Iskorišćeno je šest minuta vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega narodni poslanik Zoran Mašić.

Vrlo je teško kada se skupi velika količina predloga zakona kojima se nešto ratifikuje, pa ću danas da se usredsredim na dva predloga zakona.
Naravno, neću da se pozivam na Ustav RS, jer ako bi se pozvao na Ustav RS i, ne daj bože, počeo da čitam neki član Ustava RS, odmah bi mi koknuli opomenu, kao što je to bilo pre dve godine na današnji dan u onoj staroj zgradi.
Idemo na nešto što je verovatno najvažnije u ovom setu predloga zakona, a to je ovaj zakon kojim se menja jedan prethodni zakon kojim je ratifikovana Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sa svim pratećim protokolima, a ima ih 11, pa čak mi se čini da su u najavi su još neki. Ovim predlogom zakona praktično se briše član 3. Zakona o potvrđivanju, a to je član kojim smo slavili odgovarajuće rezerve prilikom ratifikacije ove evropske konvencije.
Samo da vas podsetim, nešto što se nikada nije desilo nijednoj zemlji desilo se Srbiji i Crnoj Gori, mi smo primljeni u Savet Evrope za vreme vanrednog stanja, 2003. godine.
Godine 2005. smo ratifikovali ovu konvenciju, stavili ovu rezervu u skladu sa konvencijom zbog našeg, u to vreme važećeg, Zakona o prekršajima i Zakona o upravnim sporovima. Prvi se ticao kazne zatvora koja nije po standardima ako to upravni organi izriču, a sudija za prekršaje je bio upravni organ, dok nismo to promenili i pre jedno godinu dana kada je usvojen drugi Zakon o sudovima za prekršaje. Što se tiče Zakona o upravnim sporovima problematična je bila javna rasprava, odnosno rasprava, mogućnost rasprave pred Upravnim sudom.
Mislim da je ovo prilika da se malo bliže ukaže na odredbe ove konvencije i kakav je naš odnos prema toj konvenciji. Nadam se i da ćemo posle podne pričati malo o toj konvenciji, jer sam 9. decembra 2008. godine, kada su se hvalili predstavnici Vlade o novom setu zakona pravosudnih, kako su sve najbolji zakoni, tada rekao da to ništa nije u redu sa standardima, sa principima nezavisnosti sudstva, ali o tom potom.
No, da krenemo sa ovom konvencijom. U ovoj konvenciji postoje čl. 5 i čl. 6, pravo na slobodu i sigurnost i pravo na pravično suđenje. Samo bih skrenu pažnju javnosti da u okviru člana 6. stoji – pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku. Razumni rok se procenjuje u svakom konkretnom slučaju. Ima nekoliko testova kojima se to kontroliše. Međutim, osam godina pritvora, a da nema prvostepene presude, niti završetka prvostepenog postupka je svetski rekord. Svetski rekorderi u kršenju ljudskih prava nalaze se u Haškom tribunalu.
Pošto imam obavezu da vas podsetim na neke stvari, a u vezi je sa jednom od sledećih tačaka na dnevnom redu, a to je Evropska konvencija o ekstradiciji, Nemačka je jedna od prvih država koja je donela Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Znate li šta su napisali u tom svom zakonu? Sve ima da isporuče Haškom tribunalu, ali nikada neće da isporuče svoje državljane. Nikada svog državljana neće da isporuče.
Zašto nisu išli dalje tim svojim zakonom o saradnji? Zato što poštuju svoj Ustav i poštuju svoj pravni poredak, i ako su osnivači onoga što se naziva EU.
Idemo dalje. Ovo je zbog javnosti, pošto smo na to ukazivali, ali šta vredi. Ovde se demonstrira neka druga vrsta sile. Protokol uz Konvenciju broj 11 iz 1952. godine u članu 3. govori o pravu na slobodne izbore. Naravno, ovo ne pričam zbog prisutnih predstavnika Vlade, jer oni su zaduženi za potpuno drugu materiju, ali bi bilo dobro da ukažete ovima u Upravnom sudu, pa ovima u Ministarstvu pravde, pa u Ministarstvu za ljudska prava, sve redom da bi morali da malo pročitaju ovo što piše ovde.
Kaže – visoke strane ugovornice – to su države koje su potpisale konvenciju – obavezuju se da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore tajnim glasanjem – to je ono na četiri ili pet godina – pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda – niko se puškom ne privodi na izborno mesto, nego sa pozivom i hemijskom olovkom dođe i tamo glasa – pri izboru zakonskih tela. Kao što vidite, međunarodni standard nije ono što ste napravili ovde za proteklih nekoliko godina – ko je vlasnik mandata. Niko nije vlasnik mandata, niko, ali ne, vi terate.
Podsetio bih vas na Protokol broj 4, koji govori o slobodi kretanja, nadam se da će gospođa Čomić, pošto je ona jezivi borac za ljudska prava, da podseti gospodina Sarkozija da postoji član 2. ovog protokola.
Da krenemo na protokol broj 6, i to smo mi ratifikovali. To je i ukidanje smrtne kazne. To biste mogli da kažete recimo ovim Englezima, nemačkom ministru pravde i još nekima u EU koji razmatraju mogućnost preventivnog hapšenja i preventivnog ubijanja potencijalnih terorista. To su sada neka nova razmišljanja unutar EU.
