada zadužbina i fondacija, mišljenja sam da ne bi trebalo razdvojiti obaveze privatnih zadužbina od opšte društveno korisnih zadužbina i fondacija i skloniti ih od očiju javnosti, što je inače Predlogom zakona tako predviđeno. To bi moglo da se pogrešno protumači u široj javnosti i eventualno u nekim stručnim krugovima i uveren sam da to nije bila namera predlagača, već jedan pokušaj da se na određen način i ova oblast uredi.
Kroz Predlog zakona provejavaju i neke nejasne, ili bolje rečeno za srpski jezik netipične reči, te bi bilo dobro ispraviti ih jer one ne menjaju suštinu značenja, ali smatram da treba koristiti u našem jeziku prihvatljive reči. Tu ću napomenuti samo čuvenog upravitelja, u stvari imamo divnu srpsku reč – upravnik. Mislim da ćete se tu složiti i prihvatiti naše amandmane.
Predlagač je predvideo da osnivač imenuje upravni odbor zadužbine ili fondacije i sa time se uloga osnivača završava. Po mom mišljenju potrebno je predvideti mnogo veće učešće osnivača u radu fondacija i zadužbina, jer makar neko ko daje saglasnost na plan rada ili na izveštaj o radu za prethodni period, pogotovo kada su u pitanju finansijski izveštaji o saradnji sa ljudima koji su, osnivajući fondacije i zadužbine, uložili značajna sredstva, bilo materijalna, bilo nematerijalna. Oni, po meni, moraju da imaju uvida kako se ta sredstva troše i da li se ta sredstva troše u svrhu izvršenja ciljeva i zadataka zadužbine.
Ostaje po meni nejasno ko bi trebalo da vrši nadzor nad upravnim odborom i upraviteljem, kako je ovde, a nadam se u budućem usvojenom predlogu zakona – upravnikom, jer nije predviđeno da kao organ, bar ne u zakonu, stoji nadzorni odbor, što bi po meni bilo pravo rešenje.
Naravno, ostavljena je mogućnost da se to reguliše statutom, ali nije izričito da to treba da bude. Samim tim ostavlja se mogućnost i da ne bude, i onda se postavlja pitanje ko će, ako ne može osnivač? Ako nema nadzorni odbor, da li će onda upravnik, koji je sastavni deo upravnog odbora, imati pravo da sam troši sredstva koja je dobio od osnivača i na kraju sam sebe kontroliše što, morate priznati, nije dobro.
Jedna od dobrih stvari, izuzetno dobrih stvari, koju pozdravljam, jeste i predviđenost da se zaštiti imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, a bila je vlasništvo zadužbina i fondacija, do donošenja zakonskih regulativa koje će omogućiti, između ostalog, povraćaj imovine koja je posle Drugog svetskog rata oduzeta građanima Srbije u svim nekim segmentima.
Rok od 12 meseci koji je dat da se usklade akta postojećih fondacija zadužbina i fondova je po meni dobar i sasvim dovoljan da se sve to uvede u jedan normalan red. Ali, postavljam pitanje i zaista hoću da verujem da se sasvim slučajno desilo da je iz predloga ovog zakona isključena jedna kategorija koja se zove – legati, a veoma značajna kada je u pitanju, pre svega, materijalna vrednost kojima legati raspolažu. Ne samo materijalna, nego i kulturna i sva druga.
Naravno, član 3, izvukao sam samo član 3. da ga napomenem, jer smatram da je u ciljevima zadužbina i fondacija navedeno dosta nekih segmenata života koji će u narednom periodu ciljevima zadužbina i fondacija biti obuhvaćeni.
Nije mi jasno zašto su ispuštene neke po meni veoma važne stvari, a to su, recimo, verske, ciljevi za versku toleranciju. Pogotovo kada su u pitanju negovanja tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Prosto, postoje zadužbine i fondacije koje su osnovane između dva svetska rata, gde su eksplicitno citirane stvari da se ciljevi zadužbine obnove, da njihov rad služi svrsi finansiranja, recimo, dece palih boraca u oslobodilačkim ratovima Srbije. Ne vidim da je moglo da smeta da stoji i takva jedna rečenica u ciljevima.
U svakom slučaju, zakon je kao polazna osnova dobar. Pretpostavljam da će u raspravi u pojedinostima biti dosta prihvaćenih amandmana i u to ime pozivam ministra kao predstavnika predlagača da dobro razmotri sve podnete amandmane, a poslanički klub SPS-JS je podneo 16 amandmana i nadamo se da će, ako ne svi, barem velika većina biti prihvaćena i u to ime vam se zahvaljujem.