Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, pozdravio bih i gospođu ministra, ali je nema. Recite mi samo, ona je tu virtualno, verovatno, pojaviće se.

Poslanička grupa Demokratska stranka Srbije je podnela negde oko 15 amandmana. Vlada i ministar nisu prihvatili nijedan amandman. Malopre je govorila o tome kako dolazi u Skupštinu sa predrasudom da svi poslanici glasaju za zakone koje predloži ministarka. Nudimo joj jedan politički dogovor, neka prihvati sve naše amandmane i poslanička grupa DSS će glasati za ovaj rebalans, pošto je politika stvar kompromisa. Očekujemo ministarku da dođe i da prihvati ovu našu ponudu.

Moj kolega Jovan Palalić i ja smo podneli amandman na član 3. Radi se o garanciji Republike Srbije u vezi kredita jedinog avioprevoznika u Srbiji, a to je JAT, da preuzme kredit od "Sosijete Ženeral" banke i "Uni Kredit" banke za revitalizaciju ove kompanije.

Imali smo prilike da ovo naše aviopreduzeće prodamo još u prethodnom periodu, kada su kandidati za kupovinu tog preduzeća bili, pre svega, "Aeroflot" iz Rusije i "Er Indija ", međutim, neko u Vladi nije hteo u tom trenutku da proda JAT, nije hteo da proda taj naš resurs. Sada Vlada garantuje, pruža garanciju istom tom preduzeću da revitalizuje svoju flotu, kako bi se prodala nekom trećem preduzeću. To je, pretpostavljamo, "Turkiš erlajns". Tursku smo pustili u Raškoj, verovatno ćemo joj dati i taj naš vazdušni prostor.

Žao mi je što gospođa ministarka nije ovde. Nadam se da smo dovoljno argumentovano ubedili i Vladu, a i ministarku da prihvati ovaj naš amandman. Zahvaljujem.

Poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, dakle, ne mogu da prihvatim da bi prodaja JAT predstavljala prodaju vazdušnog prostora Republike Srbije. Vazdušni prostor je vazdušni prostor Republike Srbije, a JAT je Jugoslovenski aviotransport, odnosno avio-prevoznik. To jedno sa drugim nema mnogo veze ni logike.
Prodaja avio-prevoznika je poželjna ako će se naći dobar strateški partner i ako vi znate da će neko unapred da ga kupi i ako unapred licitirate ovoga trenutka da će neko iz Turske kupiti JAT, verovatno imate neka saznanja koja ima Vlada u senci.
Vlada Republike Srbije ovoga trenutka takva saznanja nema. Da li to govori o radu Vlade Republike Srbije? Ne. To više govori o vama, nego o radu Vlade Republike Srbije, jer nameru da prodate vazdušni prostor, to ste kazali vi, a nije kazao niko iz vladajuće većine i niko iz Vlade Republike Srbije.
Dakle, još jedanput podvlačim, kao što prodaja NIS, Naftne industrije Srbije, nije značila da smo mi prodali Republiku Srbiju Rusima, nego smo prodali NIS, tako i prodaja JAT ne znači da prodajemo komad teritorije Republike Srbije ili vazdušni prostor Republike Srbije, već samo prodajemo avio-prevoznika.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo Dejanović, malo ću da proširim ovaj amandman, pošto ima puno amandmana na član 3, a tiče se produženja i stanja duga Republike Srbije, pa neću samo da pričam o ovome što se konkretno odnosi, da bi jednostavno upotpunio vreme za sve amandmane povodom ovog člana.
Dobro je što Zakon o budžetskom sistemu nalaže da sastavni deo budžeta bude i zaduženje garancije i stanje duga. To nekada nije bio slučaj. Ali, šta smo dobili ovakvim statističkim prikazom? Dobili smo jedan budžet koji predstavlja statistiku politike Vlade Republike Srbije. Onda vidimo da se jednostavno ova vlada ne snalazi u datim okolnostima, ali moram da proširim to na sve vlade od 2001. godine.