Tamo je vrlo opasno, kada stave prst na čelo, jer svašta može da prođe kroz ovu dokumentaciju. Ako meni ne verujete, pozvao bih vas da se konsultujete sa, recimo, prof. Momčilom Grubačem. On je o tome napisao nekoliko knjiga, gde kritikuje EU. Mada mi je čudno, pošto znam da se on kleo u EU više negu u DS, ali eto, promenio je mišljenje. Verovatno su udarile ove revolucionarne godine, pa da ostavi nešto za budućnost.
Protokol broj 12 – opšta zabrana diskriminacije po svim osnovama. Neću da vam čitam, pošto šta vredi, daćete mi kaznu.
Protokol broj 13 – ukidanje smrtne kazne itd.
Da se vratimo na ono što je za nas najvažnije, a to će da se desi u poslepodnevnoj raspravi, moraćete u budućnosti, ne samo da čujete, slušate, nego i da postupate po onome, na šta vas upozorava, na vreme, SRS, jer očigledno, što se tiče standarda ljudskih prava, definicije se nalaze kod nas i striktno poštovanje tih principa se nalazi ovde u ovim poslaničkim klupama, ne na ovim drugim, jer tamo se kao kriterijum za odlučivanje uzima nešto sasvim drugo.
Da vas podsetim da ova Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava podrazumeva da se svi mi na svakom mestu borimo za ljudska prava. Ako imamo naše državljane u Haškom tribunalu, onda su svi građani RS dužni, pogotovo kada vide ovu očiglednu nepravdu i kršenje elementarnih procesnih prava, da podignu glas, da kažemo – zaustavite ubijanje Šešelja.
U tom smislu komentarišem, gospođo Čomić, ovaj zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine, ''Konvencija o ljudskim pravima u biomedicini''. Mi to ratifikujemo danas. Samo vas usmeravam na član 5. gde se govori o pristanku pacijenta i član 10, to je privatni život i pravo na informisanje.
Kaže se ovako, u stavu 2. člana 10 – svako je ovlašćen da zna svaku informaciju prikupljenu o svom zdravlju. Jedini čovek na planeti Zemlji je Vojislav Šešelj, kome se ne dostavlja izveštaj sa lekarske intervencije, ne dostavljaju izveštaji o njegovom zdravstvenom stanju. Svi drugi mogu da znaju – i Sekretarijat, novinari, a on ne sme da zna nalaze, niti šta je urađeno. Kada se digne galama od strane SRS, Komiteta za odbranu Vojislava Šešelja, onda posle dva meseca, dobije neku informaciju, šta su radili kada su ga operisali. Ova vlast, proevropska, ćuti, nemaju šta da kažu.
Na kraju, treći u izboru ovih predloga zakona je Zakon o izmeni Zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji. Moram da vas posetim da je ova konvencija ovde ratifikovana još 2001. godine. Tada su stavljene neke rezerve, takođe, članom 3. Svrha tih rezervi je bila da se državljanin ne isporučuje stranoj državi.
Šta sada radite ovom izmenom? Ukidate tu rezervu, da biste isporučivali građane, državljane Republike Srbije inostranim pravosudnim organima, kako bi im se sudilo. Sastavni deo ovog je nešto što sledi verovatno na sledećoj sednici. To su neki sporazumi sa Republikom Hrvatskom i BiH, koji će da vam omoguće da radite neke stvari koje su u startu nezakonite i neustavne.
Da li vi znate da i BiH ima sud Bih, koji nije predviđen Dejtonskim sporazumom i tamo svakog dana nekoga, po izboru, Srbina izaberu i kažnjavaju ga. Vode neke postupke. Dvadeset godina posle nekih događaja, navodno, to ne zastareva, ali, kako ko smeta, tako to ide. Tako će biti i kada budete ratifikovali ta dva sporazuma sa Hrvatskom i sa BiH.
Vi izbegli Srbi iz Republike Srpske Krajine ne smete da tražite svoje stanove i svoja imanja, jer ako budete uporni, začas dolazite na onaj spisak. Tu su ovi, što rekoše, Mesić i Sanader, javljaju američke depeše – Tadić je njihov. Oni se hvale. To sam rekao i ja pre dve godine i dobio sam kaznu. Sada neću da pričam, da me ne kažnjavate. Ono što sam rekao za Tadića, potvrđuju Mesić i Sanader, preko Amerikanaca, vrhovnog boga na planeti Zemlji koga vi poštujete i posebno cenite.
Molim vas, nemamo osnova da donosimo ovaj zakon. Zašto? Zato što se vi ovde pozivate na Odluku Saveta EU. Izvinite, molim vas, ko je to? Ko su oni? Što bi to nas obavezivalo? Oni ne poštuju svoje odluke u EU. Francuzi ne poštuju nijednu odluku koja njima ne odgovara. Englezi 99% odluka ne poštuju, čak i ne znaju gde je Evropa. Uopšte ih ne interesuje. Kohezioni faktor njihove snage, stabilnosti i političkog uticaja jeste – ko će dalje da pljune na Srbe. To rade 20 godina.
Šta drugo imaju nešto zajedničko? Monetarna politika? Nije. Fiskalna? Nije na nivou EU. Kreditna politika? Nije. Regulatorna tela? Nije. Nešto se muvaju oko poljoprivrede, da ne bi izazvali velike proteste, da ne bi farmeri bacali paradajz, lubenice, klali stoku, gađali ih jajima itd. Ali, to je druga tema. O tome neću da pričam.
