Narodni poslanik Srđan Miković ima reč.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama. Mi, poslanici i poslanice DS i poslaničke grupe ZES, smatramo da takav zakon treba doneti. Stari zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima donet je još 1989. godine u vreme SFRJ, u vreme društvene svojine, društveno-pravnih lica i u vreme, samo ilustracije radi, kada je u susednoj Rumuniji još Čaušesku bio na vlasti.
Mislim da je potrebno da na dobar način regulišemo oblast zadužbinarstva i dobročinstva. Ta tradicija je prisutna u istoriji srpskog naroda i građana Srbije i mislim da je jako važno da ponovo afirmišemo čin davanja na korist otečestva, da afirmišemo društvenu odgovornost i pojedinca i kolektiva i da se vratimo na put najvećih dobrotvora u našoj istoriji.
Da nije bilo zadužbinara ne bi imali Hilandar, ne bi imali Pećku patrijaršiju, ne bi imali Žiču, Studenicu, Sopoćane, ne bi imali Manasiju, ne bi imali škole, bolnice mnoge koje i sada rade, ne bi bilo Tekelijanuma. I upravo ovi dobrotvori tokom istorije, najveći naši sinovi, decenijama su postavili standarde postupanja u korist naroda, u korist siromašnih, bolesnih, u korist budućnosti, bez obzira na vreme u kome su živeli.
Zbog toga vas pozivam da usvojimo ovaj zakon, da upravo mi pokrenemo proces vraćanja na tradicije koje su donele veliko dobro. Ljubeći bližnjega svoga kao samoga sebe zadužbinari i dobrotvori ostavljali su svoju imovinu u cilju ostvarivanja društvene koristi i ostavljali su primer kako treba raditi narednim generacijama.
Mi koji dolazimo iz Pančeva, iz te mešovite sredine, najbolje znamo koliko je važno dobro razumevanje i saradnja, koliko je važno činiti dobro za opštu korist. Najbolji primer su nam upravo ličnosti koje su ostavile dubok trag i u Pančevu, ali i u celoj Srbiji. Samo kratka istorija moga grada objasniće zašto je ovo važno.
Upravo najveći dobrotvor u istoriji srpskog naroda, naučnih Mihajlo Pupin, dobitnik Pulicerove nagrade za književnost, lični prijatelj američkog predsednika Vilsona, jedan od najbogatijih ljudi tadašnje Amerike, ali pre svega veliki čovek i dobrotvor, primer nam je za to. Kao učenik pančevačke gimnazije, koju su podigli dobrotvori i zadužbinari Tomas Andulović i Ignjat Barevac, svojevremeno i sam pomagan prilozima između ostalog i SPC na opštini Pančevo, svom narodu vratio je višestruko.
Malo je danas i vremena i samo pobrojati Pupinova plemenita dela i pomoć koju je uputio ne samo siromašnim i vrednim učenicima i studentima, već i bolnicama, piscima, pesnicima, umetnicima. Između ostalog, i Urošu Prediću je do pred kraj života slao određenu pomoć.
Drugi čovek, takođe povezan sa Pančevom, jeste Đorđe Vajfert. Svojevremeno najveći industrijalac u Srbiji, guverner Narodne banke, ali veliki dobrotvor Beogradskog univerziteta, muzeja, bolnica, invalidskih domova i osnivač prihvatilišta za siromašnu žensku decu pri crkvi Svete Ane u Pančevu.
Ilija Milosavljević Kolarac, 30 godina je živeo i trgovao u Pančevu, svi znamo kakav je dubok trag ostavio u celoj Srbiji. Moram da kažem da upravo veliki zadužbinari i dobrotvori bili su pre svega lično skromni ljudi.
Imamo primere, konkretno u Pančevu, da mnogi koji su imovinu zaveštavali za opštu korist do kraja života su umeli da čuvaju čobanski štap i kabanicu, ne stideći se porekla. Imamo primer i kada je Ilija Milosavljević Kolarac zaveštao i dao veliku imovinu za osnivanje Narodnog univerziteta, da je sa nekoliko reči poslao telegram. Kada su ga pitali zašto samo sa nekoliko reči, kaže – skup je telegram. Kažu – ali, dali ste toliko dukata. Upravo zato što je štedeo, zbog toga je i imao da da, pre svega za buduće generacije.
Mi u Pančevu čuvamo istorijske podatke, pre svega uspomene na učinjeno dobro. Ako dođete u Pančevo, u Zbirci srpske pravoslavne crkvene opštine, jednoj od najlepših zbirki portreta slikara 19. veka u celom srpstvu, odmah iza Matice srpske u Novom Sadu, videćete i danas slike najvećih dobrotvora i to čuvamo za buduće generacije.
Voleo bih da ovakve zbirke iz dana u dan rastu i da se proširuju novim zadužbinarima i novim dobrotvorima.
Prozborio bih nekoliko reči o samom zakonskom tekstu, jer smatram, kao diplomirani pravnik, da je ovo dobar zakon. Posebno bih ukazao na članove 3, 7. i 70. Predloga zakona.
U članu 3. izričito je navedeno koji su ciljevi zadužbine i fondacija. Upravo, ostvarivanje opštekorisnog cilja, u smislu ovog, smatraju se aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje kulture, promovisanje i popularizacija nauke, obrazovanja i umetnosti amaterskog sporta, unapređenje osoba sa invaliditetom, briga o deci i mladima, pomoć starima, zaštita životne sredine, borba protiv korupcije, zaštita potrošača, zaštita životinja, humanitarne i druge aktivnosti kojima zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve, odnosno interese.
Zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve i kada je njihova aktivnost usmerena na određeni krug lica, koje pripadaju određenoj profesiji, nacionalnoj, jezičkoj, kulturnoj i verskoj grupi, polu ili rodu, odnosno na lica koja žive na određenom području.
U svakom slučaju, ovaj zakon je dobar. Ukazao bih i na odredbe člana 7, da u pogledu poreskih oslobođenja, jasno je navedeno u članu 7. da na sredstva koja zadužbina, koja je osnovana radi ostvarivanja opštekorisnog cilja i fondacije, stiču besteretno, od dobrovoljnih priloga, poklona, donacija, finansijskih subvencija, zaostavština i slično, ne plaćaju se porezi ustanovljeni zakonom. Mislim da je dobro što je to jasno označeno, da ne bi bilo nedoumica.