Šta je karakteristika tih vlada i tih budžeta? Karakteristika je, gospođo Stojiljković, da još uvek nemamo završne račune za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, neću da vas prozivam za 2009. godinu, ali znate, zapljusnula nas je demokratija i dobili smo novi demokratski standard, da demokratska vlast ne podnosi račun šta je i kako je radila.
To se nikada nije desilo od 1940. i neke godine naovamo. Ako je to demokratski standard, u redu, samo kažite. Ali, moramo da znamo da onda to nije u skladu sa Ustavom i sa Zakonom o budžetskom sistemu. Kada se ne podnosi takav jedan izveštaj za taj niz godina, onda moramo da napravimo jednu retrospektivu, da vidimo šta je to, u stvari, za ovih nekoliko godina urađeno.
Onda dolazimo do jednog zaključka da u tom strmoglavom putu prema EU, koja bi trebalo da ima definiciju države blagostanja, kod nas se primenilo nešto što Evropa nije baš mnogo prihvatila, a to je taj vašingtonski konsenzus, a on znači privatizacija, znači unutrašnja i spoljna liberalizacija, znači po svaku cenu obezbediti stabilnost kursa i cena i znači uravnoteženje budžeta. To u našim uslovima u Srbiji značilo je sledeće – prodaj, potroši i onda se zaduži.
Tako je narastao ovaj dug i ovaj dug svake godine ima sve više i više da raste, iz jednog prostog razloga što svi mogući pozitivni efekti od ovih procesa pojavili su se kao negativni efekti. Od privatizacije imamo suštinski štetu jer nije došlo do porasta zaposlenosti, niti do rasta BDP, niti je došlo do osvajanja nekih tržišta, već naprotiv, statistika koju Vlada saopštava i u okviru ovog obrazloženja ovog zakona je sasvim nešto suprotno.
Znači, mi imamo konstantno rast nezaposlenosti, imamo konstantno pad fizičkog obima proizvodnje, imamo konstantno smanjivanje socijalnih transfera i mi već u kontinuitetu imamo negativne trendove. Recimo, kod doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje 2008. godine pad je bio 0,01%, prošle godine je bilo 3,3%, ove godine ko zna koliki će biti pad po osnovu uplaćenih doprinosa.
Naravno, javlja se velika rupa u javnim finansijama, da bi se obezbedila ta sredstva. Onda se ide na strahovito zaduženje, a da pri tom ne znamo zašto se zadužujemo. Onda u rebalansu budžeta vidimo različite stavke koje se pomeraju i onda dolazimo do zaključka da nisu sva naša zaduženja pokrivena samo ovim investicionim radovima, poput koridora, itd, nego imamo i ona tekuća zaduženja zbog problema sa tekućim finansiranjem budžeta, ali imamo i prikriveno finansiranje nekih stvari koje uopšte ne mogu da budu trošak. To je ta preglomazna administracija, koja je samo veliki trošak.
Kod nas je došlo do porasta broja zaposlenih u državnoj službi i u javnom sektoru, do smanjenja broja zaposlenih u privredi. Onda se postavlja pitanje – šta radimo? Stičem utisak da ono što je obrazac za srednju Evropu, a nešto što je krenulo još 1870. godine, kada se Bizmark suprotstavljao socijaldemokratiji i socijalistima, pa preko Velike Britanije, Zakona o sirotinji, pa preko Vajmarske republike, pa 1930. godine, nešto što je Kejnz izmislio ili podsetio, kod nas za krizne periode se pogrešno tumači.
Nekada je to bila politika javnih radova. Te reči kada se kažu, onda to stvara neku negativnu asocijaciju, ali ono se zasniva pre svega na velikom povećanju javne potrošnje kojom se utiče na porast zaposlenosti, ali se istovremeno i smanjuju porezi.