Uzeo sam ova tri zakona da prokomentarišem. Ovaj što se tiče medicine, vidite i sami, te standarde već imamo. Nisam hteo da komentarišem obrazloženje tog predloga zakona, jer je ono kontradiktorno u pogledu četiri dodatna protokola uz ovu konvenciju koja se tiče zdravlja. Mislim da je i te protokole trebalo ratifikovati, bez obzira što su oni sastavni deo našeg poretka, na bazi nekih ustavnih odredbi kojima smo mi preuzeli neke obaveze nezavisno od tih protokola. Mislim da su protokoli morali da idu kao sastavni deo ove konvencije. Hvala vam, gospođo Čomić.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je 13 minuta i 50 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić. Posle njega, narodni poslanik Petar Jojić.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, saradnici u ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, svoju raspravu ću bazirati na ovih nekoliko sporazuma koje je naša država potpisala iz oblasti veterinarstva i poljoprivrede.
Na početku želim da kažem da je Odbor za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije podržao ove potpisane sporazume. Mislim da ovakvi stručni sporazumi su od interesa za jednu struku i službu kakva je veterinarska. Svakako, kroz konkretizovanje saradnje sa pojedinim državama, može se mnogo lakše pratiti upravo uvoz i izvoz stočarskih proizvoda, žive stoke. Bilo bi mi drago da i u narednom periodu bude što više potpisanih sporazuma iz oblasti veterinarstva, i to, pre svega, sa državama područja Evrope, znači iz EU, s obzirom da pretendujemo da u što skorijem periodu budemo i kandidat, a nadamo se u nekom doglednom vremenu i član EU.
Sigurno će biti za našu veterinarsku službu od velikog značaja takvi sporazumi sa državama EU, pogotovo što svakako i preferiramo da najviše naše stočarske proizvode izvozimo na ta tržišta. Svakako da nisu nimalo zanemarljiva ni neka druga tržišta, pre svega, tržište arapskog poluostrva. Zato mislim da ugovori sa Tunisom ili Egiptom, a u narednom periodu nadam se i sa nekim drugim državama, biće od značaja za izvoz junećeg mesa i ovčijeg na ta područja, jer smo nekada na tim tržištima bili cenjeni izvoznici.
Svakako, da bi se ostvario izvoz, moraju se ispuniti i određeni drugi uslovi, što se tiče tih područja to su tzv. ''halal standardi''.
Ono što želim da kažem, to je da su lošim modelom privatizacije u našoj zemlji veterinarska struka i ta primarna veterinarska služba operativna dovedene u jedno loše stanje. To stanje još nije u pravom smislu oporavljeno i stabilizovano, iako iz godine u godinu, u organizacionom smislu i u tehničkom, čine se napori, ali i dalje ima problema u funkcionisanju operativnih službi. Pre svega, u smislu opremljenosti, a s druge strane i u smislu edukacije, traženja savremenih tokova, organizacije posla i na kraju sprovođenja preventivnih mera.
U narednom periodu, Ministarstvo poljoprivrede, pre svega, uveliko Uprava za veterinu mora učiniti više napora u smislu rešavanja ovih problema i ostvarivanja što efikasnije operativne veterinarske službe. Svakako i ta nadgradnja, specijalistička veterinarska služba i ona je na neki način u stagnaciji. Tu treba u narednom periodu više učiniti u smislu boljeg opremanja i veće efikasnosti, pre svega u kontroli zdravlja životinja i sprovođenju programa mera, ali i drugih preventivnih mera.
Na kraju, želim da kažem da i naša veterinarska inspekcija, koja čini ključnu stvar u funkcionisanju prometa životinja i životinjskih proizvoda, i na kraju kontroliše i ono što ulazi u zemlju i što izlazi, i ona takođe u narednom periodu mora ojačati. Mislim da i brojčano treba da ojača. Prema mojim saznanjima postoji neko odobrenje da se u narednom periodu primi određeni broj veterinarskih inspektora.
Isto tako se mora učiniti još više na edukovanju veterinarskih inspektora, upravo sa novim dostignućima veterinarske struke i nauke u svetu. Upravo i ovakvi sporazumi koje država potpisuje mogu biti od koristi u tom smislu.
Ono što takođe želim da kažem, a što se u ovom proteklom periodu, u ove protekle dve-tri nedelje dogodilo i uzdrmalo veterinarsku javnost, a i druge, pre svega, proizvođače svinjskog mesa, to je pojava svinjske kuge na jednoj farmi. To je ozbiljan udarac i za veterinarsku struku i za uzgajivače svinja i proizvodnju svinjskog mesa.
Nadam se da neće imati i direktnog uticaja na odobrene dozvole za izvoz proizvoda od mesa i pogotovo da neće imati uticaja na sačinjene planove u smislu eradikacije svinjske kuge, jer mi nismo imali nekih četiri godine nijedan slučaj registrovanog tog opasnog zaraznog oboljenja kod svinja i onda odjedanput se pojavljuje ta bolest, i to na farmi.
