Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, koliko god vas ovde ima u ove kasne sate. Dakle, nakon dvodnevnog druženja i rasprave, kada bih imala priliku da kažem samo u jednoj rečenici šta je glavna poruka diskutanata, onda bi to bilo sledeće: nikad dovoljno za subvencije, privredi i poljoprivredi i nikad dovoljno štednje, kada je Vlada u pitanju i kada je u pitanju tzv. kupovina robe i usluga.
Kao da se namerno zanemaruje da najveći deo tih kupovina roba i usluga, tako omiljene stavke poslanika, jesu izdaci za nauku, jer se nauka projektno finansira i jesu izdaci za hraniteljice. Kada sve ostale izdatke očistite od ta dva najveća, pa kada podelite sa brojem zaposlenih, koji prema studiji Svetske banke, koliko god se to nekima ne sviđalo, broj zaposlenih se nalazi na nivou ispod proseka u regionu. Kada to podelite, videćete koliki su troškovi radnog mesta u državnoj upravi.
Tačno je da postoje neke agencije, odnosno budžetski korisnici koji imaju nešto veće troškove putovanja, ali oni su samo rezultat specifičnosti budžetskog korisnika. Recimo, Uprava za agrarna plaćanja zaista se razlikuje od svih drugih uprava i troškovi službenih putovanja u toj upravi su veći prosto zato što sedište nije u Beogradu, nego je npr. u Šapcu. Takođe, nešto veće izdatke ima policija, ima vojska, ima Poreska uprava i naravno diplomatija.
Bilo je predloga koji su mi se jako dopali, uprkos tome te amandmane nisam usvojila. Dakle, uvažila bih da je ovo bio budžet, ali ovo je rebalans. Promene akcizne politike koje su praktično tražene od strane nekih poslanika prilično su legitimne i upravo o takvim promenama se razmišlja, ali kao osnovu budžeta za 2011. godinu.
Takođe, bio je i amandman poslanika Popovića, koji u suštini kaže da ukoliko prihodi od privatizacije budu veći nego što su planirani da utoliko treba uštedeti na troškovima zaduživanja. Pošto je procena da ove godine neće biti značajnih prihoda od privatizacije, to je bio zaista jedini razlog zašto je ovaj amandman odbijen, ali će on svakako biti sastavni deo budžeta za 2011. godinu.
Iskoristiću ovu priliku da pokažem da li su akcize na derivate nafte i da li su cene derivata nafte najveće u Evropi ili ovim delom Evrope. Kod sebe imam grafikone, jedno je dizel, drugo je benzin, Srbija je žuto, a ostale zemlje regiona, znači, to je ova sirotinja tu i tamo oko nas i možemo tačno da vidimo da kada su cene derivata u pitanju Srbija je tačno na nivou proseka.
Najčešće kritikovana stavka i najveći broj amandmana u budžetu odnosio se na deficit, na njegovu veličinu, na način na koji se on finansira, dakle, zaduživanje. Više puta sam izjavila da ni u svom privatnom životu sebi ne dozvoljavam deficite i da sam prilično konzervativna, ali isto tako s druge strane studente učim da je deficit instrument fiskalne politike. Ipak, ne bih volela da svodim diskusiju o budžetu samo na pitanje deficita zato što je to suviše jednostavno.
Dakle, deficit je samo jedan od pokazatelja kvaliteta fiskalne politike. O kvalitetu fiskalne politike govori mnogo toga: visina poreskih stopa i strukture fiskalnih instrumenata, da li više oporezujete kapital, rad ili potrošnju, nivo javnih rashoda, njihova struktura i ono što se zove održivost.
Vi imate zaista zemlje koje imaju ogromnu državu, dakle, veliko učešće javne potrošnje u BDP, pa ipak dobru fiskalnu politiku, imate države koje imaju deficit i dobru fiskalnu politiku, imate zemlje koje imaju godinama ravnotežu, ali tzv. nirvana stanje, ništa se ne menja, ništa se ne menja, dakle, vrlo lošu fiskalnu politiku.