Konačno, nešto što smatram da je izuzetno važno, a pre svega zbog onih fondacija i zadužbina koje su davno osnovane, koje su radile i koje su na neki način gasnule nakon Drugog svetskog rata, da baš u pogledu tih fondacija i imovine u članu 70. je rečeno da se zabranjuje otuđenje i opterećenje imovine koja je oduzeta zadužbinama u periodu od 1945. godine do donošenja zakona kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i naknade za oduzetu imovinu.
Da ne bih sada elaborirao član po član, smatram da nam je ovakav zakon izuzetno potreban. Smatram da je dobro rešenje što je sada izostavljena odredba koja je važila od 1989. godine da državni organi ocenjuju celishodnost osnivanja fondacija i zadužbina. To je sada izostavljeno i dobro je što je izostavljeno.
Smatram da je izuzetno korisno što je direktno predviđena potreba podnošenja izveštaja, da izveštaji budu dostupni javnosti za poslovanje zadužbina i fondacija. Sve u svemu, ovaj predlog zakona mislim da možemo da ocenimo kao dobar.
Pozivam vas da kao narodni poslanici podržimo ovaj zakon, da ovu jako važnu materiju regulišemo na način kako je to uređeno u svim razvijenim državama, ali pre svega zbog potrebe da afirmišemo tradiciju zadužbinarstva i dobročinstva za opšte dobro.
Dame i gospodo, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pozivam vas da u Danu za glasanje usvojimo Predlog zakona.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić. Nije tu.
Narodni poslanik Gorica Mojović. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam pročitala predlog ovog nevelikog zakona, jer je njegov predmet, njegova tema su zadužbine i fondacije, a reč je o duboko ukorenjenoj srpskoj tradiciji, onoj plemenitoj, nesebičnoj, dobročiniteljskoj, patriotskoj tradiciji, s kojom danas želimo da uspostavimo kontinuitet, jer ona uzdiže i uspostavlja najbolje vrednosti jednog naroda i čini temelje njegovog kulturnog napretka.
Gajim i očekivanja da će se neke nepravde i nepočinstva nanete zadužbinama u Srbiji donošenjem ovog zakona ispraviti i otkloniti. Imam potrebu i sama, kao što su mnogi moji prethodnici govorili, da se podsetim tradicije zadužbinarstva u Srbiji, ali da pokušam i da neke pojmove razjasnim, jer čini mi se da u javnosti, a imajući u vidu amandmane, i među nama poslanicima postoje neke nejasnoće. Imam nameru, takođe, da ukažem na neke zloupotrebe kada je u pitanju obnavljanje zadužbina u Srbiji, i naravno da ukažem na one dobre predloge koje ovaj zakon nudi.
Kao što je već rečeno, zadužbinarstvo u Srbiji je u slavljenju krsne slave najduža tradicija srpskog naroda. Od dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do Uroša Nejakog, od srednjeg veka, preci su nam ostavili brojne spomenike, crkve i manastire, nešto najlepše i najvrednije što i danas imamo.
Neke od tih zadužbina koje su nam Nemanjići, potom Hrebeljanovići-Lazarevići ostavili, danas se nalaze na listi Svetske kulturne baštine. Pored već pomenutog Hilandara, Đurđevih Stupova, Studenice, Žiče, pomenuću ove koji su upisani na listu najvažnijih kulturnih dobara sveta, kao što su Studenica, Sopoćani, Pećka Patrijaršija, Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška.
Danas sve te zadužbine pripadaju SPC, tj. njena su imovina, a preko službi zaštite, preko države, odnosno Zavoda za zaštitu spomenika kulture, država štiti njihovu autentičnu arhitekturu, živopise, freskoslikarstvo, ikone, kompletnu srednjovekovnu umetnost.
Te zadužbine jesu primer, ali nisu predmet ovog zakona. Da samo dodam nekoliko razjašnjenja vezanih za tumačenje odrednice organ nadležan za poslove kulture AP Vojvodine, koji se pominje u članu 12, 25. i 58. Vrlo lepo i jasno piše – organ nadležan za poslove kulture. Koliko mi je poznato, Srbija na Kosovu i Metohiji nema organ nadležan za poslove kulture, jedino ako neko ne misli na organe samoproglašene republike.
Takođe, član 44. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine; ova skupština je utvrdila da AP Vojvodina može da osniva fondacije i zadužbine. Nadam se da mi sličan zakon nećemo doneti za KiM, odnosno da im nećemo preneti ove nadležnosti.
Dakle, toliko o zadužbinama. Nažalost, drugih zadužbina koji jesu predmet ovih zakona mi takoreći na KiM nemamo. Imamo ih na teritoriji cele Srbije i u Vojvodini.
Zadužbinarstvo u smislu o kojem danas govorimo, kao što je rečeno u diskusiji, u Srbiji se obnavlja u 19. veku. Novi zadužbinari nisu više plemići, vladari, već najčešće trgovci i dvojica već često puta pomenuti, najbogatiji među njima, kapetan Miša Nastasijević i Ilija Milosavljević Kolarac. Da se podsetimo, kapetan Miša je bio trgovac solju, a Kolarac svinjarski trgovac.
Trgovci su bili i drugi veliki zadužbinari – Nikola Spasić, Sima Andrejević Igumanov, Luka Ćelović, Aleksa Krsmanović, Nikola Kiki i Đorđe Vajfert je bio industrijalac. Mnogi od njih kako bi se današnjim rečnikom reklo bili su tajkuni. Kada Boris Tadić spomene tajkunski most, onda se to u Srbiji izruguje i izaziva podsmeh, ali prema pobrojanim dobročiniteljima njihovi savremenici nisu bili baš blagonakloni.
Već je ovde spomenuta sudbina Ilije Milosavljevića Kolarca, koji je jedno vreme proveo u zatvoru, a njegova smrt prećutana, ali njegova zadužbina živi i danas na način najpribližniji onom zbog kojeg je osnovana.
To nije slučaj sa mnogim zadužbinama nastalim pre Drugog svetskog rata. Citiran je ovde Andrić i citiran je njegov zapis o dvostrukom umiranju velikih ljudi i njihovih zadužbina, ali na svu sreću, za Andrića ne moramo da brinemo, živo je njegovo delo, muzej koji je njemu posvećen i aktivna je zadužbina koja nosi njegovo ime. Nažalost, od nekih zadužbina ostalo je samo ime.