Svakako je za struku i za proizvođače, na kraju i za državu velika šteta da se takva jedna zarazna bolest pojavi, pre svega, u organizovanoj masovnoj proizvodnji na farmi. Nadam se da je dobro izučeno kako je došlo do toga i da su definisani, tj. utvrđeni krivci, jer mislim da ova država mora da krene u smislu pokretanja konkretnih postupaka protiv onih koji rade na štetu države i stočarske proizvodnje i dozvole da se na takvoj jednoj farmi pojavi ova zarazna bolest.
Prema saznanjima koja imam, nažalost, iako je Ministarstvo sačinilo jedan konkretan izveštaj za Odbor za poljoprivredu, ali ga do današnjeg dana nisam dobio u ruke i tako da ne raspolažem svim činjenicama, ali nadam se da operativna veterinarska služba nije kriva i da su krivci najverovatnije, ako je u pitanju veterinarska služba, upravo oni koji su opservirali tu farmu, a i drugi činioci koji su obezbeđivali sve one preventivne mere na toj farmi.
Propisi nalažu, kada se pojavi takva bolest, da je obavezno ubijanje svih životinja i mislim da je veterinarska uprava postupila i veterinarska inspekcija postupila i da se privodi kraju ta eradikacija na samoj farmi. Svakako, kao posledica sprečavanja širenja, neophodno je izvršiti i eutanaziju, znači, ubijanje životinja i kod drugih vlasnika, pre svega onih koji su u blizini te farme.
Takođe mislim da su pravično nadoknađeni troškovi tim vlasnicima čije su svinje pobijene, a izvršili su sve preventivne mere. Kod suzbijanja ovakve jedne bolesti obaveza je i države da ne štedi na parama, nego da se što efikasnije sprovede program mera u što kraćem vremenu i da se obeštete svi oni koji treba da se obeštete, znači, koji nisu krivi za pojavljivanje zarazne bolesti.
Želim da kažem da ako naša država planira da sledeće godine na području cele Republike Srbije uđe u program eradikacije svinjske kuge, što znači da se prestane sa vakcinacijom, da postoji i obaveza od strane države, a pre svega opet Ministarstva poljoprivrede, da obezbedi dovoljna sredstva, jer u slučaju pojave svinjske kuge na nekom drugom mestu, kod nekih drugih proizvođača, tek onda kada se prestane sa vakcinacijom, podrazumeva apsolutno ubijanje svih životinja i eventualno ta tzv. prstenasta vakcinacija.
Tako da se nadam da će ministar i njegovi saradnici voditi računa kod sastavljanja bilansa ili budžeta Ministarstva poljoprivrede za 2011. godinu i da će se predvideti i potrebna sredstva upravo za ovakve mere i ovakva postupanja, ako dođe do novih slučajeva pojave zaraznih bolesti.
Imali smo, evo, ove protekle dve nedelje, masovnu pojavu poplava na području zapadne Srbije, gde je takođe uginuo određeni broj životinja. Mislim da i o tome javnost treba konkretnije obavestiti, a isto tako, Drina se izlila i na područje Republike BiH i potencijalno postoji opasnost prenošenja nekih zaraznih bolesti sa tog područja na naše, i obrnuto.
Znam da je pre možda mesec dana potpisan ugovor o toj saradnji u oblasti veterinarstva i sa Republikom BiH i u tom smislu mislim da je preduzeta konkretna saradnja sa službom te Republike, upravno zbog ovih poplava, da se spreči eventualno prenošenje nekih zaraznih bolesti u našoj zemlji ili prenošenje iz naše zemlje u susedstvo.
Na kraju, ono što još želim da kažem, to je da bi naša veterinarska služba i struka u ovoj državi bila bolja, organizovanija, kvalitetnija, u krajnjem i bogatija, neophodno je da naše stočarstvo, znači, stočarska proizvodnja u ovoj državi bude na mnogo višem nivou, jer mi, nažalost, u proteklih nekoliko godina imamo stagnaciju ukupnog prihoda i stočarske proizvodnje.
Naime, on je pao na nekih 30% u odnosu na ukupan obim poljoprivredne proizvodnje. Pre nekoliko godina je to bilo 40% i mislim da se taj negativni trend mora zaustaviti, pre svega, u govedarskoj proizvodnji, ali i u svinjogojskoj i živinarskoj i da upravo novim budžetom za 2011. godinu Ministarstvo poljoprivrede mora biti istrajno u zahtevu da taj minimum od 5% ukupnog budžeta se i ostvari.
Znači, da poljoprivredni proizvođači u ovoj državi dobiju tih nekih 35-40 milijardi dinara za unapređenje, ali pre svega za stabilizovanje proizvodnje, i to naročito stočarske, jer samo kvalitetnom proizvodnjom i podizanjem i obima proizvodnje, ali pre svega kvaliteta, naša poljoprivredna proizvodnja će biti mnogo konkurentnija na evropskom i svetskom tržištu i umesto tri milijarde ostvarenog izvoza u ovoj godini, možemo već 2011. ili 2012. godine ostvariti i možda šest milijardi.
Ova vlada i na kraju od vas, kolege iz poslaničke većine, zavisi, hoćete li podržati taj budžet od minimum 5% ukupnog budžeta za poljoprivrednu proizvodnju. Mi iz opozicije sigurno smo za to.

Trinaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Saša Dragin.

