Ako mi dozvolite da se osvrnem ponovo na član 24. Zakon o budžetskom sistemu, pošto je ovo diskusija povodom jedne teme, to je tzv. stalna tema prilikom usvajanja bilo kog budžeta i rebalansa, mi se na nju ponovo vraćamo. Hoću da kažem da finansiranje nadležnosti AP Vojvodine postoji mogućnost i ovo što ste vi rekli, deo poreza u skladu sa posebnim zakonom, ali tzv. drugi porez. Mislim da ništa ne sprečava vas da predložite taj drugi zakon i uvedete fiskalitet i na osnovu tog fiskaliteta ispunite ustavnu obavezu.
Takođe hoću da vas pitam još nešto. Učili su me da je decentralizacija i smisao decentralizacije smanjenje troškova. Da li na ovaj način kako ste rekli, kada se deo poreskih prihoda, recimo, Ministarstvo finansija to su čisti transferi, odlaze u penzioni fond, u Fond zdravstvenog osiguranja, odlaze za različite nadležnosti itd. Predlažete da umanjimo ta sredstva, da to prebacimo Vojvodini. Znači, mi to moramo da nadoknadimo.
Da li predlažete da nakon toga poresko opterećenje ili zaduženost države bude veće, a smisao fiskalne decentralizacije i decentralizacije uopšte je da nakon decentralizacije izdaci države budu manji.

Hvala. Gospodin Pastor.

Slažem se, gospođo ministarka, da je smisao decentralizacije da smanjimo troškove i poreska opterećenja, ali tu vidim jednu protivurečnost. Malopre ste mi predložili da predložimo zakon kojim ćemo uvesti nove poreze. Tu ima dva problema.
Prvi je taj o kojem ste malopre govorili, da ne smatramo dobrim rešenjem da uvedemo neka nova poreska opterećenja građanima, a postoji i drugi problem – Skupština AP Vojvodine je od 2000. godine oko 50-ak predloga zakona predložila Narodnoj skupštini i nijedan od tih zakonskih predloga nije stigao na dnevni red Narodne skupštine, tako da mislim da nije pravo rešenje da kao narodni poslanik ili Skupština AP Vojvodine predloži takav zakon.
Predložio bih da to bude Ministarstvo finansija, odnosno Vlada Republike Srbije, ali pošto smo se usaglasili u vezi toga da nije pravi način da se uvedu neke nove dažbine, predlažem da donesemo zajednički zakon o javnoj svojini. To je sigurno bolji način. Time građani neće biti na gubitku, time će biti na dobitku i ne samo AP Vojvodina, nego sve lokalne samouprave.
Meni uopšte nije jasno zašto taj zakon još uvek nije u skupštinskoj proceduri.
Još jedno pitanje za kraj. Ovo rešenje bi moglo da nam reši sve dileme. U budžetu za 2009. godinu je pisalo da 90% prodajne cene NIS pripada AP Vojvodini, da 50% pripada Vojvodini odmah nakon usvajanja tog budžeta. Ta sredstva je Vojvodina i dobila, a 40% nakon usvajanja Zakona o nadležnostima.
Pitam vas gde su te pare, gde je tih 150 miliona evra, zašto Vojvodina ta sredstva nije dobila kada je to bilo predviđeno budžetom za 2009. godinu? Da li je to potrošeno u suprotnosti sa odredbom Zakona o budžetu za 2009. godinu ili možemo ovih dana da očekujemo da Vojvodina dobije tih 150 miliona evra?
Podsećam vas da fali oko 70 miliona. Ako biste nam doznačili tih 150, što nam pripada na osnovu budžeta iz 2009. godine, vi biste dali Vojvodini ne 7% nego 10%. Hvala.

Reč ima gospodin Nenad Popović.

Vratiću se na ono o čemu sam govorio juče, a malo šire o rebalansu. Koristio bih vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik i da kažem da imamo stalni rast deficita koji nažalost više nije moguće pokrivati prihodima od privatizacije i sada je jednostavno kontrola javnog duga izgubljena i dug je probio magičnu granicu od 10 milijardi evra i u mandatu ove vlade je povećan za 1,6 milijardi evra. Konkretno javni dug danas iznosi 11,5 milijardi evra. Najveći deo rasta ovog javnog duga za ovih 1,6 milijardi se desio baš u ovoj godini.
