Narodni poslanik Borislav Pelević, pravo na repliku.

Uvaženi gospodine ministre, vi ponovo govorite o izborima i potpuno vas razumem. Pred vama su izbori za potpredsednika vaše stranke i na tim izborima vam želim puno uspeha. Ali, ostavite vi izbornu kampanju SNS.
Mi ćemo voditi onako kako mi to znamo i umemo i pokušaćemo, a sva istraživanja javnog mnjenja govore da ćemo u tome uspeti, da vas na sledećim izborima pobedimo i preuzmemo vlast u Srbiji. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, da se legitimišem odmah, vojsku sam služio u Kraljevu, posle negde dalje.
Mislim da je tema važna i da je politički veoma osetljiva jer se nalazimo u jednom novom koraku reforme koja se dešava u vojsci poslednjih nekoliko godina.
Krenuo bih od istraživanja javnog mnjenja na koji se poziva gospodin Pelević. Tačno, u tim istraživanjima javnog mnjenja koalicija vaše stranke i Bogoljuba Karića je trenutno u prednosti, ali po tim istraživanjima javnog mnjenja je i vojska institucija koja je jedna od najrespektabilnijih institucija u Srbiji danas posle institucije crkve. Nalazi se u samom vrhu. Mislim da je to priznanje građana onome što se radi u Ministarstvu i vojsci poslednjih nekoliko godina.
Ne bojimo se da politički pokrenemo teme koje možda u ovom trenutku takođe ne izazivaju većinsko raspoloženje građana o tome kako neki od nas misle, ali takođe je vojska bila institucija koja je rapidno pre nekoliko godina gubila svoj ugled, gde su svako malo vojnici nalaženi da su izvršili ubistvo, samoubistvo, da ih je neko ubio zato što su čuvali neke vojne objekte. Verujem da će se te stvari brzo otkriti.
Stvari se menjaju i zato ćemo mi podržati predlog zakona o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka, zato što verujemo da je to važan korak u procesu uspostavljanja institucije vojske kao faktora koji će da doprinosi boljitku ovog društva, a ne kao faktora koji će da opterećuje budućnost Srbije.
Ona neka vojska na koju se pozivaju, velika, a koja je imala regrute itd, izblamirala je Srbiju i srpski narod tokom 90-ih godina, niti se znalo da li je srpska vojska, niti šta brani, i koga brani, niti od koga brani. Završila je tragično i na jedan najgori mogući način poništila sve one pobede koje je nekadašnja srpska vojska ostvarila pre toga i zbog toga je to vreme koga se sećamo sa velikim razočarenjem i ogorčenjem.
Sećamo se i toga, bez obzira na pesme o tome koliko se rado ili ne ide u vojsku, da je većina ljudi tražila svaki mogući način da izbegne poziv za mobilizaciju, da su ljudi ili bežali iz svog stana ili su bežali iz svoje države i da ste ih silom uteravali da služe vojsku i da se bore tamo gde je neki politički vrh to odredio.
Na početku ću reći da lično mislim da nisam za to da se referendumom odlučuje da li Srbija treba da bude ili ne bude član NATO jer 1999. godine niko grđane Srbije nije izveo na referendum da ih pita da li su raspoloženi da budu bombardovani 78 dana od strane NATO, niti je bilo ko te građane posle 78 dana pitao da li hoće da prekinu rat sa NATO koji smo na kraju dobili.
Važno je da profesionalizacija vojske predstavlja korak u stabilizaciji političkih i ekonomskih prilika u Srbiji. Danas kada govorimo o vojsci, govorimo kao o jednoj grani koja podstiče izvoz Srbije, govorim o faktoru koji podstiče političku stabilnost u Srbiji.
Dakle, smanjuje nivo političke nestabilnosti i svaki strani investitor kada investira u Srbiju, svaka banka koja kreditira privredu ili građanina Srbije i kada odlučuje o marži kredita koliko će plaćati firme u Srbiji ili koliko će pojedinci plaćati u odnosu na neku osnovnu cenu kapitala kroz euribor ili libor, ona kaže – ovde je niska politička stabilnost, marža će biti 4, 5, 6 ili 7%.
Svakako da uloga i pozicija vojske u Srbiji utiče i na svakodnevni život privrede i građana Srbije i što ona bude zauzimala jasniju poziciju u budućnosti to će i politička stabilnost biti na mnogo višem nivou i te premije rizika koju građani ili privreda plaćaju kada uzimaju kredite od stranih banaka će biti niže. Dakle, radi se i o nekim efektima koji su važni u svakodnevnom životu.