Pre svega bih se zahvalio gospodinu profesoru Mašiću na detaljnom obrazloženju, vezano za mere koje veterinarske službe treba i koje je preduzela na suzbijanju svinjske kuge. Ono što mogu da kažem, da smo mi poslali vama izveštaj, pošto još nije stigao, dozvolićete mi da vam sada lično uručim.
Ono što je takođe bitno napomenuti, to je da smo već prvog dana po izlivanju Drine u najugroženijim mestima pojačali veterinarsku kontrolu, tako da ni slučajno ne bi moglo da dođe do izbijanja bilo kakve bolesti, ne daj bože, iz zoonoze u ugroženom području.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, iskoristiću deo vremena koje pripada SRS, a koji se odnosi na konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i nekoliko reči vezano je za ekstradiciju.
Što se tiče ekstradicije to je veoma jasno i potpuno obrazložio gospodin Zoran Krasić. S tim samo što bih podsetio da je prvi Zakon o ekstradiciji donela Belgija 1833. godine, a kasnije su zakon o ekstradiciji donele i neke druge države Evrope.
Što se tiče ove konvencije, koja se odnosi na zaštitu osnovnih i ljudskih sloboda i prava, tu bih se zadržao na onim segmentima koji se odnose upravo na zaštitu ljudskih prava i sloboda. U ljudskim pravima i slobodama se danas piše i govori više nego ikad, to ne treba da čudi, jer su ljudske slobode i prava podjednako predmet filozofskih i pravnih, političkih, književnih i drugih istraživanja.
Istorija ljudskih sloboda i prava u najširem smislu doseže sve do najstarijih sačuvanih pisanih, pravnih spomenika, pa ipak pitanje ljudskih sloboda i prava je naročito aktuelizovano u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.
Novovekovno shvatanje i savremeni tretman ljudskih prava je, u pravnom smislu reči, produkt izmenjene pravne svesti koja je svojevremeno formirana u Francuskoj revoluciji, naime, vršenjem vlasti koja je do tada rezervisana isključivo za sam vrh koji oličava monarh, zamenjeno je suprotnim načelom prema kome su svi građani unutar prava i politike uključeni u krug legitimnih interesa. Takav učinak i takvo shvatanje jesu istinski plod deklaracije o pravima, čoveka i građanina koji je Francuska ustanovila i njena skupština usvojila 1789. godine.
Deklaracija je ideju prosvetiteljske političke filozofije 18. veka o prirodnim pravima koja su starija od svakog pozitivnog prava, ideju o prirodnim neotuđivim i svetim pravima pretočila u prava čija zaštita predstavlja osnovni i prvenstveni smisao svake političke zajednice zalažući se za vladavinu prava.
Drugo, ideja o prirodno-pravnom poreklu osnovnih ljudskih prava je najjasnije ispoljena kada se njeno uvažavanje ili pak njeno neuvažavanje do ukidanja procenjuje spram legitimnosti datoga poretka.
Dakle, zavisi od zemlje do zemlje. Većina zapadnih država postale su liberalne. I pre nego što su postale demokratske, u najvažnije tekovine takvih društava spadaju zakonima podređena i ograničena vlada, zagarantovana prava građana na slobodu govora, na odgovarajući zakonski postupak, slobodu okupljanja i udruživanja, pravosudni sistem sa neophodnom nezavisnošću, dakle, pravosuđa, od zakonodavne i izvršne vlasti.
Danas se teško može zamisliti da država koja ne ugrađuje ljudska prava u svoje najvažnije pravne dokumente, pogotovo ustave i zakone i ne obavezuje, obezbeđuje valjane garancije da se zapisano mora poštovati.
Suštinu pravne države novijega doba ili države vladavine prava čine neprikosnovenost ljudskih sloboda, zato i pod pojam ljudskih prava spadaju i ona prava koja se ne duguju državi i njenoj vladi, dakle, prava koja su nezavisna od države i koja su nastala pored države.
Stoga savremene pravne države moraju i takva ljudska prava, kao što su prvenstveno ljudska prava moralne prirode, da poštuju ako zemlje istinski žele da se vežu za osnovna načela demokratije, vladavinu pravnog sistema, drugim rečima, ljudska prava pripadaju svim ljudima bez razlike na veru, rasu i pol.
Takva građanska i ljudska jednakost istovremeno podrazumeva i pravnu i političku jednakost. Pravna jednakost znači da su svi jednaki pred zakonom, a politička jednakost se prvenstveno odnosi i na upravljanje državnom zajednicom. Mada se čini da je sve unapred rečeno, već dobro poznate činjenice govore da nije baš tako.
Moderne demokratije, zasnovane načelima vladavine prava i danas imaju velikih problema kako bi na što potpuniji način obezbedile građanska i politička prava u praksi svojih građana.
Dame i gospodo narodni poslanici, stanje je još teže u našoj zemlji jer aktuelna vlast izrazito sklona kršenju građanskih i ljudskih prava, a što se posebno na dramatično, katastrofalno odrazilo u akciji "Sablja" kada je uhapšeno oko 12 hiljada ljudi u Srbiji.
Dakle, država Srbija mora graditi demokratsko društvo. Država Srbija mora obezbediti demokratska prava. Ne samo formalno kroz različite propise, to se mora obezbediti u praksi. Jedna od najvažnijih zakona koji treba da reguliše pitanje osnovnih sloboda i prava građana jeste Ustav i Zakonik o krivičnom postupku. Ako želite da dokažete drugima u svetu kakvu demokratiju i kakav sistem Srbija ima danas, to se mora ogledati kroz procesno pravo, a pre svega kroz Zakonik o krivičnom postupku i druge zakone, misli se na zakone o prekršajnom postupku i zakone o upravnom postupku.