Posle Drugog svetskog rata tj. od 1945. godine zadužbine su nacionalizovane. Njihovom imovinom upravlja država, useljavaju se stanovi, izdaju se poslovni prostori, ali verujte mi, što se nekih zadužbina tiče ni to nije najgore što im se desilo, bar novac od te imovine i od tih zakupa odlazi u opštu kasu i koristi se za neke opšte stvari, makar i za obnavljanje fasada. Mogu da potvrdim da je u Beogradu najveći broj fasada zadužbina obnovljen.
Onda je 1989. godine donet drugi po redu posleratni, prvi je donet 1982. godine, Zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama. Na osnovu tog zakona Ministarstvo kulture je 1994. godine, 1995. i 1996. godine izdalo brojna rešenja kojima se obnavlja rad pojedinih zadužbina, a uz to im se dodeljuje imovina koju treba da koriste u svrhe za koje je zadužbina osnovana.
Ukoliko tako ne upravlja imovinom, preispitivanje njihovog delovanja može da pokrene organ nadležan za poslove kulture na teritoriji na kojoj se zadužbina nalazi. Pošto se veliki broj zadužbina nalazi na teritoriji gradskih opština Beograda, a gradske opštine Beograda doskora nisu imale organe nadležne za poslove kulture, nikog nije bilo da postavi pitanje da li te zadužbine zaista ispunjavaju svoju svrhu.
Nikoga nije bilo da postavi pitanje, npr, ili je to pitanje neuspešno postavljano, da li zadužbina Alekse Krsmanovića, kojoj pripada i zgrada Protokola na Terazijama 34, svoj prihod koristi, kako je to navedeno u osnivačkom pismu, za srpske patriotske ciljeve?
Da li zadužbina Naumović Dimitrija, žene Anke i sina Vase, smeštena u velelepnoj i veleprostranoj zgradi u Kolarčevoj 9, služi da se iz prihoda pomažu ''one čestite zanatlije koji su, kao valjani i bez ikakve strasti i poroka, proveli vek radeći svoj zanat u Beogradu''? Da li se poštuje namera osnivača Miloja Vasića i kako se koristi njegova kuća u Knez Mihailovoj 2?
Volja Riharda Freliha koji ostavi gradu zgradu u Makedonskoj broj 33, kao i volja Agnije i Mihajla Srećkovića, đenerala, sa sve imovinom u Takovskoj 12 i još dve zadužbine u Užicu i Vrnjačkoj Banji? Pominjem ove zadužbine i tvrdim da je ovim dobrotvorima naroda učinjena veća šteta nego što je to bila nacionalizacija. Zašto?
Zato što svima njima upravlja jedna neidentifikovana grupica ljudi koja se prvo dosetila da obnovi rad Fondacije partizanske spomenice osnovane 1961. godine i zamrle nakon smrti njenog poslednjeg predsednika, velikog operskog pevača, Miroslava Čangalovića. Fondacija ovog puta obnavlja rad pod imenom Fondacija solidarnosti, o partizanima, naravno, više nema ni reči.
Upravni odbor Fondacije potom donosi odluku da obnovi rad svih ovih zadužbina koje sam pobrojala i Ministarstvo kulture već pomenutim rešenjima dozvoljava da obnovi rad i dodeljuje pomenutu imovinu. Javnost je srećna, pravda je zadovoljena, a zadužbine nastavljaju sa radom, ali gde su pare?
U Upravnom odboru Fondacije solidarnosti sede zaposleni u administraciji Fondacije. Deci članova upravnih odbora i zaposlenih dodeljuju se stipendije i stanovi. Svi pokušaji da javnost uđe u trag upraviteljima i prihodima iz tih zadužbina ostaju nemogući. To je jedan od tamnih vilajeta naše stvarnosti. Zato očekujem da će obaveze koje proističu iz ovog zakona poljuljati slavu i bogatstvo nekih "obnovitelja" zadužbinarstva u Srbiji i naterati ih da na svetlost dana iznesu navodna dobra dela koja su činili, sve pod okriljem zakona iz 1989. godine.
Zašto smatram da je ovaj zakon dobar? Pored već navedenih, pomenuću i ja nekoliko primera. Prvo, zato što smatram da će postojeće zadužbinarstvo i osnivanje fondacije u Srbiji, i to ne samo ugledajući se na tradiciju nego i koristeći pogodnosti ovih zakona, predviđeno je članom 7, a on kaže da se zadužbine oslobađaju obaveze plaćanja poreza.
Mislim da je dobar zakon zato što će zadužbine koje su obnovile rad po već pomenutom zakonu iz 1989. godine morati da usklade svoja pravna akta u roku od 12 meseci, predviđeno članom 68, te će tako morati da poštuju član 47, u kojem stoji da se imovina ne može deliti osnivačima, članovima organa upravljanja, zaposlenima i njima povezanim licima, te neće, sve prema članu 62, moći da obavljaju delatnost koja nije u skladu sa osnovnim ciljevima zadužbine.
Naravno, veoma važno i već pomenuto, član 8. i obaveza da zadužbine i fondacije svoj rad učine javnim, a bogami i da svoje finansijske izveštaje dostavljaju Agenciji za privredne registre.
Takođe važnim smatram mogućnost osnivanja zadužbina ne samo od fizičkih, već od pravnih lica i da podsetim da nikad ne bi bio obnovljen rad zadužbine Dositej Obradović niti obnovljena kuća Dositeja Obradovića u Rumuniji da nije bilo vršačkog "Hemofarma". Ili, da nikada stotine mladih likovnih umetnika, književnika ne bi dobilo pomoć, stipendije, afirmaciju da nije niške Art Fondacije koju je osnovao Filip Moris.
Što se tiče stranih zadužbina o kojima je takođe ovde bilo u negativnom kontekstu reči, samo da podsetim da Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" nikada ne bi bila sagrađena da čuveni njujorški industrijalac, koji je imao Karnegi fondaciju, nije svojevremeno dao svojih 100.000 dolara za podizanje ove biblioteke.
Ovaj zakon, dakle, uz jedan broj amandmana koje smatram da treba usvojiti, može značiti prekretnicu u obnavljanju i podsticanju jedne od najvrednijih tradicija naših naroda, ali i u otklanjanju nepravdi prema precima koji su nam u nasleđe ostavili svoja dobra i svoju imovinu. Zato pozivam svoje kolege da glasamo za ovaj zakon, kao što će to učiniti i poslanička grupa kojoj pripadam " Za evropsku Srbiju". Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Gorici Mojović i dajem reč narodnom poslaniku Milici Vojić Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam vrlo pažljivo slušala sve što su prethodni govornici ovde danas rekli o ovom zakonu i mogu da kažem da sam kod mnogih, zaista, dugo treptala. Dalji komentar mi ne treba.