Efekat ovog zaduživanja je više nego skroman. Ponoviću, nemamo nove puteve, nemamo nova radna mesta, nema privrednog rasta, a zadužili smo se 1,6 milijardi evra.
Mislim da emisijom trezorskih zapisa i uzimanjem kredita za infrastrukturne projekte naš dug se popeo sa nivoa 26,3% na 38,1%. Da pojasnim da je samo u toku ove godine na aukcijama prodato državnih zapisa u vrednosti od 212 milijardi dinara. To je dve milijarde evra. Planira se još je gornja granica koja je postavljena 258 milijardi.
Znači, imamo dug, a nemamo Koridor, nemamo termoelektrane, nemamo privredni rast, nije ulagano u privredu, iako mi gospođa ministar zamera da želim samo u privredu, šta ću, tako je, i dalje smatram da nema ništa važnije od privrede, jer privreda će da obezbedi plate i medicinskim sestrama, i lekarima, i učiteljima i policajcima. U ovoj sali sede i privrednici, drago mi je što me podržavaju klimanjem glave.
Samo želim da kažem da se zadužujemo velikom brzinom i vrlo brzo ćemo dostići ovu tačku od 45% BDP. To će da se desi već sledeće godine, sredinom. Postavljam pitanje – šta ćemo da radimo sredinom sledeće godine ako nastavimo da se zadužujemo ovom brzinom? Dobacuju – izbori. Vrlo verovatno. Možda ovo i jeste put ka izborima, ali voleo bih da se ti izbori dese što ranije, da makar znamo, jer mislim da ćemo sa ovakvim zaduživanjem sledećoj vladi biti jako teško.
Jedan element u rebalansu koji je izazvao moju pažnju je povećanje za obrazovanje. To je dobro. Izdvojeno je 892 miliona više za obrazovanje, ali dobro je samo na prvi pogled. Koristi se fraza koja se koristi u EU, jako dobra fraza, da je društvo znanje, da se ulaže mnogo više u znanje, da je znanje veći resurs nego što su neke sirovine i to je dobro.
Evropa to radi jako dobro, ali moram da kažem da ovo naše povećanje izdvajanja za obrazovanje od 892 miliona dinara je samo za plate, 97% ovoga ide za plate. Za internet, za školske radionice, za pravo obrazovanje, za laboratorije, za računare ide samo 3%. Generalno imamo najmanje izdvajanje za obrazovanje u Evropi.
Tu postoje još neki problemi sa izvođenjem praktične nastave i mislim da ova Vlada verovatno to neće uspeti da uradi, ali neka buduća sigurno mora da razmišlja o vraćanju praktične nastave u škole, jer to je nešto što danas oseća i privreda na kraju završetka tog školovanja.
Sledeći element koji mi se takođe svideo je da prvi put za vreme ove Vlade su povećana izdvajanja za kulturu. To je dobro. Ulaganje u kulturu donosi na duži rok jako mnogo za građane, za njihovu podršku njihovom razvoju. Ta izdvajanja za kulturu daju ogromnu korist u razvoju mladih generacija, posebno ako su uložena u stvaralaštvo koje će pomoći duhovnoj obnovi našeg naroda.
Ali, ima drugi problem. Povećano je izdvajanje samo u ovom rebalansu, ali od 2008. godine do danas izdvajanja za kulturu su, da vas informišem, smanjili sa 950 na 378 miliona dinara. Jedino što mi se nije svidelo u ovome povećanju za kulturu je da se povećanje odnosi na uglavnom uvećane troškove kinematografije. Za kinematografiju ide 55 miliona dinara, a samo 15 miliona na književno stvaralaštvo, 15 na međunarodnu saradnju, 10 miliona ide na idejno rešenje za Narodni muzej, a 5 na otpremnine zaposlenih po osnovu racionalizacije.
Ono što ne razumem je da više ide za kinematografiju nego za sve ostale oblike kulturnog stvaralaštva. Ne mogu da razumem 55 kinematografiji, 15 književnom stvaralaštvu … dobacuju da postoji jako mnogo partijskih režisera, da je to zbog toga, slušam iz skupštinskih klupa.
(Predsedavajući: Molim da niko ne dobacuje i da se ponašate makar džentlmenski.)