Ono što je važno želim da istaknem, a to je da je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih i osnovnih prava regulisala i normirala u članu 4. stav 2, da vidimo kako to piše – ni od koga se ne može zahtevati da vrši prinudni ili obavezni rad. Član 5. stav 3 – svako ko je uhapšen ili pritvoren shodno odredbama iz stava 1. tačka c) ovoga člana biće odmah izveden pred sudiju ili drugom organu ovlašćenim zakonom da vrši sudsku vlast i imaće pravo na suđenje u raznom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja.
Dame i gospodo, mi smo svedoci nepoštovanja Evropske konvencije za zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda.
Osam godina dr Vojislav Šešelj je u pritvoru. Njegova se prava krše a istovremeno se krši i ova Konvencija evropska, a sedište toga suda jeste u Evropi. Član 6. kod te konvencije normira da svako ima pravo da se njegov slučaj praktično i javno raspravi u razumnom roku. Da li se prof. dr Vojislavu Šešelju sudi u razumnom roku i da li se predlažu i izvode dokazi u razumnom roku? Ne.
Ovo je zločin i oni koji tako misle i koji tako rade i tako vode postupak prema dr Vojislavu Šešelju su zlikovci i oni nanose štetu celoj Srbiji, a pre svega nanose štetu prof. dr Vojislavu Šešelju, jer se ne pridržavaju navedene konvencije o pravima i slobodama čoveka.
Vidite molim vas, kada je u pitanju prof. dr Vojislav Šešelj, u članu 6. ove konvencije za svakog ko je optužen za krivično delo važiće pretpostavka da je nevin, osim za dr Vojislava Šešelja. U optužnici protiv dr Vojislava Šešelja ističe se da je dr Vojislav Šešelj počinio zločine, međutim, u optužnici mora da stoji, pravnici koji poznaju krivično pravo i procesno pravo moraju, pre svega, da kažu: sumnja se ili navodno je počinio zločine. A u optužnici protiv dr Vojislava Šešelja već je doneta i presuda prema onoj optužnici kako je ona napisana.
Član 7 – niko ne može biti smatran krivim za krivično delo nastalo činjenjem ili nečinjenjem, koje u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu. Konkretan slučaj isti je za doktora Vojislava Šešelja, jer nije bilo propisa da je Vojislav Šešelj u momentu, navodno, za one vatrene govore, što često spominju, izvršio neki zločin, nije bilo propisano u mestu vršenja tih događaja kada su događaji bili na teritoriji bivše SFRJ, a nije bilo ni u nacionalnom ni u međunarodnom pravu.
Šta se dogodilo? Međunarodni sud koji nema legalitet ni legitimitet, niti ima nadležnosti, on je na sebe preuzeo ovlašćenje da piše odredbe i norme materijalnog prava - šta će predstavljati krivično dalo, da li će biti krivično delo za ratni zločin, da li za genocid, za udruženi poduhvat ili za govor mržnje. Dakle, to je, moram reći, naknadno omogućeno Haškom tribunalu, koji nema legitimitet, i taj sud nije osnovan, kao što je osnovan Međunarodni krivični sud.
Svako ima pravo na slobodu izražavanja, to kaže član 9. Konvencije o pravima i slobodama čoveka. Doktor Vojislav Šešelj se optužuje i tereti, pored ostaloga, zbog toga što je imao vatrene govore. Zamislite, vatrene govore je imao dr Vojislav Šešelj i hajde da mu sudimo. Svi su govorili na čitavoj zemaljskoj kugli u predizbornim kampanjama i predsednici, i vlade, i kandidati, i senatori i ministri. Idu u kampanje i mogu da izražavaju slobodno svoje mišljenje.
Međutim, to je sve upravo zaboravljeno i zaobiđeno, a u konkretnom slučaju protiv dr Vojislava Šešelja vodi se jedna hajka protiv jednog veoma sposobnog pravnika, čoveka koji dobro poznaje istoriju, čoveka koji je jedan od najboljih pravnika i koji je uspeo, braneći i sebe, da u procesu protiv Slobodana Miloševića bude svedok i da ospori 90% optužnice koja se odnosila na Slobodana Miloševića.
Suđenje dr Vojislavu Šešelju od osam godina nije zabeleženo u sudskoj praksi ni u jednoj državi, ni na jednom kontinentu. Šta radi naša Vlada? Zašto država, čiji je državljanin dr Vojislav Šešelj, po nacionalnom pravu se ne izjasni i ne preduzima mere, ne traži i ne zahteva da se suđenje privede kraju i da se dr Vojislav Šešelj oslobodi lažnih optužnica, da se anuliraju izjave lažnih svedoka, falsifikatora, da se oni koji su bili podmićivani i u procesu protiv Slobodana Miloševića i ovi koji se podmićuju protiv dr Vojislava Šešelja ne uzmu kao osnovni dokaz za određivanje ili izricanje određene krivično-pravne sankcije?
