Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, kolege poslanici, ono što sam hteo kroz ovaj zakon da iskažem jeste vrednost i, za razliku od nekih, kažem da je ovaj zakon odličan, zato što nam omogućava da ne postoji određeno ograničenje nego podsticaj za stvaranje institucija koje mogu da pomognu dobročinstvu, da podstaknu ljude da se ujedine za neke dobre interese građane Srbije.
Imamo prilike da kroz fondacije i zadužbine, kroz ovaj zakon definišemo razliku u odnosu na prethodni zakon iz 1989. godine, samo zato što je tada u vreme socijalizma i samoupravljanja bilo moguće da samo fizička lica imaju mogućnost osnivanja. Danas otvaramo prostor, zato kažem da je odličan i da pravna lica mogu da osnivaju i da učestvuju u zadužbinama i fondacijama.
Možemo da kažemo da ima zloupotreba, ali zloupotreba ima u svim oblastima koje nam se u životu dešavaju, a zakon je tu koji uređuje pravila i ovaj zakon uređuje pravila na koji način će ljudi svoj novac, svoje vreme unositi kroz fondacije i zadužbine za dobrobit svih ljudi ovde.
Ono što sam hteo da uporedim danas se isticalo koliko su srpske i tradicija kulture pravoslavlja kroz vreme iskazala na razne institucije, objekte, pa preko zadužbine "Kolarca", pa preko fondacije "Kolo srpskih sestara", preko manastira, preko svetskih baština, Sopoćana, Mileševe, Studenice, preko Altun-alem džamije, preko raznih osnivača koji su nam ostavili jednu dobru tradiciju, kulturu, nešto što nas spaja dobro sa prošlim vremenima kao primer i namera budućim generacijama, a što mi od toga korist imamo i kako da mi organizovaniji u nekom boljem vremenu činimo za neke naše buduće generacije.
Hteo sam da kažem da sa zadužbinama i fondacijama u ovom zakonu mogu da uporedim i vakufe u islamskoj tradiciji i kulturi. Ono što je u zakonu istaknuto kroz član 2, zadužbina u smislu ovog zakona jeste pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom. To isto i za fondacije.
Ono što mora da se kaže za vakufe, u svetskoj enciklopediji u rečniku na internetu vakuf označava dobro koje neka osoba ili osnivač vakif svojevoljno izdvoji iz svoje imovine predajući je uzvišenom bogu, dok prihodi ili svrha vakufa služe ljudima.
U tekstu, u dokumentu kao najvažnijem aktu kako da se vakuf koristi. U vakufnama, dokumentu koji prati određene vakuf, stoji da je vakufnama ili vakfija isprava o zaveštanju nekog dobra u verske, prosvetne, zdravstvene, socijalne, saobraćajne i dobrotvorne svrhe. To se sa našim zakonom u članu 3. poistovećuje u kojem sve te zadužbine i fondacije usmeravamo za dobrobit ljudi.
Osnivači ili vakifi su regulisani na način da kroz zakon najmanji osnivački iznos je 30.000 evra u protivdinarskoj vrednosti. To znači ako se radi o zadužbinama vrednost mora mnogo veća da bude, može da bude mnogo veća, ali je to razlog da svako ko želi da se usmeri za određeni objekat, instituciju od trajne vrednosti i značaja je dobrodošao, jer sama zadužbina je institucija i pravno lice. Oni koji učestvuju ostavljaju deo svoje imovine kroz tu zadužbinu. Kroz fondaciju može svako da učestvuje i to je neprekidan proces sa jasnim definisanim statutom odnosno aktom koji reguliše nameru te fondacije.
Kroz vakuf je definisano da vakufi nisu istinski procesi nego su deo državne politike koja je podsticala visoke dostojanstvenike, krupne državne službenike, sandžakbegove, vojvode, ćehaje i slično da deo svoje imovine ostave kao zadužbinu, čime se daje svojevrstan duh življenja i dobrih navika budućim generacijama.
Ono zbog čega sam se prijavio je moja iskrena namera da pokušam da pošaljem poruku svojim sugrađanima, jer često se dešavaju nesporazumi između vakufa, sa dokumentom koji treba da bude usmeren prema verskom objektu i za verske namene i objektima koji su od opšteg interesa za građane, za stanovništvo na određenom prostoru.