Kada smo govorili o usvajanju budžeta čije izmene sada predlažete pitao sam tada – da li ikoga brine u ovoj Vladi podatak da je ove jeseni zasejano 30% manje žita nego prethodne godine? S takvom agrarnom politikom mislim da ćemo imati u skorijoj budućnosti, ne u nekoj dalekoj, vrlo velike probleme, a ponoviću da je poljoprivreda naša najveća izvozna grana.
Samo da dodam da je tada kukuruz kada sam govorio bio devet dinara za kilogram, a žito deset. Još jednom da ponovim da je danas pet puta manje muznih krava nego pre 20 godina. Kako smo krenuli sa ovim subvencijama za mleko koje su najniže u Evropi verovatno će ih biti još manje.
Govorio sam i postavljao poslaničko pitanje o prodaji Telekoma. Vidim da će verovatno jedna od stvari koje će ova Vlada napraviti, verovatno najveća greška, biti ova potencijalna prodaja Telekoma. DSS se kategorički zalaže protiv prodaje Telekoma kao jednog od najvažnijih resursa u ovoj državi. Telekomunikacije, odnosno telekomunikaciona infrastruktura je jednako važna za svaku državu, kao i putna, železnička ili vodna infrastruktura, i prodavati Telekom danas je isto kao da prodamo sve puteve u Srbiji. Nema velike razlike.
Obama je u Akademiji nauka Amerike izneo zahtev da do 2020. godine u Americi 51% svršenih studenata budu studenti tehničkih i prirodnih nauka, zato što najveće promene u sledećih 20 godina u industriji se očekuju upravo u novim tehnologijama, a najviše u telekomunikacijama. Svi smo svedoci u Skupštini, građani u RS, svuda u svetu da nigde nije bio toliki rast tehnološki kao što je u telekomunikacijama u poslednjih 10 ili 15 godina. Sigurno je da će u sledećih 10 ili 15 godina biti još veći, deset puta veći i deset puta brži.
Telekom koji nije samo mobilna telefonija, nego i fiksna telekomunikaciona infrastruktura u koju je u poslednjih 100 godina uloženo nekoliko milijardi evra ima kapitalni značaj za budućnost Srbije. Takođe želim da kažem da velike kompanije u svetu i po ekonomskoj teoriji na jednom mestu velikim kompanijama, pogotovo tehnološki jakim dolazi do 10 radnih mesta u malim i srednjim preduzećima. Tako je u metalurgiji, u mašinogradnji, automobilskoj industriji. To su govorili predstavnici svih partija ovde, partija iz vlasti. Tako je i u telekomunikacijama.
Prodajom Telekoma ne prodajemo samo Telekom. Prodajemo mogućnost da rade mala i srednja preduzeća, koja su danas kooperanti ili dobavljači Telekoma, a to su kompanije sa visokim intelektualnim sadržajem, pogotovo sa visokom dodatnom vrednošću. Najveća dodatna vrednost i najskuplja je intelektualna, a to rade ta mala i srednja preduzeća, danas kooperanti i dobavljači Telekoma. Naravno da ćemo taj resurs da izgubimo.
Prodajom Telekoma ukidamo radna mesta danas. To vam tvrdim odgovorno. Logično je da će novi vlasnik Telekoma, pogotovo ako je globalni, a biće globalni, ako dođe do prodaje, nastaviti saradnju sa svojim tradicionalnim partnerima iz inostranstva sa kojima sarađuju i druge zemlje. Neće tražiti nove partnere, jer da ih je tražio već bi ih našao do sada.
Da ne govorim da naši studenti elektrotehnike, telekomunikacija koji su izvanredni, to su dokazali na svim ovim olimpijadama kao studenti, a pogotovo kao stručnjaci, jer su danas u svim telekomunikacionim kompanijama u svetu, gde rade kao stručni kadrovi, imaju veliku mogućnost da se zapošljavaju u Telekomu, da se razvijaju na najsavremenijim tehnologijama.
Bojim se da će to biti veliki problem u slučaju prodaje, jer tradicionalno, to je vreme pokazalo, verujem da ni gospođa ministar neće sporiti, da se naučno-istraživački razvoj, čak i u globalnim kompanijama zadržava u matičnoj zemlji.