Kod nas se ne smanjuju porezi, povećava se zaduživanje, a ne povećava se zaposlenost. Ako zaduživanje nije u funkciji obezbeđenja novih radnih mesta, zapošljavanja, onda se džabe zadužujemo, onda ste zaboravili na osnovnu definiciju jedne socijalne države.
Svaka država mora da se odlikuje nekim stepenom socijalne pravde. Kako to izgleda? Vidite, da nema socijalnih transfera, recimo, u Švedskoj, ona se računa kao da je najdalje došla u tom pogledu, da nema tih socijalnih transfera, onda bi stepen siromaštva bio 23,7%. Zato što se javlja socijalna država, kod njih je siromaštvo 5,8%. U Holandiji, sa 22,1%, zahvaljujući socijalnim transferima, dolazi se na 7,3% siromaštva.
Šta se kod nas dešava? Kod nas je unakažen i statistički pogled na siromaštvo, a ono što ide kao socijalni transfer, dovoljno je samo pomenuti penzije, dve godine se ne usklađuju. Da li su se smanjili porezi kod nas? Nisu. Zato što nisu, pretežno se ide u sivu ekonomiju. Znači, ova država ne raspolaže instrumentima kojima može da vodi jednu uravnoteženu politiku. Sada da vam pričam o standardima deficita, duga, itd, to je stvarno besmisleno. Zašto besmisleno?
Citirao bih Mirka Cvetkovića, mi smo statistički izašli iz krize, ali neka ode u neko selo pa neka objavi te epohalne statističke rezultate. Nemojte tako da radite. Tako se ne radi, a kao rezultat takvog vođenja države imamo ovu situaciju da se na mig iz inostranstva svega odričemo, odričemo se carina, svega, samo da bi se dodvorili nekome, jer navodno, sada smo u fazi kada ćemo da budemo u mogućnosti da koristimo pretpristupne fondove, 35 do 40% tih sredstava neće ni da dođe u ovu zemlju, a dug će ostati onima koji žive u ovoj zemlji.
Kakve koristi imamo? Vidite li od čega je napravljena ova Narodna skupština, samo se šetaju neke mladalačke delegacije, seminari, to bezobrazno ulazi, a zašto? Zato što znaju da iz budžeta ili iz paradržavnih sredstava se finansiraju te njihove aktivnosti i naravno, tako se bezobrazno ponašaju ljudi koji u životu nisu zaradili paru jednu. Teško se zarađuju pare i ne mogu državu da vode samo oni koji znaju kako se troše pare. Valjda državu treba da vode oni koji znaju kako se prave pare, kako se stvara nova vrednost.
Na žalost, mi u Vladi nemamo takvih ljudi. U čitavom sistemu vlasti imamo pripravnike, prvo zaposlenje – državni sekretar, prvo zaposlenje – pomoćnik ministra, prvo zaposlenje – načelnik odeljenja. Šta mu je prednost da bude tamo? Zna jezike, tušira se tri puta dnevno itd.
O čemu pričate, ljudi? Okrenite se malo i pogledajte kakva je Srbija. Od tih vaših epohalnih rezultata, rebusa, upitnika, to više nikoga ne interesuje, i da li verujete da ljudi nemaju hleba da jedu? Sada može neko da kaže, sada sam zvao telefonom u mom kraju otkupna cena, sve je u redu, sve se plaća, i za mleko, i sve je u redu. To traje samo koliko traje replika, pa onda kada predsednik Republike kaže – jeste problem sa mlekom, onda taj ekspert ućuti. Moramo da se suočimo sa stvarnošću.
To je osnovni problem, dakle ovi naši budžeti, rebalansi budžeta, ove naše pozicije u budžetu, jednostavno ne odgovaraju stvarnosti.
Gospođa Dragutinović je rekla da je pre dve godine prvi put branila budžet ovde i naravno, isto se smeškala kao što se smeška i sada, nije verovala šta će da se dešava. Naravno, onda krene sa nekim teoretskim razglabanjem, a to nikoga ne interesuje, apsolutno nikoga i niko ne želi da razglaba ovde.