Ovaj zakon, čiji je predlog danas pred nama, zapravo treba da zameni Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima iz 1989. godine i sva je sreća da opet niste prosledili za izmenama i dopunama zakona, zato što je ovaj zakon zaista anahron i ne može da se koristi iz više razloga, a kazaću samo neke. Pritom ću odmah da kažem, da razbijem iluziju o tome da je ovaj zakon dobar. Ovaj zakon koji ste vi napravili nije dobar i zakon treba povući iz procedure.

Zašto zakon iz 1989. godine nije dobar? Iz više razloga. On, recimo, uređuje tri statusno-pravna oblika zadužbine, fondacije i fondove i to ih razlikuje po pravnim institutima koji više ne postoje u našoj zemlji, niti u našem ustavno-pravnom sistemu. Recimo, imamo društvenu svojinu, društveno pravno lice i slično.

Zatim, ovaj zakon dopušta samo fizičkom licu, ali ne i pravnom licu, da osniva zadužbine i fondacije, što je loše, jer se na taj način sprečava razvoj korporativnog zadužbinarstva. Zatim, onemogućava osnivanje porodičnih zadužbina.

Zakon iz 1989. godine daje diskreciono pravo, a vi volite diskreciono pravo, ali ovaj zakon daje dakle diskreciono pravo organu koji treba da registruje neku zadužbinu, fondaciju ili fond i ako on ispuni formalno-pravne uslove, vi ipak, ne dozvolite da se formira. Zatim, ne reguliše ni problem prestanka rada zadužbina i fondacija. Ne rešava problem koji je više puta ovde apostrofiran i danas, ne rešava problem upisa predstavnika stranih zadužbina u registar.

Kad sam već kog stranih zadužbina, iako već vidim da se ovako polako proturaju priče o tome, da neko ima nešto protiv stranih zadužbina, moram da kažem činjenicu da, iako Srbija niti ima registar, niti o tome na bilo koji način vodi računa, u Srbiji već dugi niz godina rade strane zadužbine i rade, daju prilično novca za razne poslove koji su i te kako važni za Srbiju, kao što je recimo humanitarna pomoć, kao što je održivi razvoj, smanjenje siromaštva, razvoj institucija u lokalnoj samoupravi i slično.

Ono što je fakat, mnogi strani donatori su uložili značajna sredstva u Srbiju, ali njihov položaj, status, delovanje, a naročito kontrola njihovog rada za Srbiju ne postoji. Dakle, nije regulisana zakonom i pravno je neuređena.

Kada sam već spomenula pitanje zadužbinarstva u Srbiji, moram da kažem da je ovo pitanje vrlo važno za Srbiju. Kada pogledamo u prošlost Srbi su bili veliki zadužbinari i ostavljali su svom rodu i te kako mnogo važnih tekovina.

Moram da kažem da su danas najveći i najlepši spomenici kulture zapravo manastiri u čitavoj Srbiji, zadužbine koje su srpski kraljevi i carevi ostavili svom rodu. Danas vidim da neko hoće da ih rasproda, naročito one koji se nalaze na teritorije KiM, na integralnom delu teritorije Srbije i da ih podvede pod ono što neko pokušava da nazove kosovskom kulturom.

S druge strane, moram da kažem da od 1945. godine pa naovamo, strašno zamire ovaj oblik filantropije, jer je Srbija te 1945. godine pokazala koliko joj je stalo do zadužbina, sve ih je država odnela i uzela, tako da se mnoge, čak i političke stranke u mom gradu, a iz Valjeva sam, nalaze u zadužbinama koje nisu ostavljene za njihovo delovanje.

Moram da kažem još nešto, i te kako je do 1945. godine bilo razvijeno zadužbinarstvo, naročito u prvoj polovini dvadesetog veka. Tako je, recimo, Beogradski univerzitet bio jedan od tri najbogatija univerziteta u Evropi. Crpeo je sredstva iz 90 fondova i zadužbina. Taj njegov kapital je iznosio više od milijardu dolara.

Naravno, država je 1945. godine uzela sve ovo Beogradskom univerzitetu, a tek 1997. godine je vratila nešto od toga. Recimo, 11 zadužbina i 20 fondova trenutno daje svoja sredstva Beogradskom univerzitetu.

Činjenica je da današnji tajkuni nisu toliko skloni filantropiji i ostavljanju za večnost i za pokolenja. Oni više vole kratkoročne akcije, a država im u tome i pomaže tim nekim velikim porezima koje je uvela na humanitarnu pomoć iz Srbije, dakle, Srbiji. Za tu humanitarnu pomoć je obaveza da se plati porez i da se plati PDV od 18%, odnosno 8%, što je prilično velika cifra, i uglavnom, oni koji bi možda i mogli nešto da urade, a da to ne bude prozivani most od nekih tajkuna, neki ministri, neki gradonačelnici smatraju da na taj način treba da se zadužbine formiraju da oni prozovu ko treba da da most. Fakat je da država nije pomogla onima koji bi možda i mogli i hteli da ulože u Srbiju i u pokolenja, da na taj način to i oduže.