Da, proizvodnju šalju. Mogu u Kinu, Indiju, Pakistan, mogu u Srbiju, ali naučno-istraživački rad, znanje će zadržati u matičnoj zemlji. Danas naš naučno-istraživački rad izvanredno radi. Ovde dokazali su u Srbiji naši profesori, akademici, inženjeri, stručnjaci, svi ostali imaju izvanrednu platformu za budući razvoj.
Prodajom "Telekoma" to gubimo. Znači, prodajom Telekoma se gubi na svakom polju. Zato insistiramo da se ova prodaja Telekoma zaustavi. Da ne govorim o momentu kada se to radi i nikad se ne prodaje kada je najjeftinije, ali o tome neki drugi put.
I na kraju da zaključim, što se tiče rebalansa da u ovom slučaju mi imamo čvrst stav da rebalans nećemo podržati. O nekim manama ovog rebalansa smo govorili. Znamo da ga nije lako napraviti, nije bilo lako napraviti budžet. Mnogo je interesa i znamo da svako vuče na svoju stranu.
Samo da kažem, da zaključim da budžet nije bio razvojni već je razorni, da je doveo do rasta deficita na 1,2 milijarde evra, doveo je do smanjenja zaposlenosti za 3%, doveo je do povećanja javnog duga za 15% i smanjene su strane direktne investicije na manje od 600 miliona evra. Naravno, na to bih dodao da kasni i realizacija svih, bukvalno svih, infrastrukturnih projekata koji su pominjani kao prioritetni.
Što se tiče prideva – razvojni, koji je bio naveden kada je pravljen još ovaj budžet, rebalans je samo rezultat ovog budžeta, mislim da bi za Srbiju velika razvojna šansa bili novi izbori, da neka druga vlada pravi neki novi budžet, koji bi bio mnogo više orijentisan na domaću privredu. Hvala.

Hvala vama. Na član 2. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Priča o amandmanu na član 2. se pomalo nadovezuje na priču kolege Pastora i odgovore gospođe ministra. Ono što je najčudnije je preporuka koju je gospodin Pastor dobio, a to je da uvedemo neku novu obavezu.
Možemo mi da uvedemo obavezu, ali nemamo nove građane. To bi bio teret na postojeće građane, odnosno milion ljudi koji nešto proizvode, odnosno iako milion i petsto se vode kao zaposleni, ne mogu da izdrže ni ovaj teret, da podnesu troškove ovakve javne potrošnje i ovakvog usvajanja zakona u kojem svaki zakon nosi novu agenciju, nove troškove, ali ne i novu zaposlenost.
Ako kažete da je Zakonodavni odbor taj koji će procenjivati da li je nešto ustavno ili ne, moram da vas demantujem. Onog trenutka kada je u ovoj državi, iako sam zagovornik i Južnog toka i svega onog što treba da uradimo kao energetsku sigurnost ove države, i vezu sa energetskom sigurnošću Evrope, kad ste dozvolili da se neustavno izvrši i dozvoli eksproprijacija preduzeću koje nije u većinskom državnom vlasništvu, to je dozvolilo 126 ruku i to je otvorilo put da se usvaja i svaki sledeći neustavni zakon. To nije izuzetak, neustavni su i zakoni koji su omogućili duple funkcije i jednako su razorni po pravni sistem ove države, kao i bilo koje poštovanje Ustava u ovom domu.
Ono što mene brine dugoročno, a moralo bi i vas principijelno, jeste to da su formirani apetiti javne potrošnje, u trenutku kada je bilo izobilja trenutnih prihoda. Privatizacija je bila trenutni i prolazni prihod. Na osnovu tih prihoda su formirani apetiti državne administracije.
Šta se danas dešava? Gospodo, građani Srbije, milijarde evra su prošle kroz Agenciju za privatizaciju. Neću da govorim ni ko je tu bio direktor, ni ko je došao, ni kakvih je sve bilo, ni raskinutih ugovora, ni loših i neispunjenih privatizacija.
Hoću samo na jednu činjenicu da upozorim. Formirana je sredstvima budžeta. Počela je da funkcioniše na projektu starateljskog fonda Svetske banke koji je propisivao kako će se privatizacija vršiti, gde je agencija sama potpisivala i kontrolisala ugovore, pa se onda izvukla iz državnog okrilja, da je država ne bi kontrolisala kada prihoduje.