U zadužbinama imamo mostove od, što kažu, na Drini ćuprija, pa redom. Ne znam koliko je tih zadužbina, preko "Kolarca" i ostalih i verskih objekata koje su državnici ostavljali svojim pokolenjima, preko Đurđevih stupova, preko Sopoćana, peko Altun-alem džamije i danas je pitanje ko rukovodi tim objektima, ko će da upravlja tim objektima, ko snosi troškove, ko se brine o održavanju tih objekata? Znamo, oni koji koriste objekte za verske potrebe.
Znamo da su zadužene crkve i druge verske zajednice onima kojima pripadaju, ali ako postoji dokument u kojem je određena zadužbina ili vakuf namenjen za opšte dobro građana i ako nismo regulisali da do vremena samoupravljanja u vreme socijalizma, kada je taj objekat bio društveno zaštićen, danas kada se ljudi zakonom trude da vrate imovinu na upravljanje, često se dešavaju nesporazumi u kojima dolazi do raznih trvenja i na tom verskom planu i u odnosu između lokalnih samouprava i onih koji to traže danas, imovinu koja je nacionalizovana.
Negde nesklad postoji između Zakona o vraćanju imovine verskim zajednicama i crkvama, zakona koji bi trebalo da se donese po hitnom postupku, restitucija, odnosno vraćanje imovine koja je nacionalizovana i ovog zakona koji usvajamo, na neki način, da se regulišu prava, nosioci i obaveze. Svaka zadužbina moraće da reguliše svoj način kako će da obezbedi sredstva, da nakon formiranja, osnivanja imaju sredstva koja će održavati i plaćati ljude koji će održavati te objekte.
Želeo bih još nešto da napomenem. U zadužbinama postoje i objekti koji su po evropskim standardima i po svetskim normama definisani kao kulturne baštine, a da se desilo da u međuvremenu u procesu privatizacije budu negde na spisku za prodaju.
Član 70. ovog zakona je regulisao da to ne može biti predmet otuđenja, niti predmet hipoteke i svako ko je to uradio ili računa da je sa tim završio posao, ovo je prilika da kažem da se na taj način nije završio posao do kraja, da se u spisku pregleda imovine prilikom kupovine preduzeća "Lipa" sigurno ne nalazi Amir-agin han, Novopazarska banja, Bezistan, Han Granata, i Ministarstvo kulture i Agencija za privatizaciju na vreme su bili obavešteni o svemu tome i onaj ko je kupovao zna sigurno da u dokumentu ova četiri objekta ne stoje. Neko je kupio kapital, ali nije kupio kulturno dobro, odnosno istoriju i značaj vrednosti svih nas.

Jedanaest minuta je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, koji imaju neiskorišćeno vreme? (Da.)

Narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za SRS je ovaj zakon neprihvatljiv iz više razloga.
Prvi razlog je da je zakon nepotpun. On je, pre svega, frazerski, on je nejasan, on je u određenim segmentima prenormiran zato što imamo određene norme koje u pravnom sistemu definišu neki drugi zakon i nema potrebe ovim zakonom definisati određene stvari koje su definisane nekim sistemskim zakonima, a to se pre svega odnosi na registraciju, na imovinu i na razne druge stvari. To ću kasnije u diskusiji i napomenuti.
Nadalje, on je samo u nekim segmentima načelan i nepotpun. Sa druge strane, ono što je najbitnije, sa aspekta vladajuće koalicije, to je da je on antievropski. Ako ste dobro saslušali kolegu Jojića, on nam je jasno rekao kako je to rešeno u većini evropskih zemalja.
Naime, zadužbine kao posebna pravna kategorija moraju biti, onako kako je to definisano u Evropi, posebnim zakonskim propisom, a fondacije i fondovi s obzirom da imaju finansijsko-pravni karakter, one moraju biti definisane onako kako je to definisano u evropskim zemljama, u savremenim zemljama koje su ozbiljno prišle ovoj problematici, a ne kao mi, što je vidljivo iz samog predloga zakona i obrazloženja ovog zakona, gde vidimo da od 1989. godine nismo imali popunjenu pravnu regulativu. Sada je donosimo, ali je ovo zakon koji sigurno neće rešiti sve probleme koje imamo u ovoj oblasti.
SRS se zalaže za sledeće, da povučete ovaj zakon, da razdvojite kategoriju zadužbinarstva u odnosu na fondacije. Fondove ste sada izbacili iz nepoznatog razloga, s obzorom da je to jedna prirodna celina koja pripada fondacijama i fondovima. Bilo je primereno da to regulišete, kao što je to tamo regulisano, kao što je to regulisano u Evropi. Zašto i iz kojih razloga to ne činite, to nam je nepoznato.