Budžet je jedna životna stvar. Nažalost, u ovim papirima što ste nam dali izgubio se čovek, običan čovek se izgubio, ne vidite ga, a da vam ja skrenem pažnju, unutrašnji dugovi narastaju, strašno narastaju. Država je tu jedan od najvećih dužnika, da znate, i u pogledu socijalnih davanja prema građanima i ona pokreće lanac uzajamnog dugovanja.
Vidite, zbog one zgrade u Nemanjinoj 9, nekoliko stotina građevinskih preduzeća ne može da radi, ima dva-tri izvođača, i 50 podizvođača, pa čak ima nekih ljudi koji su u Vladi rođaci sa tim podizvođačima i oni se hvataju za glavu, kažu, veliki dug, pa dobro, hoće li to da bude na sednici Vlade, preusmeravanje sredstava sa jedne pozicije da se isplati, a oni kažu – neće. Zašto? Zavisi, kažu, od jednog čoveka.
Čekajte, molim vas, kako onda hoćete da naplatimo porez, doprinose od nekoga, jer ako država može da kaže, nismo platili grejanje zato što nemamo para, to isto može da kaže i građanin koji nema para da plati struju ili neku drugu obavezu.
Građani su prezaduženi. Pogledajte malo poslovanja ovih kuća koje se bave lizingom, pogledajte šta se vraća, šta se otima. Neću sada da vam citiram vaše podatke o platnom bilansu, ni vaše podatke o spoljnotrgovinskom deficitu, a on je sada već na četiri milijarde evra.
Ovde se priča o epohalnim očekivanjima da ćemo izvozom da rešimo pitanje naše ekonomije. Šta biste to da izvezemo? Malopre je bio Boža, verovatno je hteo da izvozi Piroćance, šta drugo da se izvozi?
Malopre pitali Mirka Cvetkovića, a on kaže u sledećem periodu zaposlićemo 400.000. Daj, vrati ovih 250.000 što ste otpustili, ali ne, oni ovih 400.000 novih. Čekajte, ljudi, postoji neki pres-kliping, postoji stenogram da vas neko podseti šta ste pričali i šta ste radili. Situacija je stvarno ozbiljna, a po smehu i po reakcijama, izgleda da mi imamo ljude na vlasti koji ne mogu ozbiljno da sagledaju situaciju u kojoj se nalazi Srbija i srpski narod. Hvala.

Reč ima poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj rebalans budžeta nam na neki način pokazuje i oslikava, ne samo efekte svetske ekonomske krize u Srbiji, već u čitavom svetu, jer kroz ovaj budžet mi možemo sagledati kako se kriza reflektuje i kako ona izgleda u Srbiji i koje su razmere te krize.
Neki koji su najglasnije pričali o rebalansu budžeta, neki koji najverovatnije grde ekonomsku krizu Vlade, neki koji najglasnije kukaju nad socijalnom patnjom i sudbinom srpskog naroda i države Srbije, u stvari kroz kritiku ovog budžeta predlažu jedno jedino rešenje za izlazak iz krize, a to je njihov povratak na vlast.
Oni prosto kažu građanima – samo vi glasajte za nas, samo nam dajte šansu i mogućnost i sve ćemo mi probleme rešiti. Kada kažemo – građani Srbije, mi takvi kakvi smo u opoziciji, mi tada mislimo o novčaniku građana Srbije. Mi kada kažemo građani Srbije, mi mislimo kako ćemo ponovo zasesti u fotelje državnih preduzeća i kako ćemo ponovo tu o trošku države Srbije plaćati štampanje knjiga, poslovne ručkove.