Ono što je posebno značajno, to je da se u poslednjih nekoliko godina promenila svest šta su zaista potencijali vojske.
Nije vojska grupa koja treba da brani Srbiju od nekog pitanja budućeg rata, to je sila koja odvraća potencijalne agresore na našu zemlju, ali pre svega to je jedna institucija koja može da donese neke koristi društvu, mnogo veće nego što je to bilo u nekom proteklom periodu.
Moram da kažem da u poslednjih nekoliko godina Vojska i Ministarstvo su imali značajne rezultate na tom vojnom planu i na planu ekonomije, na planu te vojne privrede, na spoljnopolitičkom planu, u činjenici da vi kroz tu vojnu diplomatiju nekada možete da komunicirate određene političke poruke i efikasnije nego što to može da se čini kroz klasičnu diplomatiju.
Dakle, naša odluka ili neke naredne vlade biće kakvo društvo u Srbiji želimo da imamo, da li želimo da budemo deo evroatlantskih integracija i da ovu zemlju u potpunosti uklopimo u taj koncept, za šta verujem da većina građana jeste ili želimo da stalno živimo u nekom okruženju, kao što je jedan od govornika ranije rekao, potencijalnih pretnji, ratova, sukoba itd.
Ova zemlja mislim da više nema koji rat da izgubi. Svaki koji je vodila u poslednjih 10 ili 15 godina je izgubila, sa sve tom velikom i silnom vojskom.
Strategija mora da se menja. Kosovo smo izgubili u ratu sa NATO paktom. Strategija mora da se menja. Moramo da vidimo kakva je budućnost i šta možemo da uradimo u narednom periodu i kako vojska može da doprinese da Srbija bude ozbiljnija, organizovanija, respektabilnija sila.
Uveren sam da je vojska svojim delovanjem u proteklih nekoliko godina više uradila za popravljanje imidža Srbije, ne ispalivši pri tom nijedan metak, nego što je uradila ona silna vojska koja je sve te ratove izgubila pre toga i na kraju ušla u sukob sa NATO paktom.
Kada govorimo o profesionalizaciji vojske, govorimo i o tome da bezbednost više nije deljiva kategorija. Vi ne možete da kažete – ovo je naša država, mi branimo Srbiju, ne zanima nas šta se dešava u Rumuniji, u Bugarskoj, u Češkoj. Videli ste ovih dana kako jedan čovek može da uzdrma celokupan bezbednosni sistem u svetu. Dakle, jedan pojedinac, koji je uspeo da se dokopa telegrama koje su američke ambasade slale u Vašington ili obrnuto, uspeo u roku od 24 časa da prilično uzdrma međunarodni poredak.
Protiv takvih stvari zajednički bezbednosni sistemi u budućnosti treba da se bore. Ako je pojedinac uspeo da uđe u takav sistem, ko nama ne garantuje da sutra neki drugi ludak ne može da se dočepa neke nuklearne bombe, rakete ili nekakvog ko zna kakvog sredstva i da u ozbiljnoj meri ugrozi mir u svetu?
Na takve pretnje ne može više da odgovori nijedna država pojedinačno. Na takve pretnje ne mogu da odgovore ni SAD pojedinačno, jer na ovom primeru se pokazalo da je i ta najveća vojna sila na svetu ranjiva. Dakle, o tome govorimo.
Svet ide ka drugačijoj klimi u budućnosti, ka novim izazovima, ka novim pretnjama. Ovde smo često slušali o tome kako je naše mesto u nekom drugom savezu itd. Šta je onda tražio predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nedavno u Portugalu, kada je usvajan novi koncept NATO za narednih 10 godina?
On nije išao i rekao ili tražio odobrenje od Srbije da li može da se pojavi tamo, već je kao ozbiljan predsednik svoje države, na mestu gde se donose strateške odluke, štitio interes Rusije. Nije sedeo u Moskvi i rekao – nas to ne zanima. Vi ne čitate šta se danas dešava u svetu.