Osnovni problem je kod predlagača zakona što nije utvrdio javno pravni karakter zadužbina i fondacija. Gde je tu državni interes? Čini mi se da ste vi u zakonu više naglasili privatni interes koji ste definisali sa više članova u samom zakonu, nego što ste naglasili javno pravni karakter, značaj ovih instituta u pravnom sistemu i jasno rekli, gde je tu država, šta će država činiti da sačuva tradiciju, da sačuva sve ono što nam je značilo u istorijskom kontekstu – zadužbine, fondacije i razni drugi institute koje ovde ne spominjete. Nažalost, svega ovoga o čemu govorim nema. Zato kažem da je ovo prazan zakon, nepotpun, nejasan, sa puno rupa.
Pored toga, napomenuo sam već u zakonu ono što mora državni organ, posebno onaj organ koji je zadužen za pravni sistem, za harmonizaciju odnosa, mora ako želimo ozbiljno da se bavimo, a vi kažete – ozbiljna vlast, vi morate harmonizirati ove propise, morate ujednačiti propise, te vrednosti koje su opšte evropske, da tako kažem, to često i vi koristite, sada i ja koristim taj termin, morate ih primeniti ovde, ugraditi, inkorporirati u ovaj zakonski propis. Nažalost, ovde ga ne vidimo.
Šta je sa kontrolom? Šta je sa kontrolom u ovoj oblasti, a posebno u oblasti fondacija? Pročitaću jedan deo vašeg obrazloženja, gde vi kažete da u Republici Srbiji ne postoji propis kojim se uređuje upis u registar predstavništava stranih zadužbina i fondacija, mada su ona već niz godina, faktički, prisutna na ovim prostorima. Svesni ste činjenice da postoje strane fondacije, zadužbine i fondovi i razni drugi pravni i finansijski instituti koji deluju, a koji ovde nisu registrovani.
Gde je tu država? Ministre, vi ste nadležni u ovoj oblasti. Da li je i jedna inspekcija, da li je i jedan državni organ ušao u rad i poslovanje ovih instituta? Nije. Kasnije ću vam pročitati odgovor Vlade na jedno moje poslaničko pitanje, pa ćete videti da sam u pravu.
SRS godinama ukazuje na rovarenje nevladinog sektora. U ovoj oblasti je to najprisutnije. Ovde vi priznajete, nema pravnog propisa, kako ta pravna lica, kako ti pravni subjekti žive? Oni imaju svoja sedišta, imaju svoje tekuće račune, imaju svoja sredstva za rad, imaju svoje poslovne prostore, imaju svoja kola, imaju svoju imovinu, imaju ogromna sredstva koja im neko dotira, a gde je tu državni interes? Kako? Na koji način?
Vi zatvarate jednog preduzetnika koji nije platio porez u iznosu od 1000 dinara, plaća novčanu kaznu itd, ugostitelja koji ne izda računa, trgovca koji ne izda račun za 500, 800 dinara itd., ogromne novčane kazne trpe ti pravni subjekti, a fondacije i druge institucije stranih, pa i domaćih lica slobodno rade, obrću ogromna sredstva, koriste slabosti društva. Toga ste svesni, samo ne smete ući u kontrolu ovih institucija. Zašto? Zato što su to strane institucije koje su osnovale strane države zbog ostvarenja interesa, ali ne interesa Republike Srbije, nego interesa stranih država i stranih vlada.
Kada smo kod finansiranja i kod kontrole, razuverite me i recite mi – da li ste vršili kontrolu? Odmah ću vam ovde pročitati akt Vlade u kome se kaže da nije bilo kontrole.
Pitao sam Vladu da li je bilo kontrole? Nije bilo kontrole korišćenja ovih i raspolaganja ovih sredstava što se odnosi na donacije. Da li je to radilo Ministarstvo finansija pitao sam njih? Nemam vremena da sada čitam sve to. Odgovorili su da nisu vršili kontrolu. Sada o kojim sredstvima se radi kada govorimo o stranim donacijama, stranim finansijskim sredstvima i međunarodne pomoći koje su ušle u finansijski sistem Republike Srbije.
Na moje poslaničko pitanje koje sam postavio u toku 2008. godine odgovorila mi je Vlada. Odgovor je od 8. decembra 2008. godine. Kada sam postavio pitanje koliko se donacija ulilo u finansijski sistem Republike Srbije? Odgovara Vlada sledeće – ukupna realizovana međunarodna pomoć u periodu 2001-2007. godina u svim sektorima iznosi oko 4 milijarde 368 miliona evra.