Neki su, znate, kada su upravljali ovom zemljom, a pogotovu njenim javnim preduzećima i kada su bili ministri, zvali – kaznena ekspedicija, jer posle u kaznenim ekspedicijama u nekim mestima negde nešto ostane i u nekim javnim preduzećima nešto ostane. Posle tih koji su najglasniji danas i koji najglasnije kukaju, ništa ostalo nije, sem enormnih dugova, milionskih zloupotreba, pljačke, otimačine, svega što je bilo državno, narodno, što je bilo opšte dobro, to je pretvoreno u lično dobro.
Građani Srbije, legitimno pravo svakoga je da na političkoj sceni Srbije proba da se socijalnom demagogijom dodvori biračima. Ako neko misli u ovoj sali da neko iz Vlade Republike Srbije ne zna razmere krize, da neko ko sedi ovde u vladajućoj većini nije svestan toga kako građani žive, taj se ruga samom sebi, a ne građanima Srbije i nama.
Mi ne živimo ni u Pakistanu, ni u Moskvi, ni u Tokiju, već u gradovima Srbije odakle dolazimo svakoga dana i svakog dana se srećemo sa građanima.
Kada predlažemo rebalans budžeta, mi sagledavamo šta možemo, kako i gde pravilno rasporediti i raspodeliti da bi te efekte krize, pre svega, osećali najbogatiji, pa tek onda najsiromašniji.
Naravno da krizu uvek osećaju najsiromašniji, pa tek onda najbogatiji, ali naravno da kada neko vodi odgovornu socijalnu politiku, on se trudi da sa deset prstiju začepi stotinu rupa i nekada je to nemoguća misija i nekada uvek neko ostane uskraćen.
Voleo bih, znate, da mi ovde posluže kačamak i žutu proju, a ja da kažem, hoću princes-krofne, ali nema, jer ovde imamo ono što imamo i to što imamo možemo podeliti onako kako delimo.
Hajde kada ste toliko pametni i dobri, evo da vam dam ovaj prazan papir, pa da kažem, dajte vaš predlog budžeta, i šta ćete mi vratiti? Isti takav prazan papir, jer tabula raza, to je politika demagogije. Nema tu..
(Željko Tomić: Replika.)
Znači, zaista ne razumem zašto protestujete. Zaista ne razumem, dajte bolji predlog budžeta, ne, vi samo dajete kritiku budžeta.
Uostalom, prepuna je Srbija onih političara koji stalno kukaju dajte nam šanse, stvorite nam uslove, dajte nam mogućnosti, pa ćete videti šta znamo, možemo, koliko umemo, koliko hoćemo. U stvari najbolje izgledaju tada, dok se tako izražavaju, tako dodvoravaju biračima.
Inače, bolji uslovi i šanse samo ih kompromituju, jer ti isti koji su imali prilike da budu na vlasti, u mnogo bolja i srećnija vremena kada nije bilo svetske ekonomske krize, nisu pokazali da išta drugo znaju sem da troše sopstveni novac i novac građana Srbije i novac iz budžeta Republike Srbije da bi opstali na vlasti. Ne za opšte dobro, nego zarad opstanka na vlasti.
Razlika između nas i njih je u tome što mi danas imamo zaista tešku ekonomsku krizu, ne kao izgovor i kao opravdanje već kao stvarno i činjenično stanje koje i te kako otežava, pre svega život običnih ljudi, pa tek onda funkcionisanje Vlade i funkcionisanje drugih institucija ove zemlje.
S druge strane, kada su neki drugi u ovoj sali koji danas, kažem najglasnije kukaju nad sudbinom Srbije i nad ekonomskom situacijom, bili na vlasti, čitav svet je uživao u blagostanju, a kriza je bila samo kod nas i oni su bili generatori krize. Oni su bili ti koji su krizu stvarali i podsticali, jer samo su u vremena krize znali da opstanu na vlasti suviše kratko, ali su bili na vlasti.