Vi ne čitate da NATO i Rusija postaju strateški partneri, da imaju u komšiluku Rusije problem koji je jednako problem i za Rusiju i za SAD, da sarađuju u borbi protiv terorizma u Avganistanu, da jedni drugima daju logističku podršku. Gde je tu Srbija? Na čijoj smo mi strani? Mi treba da ostanemo negde u vakuumu, ni tamo, ni ovamo, kao i uvek kada smo to činili u prošlosti. Na kraju, niti nas respektuju Rusi jer smo kao vojno neutralni, a suštinski nismo, niti nas respektuje druga strana gde prirodno kao zemlja pripadamo.
Kada govorimo o vojnoj neutralnosti, moram da kažem kakav je bio politički kontekst kada je doneta odluka o vojnoj neutralnosti. To je bio trenutak kada je zemlja išla ka jednom teškom političkom momentu, kada je bilo jasno da će Kosovo proglasiti nezavisnost, kada je bio interes da se održe predsednički izbori, kada je druga strana procenila da je bolje sačekati predsedničke izbore nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, verujući tada da će Tomislav Nikolić, kao vaš kandidat, pobediti Borisa Tadića i da će se formirati neka nova Vlada.
Od tada su se, gospodo, skoro sve okolnosti promenile. Niti je Tomislav Nikolić tamo gde je bio, niti je protiv EU, niti su ljudi iz DSS na vlasti, niti imaju svog premijera. Dakle, okolnosti su se promenile u Srbiji, okolnosti su se promenile u svetu.
Naredni izbori, i tu podržavam ono što je govorio ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac, jesu prilika da svako kaže gde je i za šta se zalaže i nakon narednih izbora mi očekujemo da će jedna od prvih odluka Vlade biti predlog Skupštini da se ukine Rezolucija o vojnoj neutralnosti, jer je ona politički, ekonomski i bezbednosno neodrživa.
Ako na izborima pobede snage koje veruju u to, uveren sam da će neki koji su danas poslanici ovde opozicije biti takođe prisutni na toj sednici kada ćemo ukinuti tu odluku jer je sada jasno da je to politički neodrživa pozicija Srbije, ekonomski, bezbednosno, kako god posmatramo stvari.
Tada je bila doneta odluka jer je tada bilo neophodno praviti kompromis, pa je za Srbiju bilo mnogo važnije da dobije demokratskog predsednika i kasnije demokratsku vladu koja će se na pravi način suočiti sa izazovom proglašenja nezavisnosti Kosova, nego da govori o nekim stvarima koje tada nisu predstavljale prioritet.
Mislim da je važno reći da je međunarodna saradnja koju ima vojska kroz nekoliko projekata nešto što je zaista dramatično doprinelo porastu ugleda Srbije. Dakle, tu takođe moram da kažem da smo 2006. godine ušli u partnerstvo za mir, kada je DS bila opoziciona stranka, da je 2006. godine Vlada tadašnja usvojila odluku koja je omogućila predsedniku Srbije da sa tadašnjom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs potpiše SOFA sporazum, koji nam je omogućio da nakon toga sa nacionalnom gardom Ohaja uspostavimo dobru saradnju. To su činjenice.
Dakle, tada je krenuo put Srbije ka evroatlantskim integracijama. U stvari, on je krenuo 2000. godine, politički, ali suštinski SOFA sporazum i Partnerstvo za mir su prvi korak Srbije ka evroatlantskim integracijama. Vi kada ste deo ta dva paketa, vi ne možete više da govorite o tome da ste deo samo evropskih integracija. Mi kroz te sporazume sarađujemo sa našim atlantskim partnerima.
Takođe, u junu smo doneli odluku o upućivanju međunarodnih misija Vojske Srbije na šest delikatnih mesta u svetu. To je u okviru UN. Radi se na tome da kroz misije EU naša vojska i policija takođe učestvuje. Otvara se prostor da pomognemo i tamo gde je danas najteže. Mislim da su to dobre stvari i da su to potencijali koje ova država u Srbiji u budućnosti treba da koristi.
Rekao bih još jednu stvar, a tiče se odluke o tome kada je treba doneti, da li Srbija treba da postane članica NATO. Uveren sam da treba. Novi koncept bezbednosti koji je usvojen nedavno u Portugalu nam predstavlja novi NATO koji se otvara i ka članicama i ka nečlanicama.