Moram da kažem još nešto, zbog čeka je država toliko veliki porez propisala. Moram isto da kažem da se to ne odnosi na pomoć koja dolazi iz inostranstva, već pomoć koja dolazi iz Srbije u Srbiju, ta pomoć mora da bude oporezovana.

Obrazloženje je smešno, da ako se to ne bi dogodilo, ako ne bi bila oporezovana, nastao bi haos i nastale bi zloupotrebe, što je potpuno smešno, valjda država ima aparat kojim može da spreči zloupotrebe. Mada je, recimo, čuvena ona zloupotreba Borisa Stajkovca, koji je jedno vreme bio istaknuti član jedne ovde vladajuće partije, nešto što treba da bude za primer.

Moram da kažem da Ministarstvo kulture jeste vodilo do sada evidenciju i registar svih zadužbina, ali moram da prokomentarišem i to, pošto je to spisak koji treba da bude javno dostupan, on nije takav jer ne postoji na internetu ovakav spisak koji treba da nam dostavi Ministarstvo kulture.

S druge strane, AP Vojvodina ima evidenciju od 150 zadužbina. Beograd ima neku svoju evidenciju, doduše nije mnogo velika. Mislim da ima mnogo više zadužbina nego što je na tom spisku. Prosto, neka evidencija makar postoji.

Prema podacima Asocijacija zadužbina, u Srbiji ovog trenutka ima oko 110 zadužbina, od toga je polovina sigurno neaktivna. Ima negde oko 800 fondova, trećina je, otprilike, samo aktivna. Takođe, nešto što treba da uputim kao komentar ili kritiku Asocijaciji zadužbina, ni oni nemaju aktivan sajt, tako da tamo gde tražite nećete dobiti takve podatke.

Pomenula sam već da u Srbiji ne postoji registar stranih zadužbina i fondacija koje rade na teritoriji Srbije. To je možda ispravio novi zakon, ali ćemo videti kako to izgleda u praksi.

Prokomentarisaću nešto što se odnosi na sam zakon, ovaj predlog zakona koji je pred nama. Prva stvar koju moram da kažem jeste da je ovaj predlog koji je pred nama protivustavan. Zašto je protivustavan? Zakonom niste obuhvatili teritoriju AP KiM, to je još uvek južna pokrajna Srbije, još uvek deo teritorije Srbije, a vi ga ovde nigde ne pominjete, kao da nije teritorija Srbije. Zadužbine koje se nalaze na ovom području nigde ne spominjete.

I malopre sam pomenula i mislim da treba ponovo da kažem zato što je to vrlo važno i zbog nekih naših organa kojima i te kako plaćamo velike kirije tamo negde u inostranstvu, u Parizu, a pri tom, naši manastiri i naše crkve kojima treba da se ponosimo i koji se nalaze na teritoriji KiM i koje su zadužbine srpskih kraljeva i careva se tretiraju kao kosovsko nasleđe.

Država mora da reaguje i mora, bogami, da ispravi ono što ste napisali u vašem zakonu, odnosno ono što ste izostavili, da KiM nema. S druge strane, navodite ulogu koji treba da ima AP Vojvodina i to je u redu. Doneli ste zakon protiv koga smo mi bili, ali ste bar u skladu sa tim zakonom postupili ovde. Znači, radite protivustavno i kršite Ustav.

U članu 6. naveli ste da ciljevi i delovanje zadužbina i fondacija ne smeju biti usmereni na narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije, a autori predloga su sami narušili ovo jer su isključili teritoriju KiM.

Ako ovaj predlog bude prihvaćen, a nema razloga da ne bude prihvaćen, jer ovde u ovoj Skupštini je prihvaćeno sve ono što je protivustavno, niko ovde od vladajuće većine ne smatra da je to neki problem, oni će već menjati Ustav, to najavljuju, ali unapred donose zakone koji ga krše. Dakle, potpuno je izvesno da će onda sama Vlada uraditi najveći deo aktivnosti na rasturanju celovitosti Srbije.

Ono što moram da vas pitam, poznato vam je, postoji jako mnogo zadužbina na teritoriji Kosova. Postavljam pitanje - gde će se one registrovati?

Zatim, imate član 3. među ciljevima koje ste naveli, o kojima možemo da diskutujemo jer ima i onih koji imaju meru i onih koji zaista ne treba tu da budu, recimo, nema uopšte ništa što se tiče verske tolerancije. To je problem, kao što vidite, da u Srbiji i te kako je izražen, u poslednje vreme naročito, jer vi otvarate na svim mogućim frontovima bitke koje ne možete dobiti, pa tako u Novom Pazaru imate zaista veliki otvoreni požar u državi, a niko se iz vlasti na to ne obazire, ni ministar za lokalnu samoupravu, nezainteresovano kaže da nema potrebe da o tome komentariše, niti bilo ko od zvaničnika, pa bi bilo možda zanimljivo da ste ubacili da postoje ciljevi koji su vezani za razvoj verske tolerancije.

Takođe, kao neko ko zaista poštuje sve tekovine oslobodilačkih ratova Srbije 1914. do 1918. godine, pitam vas - zašto to ne postoji kao jedan od ciljeva? To su svetla vremena Srbije i nema razloga da se ovde ne nađu.

Nešto što ste najavljivali kao polaznu osnovu za izradu novog zakona je bilo da se dobro odmeri i definiše nadzor i podrška razvoju zadužbinarstva. Nigde u zakonu nisam pronašla odrednicu kako ćete vi to raditi na kontroli ovog zakona. Mi ne znamo ni kako će država da radi na razvoju zadužbinarstva.

Prosto vidim da je država nezainteresovana jer ona nema čak ni organ koji će se baviti tom problematikom. Pošto sami kažete da u zakonu nemate nigde odrednicu da nemate državni organ koji će se baviti zadužbinama, to je jasan signal kakav će biti status zadužbina u državi.