Danas, gospođo ministre, moje kolege iz vlasti, na strani 92 u razdelu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, vi imate Agenciju za privatizaciju kao potrošača sa 250 miliona dinara.
Neko ko je naplaćivao 5% nagrade za uspeh u privatizaciji. Kakav je uspeh, znaju oni koji ne rade i koji su ostali bez posla i ne mogu da ga nađu. Nikada ga neće naći ponovo, zbog godina u kojim se nalaze, po par godina do penzije. Imaju ponovo kao poreski obveznici, na budžetskoj kasi koju svi punimo, Agenciju za privatizaciju kao potrošača. Znači, dok neko prihoduje pare na račun prodaje državne i društvene imovine, budžet ga ne kontroliše.
Da li je u Trezoru bio, gospođo ministre, da li ste kontrolisali da li po javnim nabavkama rade, gde deponuju sredstva, kako troše, koga angažuju kao savetnike? Ne, dok je bilo para, nisu pod okriljem ni budžeta, ni ministra finansija. To je briga za vas i principijelno pitanje. Danas kada im ponovo treba para, stavljaju ruku u džep budžeta.
Ono što mene brine, a povodom člana 2, to je da sličnu neodgovornu politiku vodi i Trezor Ministarstva finansija čiji ste ministar. Govorim o dugovima, govorim o finansiranju prevelike javne potrošnje, dimenzionirane onda kada je bilo prolaznih, jednokratnih prihoda privatizacije. Vi ste kao trezor jedan od najboljih mušterija za višak dinara kojeg ima u prometu platnom. Najbolja mušterija za taj višak dinara je bila NBS i Trezor ministarstva.
Sada ću da vam objasnim o čemu se radi. Sami ste priznali negde u martu da je NBS štampala dinare pod pokrićem deviza koje su stizale u Srbiju. Jasno je, sećate se, guverner je govorio – ne, nije to bilo za kruške i jabuke, nego se za devize štampaju dinari, za devizne prilive. Međutim, ono što brine sve nas jeste da ti dinari nisu štampani na osnovu aktivnosti domaće privrede, nego samo prema kratkoročnim tokovima, ono što je trenutno ulazilo ovde u ovu zemlju kao tok stranog kapitala.
Sada svako ciljanje inflacije kojim se država tada bavila kao svojim osnovnim poslom je nametalo brigu koju smo mi blagovremeno iznosili pred vas, a vi od toga okretali glavu, zajedno kao i sva sredstva javnog informisanja.
Postavlja se pitanje – šta danas kada promenom čoveka na čelu NBS nismo dobili promenu monetarne politike? Šta kada se od fiskalne politike očekuje da reši probleme viška dinara u opticaju, kada imamo privredu koja ne generiše taj neki novi dotok stranog kapitala, a svi naviknuti da troše koliko troše i kada se ova mušterija koja se zove država za dinare, znači vi preko Trezora, odnosno NBS, pojavljujete tako da nam kratkoročno tim repom stopa NBS, pravite neko navedeno stabilno okruženje. Kolika je to kratkoročna stabilnost, vidite i vi sami.
Brige koje ste nam napravili i vi, takvim ponašanjem trezora, jesu te da ste ostavljali privredu bez kredita. Znate li kojim krugom? Banke poslovne dobijaju novac od NBS, a onda vi zajmite od poslovnih banaka.
Hoćete da nas uverite da je to neka visoka, velika politika, jedina moguća, da se tako finansiraju i druge svetske države i da to jeste jedino moguće ponašanje. Javni dug Srbije bio je negde početkom 2009. godine ispod 10 milijardi. Koliko je danas, znate i sami, 11,5 milijardi, ali je on već prešao četvrtinu onoga što se zove bruto domaći proizvod. Ne pominjemo ukupni dug, govorimo samo o javnom. Zato govorim o pogubnosti takvog načina finansiranja predimenzionirane javne potrošnje.
Postavlja se pitanje – zašto ste vi, kao država, stvorili takav teren? Imate znanje, nesporno, imate iskustvo, imate dugo poznavanje istorije, a vi znate da se mnogo toga u tokovima novca i u načinu njegovog pozajmljivanja, njegovog štampanja i naduvavanja tih balona nije ništa promenilo. Znači, upravo nebavljenje konzervativnim bankarstvom je dovelo do finansijske krize. Upravo to što nekom nisu 5% i 10% zarade bili dovoljni, nego su bankarstvom nazivali klasično kockanje. U klasičnom kockanju država ne duguje nikoga da zaštiti.