Saradnja između NATO i Rusije postaje sve čvršća. Mi smo to videli, kao članovi delegacije Parlamentarne skupštine NATO, nedavno u Varšavi, gde smo imali priliku da razgovaramo i sa predsednikom Parlamentarne skupštine i sa drugim članovima Parlamentarne skupštine NATO. Dakle, u tom procesu mi nemamo puno prostora da stojimo sa strane. Mi nemamo vremena da gubimo i da ispuštamo prilike koje se nalaze pred nama, jer je to mogućnost.
Nisam dovoljno uveren da vam kažem, ulaskom u NATO ćemo dve ili tri godine ranije ući u EU, ne treba davati takve olake izjave, ali vam otvara nove kanale komunikacije sa partnerima od kojih očekujete sutra da vam daju podršku da uđete u EU. U krajnjoj liniji, danas je NATO vojska na Kosovu. Ako hoćemo da branimo Srbe na KiM, valjda je interes ove države da sarađujemo sa vojnicima koji se nalaze na KiM. Da vam kažem da je jedini način da se srpski vojnik nekada u budućnosti vrati na KiM jeste da se vrati kao pripadnik NATO snaga.
Zašto je to tako, možemo da pričamo do sutra o tome. Ajde da vidimo kako sutra te stvari možemo da ispravimo. Hoću da kažem da je i ekonomski aspekt takođe važna stvar, kada govorimo o ulasku u evroatlantske integracije u potpunosti.
Analize pokazuju da su sve zemlje bivše Istočne Evrope imale određeni porast u stranim direktnim investicijama onog trenutka kada su donele odluku o punopravnom članstvu u NATO. Prosto to je jedan signal stranim investitorima da je to jedna zemlja koja prihvata nove standarde i da tu treba ulagati. Mislim da je to takođe jedan argument koji treba uvažavati kada se bude donosila odluka.
Uvažavajući naravno jednu tragičnu prošlost koju država Srbija ima, uvažavajući činjenicu da smo mi ovde bili 78 dana pod bombama. Svi zajedno smo bili bombardovani kada smo bili gađani. Niko nije gledao da li smo članovi ove ili one političke stranke, da li smo mladi, da li smo stari? Ali, duboko sam uveren da je to bio rezultat jedne pogrešne politike.
Ako nas je jedna pogrešna politika 1999. godine dovela pod NATO bombe, ajde da iz tog lošeg iskustva izvučemo neke dobre stvari, da iz negativne prošlosti otvorimo perspektivu za neke nove generacije koje dolaze u Srbiju, a ne stalno da od Srbije pravimo zemlju koja u permanentnom većem ili manjem sukobu sa najmoćnijim zemljama sveta.
Mi nemamo snage više da budemo u tom sukobu. Da li je on politički, da li je on vojni, da li je on ekonomski? Nema šanse. Ova država ima 40 milijardi evra BDP, pet, šest hiljada po glavi stanovnika, 300 evra prosečne plate, i sa tim potencijalima, ekonomskim mi ne možemo više da budemo protiv svih.
Ne možemo da opstanemo kao jedna crna rupa u regionu, Crna Gora, BiH, Makedonija sutra, i mi ćemo za 10 godina dočekati da Kosovo bude primljeno u NATO, a mi ćemo sedeti u Narodnoj skupštini i pričati kako je vojna neutralnost jedina održiva pozicija.
Zbog toga, zaista, iskrena i puna podrška ovome što radi Ministarstvo odbrane, ministru Draganu Šutanovcu, znamo koliko mu je teško da radi u određenim političkim ograničenjima, a najbolje upoznat od svih nas koliko potencijala gubimo zato što ta politička ograničenja postoje.
Doneo sam nešto da vam pokažem, ovo je poslednji list, odnosno broj Harward Busines rewiew, broj za novembar, gde se govori o tome, samo da pokažem gde smo mi danas, kako direktori velikih međunarodnih kompanija mogu da koriste vojna iskustva u vođenju kompanija, čitave naučne studije se prave po tom pitanju. Ne postoje više granice između vojske, kompanije, između bezbednosti.
To treba Srbija da koristi i to su potencijali kojima ova zemlja raspolaže.
Naša je odluka da li ćemo je koristiti ili ne. Ja sam uveren da ćemo ih koristiti u budućnosti, vodeći računa o svemu onome što se dešavalo u prošlosti, ali samo kao negativno podsećanje da smo jednom kao država i kao narod grešili i da nam se to nikada više ne desi. Hvala.

Osamnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena ovlašćenog predstavnika.