Dalje sam postavio pitanje, koliko je od toga otišlo u sektor Komesarijata za izbeglice. Koliko su od tih sredstava ono što je strana donacija, ono što je humanitarna pomoć, ono što je pomoć zemalja sveta Republici Srbiji, izbegličkoj populaciji, interno raseljenim licima, određenim humanitarnim grupama kojima je neophodna pomoć? Koliko je to sredstava uloženo i dato Komesarijatu za izbeglice? Gledajte šta kaže Vlada sa potpisom potpredsednika i prvog zamenika predsednika Vlade Ivice Dačića.
On kaže sledeće – Komesarijat za izbeglice učestvuje u programima obezbeđivanja trajnih rešenja za izbeglice i poboljšanje životnih uslova interno raseljenih lica koje sprovodi Visoki komesarijat UN za izbeglice, Evropska agencija za rekonstrukciju preko svojih implementacionih partnera.
Sredstva programa koja su namenjena izbeglicama i interno raseljenim licima ne prenose se Komesarijatu za izbeglice, već Visoki komesarijat UN za izbeglice, Evropska agencija za rekonstrukciju i vlade pojedinih zemalja ista prenose svojim implementacionim partnerima i vrše nadzor nad realizacijom projekata i finansijsku kontrolu odobrenih sredstava.
Gledajte ko vrši kontrolu. Nema tu Republike Srbije. Nema tu kontrole namenskog utroška ovih sredstava. Ministre, vi ste nadležni ovde i vi morate kontrolisati to. Ova Vlada, ova vlast i vaše ministarstvo kontrole nema, to je vidljivo iz ovog odgovora.
Ko su implementacioni partneri? Sada ću vam ovde pročitati ko su implementacioni partneri. Ovo su organizacije koje deluju ukupno mislim negde tridesetak nevladinih organizacija, odnosno fondacija koje deluju u Srbiji, a vi kažete – nisu registrovane ovde. To su implementacioni partneri. Oni troše sredstava. Koliko sredstava, da li država zna? Ne zna.
Evo sledećeg odgovora. Četrnaestog oktobra 2009. godine dobio sam odgovor ponovo od Vlade sa istim potpisom, gde kaže – ukupna realizovana međunarodna pomoć, donacija, u periodu od 2001. do 2008. godine u svim sektorima iznosi oko četiri milijarde 725 miliona evra.
Sve to ne bi bio problem da nismo pre nekoliko dana čuli Dežera, šefa misije Evropske komisije u Srbiji, koji kaže na jednom od savetovanja gde je uzeo učešće, da je Evropska komisija do sada u Srbiju uložila 10 milijardi evra. Ovde je podatak 4 milijarde 700 i nešto miliona. Čovek kaže pre mesec dana – 10 milijardi evra. Ko tu sada raspolaže pravim podacima? Verovatno Evropska komisija.
Da li mi sada znamo gde je otišla ova razlika od gotovo 5,5 milijardi evra za godinu dana ili smo mi dobili to? Da li je to upumpano u naš finansijski sistem? Ministre, vi to morate da znate. Vi morate pružiti odgovor jer u jednom segmentu vi kontrolišete i morate znati, to je sve ušlo preko ovih organizacija koje nisu registrovane ovde. Kako su one dobile račun? Kako one mogu trošiti tako ogromna sredstva, da to državni organi Republike Srbije ne kontrolišu i nemaju uvid u sve ovo?
Da je to činjenica, govori i ovaj podatak da je za osam godina u Republiku Srbiju ušlo, po vašim podacima, ovo čime Vlada raspolaže, kaže se oko, čovek kaže iz Evropske komisije otvoreno 10 milijardi evra smo upumpali u pravni sistem.
Kako? Preko kojih računa? Preko računa Vlade verovatno samo četiri milijarde i nešto. Ko je potrošio ona sredstva? Da li to ova suverena država, ova suverena Srbija mora da zna? Svaka savremena država u svetu zna koliko sredstava se nalazi u finansijskom sistemu te države, jedino to verovatno ova država nema, zato što ne držite konce ili neko drugi kontroliše finansijske tokove u Republici Srbiji.
Predsednik Tadić je u više navrata pozivao tajkune da se odazovu kroz jedan humanitarni vid i da pomognu u raznim oblastima, posebno u oblasti socijalne politike, da se pomogne kroz određene vidove. Čak je i rekao na jednom sastanku, on je bio zatvoren, ali je to izašlo u javnost, da postoji jako mnogo nepristojno bogatih koji su stekli sredstva na različite načine i da je primereno da se odazovu. Predložio im je da sagrade most. Taj poziv je upućen pre otprilike šest meseci.