Dame i gospodo, na kraju, neću uzimati vreme mojim kolegama, samo ću spomenuti da smo mi u Saveznoj vladi 2000. godine pripremili novi zakonik o krivičnom postupku, gde smo posvetili naročitu pažnju zaštiti ljudskih sloboda i prava prema novom Zakoniku o krivičnom postupku.
U tom zakoniku o krivičnom postupku detaljno su bila poboljšana brojna prava naših građana, pogotovo kada je u pitanju represija određenih organa. Da pomenem kako izgleda jedna demokratija u jednoj državi, uzmite zakonik jedne države o krivičnom postupku, i kako postupaju represivni organi, mislim na policiju, na tužilaštvo i sud, prema svojim sugrađanima i koje mere se preduzimaju i na koji način?
Dakle, po tom Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, možemo reći da je bilo upoređeno sa svim evropskim zemljama u kontinentalnom i evropskom pravu, na osnovu takvog upoređenja, preko Instituta za uporedno pravo, dobili smo jedan dokument, tj. Zakonik o krivičnom postupku, koji je kasnije pet puta menjan, ali na štetu prava i sloboda građana.

Reč ima poslanik Jorgovanka Tabaković.

U ovoj zajedničkoj objedinjenoj raspravi imamo 25 zakona o potvrđivanju sporazuma. U vremenu koje imam odabrala sam da govorim o tački 32. Reč je o multilateralnom sporazumu između Evropske zajednice i njenih država članica, ali i Republike Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Bivše jugoslovenske Republike Makedonije, Islanda, Crne Gore, Kraljevine Norveške, Rumunije, Republike Srbije i Misije privremene uprave UN na Kosovu, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, o uspostavljanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja. Jedina tema o kojoj želim da govorim u ovom vremenu su u stvari preduslovi i uključivanje Srbije u zajedničko evropsko vazduhoplovno područje.
Primenom ovog sporazuma, Republika Srbija očekuje da obezbedi slobodan pristup zajedničkom tržištu, kako navodi i u obrazloženju, i nas poslanike i srpsku javnost uverava da je zaključivanje ovog sporazuma preduslov da se zemlje zapadnog Balkana uključe u rad ove evropske agencije za bezbednost vazdušnog saobraćaja.
Međutim, pitanje je, ako u članu 3. Sporazuma imate tekst koji kaže da će za sprovođenje ovog zakona biti nadležna ministarstva za poslove saobraćaja, finansija, poslova zaštite životne sredine, poslove rada i socijalne politike, za poslove ekonomije i regionalnog razvoja, za poslove trgovine i usluga, za poslove pravde, Republički zavod za statistiku i Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, ko je to tako pogrešno i površno, iznad svega, shvatio obaveze koje Srbija ima za uključivanje i priključivanje jednom ovakvom sporazumu?
Da li jednostavno nabrajanje ministarstava koja imaju neke nadležnosti u vezi sa ovim sporazumom, a bez definisanja u kojim oblastima će ona biti uključena u primenu ovog sporazuma, zaista govore o tome da mi ovde kao po jedinici proizvoda usvajamo zakone i da Vlada na isti takav način shvata svoju obavezu priključivanja EU i prihvatanja ovakvih sporazuma.
Zaista ne mogu da shvatim da svi nosioci javnih ovlašćenja, nabrojana ministarstva koja zaista treba da budu obuhvaćena u sprovođenju ovog sporazuma, moraju da budu angažovana na ovakav način, da im se ne definiše domen nadležnosti.
Smatram da pored ovih koje su nabrojane postoji, na primer, Agencija za kontrolu leta, koja će sigurno biti uključena u ovaj posao, a nije nabrojana. Zatim, Republički hidrometeorološki zavod, neizostavno. Zašto on nije naveden? Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i mnogi drugi subjekti, jer je očigledno da neko ko će se starati o uspostavljanju evropskog vazduhoplovnog područja mora da obuhvati u rad i ova ministarstva, odnosno organe uprave, koje sam nabrojala ili one koje su: ni agencija, ni uprava, ni riba, ni devojka, ali bitno je da prihoduju od imovine države Srbije, neka sredstva o kojima budžet nema kontrole. Neophodno je da se ovakvim sporazumima, govorim konkretno o ovom, propiše precizno koja je nadležnost svakog organa pojedinačno.
Ako u kući podelite zadatke mlađem i starijem sinu i ćerki, ali ne kažete šta je čija obaveza, najmanje što će te očekivati, to je da onaj drugi očekuje da neko završi posao koji postoji. Imamo nadležnost, ali se ne zna ko i za šta odgovara, odnosno šta ko treba da uradi. Zar je ta elementarna logika u toj meri izgubljenu u vršenju državnih poslova da mi i prilikom pristupanja ovim sporazumima, kad treba samo dva člana da dopišemo uz neki sporazum, nismo u stanju da ih uradimo kako treba?
Ovim zakonom je propisano, na primer, da se u sprovođenje, sporazumu priključi i Direktorat civilnog vazduhoplovstva. Mi smo nedavno usvojili Zakon o vazdušnom saobraćaju kojim je propisano da će propise podzakonska akta da donosi Direktorat.
Draga moja gospodo, vi znate da je odredba neustavna i da se kao takva nalazi, kao predmet odlučivanja, pred Ustavnim sudom Srbije, jer Direktorat ne može da donosi podzakonska akta, a da prethodno nije zakonom propisano neko načelo. I šta će se desiti? Poništajem takvih podzakonskih akata mi dovodimo u pitanje, ne samo pristupanje ovom sporazumu koje, ne uzgred budi rečeno, nego sasvim namerno, nije još u primeni ni kod mnogih drugih zemalja koje su članice Evropske zajednice, ali smo mi požurili da imamo jednu tačku više na dnevnom redu.
