Gospođo Čomić, na početku bih dao nekoliko informacija, obaveštenja koja mogu da pomognu ovu današnju raspravu.
Sve što budem rekao u vezi ove tačke dnevnog reda je načelne prirode, tako da poslanici čija se imena nalaze u Predlogu ove odluke ne treba da bilo šta loše protumače u mojim rečima, jer današnja rasprava se ne odnosi ni na jedno ime, ni na jednog poslanika.
Poslanička grupa G17 plus ima pravo, kao i sve druge poslaničke grupe, srazmerno rezultatima izbora, da kadrovira, da određuje ko će u ime poslaničke grupe da bude član radnih tela Narodne skupštine, ali mislim da je ovo dobar primer da se vidi gde sve poslaničke grupe greše.
Zamolio bih vas, gospođo Čomić, da sa sekretarom još jedanput pogledate ovaj predlog odluke. Prvo i osnovno, ne može da se traži na osnovu člana 23. Poslovnika ovo. Ovo se traži na osnovu člana 45. Poslovnika Narodne skupštine. Naravno, ovo se ne odnosi na poslaničku grupu, to rade sve poslaničke grupe, ali služba mora da upozori, ako držite do Poslovnika i do poštovanja nečega što je propis. To je prva stvar.
Druga stvar, ova odluka se donosi na osnovu člana 45. Poslovnika, a ne na osnovu člana 24. kako je napisano u predlogu ove odluke. Članovi 23, 24. se jednokratno troše na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine, a ova promena se vrši, ako mogu tako da kažem, po ovim odredbama.
Odmah da vam skrenem pažnju da je član 297. poslednji član Poslovnika i nije obuhvatio član 45, nego od člana 46. do člana 67. Poslovnika, s obzirom da ima i ovaj prelazni period do konstituisanja novog saziva. Znači, ovo je sugestija službi da ubuduće obrati pažnju da kada se već primenjuje Poslovnik, da se primenjuje Poslovnik.
Dalje, ova odluka ne bi smela da bude odluka o izmenama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, već bi morala da bude odluka o prestanku dužnosti člana, pošto sad nemamo zamenike i izbor novog člana. To su čisto formalno-pravni nedostaci ovoga.
Da kažem, ovo je uradila i neka druga poslanička grupa na prošloj sednici, na jedan sličan način i pretpostavljam da je ono prepisivanje itd, tako da ovo nije zamerka poslaničkim grupama, nego jednostavno upozorenje službi da Poslovnik traži nešto drugačiju formu. Ali dobro, to je sad tema za vas i vi razmišljajte i gledajte kako ćete to da ispravite.
Ova tema kada se formiraju ili se prave neke izmene u radnim telima Narodne skupštine je idealna prilika da ustvari mi pričamo o tome kakav je politički život u Republici Srbiji u onom delu gde se taj politički život ostvaruje u Narodnoj skupštini. Naravno, današnja tema nisu imena i prezimena poslanika, nego pre svega ovo što je Poslovnikom regulisano kao delokrug rada odbora Narodne skupštine. Moram moju diskusiju da svedem u okviru onoga što je propisano Poslovnikom, i trudiću se da ne izađem iz toga okvira.
Stvarno se postavlja pitanje – da li u ovim uslovima kada već nekoliko godina se frontalno napada Narodna skupština kao predstavničko telo, kakav je domet radnih tela Narodne skupštine, kakav je značaj i kakav je domet Narodne skupštine kao organa? Građanima je potpuno jasno, važno je da ima 126, pa će i vrabac biti soko. To nije nikakav problem da se napravi.
Da li Narodna skupština vrši svoju ustavnu nadležnost? Vrši je u onom delu gde se na brzinu donose zakoni. Šta je brzo, to je kuso, znate i sami takva je naša izreka. Evo, na današnjoj sednici imamo objedinjenu raspravu i spajanje nespojivih stvari.
Kakve veze ima zakon o rebalansu sa izmenama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Nikakve veze. Ali, očigledno Narodna skupština u toj brzini funkcioniše tako da se digne galama povodom nečega kako bi se drugo pritajilo. Dokle? Do neke nove prilike kada će da se otvori ili da eksplodira ta tema.
Pošto smo sada povodom ove tačke dnevnog reda na temi odbora kao radnih tela, moramo da kažemo da li ta naša radna tela mogu da ispunjavaju ono što je Ustavom i Poslovnikom propisano. Formalno mogu. Ali, mi u radnim telima imamo preslikanu situaciju koja postoji i u plenarnim sednicama Narodne skupštine. Mi ne možemo okrivljivati poslanike.
Deluje malo čudno. Zašto? Zato što ako je u Skupštini princip poslaničke većine dovoljno je da obezbedite kvorum i dovoljno je da u danu za glasanje dođemo do 126, zašto bi na sednicama radnih tela oni nešto drugačije radili? Nema potrebe. Tim pre što sednice radnih tela i nemamo pažnju javnosti, poneki put neka tema koja se izvuče, i po pravilu to je ona tema koja treba da bude na suprotnoj strani od glavne teme koja se nalazi u Skupštini.