Predsednik Tadić je to uputio još u više navrata posle toga, međutim, šta se dešava? Nema odaziva. Dobićemo stotinak platana, to je sve ono što ćemo dobiti od tajkuna. Vidite, zato je bitan zakon. Zato je bitno da narod Srbije zna šta su naši preci radili i koliko su odvajali za humanitarni rad, za socijalna davanja, pomagali sirotinji, pomagali ranjenike, izbeglice itd.
Gde je tu sada svest savremenog čoveka? To se morate pitati vi, to se moraju pitati ljudi iz vlasti koji su omogućili pojedincima da stvore ogromna bogatstva. Zašto se ta bogatstva ne vraćaju kroz vid zadužbinarstva i drugih vidova humanitarne pomoći?
S obzirom na vreme, moram se osvrnuti na oblast, kroz određene podatke koje imam, u praksi moram pokazati koliki je tu nered i javašluk aktuelne vlasti u oblasti podele humanitarne pomoći izbeglicama i interno raseljenim licima. Sa ovoga spiska mogu izdvojiti četiri-pet organizacija koje su donirale ogromna sredstva, to su organizacije iz Švajcarske, iz Danske, iz Norveške itd.
Treba da pohvalimo pojedine humane ljude iz tih organizacija koje su odvojila ogromna sredstva koja se mere milionima evra, dala izbegličkoj populaciji, interno raseljenim licima, pomogle izbeglom stanovništvu iz Republike Srpske Krajine, sa Kosova i Metohije, Republike Srpske itd.
Vlada Republike Srpske Krajine, na čijem sam čelu, imala je jako mnogo primedbi pojedinaca iz izbegličke populacije koje su ukazivale na zloupotrebe koje su se dešavale u tim organizacijama koje su delile, to su bile određene fondacije stranih predstavništava, i na neodgovornost, aljkav, brljav rad i na kriminal u tim organizacijama, jer su ti ljudi raspolagali sredstvima koja su davali u stranoj valuti ili u građevinskom materijalu. Na desetine primedbi.
Kako može u savremenim uslovima da jedan pojedinac izdvoji stranu valutu i da nekom izbeglici za gradnju kuće, a ne da drugome? Pod kojim uslovima je to deljeno? To su milioni evra koji su deljeni. Da li mi sada imamo evidenciju koliko je sredstava došlo, ko je ta sredstva podelio, kome su ona podeljena, ko je trebao da dobije a nije dobio?
Mi nemamo nikakve podatke. Imamo samo gole primedbe pojedinaca koji su ostali bez ikakve pomoći, a trebalo je da dobiju. Gde je tu učešće države? Gde je tu učešće Vlade? Gde je tu učešće Ministarstva za rad i socijalna pitanja? Ministre, gde je vaše učešće? Gde je učešće Komesarijata za izbeglice? Nema vas nigde.
Podeljena su ogromna sredstva. Pitanje je koliko sredstava vraćeno, koliko je otuđeno, koliko je u tim kriminalnim radnjama završilo u privatnim džepovima? Radi se o fondacijama koje i dan-danas deluju, radi se o pojedincima koji i dan-danas troše sredstva.
Vaša obaveza, kao Ministarstva kulture, bila je da kontrolišete te fondacije, da ih registrujete, da ih uvedete u red, da vršite normalnu kontrolu i funkcionisanje ovih fondacija, ali od toga nema ništa. Najveći deo tih sredstava završio je u privatnim džepovima. Koliko je toga vraćeno tamo, mi to ne znamo.
Mi sada nemamo čak ni najmanju evidenciju o tome da se zahvalimo tim državama, tim pojedincima koji su odvojili i dali sredstva, zato jer su humani ljudi, jer su želeli da pomognu nedužnom narodu, jer su želeli da pomognu deci koja su ostala bez roditelja, ranjenicima, borcima, itd. Kako da im se zahvalimo kad ne znamo ni koliko je ušlo, niti koliko je izašlo, koliko je oteto, itd?
Sve ovo su konkretni primeri. Ovo je život. Zakon mora odgovarati životu. Zato, ako vi u jednom članu kažete da ćete u prekršajnom smislu sankcionisati strana predstavništva ukoliko se ne registruju u roku od šest meseci, a sa druge strane niste naveli na koji ćete način to kontrolisati i vršiti nadzor nad njihovim radom i uticati na njihovu humanost da stvarno dovedu stvar do kraja – nema ništa od zakona, to je mrtvo slovo na papiru.