Naravno da se meni dopao, lično meni, amandman koji je u suštini želeo da prihvati novu projekciju prihoda, ali ostavi stare rashode i kao rezultat toga dobije manji deficit, ali opet kažem, samo deficit nije dokaz da je neka fiskalna politika dobra ili loša.
Dakle, pošto to jeste već šesti budžet u mandatu ove vlade, već mogu da prepoznam šta će biti najčešće amandmani i šta je ono na čemu poslanici najviše insistiraju. Bilo je mnogo predloga o brisanju pojedinih članova, recimo, na zaduživanje, na davanje garancije ili na pojedinačne zajmove, ali čak i one koji u suštini su tražili brisanje izdataka u okviru Uprave za javni dug, što se direktno odnosi na otplatu, odnosno troškove servisiranja duga. Znači, zaista takve amandmane nisam tretirala ozbiljno.
Na osnovu prethodnog pamćenja, pošto je ovo već šesti budžet, videla sam koji su budžetski korisnici na vašoj plesnoj karti, kako bih rekla. Znači, vi biste izbrisali potpuno izdatke Vlade u celini i pojedinih potpredsednika, svih potpredsednika, znači, sve ono što je na neki način povezano sa Vladom.
Kao i uvek, bilo je međusobno suprotstavljenih amandmana, neko je bio za, a neko protiv povećanja transfera opštinama, neko za, neko protiv povećanja subvencija. Bilo je i netačnih podataka, pre svega onih koji su se odnosili na subvencije poljoprivredi.
Dakle, opet ću da ponovim, kada govorimo o subvencijama poljoprivredi i kada govorimo o agrarnom budžetu, pojedini poslanici namerno govore samo o jednom izvoru tih sredstava i namerno zaboravljaju da to nisu jedini izvori finansiranja agrarnog budžeta. Dakle, postoje i neki drugi izvori. Ti izvori, ma koliko se nama činili mali, jer nam to nije dovoljno, u ovoj godini iznose oko 24 milijarde dinara.
Bilo je, naravno, i nekih nerazumevanja. Vi znate da sam uvek otvorena za dobre amandmane, ali opet ponavljam, ovo jeste rebalans i podjednako biste kritikovali i činjenicu da je ovaj rebalans, recimo, bio u maju, kada biste kritikovali i rekli – kakva je ova Vlada koja tako loše prognozira da već u maju treba rebalans? Znači, uvek ima razloga za kritiku. Tako kritikujete i ovo, iako i vi dobro znate da, evo, novembar je pri kraju i da je 92% rashoda već izvršeno.
Naravno, bilo je tu i pravih političkih poruka, kako ovaj budžet ne misli o građanima Srbije. Naravno, uvek se mogu pronaći i slučajevi i tužne priče o tome kako ima onih na koje država ne misli. Ali, ne postoji ni jedna država koja može svima da pruži sve i uvek možete naći takav primer, ne samo u Srbiji.
Iskoristila bih ovu priliku i rekla da ovaj budžet ipak jeste budžet koji se brine o građanima Srbije, o 1,6 miliona penzionera, o 435 hiljada zaposlenih u državnoj upravi, o 85 hiljada nezaposlenih, o 60 hiljada invalida, o 400 hiljada dece koja treba da prime dečiji dodatak, 65 hiljada mladih majki, daj bože da ih ima više, o 60 hiljada porodica koje primaju socijalnu pomoć, i tako dalje i tako bliže. To jesu građani Srbije.
Na kraju ove rasprave o budžetu, neko je spominjao Lazu Pačua. Volim što prosto nema pozicije i opozicije kada se o Lazi Pačuu govori. Ponovila bih ponovo da ima mnogo legendi o njemu. Volim legende, kao što volim i bajke, ali, znate, o čoveku Lazi Pačuu i ministru finansija se najbolje može govoriti kada se pogleda njegov budžet i ono što ja kažem, istorijske činjenice.