Zbog toga mi u ovom hodniku imamo onu tablu, imamo ove novinare koji se bude oko pola deset, i kada se priča ovde recimo o ekologiji, oni vas saleću ovde i postavljaju vam neka pitanja o nečemu što će možda za šest meseci biti na dnevnom redu. U toj medijskoj halabuci javnost se usmerava ka nekim drugim pitanjima koja su apsolutno sporedna u odnosu na glavnu temu zbog koje je sazvana Narodna skupština.
Tako da je sada važno da poslanici puše, a uopšte nije važno da li je dobar zakon recimo o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Za taj zakon imamo verovatno pet amandmana, to je deset minuta i u načelnoj raspravi verovatno su neke poslaničke grupe iskoristile po dva minuta da to pokažu, jer je dominantna tema na rebalans.
Slična je situacija i sa zakonom o bankama, situacija sa ovim izmenama Zakona o Agenciji. Znači to se gura pod tepih, diže se nešto što navodno mediji kažu da je interes javnosti.
Da li mi možemo da vršimo neku kontrolu vlasti? Ne možemo. Od 2002. godine nijedan završni račun budžeta nije usvojen u Narodnoj skupštini. Nije bar bio tema, nije bio čak na dnevnom redu. Zapamtite, na dnevnom redu nije bio zakon o završnom računu budžeta. Izaberite koju hoćete godinu 2002, 2003, 2007, 2008, ne morate 2009., pošto još nije došlo.
Onda se postavlja pitanje u ovim promenama u sastavima radnih tela - šta poslaničke grupe žele da postignu? Da popune kvotu. Znam koji je razlog kod G17 plus, jednostavno promenili su neke koji imaju neke druge obaveze, a poslanici su pa žele da ne budu razlog zbog čega ne postoji kvorum za rad nekih odbora. To je korektno.
Da vam kažem, nikada nije bilo ni sporno kada se glasa o sastavima radnih tela zato što tu važi srazmera koja je promovisana kao parlamentarni princip, kao i ona podela nekih funkcija u radnom telu, gde jednostavno princip važi da ni jedna stranka ne ulazi u kadroviranje druge stranke koja predlaže svoje ljude. To treba očuvati.
Međutim, toliko je parlamentarnih principa bilo u Narodnoj skupštini i oni su pogaženi. Ti parlamentarni principi se gaze u zavisnosti od trenutnih interesa nekih. Recimo, ono što važi za neke stranke u vlasti u Skupštini ne važi za stranke u opoziciji, ona dokumentacija koja prođe kao prihvatljiva i dovoljna za stranke vlasti.
Kada se sa tom istom dokumentacijom pojavi neka stranka opozicije menjaju se pravila. Onda znate i sami, da li je to prava izjava volje, da li je doneo dopis, da li je odneo, da li je poštom, da li je ovo, da li je golub pismonoša leteo nad Narodnom skupštinom. Znači, uvek se nešto promeni.
Podsećam vas da je pre nekoliko godina bio vrhunski demokratski princip da oni koji su na vlasti treba da obezbede kvorum, a onda će i poslanici Demokratske stranke, koja je tada bila u opoziciji, da procene da li će da uđu da rade, ili neće da uđu da rade. Ukoliko nema kvoruma oni ne ulaze.
Sada kažemo to je neki princip, hajde to da primenimo, đavola, to više ne važi, promenio se. Demokratija je bila 1991. godine, mogućnost da se čuje i neke druga alternativa, pa onda je demokratija bila poštovanje forme. Kako čusmo pre nekoliko meseci od ideologa, reče – demokratija, to je većina. Vidite kako ide geneza jednog istog pojma. Onda dobija neke svoje sinonime koji su u suprotnosti sa nečim što se zove dobra parlamentarna praksa.
Želim i poslanici SRS želimo da otvorimo temu, mišljenje koliko poslanici doprinose narušavanju ugleda Narodne skupštine i koliko doprinose narušavanju značaja radnih tela Narodne skupštine. Odmah da vam kažem, mnogo doprinose. Zašto mnogo doprinose? Zato što pristaju i potvrđuju jedan drugi princip, da sve zavisi od volje jednog čoveka. Ako on kaže da se plati naknada za korišćenje građevinskog zemljišta i grejanje, rebalans budžeta ima da bude prepun tih stvari, da se to izmeni. Ako on ćuti, svi ima da ćute, jer je to neki politički interes.
Potpuno sam svestan činjenice da ne mogu da izazivam pobude poslanika u drugim poslaničkim grupama, pogotovo u poslaničkim grupama koje čine vlast. Parcelacija je izvršena, potpuno jasno. Trudim se da žigošem taj način rada, da upozorim građane kao suverene da vode računa šta rade. Kada naprave grešku, oni pristaju na te stvari.