Ovaj zakon je za SRS krajnje neprihvatljiv. Povucite ga, razdvojite zadužbine od fondacija i fondova, zato što ne pripadaju u normativno-pravnom smislu i po karakteru i ne mogu se udrobiti u jedan zakonski projekat. S druge strane, ovo što vam ukazujemo…

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.

Reč ima narodna poslanica Vesna Marjanović. Vreme na raspolaganju je 10.00 minuta.

Želela bih na kraju ove načelne rasprave da istaknem neke zaključke o kojima je već bilo reči, ali da ih na neki način sumiram.
Prvo, smatram da nije korektno dovoditi u zabludu građane o tome šta se reguliše ovim zakonom. Dakle, zaista je potrebno naglasiti da se ovim zakonom neće, niti može, narušiti teritorijalni integritet Srbije; neće se, niti može, ovim zakonom zanemariti naša kulturna baština na Kosovu. Vrlo je važno da ne brkamo pravne pojmove i da razumemo razliku između onoga što je materija ovog zakona, kao što sam rekla i na početku današnje rasprave, i materija nekih drugih zakona.
Konačno, htela bih da kažem nešto vezano za pitanje nadzora, pošto je i o tome bilo dosta reči. Dakle, smatram da je pitanje nadzora u ovom zakonu regulisano, odnosno pitanje nadzora države, regulisano u najvećoj mogućoj meri i na najprimereniji način kada je u pitanju ova materija.
Postoji kontrola prilikom registracije zadužbina i fondacija, postoji odmeravanje usklađenosti ciljeva zadužbina i fondacija sa zakonom i postoji obaveza finansijska koju će imati zadužbine i fondacije, kao i sva druga pravna lica. Znači, ni na koji način nisu isključeni iz sistema kontrole, kao što nisu ni druga pravna lica i organizacije.
Ono što je još jednom važno naglasiti jeste ono što ovaj zakon zapravo omogućava. Osnivanjem zadužbina i fondacija, ovim zakonom se omogućava da ove organizacije, primera radi, pokreću važna strateška pitanja, nacionalne debate, u oblastima od najvažnijeg društvenog značaja, kao što su, recimo, ljudska prava, zaštita životne sredine i mnoga druga; omogućava podršku i pomoć našim umetnicima, kulturnim ustanovama, bolnicama, domovima za nezbrinute i stare i mnogim drugim važnim institucijama u ovom društvu.
Takođe bih htela da kažem da je prilikom donošenja ovog zakona, kao i prilikom donošenja svih drugih zakona, uvek neophodno postaviti sledeće pitanje. Naravno, mi donosimo zakone jer su oni neophodan pravni okvir, ali se postavlja pitanje – kako ćemo i na koji način te zakone primenjivati, a to znači – kako će mogućnosti koje zakoni pružaju, konkretno ovaj zakon, kako ćemo ih približiti građanima i doći do dubine samog društva.
Zaista verujem da je neophodno sprovesti jednu vrstu kampanje o značaju filantropije i zadužbinarstva. Mi u školama imamo predmet – građansko vaspitanje, i to je jedna od mogućnosti gde o toj važnoj temi možemo govoriti. Smatram da je potrebno da vodimo veću brigu o objektima koji pripadaju zadužbinama i da je potrebno dati još veći podsticaj zadužbinama kroz sistem poreske politike. Važno je afirmisati zadužbine, dakle, politiku dobročinstva i zadužbina i fondacija u lokalnim zajednicama.
Ovde je danas bilo reči o najbogatijima u našem društvu i već je rečeno da nije danas tema to kako su oni stekli svoje bogatstvo, da li su prekršili zakon, itd. To je tema nekih drugih zakona i rada drugih državnih organa. Međutim, mi kao društvo imamo pravo da imamo kritički odnos prema tome i da procenjujemo da li smo zadovoljni tretmanom koji ti ljudi imaju prema društvu koje im je omogućilo da steknu to svoje bogatstvo. To jeste legitimna tema o kojoj možemo da razgovaramo i danas i kad budemo razgovarali o nekim drugim temama.