Zašto vi i dalje dozvoljavate da bankarski, neću reći lobi, bankarski sektor merama, ne govorim volji, nego merama fiskalne politike, dozvoljavate bankama da se ponašaju prosto racionalno. Njihov je posao da pozajmljuju državi, to je najsigurnije. Najbolja naplata, bez ikakvog rizika. Vi ste najbolja mušterija poslovnim bankama.
Odučili ste ih da pozajmljuju novac privredi i da pozajmljuju novac onima koji bi, po prirodi stvari, trebalo da se zadužuju, a to su građani. Od toga ćete ih teško odučiti. Zato smo posle morali preko MMF-a da potežemo instrumente koji se zovu bečka inicijativa ili sporazum, svejedno kako nazivamo. Ali, tu više nema lepih namera, tu više nema ekonomske politike, tu postoji država koja iz, rekla sam vam i juče, jednomesečnih hartija prelazi u tromesečne, iz tromesečnih u šestomesečne.
Sada kada ne može da se taj priliv naknadi, da se isplati dospela hartija, krenuli smo u jednogodišnje, a kada i toga nema, šta kockar radi dok sedi kockarnici, sa strašću kockara? On šalje da mu deca donesu porodični nakit od kuće, da ga proda, da bi nastavio da se kocka. Taj porodični nakit nije ništa nego "Telekom".
Da li je zaista u toj meri neozbiljna priča koja u javnosti, samo ponavljam ono što čujem, da je 320 miliona evra već namenjeno za vraćanje dospelih dugova i da u tome možda i leži tajna dogovora sa MMF-om, koji je postignut, a da se u stvari nije dogovorilo šta će se i kako isplaćivati penzije.
Zaista ne moramo da otkrivamo ni toplu vodu, ni da se bavimo beskonačnim sektorskim analizama, raspravama oko promila i procenata, niti da gubimo vreme bistreći modele podsticaja. U ovom budžetu se vidi ko se bavi subvencijama i podsticajima, koliko ministar ekonomije i regionalnog razvoja, da bi očuvao koalicionu Vladu, može da troši kako on hoće, uredbama i pravilnicima
Ja vama kažem – ovako više ne ide. Ovako jednostavno ne može jer domaćin koji proda njivu, umesto da jede suv hleb, iako ima i za džem i za maslac, da bi sledeće godine kupio kravu, pa kada od krave dobije mleka od kojeg može da napravi maslac i da nešto proda i uštedi, pa dođe do njive, vi ste pravili obrnut put.
Ostavili ste nas i bez mleka i bukvalno i u prenosnom smislu, ostavili ste nas i bez maslaca, i u prenosnom i u bukvalnom smislu, i sada hoćete da prodate i njivu ili to porodično blago koje se zove "Telekom". Nosioci takve desetogodišnje politike nemaju kredibilitet da prave reforme ni fiskalne politike, niti da pred nas izlaze sa zahtevom da glasamo za jedan ovakav budžet.
U tom smislu, zaista je nerealno očekivanje da bilo ko ko razmišlja o budućnosti, makar je računao na sledeće dve godine, glasa za ovakav rebalans. Za njega sigurno neće glasati iko ko zna da sabere dva i dva i ko zna šta smo u deset zadnjih godina preživeli. Hvala.
Koristila sam vreme poslaničke grupe.

Deset minuta i 40 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe.
Na član 2. amandman je podnela Vlada. Odbor za finansije prihvatio je amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Aleksandar Pejčić. Reč ima gospodin Radojko Obradović.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospođo Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, član 2. predstavlja i suštinu ovog rebalansa jer članom 2. se definiše kako će se nadoknaditi i ova razlika koja se pojavila.
Meni je veoma teško da govorim o ovom amandmanu zato što je pre mene govorio moj uvaženi kolega gospodin Balint. Nekada se budžet smatrao najvažnijim zakonom koji jedna Vlada u toku godine donese. Ako u okviru koalicije koja podržava tu Vladu dođu ovako teške reči na račun budžeta, dođu vrlo argumentovani dokazi da taj budžet ne poštuje osnovne zakona, onda je meni kao opoziciji prilično teško da tako žestoko napadnem taj isti akt.