Došlo je vreme kada ne smemo da pristajemo, jer propadamo, lebdimo iznad jednog ambisa i za čas može da se desi da se strmeknemo svi dole. Tu je uloga poslanika kao zastupnika građana da podignu glas u ime građana. Taj glas treba da se zasniva samo na istini i ništa više od toga. To je, za početak, dovoljno. Da jednostavno se ne pravimo svi da nismo obavešteni, ili nismo čuli, ili nismo znali. To je danas nemoguće.
Nema više tako naivnih. Ako ima naivnih, njima nije mesto u ovoj sali. Naivni ne smeju da uđu u ovu salu. Ako uđu u ovu salu, propade država. Ovde moraju da budu vispreni, politički nadareni, ljudi koji se ne mire sa sumornom stvarnošću, već svakog dana u svakom pogledu, sve više napreduju ka istini i ka pravdi.
Imamo situaciju da se toleriše nešto, pa kada neko bude lično povređene, onda se poziva na pravdu. Znači, kada mu se pogodi, kada ga pogodi neki lični interes, onda se poziva na pravdu. To nije ništa novo, to se dešava i svim građanima, kao i onima koji tolerišu otkaze, pa neće da dignu glas i kada dođu oni na red kažu – nepravda. Na svom primeru je osetio nepravdu, a na primeru svog komšije, komšije ili prijatelja nije imao mogućnosti da vidi da se sprovodi nepravda. To je slično i u Skupštini.
Ako dozvoljavate, otvorio bih još jednu drugu temu koja je takođe značajna, a tiče se političkog života i mogućnosti koje se dešavaju u Narodnoj skupštini. Sa takvim odnosom, ova zemlja je došla u situaciju da oligarsi, bogataši i oni koji imaju mnogo para, a znate da kada je neko prokleto bogat, verovatno to nije na pošten način postao. Svi smo postali taoci tih bogataša. Oni mogu da finansiraju i vlast i opoziciju, i postojeću vlast i buduću vlast, i postojeću opoziciju i buduću opoziciju. Njima je sasvim svejedno ko će da sedi na kojoj funkciji, on je platio to.
Podsetiću vas da je tamo negde u decembru mesecu 2006. godine, neka od tih komisija pravila neki izveštaj, pa je razgovarala sa ljudima koji su bili najznačajniji za usvajanje Ustava Republike Srbije. U izveštaju je otišao i on je član 102. stav 2. Predstavnici te komisije su zapisali, taj član mora da postoji u Srbiji, jer postoji neki Bogoljub Karić koji je u mogućnosti da kupuje mandate. On je, sećate se, te godine imao poslaničku grupu iako nije učestvovao na izborima. Zar vam se ne čini da je to već nešto poznato da se dešava u ovoj zgradi, i malo-malo, gotovo na svakih dva meseca čujemo – ljuti protivnici postali saradnici. Ta meca igra kod svih, samo se postavlja pitanje vezivnog tkiva unutar stranaka.
Šta je vezivno tkivo u nekim strankama, pa nema tih naknadno pametnih ljudi koji su shvatili da njihova ideologija više nije ta, nego neka druga? Dolazimo do odgovora – pare. Pare kao univerzalno lepilo, kao mera za sve. Imaš pare, najlepši si, najpametniji si, najpoželjniji si i cela država je postala talac te vrste i te takve politike.
Da li su se promenili uslovi u odnosu na 2006. godinu? Nisu. Ali, 2006. godine ti vaši prijatelji iz inostranstva su vam davali podršku, jer su bili suočeni i shvatili su da postoji problem kupovine. Sada, pošto su oni odvojili kesu da kupe neke, sad vas pritiskaju i kažu – poslanik je vlasnik mandata. Da nije bilo tog Đoke iz Prćilovice, niko ne bi znao za stranku koja postoji 20 godina.
Sve se menja. Da ne biste pogrešno shvatili ovu moju diskusiju i ovaj uvod, tumačite to isto kao prošle godine kada sam vam pričao o reformi pravosuđa. Tada sam koristio mog prijatelja Boška Ristića, pa sam rekao, čega god se on dohvati, to se osuši. Smeškali ste se. Čini mi se da me u nekom izveštaju citiraju neki stranci. Čini mi se da me citiraju.
Vodite računa, sve može da se dešava, ali ne sme da se ugrozi država i ne sme da se ugroze vitalni interesi naših komšija, ne moram da vam pričam o narodu, naših komšija, naših prijatelja, jer kada izađemo iz ove sale ili kada se više ne bavimo ovim poslom, valjda bi morali da dignemo te glave i da se šetamo, da gledamo one ljude koje svakog dana moramo da vidimo, da možemo da kažemo dobar dan, da možemo da se pozdravimo sa tim ljudima, a ne ne daj bože da se to desi, a izgleda mi da će se ići ka tome, da će neki za šest meseci bežati sa ulice i ubeđivati prijatelje i komšije da nisu baš oni članovi te stranke.
Hvala gospođo Čomić, nadam se da ništa nisam prekršio.