Važno je takođe reći da ovo nije zakon koji tretira bogate i siromašne, ovo je zakon koji tretira iskazivanje građanske solidarnosti. Ovaj zakon omogućava priliku svakom građaninu da svom potomstvu ostavi nešto u nasleđe ili da se uključi u nekakvu delatnost i aktivnost od opšteg dobra. Zbog toga smatram da je najvažnija poruka naše debate da je potrebno i da vredi ulagati u razvoj i afirmaciju kulture dobročinstva. Hvala.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika, a koji nije iskoristio svoje pravo, želi reč? (Ne)

Predstavnik predlagača ima reč, ministar Bradić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, bila je ovo sadržajna diskusija koja je obuhvatila ovu oblast na veoma kompleksan način, od istorijskog pristupa do pravnog, demokratskog, otvorenog dijaloga koji je vođen i predloga koji su dati.
Ono što je građane Srbije ove noći pogodilo, barem centralni deo, jeste zemljotres i prilika je da se odaju određene počasti ljudskim žrtvama, da se zabrinemo svi nad materijalnom štetom koja je učinjena, ali i da pomislimo o tome da upravo u tom regionu, u kraljevačkom regionu se nalazi veliko kulturno nasleđe, upravo zadužbine o kojima smo govorili.
Manastir Žiča je oštećen, severni zid je napukao, živopis je oštećen iznad vrata, ali verujemo da statika nije poremećena i da je taj manastir u stanju da može da nastavi da služi onoj svojoj osnovnoj nameni, a i da bude nama na ponos, kao što je to bio u proteklim vekovima.
Sopoćani imaju manje oštećenja na staklima, a Studenica je u redu. Dakle, stabilna je situacija na terenu, ali sama ta činjenica da se nešto dogodilo sa kulturnim nasleđem, sa zadužbinama, jeste pitanje kako to kulturno nasleđe održavati u ovim vremenima i u budućim vremenima?
Dabome da su naše institucije nadležne za zaštitu kulturnog nasleđa na terenu, da su dole predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i da će verovatno ta ekipa biti još kompletnija u narednim danima.
Da li mi kao država imamo dovoljno mogućnosti, sredstava da to važno kulturno nasleđe obnavljamo, štitimo i prezentujemo na najbolji način? To je ono pitanje koje je pitanje za sva iskustva, evropska, svetska iskustva. Sama država se ne bavi isključivo kulturnim nasleđem, niti to može da čini, čak ni preko veoma kompetentnih stručnjaka u nadležnim institucijama. Zavod za zaštitu spomenika u Kraljevu je jedan od dela mreže Zavoda za zaštitu spomenika u Srbiji i ima nadležnost koja je izuzetno velika, od Sopoćana do Novog Pazara, pa sve do ovih delova do Zapadne Morave.
Dakle, na toj teritoriji aktivnost ima desetak stručnjaka koji uz podršku svih instituta, fakulteta u Beogradu, rade na zaštiti tih spomenika. Naravno da uvek nema dovoljno novca. Ove godine je obnovljen jedan deo radova na Studenici, posle nekoliko decenija ponovo su obnovljeni radovi na Studenici, jer kod nas se otprilike smatra da ako je nešto kulturno nasleđe, a pogotovo ako je stavljeno na kulturnu listu Uneska svetske baštine, da je to samo po sebi vrednost, a ne da je to samo po sebi ogroman posao.
Iskustva u svetu i Evropi su različita. Ja sam prilikom prošlog našeg susreta, ovde na ovom istom mestu, u Skupštini, govorio o tome da upravo grupe građana i fondacije u Evropi i svetu preuzimaju ulogu koje lokalne vlasti ili država nemaju u tim sredinama.
Tako u Italiji postoje fondacije koje se bave zaštitom kulturnog nasleđa i koje to kulturno nasleđe predstavljaju na kvalitetan način. Ali, ni naše iskustvo nije tako daleko. Mi smo ovde govorili uglavnom o negativnom aspektu fondova, a zaboravili smo da rekonstrukciju Hilandara mi obavljamo kroz Fond Hilandara, gde je ove godine pri kraju rekonstrukcija Velikog Konaka.
Dakle, poslovi uz, naravno, sredstva države idu preko javnog fonda. Ta sredstva se kontrolišu izveštajima i o tome se, naravno, informiše i Vlada i nadležne druge institucije. U takvoj strategiji koju mi imamo u odnosu na razvoj ove oblasti, iskustva koja postoje u minulim godinama ne moraju biti uvek negativna iskustva. Naprotiv, mi smo imali prilike da čujemo tokom ove rasprave veoma pozitivna iskustva koja su izražena iz srednjeg veka, iz 19. i 20. veka, ali u ovim godinama imali bismo čime da se pohvalimo.