Dalje, ono što je zbunjujuće u članu 2. to što fondacije mogu da se osnivaju bez sredstava i mogu da konkurišu za dobijanje sredstava iz budžeta, a mogu se baviti privatnom delatnošću. To se odnosi i na strane zadužbine. To je vrlo čudno. Prosto mislim da treba da se komentariše i mislim da treba da ga obrazložite i sami, gospodine ministre. Uopšte ne rešavate u ovom zakonu problem nacionalizovanih zgrada. Vi ste se od toga ogradili. Mislim da bi trebalo možda da se nešto kaže o tome, ali hajde neka bude tako kako ste vi rekli.

Dakle, DSS ima jako mnogo komentara i primedbi na ovaj zakon. Više neću, da bih ostavila i mom kolegi vreme da govori o tome, ali mislim da zakon generalno nije dobar, da uopšte nije u duhu zadužbinarstva, a pravo da vam kažem, bolji zakon od vas nisam ni očekivala.

Pošto gospodin Jugović nije tu, dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Ostojiću.

Koleginice i kolege, pred nama je zakon koji je Srbiji nesumnjivo potreban. Nesumnjivo je da žaljenje što u ovo vreme nema više zadužbina kao što ih je bilo u Kraljevini Jugoslaviji i u Kraljevini Srbiji je na mestu, ali mislimo da zakon koji je u načelu u tehničkom smislu u redu ne može da dovede do više zadužbina. Naprosto, treba razmisliti o nečemu, govorim o onima koji žale i koji kažu da su nekad bogati ljudi u svom narodu mislili o budućnosti i ostavili pokolenjima, a sada to ne rade, da treba razmisliti i o klimi kada se to dešavalo u prošlosti i kakva je sada klima kada su u pitanju bogati ljudi.
Svakako da su zadužbine osnivali i pokolenjima ostavljali oni koji su imali, a ne oni koji nisu imali, koji su imali, koji su zaradili, koji su patriote, koji su hteli da ostave i za budućnost. Na kraju krajeva, mi i u svetu imamo sada neke bogate ljude, bezobrazno bogate ili ekstremno bogate ili kako već mogu da se nazovu, Voren Bafet ili Bil Gejts, koji ostavljaju ne porodici, nego drugima, narodu, državi, na neki način slično što su radili i Spasić i Kolarac itd. Ali, poslovna klima ne pogoduje takvom patriotskom činu i gestu u ovom trenutku. Govorim o slobodnom tržištu, baziranom na privatnoj svojini.
Mi još uvek nismo doneli zakon o restituciji, ispravili nekakve velike nepravde iz posleratnog, revolucionarnog i komunističkog vremena i naprosto dok se to ne uredi na način na koji mi iz LDP kažemo da je evropski način, u skladu sa evropskim standardima ili da budem jasniji, dok ne uredimo društvo u kojem dominira privatna svojina, u kome je jasna konkurencija, otvoreno društvo, uz puno konkurencije, bez monopola, onda do tada neće ni biti ljudi koji će pošteno zaradivši novac stavljati pokolenjima zadužbine ili fondacije.
Naprosto, ta poslovna klima je ono što nedostaje da bi sada bilo više zadužbinara i ljudi koji misle o budućnosti ili ljudi koji misle o zajednici, bar koliko misle i o svom ličnom interesu. Vremena u kojima se to radilo svakako su bila na neki način poštenija, ali nećemo se zavaravati, i veliki i bogati ljudi s kraja 19. ili prve polovine 20. veka na ovim prostorima su novac zarađivali često uz pomoć ili sa državom.
Jednostavno, uvek je dobar posao bio raditi s državom, s tim što tada, za razliku od sada, zakoni izgleda da su bili čistiji i bolji, sem onih ratnih profitera koji su vojsci u Prvom svetskom ratu umesto brašna prodavali i liferovali pesak, a i takvih je bilo. Zarada u radu sa državom je bila zagarantovana, ali nije bilo ovakve partijske države koja, evo, na primeru javnih nabavki, mi o tome pričamo već tri godine, ali sada su se pojavili podaci koji potpuno potvrđuju naše razmišljanje, da su javne nabavke u Srbiji na državnom i na lokalnom nivou godišnje oko 4 milijarde evra, da su najkonzervativnije procene da tu ispari otprilike 10 do 20%. Pogledajte koliki je to novac.
Mi u principu imamo zakone koje objektivno ne poštujemo. To će biti u budućem periodu našeg približavanja EU glavna prepreka bržem hodu Srbije. Javne nabavke su izvor korupcije, ali one ne bi bile toliki izvor korupcije da partijska država koja opstaje kroz javna preduzeća nije toliko jača.
Kada se bude u ovoj zemlji, u skladu sa onim za šta se zalaže LDP, a što Vlada puževim korakom povremeno prihvati, kada se bude uradila potpuna reforma i države i našeg sistema, kada na primer sva javna preduzeća budu u privatnoj svojini i kada u državnoj svojini ostane samo nešto što je prirodni monopol i što kao prirodni monopol objektivno ne treba da bude u privatnoj svojini, tada će i bogati ljudi koji će se obogatiti u poštenijoj tržišnoj utakmici, u utakmici sa evropskim igračima, svakako imati više razumevanja od ovih koji su do novca došli u jednom tranzicionom vremenu, često koristeći prednosti ili veze prethodnog sistema, kao što je to na primer slučaj sa nekim bivšim komunističkim zemljama istočno od nas, počevši od velike Rusije.