Određujem pauzu, završetak prepodnevnog dela rada i nastavljamo u 15.00 časova.
Prvi na redu da dobije reč, a kao predsednik poslaničke grupe, biće narodni poslanik Dragan Todorović, predsednik poslaničke grupe SRS. Hvala.
(Posle pauze –15.05)

Gospodo narodni poslanici nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu. Samo da vas podsetim da je Narodna skupština obaveštena da ćemo, na osnovu člana 90. stav 2. i člana 87, danas raditi i posle 18.00 časova, a do završetka rasprave zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa koji je upravo u toku.
Deo sednice u kojem se nalazimo je deo sednice u kojoj pravo na reč imaju predsednici i ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa i reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Postavio bih pitanje šta je sa ministrom, mislim da bi bilo red da ministar prisustvuje, zamolio bih ako možemo da sačekamo. Što se tiče ovog ozbiljnog pitanja koje je pre svega pred Srbijom vezano za posledice odluke o ukidanju služenja vojnog roka, odnosno profesionalizacije naše vojske, ovo pitanje nije prvi put postavljeno u istoriji Srbije i njene vojske.
U raznim istorijskim trenucima ovo se pitanje postavljalo, razmatralo, ali ne bi bilo loše da se podsetimo malo istorije, istorijata srpske vojske. Kažu oni koji ne slušaju učiteljicu života da kasnije se susreću sa tim problemom, a očigledno da ono što je izneo ministar odbrane vezano za istorijat srpske vojske da je bilo tendenciozno i da su neke vrlo važne činjenice izostavljene.
Zbog poslanika i zbog građana Srbije pomenuo bih da početak stvaranja srpske vojske počinje 1804. godine, početkom Prvog srpskog ustanka, ali već 1806. godine srpski ustanici su se obratili ruskom caru za pomoć. Te godine su stigli dobrovoljci u Srbiju. Takođe, da podsetim građane i poslanike, da je posle Jedrenskog mira, Rusija postala pokrovitelj srpske autonomije. Ona od tada organizuje srpsku vojsku potpuno po uzoru na rusku vojsku.
Godine 1836. prvi put 12 srpskih mladića šalje se na školovanje za oficije u Rusiju, i kroz celu istoriju do 1918. godine u srpskoj vojsci su vršene reforme, jer je cilj bio da se dobije odgovarajuća vojska koja će uspeti da zaštiti Srbiju.
Moram da vam kažem da u tom periodu nije se prezalo da recimo ministar vojske ili javnih radova, ili građevine, kako se u to vreme zvalo, bude čak i jedan Francuz, zato što su Francuzi kada je u pitanju vojna nauka i kada je u pitanju vojska imali izuzetno zapažene rezultate.
Normalno da je bilo uticaja i drugih škola i iz Austrougarske i Pruske i da je sve to imalo jedan jedini cilj, da se dobije vojska koja će uspeti da zaštiti Srbiju i da reši onaj osnovni problem koji su Srbi imali, a to je da ujedine sve srpske teritorije koje su još uvek u određenim delovima bile pod okupacijom Turske.
Što se tiče SRS nema nikakve dileme, da li profesionalizacija ili ne. Da, mi jesmo za profesionalu vojsku, u ovim uslovima i u ovom vremenu Srbiji treba profesionalna vojska, ali bez obzira na to mi pozivamo sve one koji stasaju za vojsku da se dobrovoljno prijave da služe vojni rok i da na takav način pokažu odnos prema sopstvenoj državi.
Ali, hajde sad da na neki način sve ovo što nam se dešava razmotrimo i pogledamo da vidimo šta se krije iza ovoga? Koji su motivi ovakve reforme vojske Srbije? Znate svi da je reforma počela 2003. godine, u vreme kada je Boris Tadić bio ministar odbrane. Da vas podsetim da su tada krenuli da uništavaju sve tenkove T55, iako je SDPR imao program za obnovu, odnosno za revitalizaciju i da su za te tenkove mogle da se uzmu relativno solidne pare, umesto da idu kao staro gvožđe u Smederevo i da budu pretopljeni.
Samo da vas podsetim, promenjen je kalibar, da vas podsetim da je potpuno rashodovan protivavionski sistem tzv. "Strele", koji je odbrambeni sistem. Nije postojao nikakav razlog da se taj sistem uništi, sem što je to bila ozbiljna opasnost za one koji bi krenuli i nasrnuli.