Zakon o zadužbinama i fondacijama je jedan potreban zakon, zato što je prethodni zakon donesen pre više od dvadeset godina. U međuvremenu, ne samo da se promenila država, ne samo da se promenilo shvatanje kapitala i društva, nego se i promenila uloga i shvatanje i razumevanje kulturnog sistema. Ako govorimo o sistemu, naravno, vi to možete odmah da proširite i na neke druge oblasti.
Kada govorimo o kulturnom sistemu, on jeste suštinski raznolik, decentralizovan, dinamičan i on ne postoji na nekim premisama od pre 30-40 godina. U tom smislu veoma je važno da kroz finansiranje ili sufinansiranje kulture mi ostvarujemo potencijal u kome će svoju ulogu, dabome, imati država, ali i lokalne vlasti, pojedinci, istaknute kompanije koje su zainteresovane za investiciju u kulturu, u kulturno nasleđe. Baš zbog toga verujemo da će ovaj zakon dati taj neophodni podsticaj koji će omogućiti da te naše važne institucije bolje funkcionišu u narednim vremenima.
Kada govorimo o kulturnom sistemu, mi možemo da govorimo i o uporednim sistemima. Znam da se mnogi od nas neće složiti sa nekim poređenjima koja su moguća, ali recimo SAD za kulturu zvanično od celokupnog budžeta izdvaja jedan procenat. Najveći deo sredstava se upravo izdvaja kroz fondacije i kroz tržište koje je osnova. Ne mislim da bi to bilo najsrećnije rešenje za naše prilike, s obzirom da je mnogo toga pred nama da uradimo i mnogo toga moramo raditi u jednom centralizovanom sistemu, ali ideja decentralizacije, koja podrazumeva prenošenje ovlašćenja, i o tome je bilo reči, na neke druge organe vlasti, svakako je nešto što treba da da doprinos i ovoj važnoj oblasti.
Na kraju, puno je pitanja bilo i dilema šta sa tim individualnim fondacijama i privatnim fondacijama koje ljudi osnivaju. Znate, taj novac koji ljudi izdvajaju za određenu fondaciju, oni izdvajaju od svog bogatstva i jedno od osnovnih ljudskih prava jeste da ljudi imaju pravo da uživaju svoje vlasništvo. To je evropsko pravo, to je stvar o kojoj nema nikakvih diskusija. Ovde je bilo čak i nekih primedbi koje su ulazile u osporavanje takvog prava, što smatram da je bilo potpuno neprimereno za ovu našu diskusiju.
Na kraju bih, uz vašu saglasnost, rekao da je veoma važno upravo ovo o čemu je, mislim u poslednjem obraćanju bilo reči, da se uputi jedan poseban poziv i da država preko nadležnog ministarstva ili nadležnih ministarstava posebno uključi ovu važnu oblast koja može da da veoma snažan podsticaj za razvoj. Kada to kažem, mislim da treba obezbediti i status budućih zadužbinara, ne samo pominjati pozitivna iskustva iz prošlosti i svetle primere.
Složiću se sa vama, nisu svi ti svetli primeri koje danas pominjemo dolazili do novca samo tako što su se bavili čistim i lepim poslovima, bilo je tu i krvavog kapitala, bilo je tu svega, ali u istoriji vi samo gledate ono što je efekat toga, a efekat toga danas uživaju stotine i hiljade građana Srbije i to je najvažnije.
U situaciji u kojoj se nalaze i naše ustanove, u kojoj se nalazi naše kulturno nasleđe, posebno važno jeste upravo ohrabriti učešće zadužbinara, odnosno donatora. Šta oni mogu da dobiju zauzvrat od društva? Pre svega, moralnu satisfakciju. To treba sagledati u iskustvima nekih drugih zemalja u svetu.
Vi u Izraelu svaku instituciju koju posetite, videćete okićenom pločama koje su na neki način obeležje nečega što je donacija tih izraelskih rođaka koji žive po celom svetu. To su važni signali, važne poruke.
Dakle, u svakoj instituciji bi moglo to donatorstvo biti javno obeleženo i vidljivo. Jako je važno da to bude i od strane države, a vas ovde apsolutno doživljavam kao reprezente države, koji će ohrabriti donatorstvo u narednom periodu i da na taj način svi zajednički uputimo poruku koliko je to neophodno da se u narednom periodu događa.
Ljudi koji odvajaju od sopstvenih potreba i ulažu u opšte dobro moraju da budu poštovane osobe.

Zaključujem načelni pretres.
Ovim završavamo naš današnji rad.
Rad nastavljamo sutra, u četvrtak, 4. novembra u 10.00 časova.