Gospodine Balint, vi ste pravnik i mi se poznajemo jako dugo. Vi znate da se jedan zakon poštuje od prvog do poslednjeg člana i ne možete da kažete da poštujete član 24, a nećete poštovati član 78.
Gospođo Dragutinović, vi ste prekršili Zakon o budžetskom sistemu u ko zna koliko članova. Teško nam je da izmerimo. Nema završnog računa, a trebalo je da bude 15. jula u Skupštini. Ne može opravdanje da bude zato što Državna revizija nije dostavila svoj izveštaj.
Ako mislite da je to logično, možda jeste, onda je trebalo, kada su bile izmene i dopune tog zakona, pre mesec dana, u proceduri, lepo da kažete – završni račun će u proceduri biti tek kada Državna revizija dostavi svoj izveštaj i to bi bilo u redu. Ne možete da kažete da nećete poštovati rok od 1. novembra, kada treba budžet da bude u skupštinskoj proceduri. To isto piše u tom istom Zakonu o budžetskom sistemu. Ako primenjujemo pravila da neke članove poštujemo, a neke ne, bojim se da nećemo daleko dogurati.
Član 2. je suština ovog zakona. Ispostavilo se da je u Srbiji inflacija ove godine veća nego što je bila planirana. Veća inflacija rezultira većim iznosom BDP. Taj veći iznos hajde da potrošimo. Ako svedemo ovu raspravu na priču da li treba dati socijalna davanja, da li treba dati investicije, da li treba dati bilo gde, mi ćemo vas tu potpuno podržati, ali to onda samo znači da vi nemate nikakvu politiku i da ova Vlada nema nikakav plan, jer ako kažemo da treba, naravno da svima treba. Dokle tako možemo da stignemo?
Isto tako, ne možete da kažete da ne postoji zemlja koja se ne zadužuje. Naravno da ne postoji nijedna zemlja koja se ne zadužuje i naravno da ne postoji nijedna ozbiljna porodica, nijedna firma koja u bilo koju kapitalnu investiciju ulazi bez zaduživanja. To je svuda u svetu. Ali, hajde da vidimo kako je sada u Grčkoj, kako je u Irskoj i šta će biti u Portugaliji i šta će se desiti sa Španijom, šta će se desiti sa nekim drugim zemljama. U tome je razlika između zemalja koje znaju kako se zadužuju i onih koje to ne znaju.
Član 2. pokazuje potpuni krah vaše ekonomske politike. Pre godinu dana ste nas ubeđivali da način pokrivanja deficita emitovanjem državnih zapisa je idealno rešenje koje može sve da reši. Očigledno je da to nije idealno rešenje. Pre mesec dana smo ovde raspravljali, pre 15 dana, koliko je već prošlo, o kreditu 250 miliona evra za punjenje budžeta. Šta ćemo da radimo sledeće godine? Niste nam dali ni tada, ni sada objašnjenje na koji način ili zašto banke koje su kupovale te državne zapise više neće da ih kupuju? U čemu je tajna? Onda hoće da nam daju devizni kredit, u evrima. To su iste te banke, nema drugih. Te zapise nije mogao da kupi niko drugi. To je suština politike.
Ako to svedemo na to da li treba ovde, a ne onde, onda ništa nećemo dobiti. Da li treba, otišao je gospodin Čolaković, da li trebaju penzije? Da, trebaju penzije. Da li treba obrazovanje? Da, treba obrazovanje. Da li treba svima? Da, treba svima. Ali, onda nema politike i onda nema prioriteta, jer će svako da nam kaže da treba, u to nema sumnje. To su isto govorili u Grčkoj, verujte. Nema ovde kolege iz delegacije, bili smo u Grčkoj pre nekoliko godina, isto su tako pričali, treba svima, pa su sada u bankrotu.
Bili smo u Irskoj. Da li je tako gospodine Krasiću?
(Zoran Krasić, sa mesta: Tako je.)
I tamo su govorili da treba svima, pa se sada u Irskoj čudo desilo, bankrot države. Nećemo tako daleko stići.

Četiri i po minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima gospodin Dragan Stevanović.