Dakle, način na koji je zarađen novac ili poštenje i sposobnost na koji je zarađen novac je veoma važan, kada je u pitanju ovo o čemu danas pričamo, o nečem što je javni interes iznad privatnog. Biće više zadužbina kada ova država bude demokratskija, kada privreda bude integrisana u evropsku, kada bude više konkurencije, kada bude manje onih elemenata starog sistema u ovome, siguran sam da će ljudi koji budu zarađivali novac u takvoj Srbiji, od koje nismo daleko, i ka kojoj, verujem da svi mi u ovoj sali želimo da stignemo, tada će biti uveren sam i više onih primera kakvih imamo iz naše moderne prošlosti.
Do tada ostaće samo da političari apeluju ili reketiraju kako god to zvali one koji su bogati i bogati će se osećati ugroženo jer ih država napada, a jedan sklad između države zbog veoma bogatih i srednjeg sloja neće postojati.
Mislimo da je temelj svakog društva srednji sloj. On je u ovoj našoj današnjoj Srbiji, sa naše tačke gledišta ugrožen. S jedne strane, imamo zaista veoma bogate koji su u tranzicionim vremenima stigli do velikog novca, na drugoj strani imamo sirotinju, ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Zovemo ih obično tranzicionim gubitnicima.
A zašto u Srbiji ima tranzicionih gubitnika toliko mnogo više nego u drugim zemljama, odgovor je veoma prost. Zato što tranzicija u Srbiji dugo traje. Traje već više od 10 godina i što duže traje, to će više biti tranzicionih gubitnika. Da je bila brza, kratka i efikasna, govorim i o privatizaciji, svemu onome što smo imali posle 5. oktobra kao šansu, a koju zbog onoga što se desilo u prvih dve-tri godine posle 5. oktobra, nažalost nismo iskoristili. Mislimo na ubistvo Đinđića i zaustavljanje Srbije u tom poletu, kada smo sustigli naše komšije. Tako će biti.
Tako da žalba i žaljenje kako sada nema ljudi kao što su Ilija Kolarac ili trgovac Spasić i ostali, neće dovesti do promene svesti onih koji imaju novac da ostave to. Ne, izgradnja jednog demokratskog društva i jedne konkurentne privrede, u kojoj će se država povući iz biznisa i omogućiti ljudima da razviju svoju invenciju i svoju inicijativu, dovešće do bogatih ljudi koji će o tome razmišljati.
Siguran sam da u nekom budućem vremenu, i zbog verovatno ovoga trenda koji hvata ili bar dolazi iz Amerike, a ne mogu da procenim da li će zahvatiti i druge delove sveta, pre svega Evropu, govorim o bogatim ljudima koji ostavljaju, ajde da kažem, državi i narodu, a ne svojim naslednicima, većinu svog bogatstva. Da li će se nešto slično dešavati u Srbiji. Osnov za stabilnu, jaku privredu i bogate ljude koji ostavljaju potomstvu, napravićemo kada Evropu dovedemo ovde.
Na kraju ta napomena oko ljudi koji, ajde da kažem, žive u zadužbinama, a nisu imali prilike, govorim o stanovima, da otkupe svoje stanove, kao što smo svi mi kad govorim o društvenim stanovima imali. Ona se može rešiti samo ispravljanjem te velike nepravde, a to je nacionalizacija posle Drugog svetskog rata, kao što smo mi odavno tvrdili.
Sada smo došli do toga da nas iz Brisela podsećaju da nam je obaveza da donesemo zakon o restituciju. Nažalost zakon o restituciji nije donet kad i Zakon o privatizaciji jer zemlje koje su uspešno prošle kroz tranziciju, u trenutku donošenja Zakona o privatizaciji doneli su zakon o restituciji i faktički iz privatizacije se stvarao fond da bi se isplatilo ono što ne može da se vrati u naturi.
Mi to nismo doneli, jer prosto posle ubistva Zorana Đinđića u tih četiri-pet godina vlada koja je vladala Srbijom nije shvatala da je suština ljudskog prava život i imovina i prosto dok svi mi ne postignemo konsenzus da su četiri osnovna zakona tranzicije iz komunizma ili totaliranog sistema, koje god vrste, u slobodno društvo slobodnih pojedinaca, da su to privatizacija i restitucija, kao ruka i rukavica, parnjak dva zakona.
Mi na drugoj strani imamo lustraciju i rehabilitaciju. Govorimo o kršenju ljudskih prava i rehabilitaciji onih kojima su ljudska prava kršena. Mi nećemo, što bi neko rekao, izaći na zelenu granu, odnosno davićemo se, polako ćemo ići dva koraka napred, jedan korak nazad, ali bez ta četiri zakona za koje se mi od svog osnivanja zalažemo ovo neće biti društvo slobodnih ljudi koji zavise od svog rada, svog uma, društvo jednakih šansi, ali svakako jednakih šansi ne znači i jednakost za sve, jer kolektivistička svest u kojoj smo živeli decenijama ostavila je duboke posledice.
Mi ovaj zakon u načelu podržavamo, ali upozoravamo da zakon ne može da donese ono što bi svi mi više želeli, a to je da bogati odvajaju od svog bogatstva i ostavljaju svojim potomcima. Potrebno je potpuno promeniti sistem i način upravljanja ovom državom i otvoriti ekonomiju, ukinuti monopole i onda će bogati ljudi na taj način i razmišljati.