Između ostalog, zahvaljujući tim "Strelama" američki helikopteri "Kobre" koji su bile stacionirane u Albaniji, nisu ni pokušale da prelete na našu granicu. Uvedeni su činovi po uzoru na NATO pakt i to sad sve govori o motivu koji je nedvosmislen da se Srbija uvede u NATO pakt, odnosno da postane članica NATO pakta. Ove reforme koje se vrše u vojsci, neće služiti Srbiji, one treba da služe NATO paktu, jer se striktno sprovode po njihovim zahtevima. Tu apsolutno nema ni kakve dileme.
Zašto je potrebna Srbija, odnosno srpska vojska NATO paktu, odnosno Americi? Pa, da radi prljave poslove za njih. Da ratuje ili već na otvorenim ratištima da zamenjuje američke vojnike i vojnike zapadnih zemalja. Ne mislite da oni na bilo koji način misle da uvaže ili da poštuju srpsku vojsku. Da je to tako, pokazuje šta su uradili od 2000. godine, otkad su tzv. demokratske stranke došle na vlast.
Šta je sa Generalštabom? Šta su to obnovili oni koji su zverski razorili Srbiju? Hvale se ovde da su neku školu po nekim mestima u Srbiji obnovili. Koliko je štetu pretrpela Srbija u putnoj, elektro, privrednoj infrastrukturi? Naša namenska industrija, šta su to uradili da bi pokazali da su stvarno prijatelji Srbije. Ne da nisu radili ništa, nego jasno stavljaju do znanja da će oni učiniti sve da potpuno dezintegrišu Srbiju.
Oni su prvi ušli na Kosovo i Metohiju, a između ostalog, podigli su tamo svoju bazu Bondstil. Po čijem odobrenju? Koga su pitali za to? Je l' to u skladu sa Poveljom UN? Međunarodnim pravom? Ne. Njima je cilj da se Srbija razori i oni se na tom putu neće zaustaviti, zato nam otimaju Kosovo i Metohiju, zato čine sve da polako Vojvodina krene putem secesije i pripremaju još neke krajeve.
Imate prilike i danas da pročitate u novinama, ove tri opštine na jugu Srbije. Što se tiče Raške oblasti, tu već nema nikakve dileme, šta nam se sprema. Posebno interesantno, što bi trebalo da se zna, koja je cena koju ćemo mi morati da platimo da bi naša vojska bila potpuno u skladu sa standardima NATO pakta?
Koliko je to para? Jer, da se razumemo – naša namenska industrija je bila potpuno oslonjena praktično u velikoj meri na rusku tehnologiju, odnosno rusku namensku industriju i rusko oružje.
Koliko će to koštati Srbiju? O tome niko ne razmišlja, nego ćete dovesti ljude u poziciju da jednostavno sami traže da odlaze na ratišta jer im je to jedini mogući način da zarade neki dinar. Nije to ništa čudno. Imate to i dan-danas, kada ne postoji mogućnost, kada je to čak i protivzakonito da ljudi sa ovog područja odlaze u svet na raznorazna ratišta i da ratuju za novac.
Ono što je evidentno – Amerika je stvorila politiku modernih janičara. Ali, ona je mnogo nepoštenija nego ono što je radila Turska. Oni su odvodili decu, školovali, izdržavali i od njih pravili vojnike. Ovi rade potpuno obrnuto. Sve to mi radimo, a oni će ih koristiti za njihove svrhe. Pri tom, sve vreme se priča kako NATO nema alternativu, da je to gotova stvar i da o tome više ne treba ni diskutovati.
Onda se postavlja pitanje – kako to da predstavnik izvršne vlasti bagateliše rezoluciju koju je donela Skupština Republike Srbije 2008. godine? Neću sada da ulazim u motive, jer to je potpuno bespredmetno. Rezolucija je doneta i to doneta sa 220 glasova "za". Kakvo je to bagatelisanje zakonodavne vlasti? Neće se pitati niko, mi ćemo ući u NATO pakt. To pokazuje ozbiljne probleme u Ministarstvu odbrane. Ozbiljne probleme vezane za civilnu kontrolu.
Da vas podsetim. Dana 30. 12. 2008. godine smenjen je tadašnji načelnik Generalštaba zato što je na Odboru za odbranu i bezbednost doneta odluka da je ugrožena civilna kontrola Vojske Srbije. Onda je bio načelnik Generalštaba, sada je ministar odbrane. O tome mora ozbiljno da se povede računa kada se uzmu sve izjave ministra odbrane kada je u pitanju NATO pakt.