E, sad kako neko misli da može da napravi ekonomsko blagostanje u mnogo težim okolnostima danas, nego što su to okolnosti kad je bio na vlasti? Kako neko ko je u opštem blagostanju proizveo enormnu ekonomsku krizu, danas misli da sa tim znanjem, tim sposobnostima i tim mogućnostima može bolje da upravlja ovom zemljom? Pa nikako. I toga su svesni i oni. Zato samo sede i kritikuju ali ništa ne predlažu. Nikada nikakvog predloga, samo kritika. Ništa ne valja, sve je propalo. Sve se raspalo.
Tu postoji jedno životno iskustvo, koje treba podeliti sa građanima Srbije. Kad čujete te što samo kukaju i nariču i kažu da ništa ne valja, građani Srbije, od njih se ničemu ne nadajte u životu, samo tako možete dobiti više, ako glasate eventualno za njih. Ako ništa ne očekujete od njih, ništa nećete ni dobiti. Pa ćete se prijatno iznenaditi ako mrvicu nečega dobijete, ali vaša mrvica, biće njihova gromada. Njihova stena.
Nažalost, ta stena pritiska danas budžet Republike Srbije i pritiska novčanik svakog građanina ove zemlje. To su ostaci sa kojima se mi suočavamo. Kada kažemo da ima danas ljudi koji će uvek raditi i misliti kao i do sada, moramo znati da će oni uvek i biti tamo gde i do sada, u opoziciji, jer njih u stvari ne zanima preuzimanje odgovornosti. Njih samo zanima kritika.
Jedino što ih zanima kada kritikuju i jedno rešenje za izlazak iz krize je da kažu – mi smo alternativa, glasajte za nas. Glasajte za nas, mi ćemo rešiti sve probleme, mi znamo da preuzmemo brigu o svim problemima tako što ćemo te probleme ne smanjiti nego uvećati, jer svi znamo kako je izgledalo vršenje vlasti kad su ti koji sebe nameću kao alternativa bili u prilici da rešavaju probleme.
Dakle, neke ljude ne treba odvikavati od duvana, jer prizivanje nesreće je mnogo veći porok nego što je duvan kod nas. Zahvaljujem.

Dvojica poslanika reklamirali su povredu Poslovnika, gospodin Pejčić i Tomić. Ko će prvi? Izvolite, gospodin Tomić.

Gospođo predsednice, gospođo Đukić Dejanović, vi ste morali da reagujete kada je po članu 107. povređeno dostojanstvo kada je upotrebljen pojam "tabula raza" u kontekstu u kojem je upotrebljen, Jer to je predstavljalo zaista uvredu, što mi pruža priliku da odgovorim na ono što je rečeno od prethodnog govornika gospodina Milivojevića.
Ko ovde predlaže i ko se pokazao na delu, to smo već imali priliku da vidimo. Od 2004. do 2008. godine prilikom predsednikovanja vladom Vojislava Koštunice, a i sada, imamo ekonomski program koji je za klasu jači i bolji od ekonomskog programa ove vlade. U nedelju vas pozivam, gospodine Milivojeviću, u "Ekspo-centar" gde ćete da vidite program za 21 grad u Srbiji koji predlaže DSS, tako da je potpuno neistina da niko ništa ne predlaže.
Druga stvar, drago mi je da se jedan vladajući poslanik pokazao potpunom opozicijom prema predsedniku Borisu Tadiću, od gospodina Milivojevića smo čuli da su poslanici vladajuće koalicije i te kako svesni u kakvoj krizi žive i da svi moramo da je podelimo ravnomerno, ali ću ga podsetiti na reči predsednika Republike i predsednika njegove stranke, koji je rekao da je kriza naša šansa, razvojna šansa za Srbiju. E, pa vi tu šansu po svemu sudeći niste iskoristili, jer kako i sami kažete vreme je teško i nije sada lepo samo kritikovati nego treba nešto i predlagati.
Mi smo predlagali, mi predlažemo, a vi se u opozitu direktno sa svojim predsednikom, govorite potpuno suprotne stvari. Meni je potpuno drago da čujem, jer goru vlast ne pamti ova Srbija. Hvala vam.

Gospodin Pejčić po Poslovniku.