Narodni poslanik Nikola Lazić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada se pogleda Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama teško je oteti se utisku da je zadužbinarstvo kroz istoriju delilo sudbinu same države.
Kako se društvo razvijalo? Kada je društvo prosperiralo tada se i zadužbinarstvo razvijalo. Zadužbinarstvo je bila i jedna vrsta lakmusa, dakle ogledalo samog stanja u društvu. Tako je možemo reći i danas. Kroz zadužbinarstvo se šalje jedna vrsta političke poruke, kako na unutrašnjem političkom planu, tako i na spoljnom.
Izlišno je posebno govoriti o bogatoj tradiciji zadužbinarstva i rezultatima koji su zaista impresivni. Dakle, posebno u periodu dinastije Nemanjića, kao i u periodu između dva svetska rata, a interesantno je da za taj period ne postoje neki značajni podaci koji bi govorili o bitnim zloupotrebama u ovoj oblasti.
Zadužbine u punom smislu reči predstavljaju blago jednog naroda, a mnogi pojedinci su slali određenu vrstu poruka, time što su osnivali zadužbine, a neki su sprečavali da njihovo ime padne u zaborav. Kao što je i više kolega danas citiralo, Ivo Andrić je rekao – da čovek može da umre dva puta, dakle prvi put kad nastupi fizička smrt, a drugi put kad njegova zadužbina odumre.
Ključna dobit i razlog za donošenje ovakvog zakona bi zapravo trebalo da bude uspostavljanje kontinuiteta zdravog zadužbinarstva, koje je nažalost prekinuto i mogu reći ugušeno i uništeno posle Drugog svetskog rata. Nažalost ovaj zakon nema kapacitet da uspostavi taj prekinuti kontinuitet. Sama rasprava, tj. debata o zakonskom predlogu jeste postojala, ali su njeni dometi ograničeni s obzirom da mnogo toga jeste rečeno, a malo toga inkorporirano u sam Predlog zakona.
Aktuelni zakon nesporno treba menjati i mislim da su se svi oko toga danas složili. Postoje mnogi problemi, počev od neusaglašenosti sa Ustavom u mnogim segmentima, poput instituta kao što je pitanje društvene imovine itd.
Takođe, postoji čitav niz nejasnoća o kvalitetnom praćenju rada fondacija, tako da s jedne strane Ministarstvo kulture jeste bilo zaduženo da vodi jednu vrstu evidencije, a s druge strane su lokalne samouprave bile zadužene da vode računa o ispravnosti rada samih fondacija, a međusobna koordinacija tu uopšte nije postojala.
Zbog toga i ne čudi da su se javili slučajevi koji su zaista uznemirili javnost, poput slučaja Fonda Katarine Rebrače. Mislim da je jasno zašto je došlo do značajnog uznemirenja javnosti, pošto je u pitanju bila fondacija koja se bavila pomaganjem obolelima od raka.
Iz zakonskog predloga je, inače, takođe, potpuno izostavljeno definisanje načina rada po pitanju fondacija i zadužbina kada je u pitanju naša južna pokrajina Kosovo i Metohija, dok se AP Vojvodina jasno pominje. Ovo ne začuđuje jer su isti trend i ministarstvo i Vlada praktikovali kad je usvajan i Zakon o kulturi nedavno u ovoj skupštini.
Tada je ne samo izostavljena, već i sistematski ignorisana intervencija da se u Zakon o kulturi inkorporira sakralna umetnost, koja jeste jedna od ključnih svedočanstava prisustva naše duhovnosti u prethodnim vekovima na teritoriji naše južne pokrajine Kosova i Metohije.
Zakonski predlog samo ovlaš konstatuje da se on ne odnosi na otetu imovinu. To jeste ključno pitanje, jer najveći broj zadužbina zapravo i jeste oduzeto nacionalizacijom i eksproprijacijom posle Drugog svetskog rata. To ovaj zakon ne može da reši i nema kapacitet, već je neophodno na nivou države sprovesti proces restitucije. Samim tim ovaj zakon ostaje na nivou jednog limitiranog dokumenta čiji dometi zaista ne mogu biti preterano veliki.
Koliko je snažna zadužbinarska aktivnost i koliki je njen praktični značaj ilustruju i neke činjenice vezane za Beogradski univerzitet, koji je moja koleginica Milica Vojić Marković malopre pomenula, a s obzirom da je zaista reč o impozantnim ciframa i ja ću to pomenuti.
Dakle, Beogradski univerzitet je pre Drugog svetskog rata prihodovao sredstva od 90 zadužbina i fondova. Tada je Beogradski univerzitet bio jedan od tri najbogatija u Evropi, a njegov kapital je vredeo kao sadašnjih milijardu dolara.
Zamislite sada šta bi sve moglo da se učini sa tolikim sredstvima i koliko bi to poboljšalo sam kvalitet nastave na univerzitetu, jer bi postojala mogućnost i da stručnjaci budu zadržani, da neki kvalitetni stručnjaci budu dovedeni, a najbolji studenti bi imali i perspektive u daljem angažovanju, kako na univerzitetu, tako i u državi. Da podsetim, prema nekim podacima u poslednjih dve godine među 30 hiljada mladih koji su napustili državu 10 hiljada je visokoobrazovanih.
Neke polemike vezane za ovaj zakonski predlog su vođene po pitanju neophodnosti postojanja privatnih zadužbina. Dakle, s jedne strane su postojali razlozi za i rečeno je da u međunarodnoj praksi to veoma često jeste slučaj. Oni koji su govorili protiv toga su naveli da to ostavlja prostor za određene zloupotrebe, pranje novca i da nije u skladu sa tradicijom koja se fokusirala na jednu vrstu opšteg dobra, nego na dobro pojedinca itd.
Na ovo se nadovezuje i činjenica da u novom zakonskom predlogu fondacije mogu da se organizuju bez materijalnih sredstava, a kasnije te fondacije mogu da konkurišu kod države da dobiju određena sredstva. Mislim da to na neki način problematizuje samu svrhu postojanja zadužbina i fondova. U zakonu takođe, a mislim da ovaj zakon možda i nema kapacitet za to, ne postoji efikasan mehanizam kontrole porekla novca kojim se osniva zadužbina, pa to može kasnije i da stvori određene moralne dileme i probleme za korisnike tih fondova.
Zamislite nekoga ko se prijavi za stipendiju nekog fonda za koji nikada nije čuo, ali će mu omogućiti neophodno školovanje, a pet godina kasnije se ispostavi da je taj fond osnovan od strane nekog čija su sredstva pribavljena kriminalnim putem. Mislim da to ostavlja jednu vrstu stigme ceo život na tu osobu koja je bila korisnik sredstava tog fonda i mislim da u tom smislu država mora da pronađe način kako da reaguje i kako da taj problem reši.
Takođe, naslednost osnivača u upravljanju fondacijama je isključena i mislim da je to pogrešno, jer ne mislim da će neko treće lice brinuti bolje o upravljanju fondom od samih naslednika onog koji je taj fond i uspostavio.
Postoji i pitanje kada oni koji upravljaju zadužbinom to nesavesno čine, šta mogu biti posledice? Mislim da te kazne i kaznene odredbe treba isključivo da se odnose na onog ko se ogrešio lično, a ne na to da se, na primer, oduzimaju određena sredstva fondovima, čime se umanjuje njihov profit, a samim tim i dobro koje želimo da se time postigne.
Poslanička grupa DSS podnela je niz amandmana i očekujemo da ih ozbiljno razmotrite i prihvatite.