Dajte da vidimo to pitanje – NATO nema alternativu, odnosno Evropska unija nema alternativu. Ima alternativu. Ja sam ovde pokazao početak istorije, odnosno ispričao početak istorije stvaranja srpske vojske i kad vidite to, odnosno kad čujete to onda vam je potpuno jasna situacija koja se desila kada je dolazio Džozef Bajden.
Tada su vlasti Srbije branile Bajdena od onoga što bi građani Srbije imali da mu kažu, čak su išli i tražili da zabarikadiraju svoje prozore odnosno da spuste roletne. A potpuno suprotna situacija je bila kada je dolazio ruski predsednik Medvedev, kada su sprečili narod da izađe i da pokaže svoja bratska osećanja prema ruskom narodu i prema predsedniku Medvedevu. Ali, šta je alternativa NATO paktu?
Organizacija koja je osnovana u UN, primljena je u UN 2010, osnovana 1992. godine i koja ima potpuno drugačiju politiku koja je, kada je u pitanju Srbija, potpuno odgovarajuća za Srbiju – to je ODKB. To je Odluka država o kolektivnoj bezbednosti.
Ono što je posebno za nas interesantno, to je način delovanja ODKB-a. Vidite, njihov osnovni cilj je jačanje mira i međunarodne i regionalne bezbednosti i stabilnosti. Odmah postavite pitanje – da li je to isto i u slučaju NATO pakta? Nije. NATO pakt i Amerika su od završetka Drugog svetskog rata, koliko znam, do sada izazvali oko 22 rata u svetu, na svim svetskim prostorima. Nama odgovara organizacija koja se zalaže za bezbednost i stabilnost u svetu.
Ono što je posebno za nas važno, a to je odbrana nezavisnosti, teritorijalne celovitosti i suvereniteta svake države. Postavite pitanje – da li i NATO ima iste ciljeve? Da li se i on zalaže za suverenitet svake države? Da li je NATO pakt poštovao Povelju UN 1999. godine kada je zločinački bombardovao SRJ? Nije. Ni u jednom skoro slučaju se ne vodi Poveljom UN i međunarodnim pravom. Isključivo se vodi svojim interesima.
Ono što je takođe za nas izuzetno važno je međunarodni terorizam. Verovatno je da ćemo kao država imati i veće probleme u vezi sa tim, a ODKB je to stavio kao jedan od svojih prioriteta – borba protiv terorizma. Ali, kad smo kod terorizma, hajde da malo vidimo tu jedan problem sa kojim se suočava svet. Pre svega, u ODKB-u se traži definicija terorizma, šta je terorizam i ko su teroristi. Zbog čega? Navešću vam dva primera.
Jedan Šiptar koji je emigrirao u Ameriku optužen je da je planirao terorističke akte i osuđen je u skladu sa zakonima Amerike. Tu nemam nikakve dileme, to je u redu. Ali, mnogi Šiptari su izvršili terorističke akte 1998, 1999, 2000. godine i vrše ih još uvek. Da li su oni teroristi za Ameriku? Nisu. Znate, OVK je jedno vreme bio teroristička organizacija. Čak je bio na listi američkih terorističkih organizacija.
Među njima, njihovo vođstvo – Čeku, Tači, Haradinaj, da ne nabrajam dalje, lično su vršili zločine. Odjednom su se oni pretvorili u borce za slobodu. A oni koji su branili sopstvenu zemlju, sopstveni narod, poslati su u Hag da za to odgovaraju.
Drugi primer. Čečen koji je uhapšen u Belgiji, koji je takođe planirao terorističke akte, takođe je osuđen. A Čečeni kada se suprotstavljaju u Čečeniji ili u Rusiji, kad dižu vozove, stanove ili neke druge objekte u vazduh, to su borci za slobodu. U svetu sa ovako dvostrukim aršinima koje ima NATO pakt Srbiji apsolutno nije mesto u NATO paktu.
Ono što bi trebalo naši građani posebno da znaju, u slučaju ODKB-a, po njihovom statutu, u slučaju napada na bilo koju članicu ODKB-a, sve članice će se smatrati ugrožene od strane onoga koji je napao njihovu članicu. Imate slučaj Grčke i Turske, pa se uverite koliko NATO poštuje te svoje odluke.