Laza Paču je imao budžete sa deficitom. Ti deficiti nisu bili mali. Laza Paču je finansirao rat. Laza Paču je, dakle, to sve pokrivao zaduživanjem. Zaista se kralju suprotstavljao samo u legendi, ali ne i u istorijskoj činjenici, zato što koliko se suprotstavljao kralju, najbolje možete videti kada poredite izdatke za kralja, u odnosu na sve ostale korisnike budžeta tog vremena. Znači, on je za kralja svake godine izdvajao sve više i više. Takav je bio Laza Paču, ne mislim da je on dobro prošao u Skupštini braneći ovaj budžet.
Sledeći, dozvolićete mi da kažem još samo par rečenica i da se osvrnem na diskusije koje su se ticale finansijskog zakona. Htela bih da vam kažem, a verovatno i najveći broj vas to zna, da je juče ili prekjuče, ne znam tačno, predstavljen izveštaj o tradiciji ili čuveni "transition report" za 2010. godinu, naravno, u izdanju Evropske banke za obnovu i razvoj. To je izveštaj koji se predstavlja svake godine za zemlje za koje volim da kažem da su deo EBRD zajednice. Ima ih 29.
Ako možda niste stigli da pogledate ovaj izveštaj, zamolila bih vas da to učinite, a posebno one koji su ovu govornicu koristili da podsmešljivo govore o indikatorima finansijskog sektora u Srbiji, o tome koliko je on likvidan, koliko je fundiran i koliko je kapitalizovan.
Kada pogledate, pošto je finansijskom sektoru i analizi sektora u ovih 29 zemalja posvećena gotovo najveća pažnja izveštaja i lepo su dati grafikoni gde se tačno vidi da je po indikatorima, dakle sem ono što čini finansijsku stabilnost, Srbija je, doduše u toj zajednici koju ima 29 zemalja, na prvom mestu. Znači u odnosu na te zemlje, uvek morate se sa nekim da se poredite, to je smisao ocena.
Znači, ocenu dobijate tako što imate s kim da se poredite, pa ste bolji ili loši. I kao što jesmo na nekom 90. mestu konkurentnosti, i to je tačno i to neću da poričem, tako smo ovde na prvom mestu po finansijskom sektoru.
Zašto smo menjali ove zakone. Stvarno znajući kako je izgledao ovaj skup finansijskih zakona pre i posle promene, zaista ne mogu da razumem ovakve diskusije. To što imamo dobar finansijski sistem i to što smo ipak dobro prošli, imajući u vidu visok stepen finansijske evroizacije u ovoj krizi, ne znači da se jednog dana neće neka kriza ponoviti. Vi znate da jeste činjenica da je finansijska kriza i da ona nosi prefiks svetska i nije prva finansijska kriza. Volela bih da je poslednja, ali bojim se da nije.
Dakle, smisao svih ovih promena jeste bio da imamo alate, da ukoliko se pojavi i samo ako se pojavi problematična banka, samo ako ta banka može da utiče na slom finansijskog sektora, jer finansijski sektori mnogih zemalja su se razišli, dakle, samo u tom slučaju, uloga države jeste da reaguje.
Da li neko hoće da mi kaže da je nemoguće, odnosno da se ni u jednoj zemlji nikada nije pojavio slučaj problematične banke. Da li je moguće da se problematičnoj banci oduzme dozvola, tako je bilo po sadašnjem sistemu i sadašnjim zakonima i tako će biti i ubuduće.
Za državu je uvek najskuplje kada oduzme banci dozvolu za rad, pojavi se problematična banka, mimo svih kontrola NBS. Prosto se desi, NBS oduzme dozvolu za rad, to je sve bilo, to se desi i šta mislite, šta u tom slučaju treba da radimo sa depozitima stanovništva? Da li se poverenje možda gradi tako što nema osiguranja depozita? Sve promene su napravljene da u suštini svaka injekcija države treba da bude manja od onoga ko je najskuplji, a to je isplata osiguranog depozita.
Ništa nije skuplje od toga. Samo u tom smislu treba posmatrati ove zakone. Mislim da je veoma jasno u zakonu napravljena distinkcija između funkcija NBS i Agencije za osiguranje depozita.