Da li samo zbog toga? Mi znamo da je Zakon o vazdušnom saobraćaju usvojen kao hitno rešenje za jednokratnu upotrebu, da se spasu ugrožene fotelje pre konačne odluke Ustavnog suda, to znamo. Nije važno tako mnogo, rekli biste – kad se zakon krši, neustavan je u nekim našim unutrašnjim okvirima.
Šta kad preuzimamo međunarodne obaveze? Šta kada se nadležnost tog direktorata upravo tiče međunarodnih obaveze jedne tako važne delatnosti kao što je sigurnost u vazdušnom saobraćaju? Da li to o nama govori kao o jednoj ozbiljnoj državi koja ima kapacitete administrativne, stručne, da pristupi EU ili govori o nama potpuno suprotno?
Kada se budu poništili propisi koje donesu ne ovlašćeni organi, to će izazvati niz problema. U ovom trenutku vas, znači, blagovremeno i na zakonu zasnovano, upozoravam da ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma povučete sa dnevnog reda i da sebi unapred uskratimo probleme koje ćemo evidentno imati, koji kompromituju i državu i Skupštinu i potpuno kompromituju pristupanje i same Srbije jednom vrlo ozbiljnom poslu.
Da li ima potrebe da uopšte govorim o tome kakvo je stanje u vazdušnom saobraćaju i kako je nadležna organizacija za primenu ovog sporazuma kompromitovala otvorenost Srbije za ulazak vazduhoplovnih kompanija na ovo područje i koliko je vazduhoplovnih kompanija koje su na ovom tržištu poslovale, u stvari, proterano iz Srbije? Da li je neko, ko treba da odlučuje o tim žalbama, bio u sukobu interesa kada su mu, kao predsedniku Saveta Direktorata, podnošene žalbe kojima su nekim kompanijama onemogućavani uslovi za rad? O tome će odlučivati Ustavni sud.
Ono što je strašno, to je da su fotelje mnogo važnije od sudbine privrede, od poštovanja pravila EU, u koju se svakog dana zaklinju svi državni funkcioneri i oni koji su zaduženi za pristupanje EU.
Ostao nam je samo JAT, koji je odavno bankrotirao, samo taj bankrot još niko nije proglasio, a bankrotirao je zbog lošeg rukovođenja partijskim kadrovima. Da stvar bude još tragičnija, aktuelni premijer nam privatizaciju "Telekoma" upravo pravda departizacijom funkcija u javnim preduzećima.
Zaista, da nije tragično, bilo bi smešno. Kompanija poput JAT-a ne može da nastupa na tržištu ni po ovom sporazumu, jer je izdržava budžet, a pravila EU to izričito zabranjuju i to jeste nešto što iz ovog sporazuma nedvosmisleno proizilazi.
Ovaj zakon je najbolje ne primenjivati na domaći vazdušni saobraćaj, jer će zaista da izazove nepotrebne troškove koje nismo kadri u ovom stanju, kao država, da pokrijemo, a to piše i u samom obrazloženju Predloga zakona. Sporazum je problematičan čak i za države EU, koje ga ne primenjuju i nisu ga sve potpisale, što ste takođe stavili u obrazloženje ovog sporazuma.
Mislim da pokušaji ishitrene primene nekih pravila i drugih propisa koji se tiču primene u EU, pre svega u vazdušnom saobraćaju, izazivaju velike probleme i štete i za domaće vlasnike aviona, ali i za mnoge druge kompanije koje su u vezi sa vazdušnim saobraćajem.
Mislim da je ovaj predlog jedan od očiglednih dokaza površnosti Vlade Republike Srbije i nesposobnosti onih koji vode vazduhoplovne vlasti. Osnovni zakon, koji je usvojen još maju 2009. godine, odnosno šest meseci nakon tih izmena koje sada usvajamo, umesto da sa izmenama, jer je obrazloženje da to radimo zbog Aneksa I, trebalo je, onda kada smo ga usvajali, da ga usvojimo sa izmenom koja je već tada bila na snazi.
Ali, nije prvi put. Mi smo dva puta u 2009. godini menjali Zakon o sprečavanju pranja novca i sada ponovo u 2010. godini, zato što nismo primenili pravila sprečavanja pranja novca donetih 2006. godine. Izgleda da nekima mnogo dugo treba da se dosete da pojave koje najviše ugrožavaju temelje jednog demokratskog društva treba sprečavati na vreme.
Ono što je zaista neverovatno, to je nesposobnost ministarstva u ovom domenu, ali i direktorata, koji imaju preko 200 službenika koji brinu brigu o tri puta manje aviona, koliko ih ima Srbija, ali smo prvaci u svetu i po tome što imamo tri službenika i jednog inspektora po jednom avionu.
Draga moja gospodo, po tome smo, ne samo lider u regionu, nego neprikosnoveni lider u svetu koji govori o rasipanju sredstava i energije koje nemamo na pretek.
Da zaključim, glasaćemo protiv ovog sporazuma i smatram da je najbolje da ga povučete iz procedure.