Ono što je posebno interesantno za nas i naše građane je to da postoji odluka da će Rusija u slučaju agresije na bilo koju članicu od strane NATO pakta aktivirati svoje nuklearne strateške snage. To suštinski omogućava sigurnost svakoj državi i svakoj članici ODKB-a.
Istakao bih još jednu stvar, vrlo problematičnu kada je u pitanju ODKB, a to je ponašanje ove skupštine. Pre skoro mesec dana, 27. oktobra, Skupština Srbije je dobila poziv od predsednika Skupštine ODKB-a, inače predsednika Ruske dume, gospodina Grizlova, da delegacija Skupštine Republike Srbije poseti Skupštinu ODKB-a.
Od poslanika Skupštine Republike Srbije to se krilo, dok mi nismo uspeli da dobijemo fotokopiju tog pisma, jer navodno nije…

Narodni poslaniče, molim vas da ne dovodite u zabludu javnost ili ako nemate prave informacije o tome ko je uputio poziv i kome, upućujem vas da tražite informaciju od generalnog sekretara Narodne skupštine, gospodina Veljka Odalovića, pošto je ovo što ste do sada izneli neistina i obmanjivanje javnosti.

To je potpuna istina.
Evo postaviću pitanje - da li je predsednik Skupštine dobio novo pismo, takođe od predsednika Skupštine ODKB-a, gospodina Grizlova, da Skupština Republike Srbije pošalje svoju delegaciju u maju 2011. godine?
Postavljam jednostavno pitanje – koji su razlozi da mi možemo da sarađujemo sa Skupštinom NATO pakta, a ne možemo sa Skupštinom ODKB-a? Čega se vi plašite, koji je to razlog? Zato što vam vaši mentori, odnosno vaše gazde, ne dozvoljavaju, jer to je jedini izlaz za Srbiju i oni su svesni toga i zato pokušavate na sve moguće načine da sprečite da Srbija nađe izlaz i da se povezuje sa svojim prijateljima, pre svega sa Ruskom Federacijom i da na taj način za sebe izbori bolji položaj, koji će omogućiti da u jednom trenutku vrati sve ono što je oteto i da zaštiti svoj suverenitet i integritet. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo redovan rad, obaveštenje o gostima na galeriji Narodne skupštine.
Današnji deo sednice, trenutno, sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine, prate učenici iz Kruševca, i to - učenici Srednje muzičke škole "Stevan Hristić": Smiljana Mitrović, Jovana Jeftić, Miljana Savić, Justina Stevanović, Anastasija Jovanović, Valentina Burgić, Marina Bašić, Nemanja Anđelković, Milena Damjanović, Sanja Maksimović, Nađa Miljković, Đurđica Gojković, Tijana Trnavac, Stefana Spasić, Natalija Makragić, Maša Nedeljković, Ana Stefanović, Milena Ilić, Jelena Stoilović, Anđela Laban, Zara Pavlović, Katarina Knežević, Tamara Đurđević, Živan Popović, Sanja Vučić, Ivana Cvijović, Milena Petrović, Anica Rakić, Aleksandra Atanasković, Marija Milenković, Nemanja Đurđević, Bogdan Rajković, Stojan Popović, Nikola Čubranović, Nikola Jovanović, Jasmina Jovanović, Teodora Jovanović, Ema Stojanović, Andrija Miletić, Aleksandar Milosavljević, Filip Miladinović, Nemanja Protić, Kevin Holcer, Aleksa Petrović, Goran Milošević, Aleksandar Radosavljević, Vladimir Vučković, kao i učenici osnovne škole: Magdalena Milovanović, Nenad Milošević, Dušan Dragutinović, Milica Grković, Vanja Radmanović i Miroslav Arsić, a svi oni su u pratnji svojih profesora Bosiljka Miljaković, Aleksandra Jočić, Tatjana Lalić, Ivanka Simonović, Ivana Rakanović, Milica Vukelić, Ivana Stanojević, Violeta Jovanovski, Boban Dimić, Olivera Anđelić, Marija Milenković, Ksenija Bradić Veljović, Irina Miljković, Bojana Đođić, Emir Đorđević i Aleksandar Todorović, direktor škole.
Dobrodošli u vašu kuću, Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Ministar Dragan Šutanovac ima reč.