Prvo, ono što jeste Agencija za osiguranje depozita u Srbiji, to je savezna depozitna kompanija za osiguranje u SAD, to su tzv. depozitni fondovi za osiguranje u svim evropskim zemljama.
Neko može da kaže, dobro, u tim evropskim zemljama država ne stoji iza garantovanja depozita i štednje stanovništva. To je tačno. Znate zašto? Zato što sve te zemlje i svi ti fondovi u evropskim zemljama su uvezani u mrežu i kada jedan fond, neću da kažem, propadne, nego se pojavi problematična banka u jednoj zemlji, garantuje fond druge zemlje.
Tu korist imaju zemlje EU. Dok nisu napravile mrežu, države jesu garantovale za osigurane depozite. Da li mislimo da gradimo poverenje u bankarski sektor? Da li bi se poverenje izgradilo da država ne garantuje depozit? Teško.
Što se tiče premije rizika, to je u ovom zakonu i u važećem zakonu, i ona iznosi 0,1% ukupnih depozita. Šta smo sada uveli? Maksimalno 0,1%, a to znači da može manje. Nije to tako diskreciono. Zašto? Zato što nisu sve banke iste, a analiza rizika je osnov svega i vi tačno znate koliko jedna banka ima kapitalnu adekvatnost.
Niko me neće uveriti da je potpun ili isti rizik kada jedna banka ima kapitalnu adekvatnost 12%, a druga banka 35%. Meni se čini da je ona banka čija je kapitalna adekvatnost 12% ipak rizičnija.
Što se tiče revizije finansijskih izveštaja, da li jedan revizor treba da bude tri ili pet godina, da vrši reviziju tih finansijskih izveštaja, samo bih rekla da smo se usaglasili sa Zakonom o računovodstvu. U sadašnjem sistemu banke su imale jedan tretman ili finansijski sektor, a privreda drugi tretman, pravna lica.
Sada, takođe, pravna lica, privreda, kompanije, mogu da koriste usluge istog revizora pet godina. Na ovaj način smo samo izjednačili tretman subjekata ekonomskih aktera u svojoj zemlji.
Bilo je i mnogo primedbi, kritika, na račun formiranja "Bridž banke" ili te tzv. privremene banke.
Cilj njenog formiranja jeste da ne nastupi najskuplji slučaj. Dakle, samo ako neko proceni da će formiranjem ovakve banke uštedeti sredstva Fonda za osiguranje depozita, da je to jeftinije, ona se formira.
Zašto se ona formira? Zašto taj posao ne obavlja Agencija za osiguranje depozita? Zato što je namera da se ona proda. Znate kako se prodaje Bridž banka? Ide u stečaj onaj loš deo, a onaj dobar deo se prodaje.
Gde idu te pare od prodaje? Pa naravno u budžet Republike Srbije. To je upravo i razlog zato što su izuzeti od sankcija članovi organa upravljanja Bridž banke, jer to je profesionalni menadžment i u 90% slučajeva ta Bridž banka završava stečajem. Stečajem zbog lošeg dela i prodajom tog dobrog dela. Zašto da se kazni profesionalni menadžment koji je dobro odradio posao i smanjio potencijalne troškove države?
Dakle, još jednom da ponovim da li zaista neko misli da ne treba garantovati štedne depozite. Da li mi to gradimo poverenje ili ne? Da li neko misli da je moguće uvek u svakom slučaju sprečiti pojavu problematične banke, da li je moguće?
Normalno je da se nekoj banci oduzme dozvola za rad, kompanije umiru i rađaju se, tako i banke. Da li možda neko predlaže da kada se zatvori banka ili kada joj se oduzme dozvola za rad da ne treba isplatiti osigurane depozite? Još jednom da kažem sve promene jesu u funkciji da troškovi budu manji i da ne nastupi slučaj koji je najskuplji za državu, a to je isplata osiguranog depozita.
Ovde bih stala i zahvalila se svima vama na današnjoj raspravi. Hvala.
