Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koliko god vas ima u ove kasne sate, mnogo je tema danas pokrenuto, mnoga su pitanja postavljena i ja znam da prava rasprava tek predstoji kada budemo govorili o pojedinostima, ali bih ipak volela da se osvrnem i da odgovorim na neka pitanja, naročito na neke stavove koji su bili pristrasni, koji su bili netačni, nenamerno ili namerno, jer sa njima teško da mogu da složim.
Bilo je veoma efektnih izlaganja, a naročito jedno koje je govorilo o rezultatima ove Vlade u odnosu na rezultate onih prethodnih. Lepo je bilo sistematizovano, zaista. Postoji sedam razloga zašto nam treba nova, a ne ova, ili rekonstruisana. Pretpostavljam da se misli na isto vino u staroj boci. Dakle, veoma lepo sistematizovano.
Usput, možda nenamerno, izneti su stvarni podaci koji nisu bili tačni i ja ću se samo na njih osvrnuti. Dakle, jedna od teza narodnog poslanika je bila da je 70% budžeta zapravo budžet MMF. Podsetila bih sve nas zajedno ovde, svi vi dobro znate, dugo ste u ovim klupama, a ja dugo sa knjigama i znam šta treba da predstavlja budžet, dakle, rashodi se dele na diskrecione i nediskrecione.
Nećete verovati, bila sam dovoljno uporna da analiziram sve budžete Republike Srbije od kraja 80-tih godina do ovog poslednjeg. Učešće diskrecionih i nediskrecionih rashoda gotovo je identično za sve vlade u Srbiji, one pre 2000. godine, ove posle, one koje su bile nekad na vlasti i više nisu. Dakle, učešće tzv. nediskrecionih rashoda iznosi između 87 i 90% budžetskih rashoda. Učešće diskrecionih između 10 i 13%.
Zašto vam ovo govorim? Zato što postoje, to kaže teorija, rashodi koje je teško promeniti u kratkom roku, a to jesu i penzije i plate i invalidnine i kompenzacije za nezaposlene i kompenzacije za bolesne. Kada tome dodamo otplate dugova, programe subvencija i poljoprivrede i železnice, koji se svuda u svetu subvencionišu, onda zaista vidite da je 90% rashoda nekako unapred predodređeno.
Dakle, nije tačno da je 70% izdataka definisao MMF, on se fokusirao na onih 10% tzv. diskrecionih rashoda.
Možemo govoriti da je suviše mnogo diskrecija u rukama jedne vlade kada ima 10% rashoda budžeta ali, opet kažem, vršila sam veoma pažljivo analizu i videla sam da je to vrlo stabilan broj. Brojevi su čudo. I način poređenja je čudo. Znači, postoji metodologija koja kaže da ipak treba da porediš istu stvar, naročito je opasno kada upotrebljavaš brojeve, a ti brojevi isto ne znače. Dakle, ovde mi nije bilo prijatno da čujem da sam onaj ministar finansija i član Vlade koja je devet puta povećala budžetski deficit Republike Srbije. Dakle, mogu da kažem, mi možemo to da proverimo zajedno, koga to zaista interesuje, koliko je povećan budžetski deficit Republike Srbije, koliko je ministar finansija i Vlada u celini povećala budžetski deficit.
Dakle, 2007. i 2008. godine, kada gledamo neki prosek, budžetski deficit ili ukupan fiskalni rezultat bio je oko 2,6% društvenog proizvoda, ukoliko koristimo istu metodologiju. Budžetski deficit u periodu 2010.-2011. godina iznosi 4,8 odnosno biće 4,1% društvenog proizvoda. Dakle, najviše dva puta. Ne kažem da je to malo, ali nije devet puta. Dakle, budžetski deficit je bio 10,4 milijarde u periodu koji ste pomenuli, ove godine će biti značajno manji od dozvoljenih 148. Samo budžet, kad ne govorimo o konsolidovanoj državi, bio je 50 milijardi dinara deficit. Danas će biti manji od 120.
Interesantno je bilo da je bilo poslanika koji su kritički, verovatno u odnosu na ministra finansija, primetili kako je ministar najavljivao, a nije sproveo poreske reforme. Za poresku reformu potrebna podrška, a i vaša diskusija je, poštovani narodni poslaniče, pokazala da ni vi niste za reforme. Znači, vi ste kritikovali akciznu politiku i politiku PDV, dakle poreza na potrošnju, poreze za koje se zaista smatra da njihova promena, da ne kažem povećanje, najmanje negativno utiče na ekonomski rast pored poreza na imovinu. Vi niste kritikovali promene akcizne politike i PDV sa aspekta pravičnosti, a to ste mogli sa aspekta ekonomske efikasnosti, to ste mogli sa aspekta međunarodne konkurentnosti.
Takođe, od strane nekih drugih poslanika, koji su kritikovali rast stope PDV i akciza na pojedine proizvode, a istovremeno su kritikovali pad carinskih stopa, znate, empirijsko iskustvo je pokazalo da pad carina povećava spoljno-trgovinsku razmenu, a veća spoljna-trgovinska razmena na kraju uvek ima veću produktivnost i veći društveni proizvod. Konkurencija je ta koja čini društvo da napreduje. U sportu Srbi vole konkurenciju, ne u ekonomiji. Ne mogu to da objasnim.
Shvatila sam po ko zna koji put da nikad nije vreme za poreze. Doduše, kako je autorka meni dragog romana "Prohujalo sa vihorom" rekla: "Ni za smrt, ni za stvaranje porodice". Dakle, uvek je lako kritikovati poreske stope. Naravno da je uvek bolje da poreske stope budu niske, a ne visoke. Pošto već volimo poređenja, ne bi bilo loše, kad već poredimo zarade i inflaciju i ekonomski rast i javni dug, možda bismo mogli porediti i poreske stope u Srbiji u odnosu na neke druge zemlje.
Mislim da imam sve vreme ovog sveta, nisam umorna, a onaj ko je umoran ili nezainteresovan, naravno, uvek može da izađe.
Ono što je posebno negde meni ostavilo gorak ukus jeste diskusija samo iz jednog ugla. Dakle, svi oni koji su kritikovali poreske stope u Republici Srbiji i izmene poreskih zakona, uvek su govorili samo o povećanju i nijednom nisu spomenuli smanjenje, a ja govorim da je uz budžet bio paket poreskih zakona i da je taj paket poreskih zakona u svojoj ukupnoj sumi bio potpuno prihodno neutralan. Treba da porastu akcize na cigarete, mali broj proizvoda PDV ali, na drugoj strani, smanjuju se stope poreza na prenos apsolutnih prava, na poklon i nasleđe i porez na mobilne
telefone. Imali smo rast prihoda na jednoj strani od šest milijardi, gubitak od šest milijardi. Znači, niko ne plaća više.
Nije samo u zemlji Srbiji razgovor o porezu omražena tema. Naravno, imamo reč, nasleđenu, da se radi o haraču i pokušavam da objasnim zašto toliko onaaj ko govori o porezima je toliko nepopularan i izložen kritici. Moguće je zato što verovatno niko od poreskih obveznika ni mi kao građani, pojedinci ili kompanije, ne vidimo jasno vezu između troškova, dakle, plaćanja poreza i one usluge koje dobijamo. Zato mi postaje potpuno jasno zašto onaj ko govori o porezima ne može imati ničije simpatije. Jasno se vidi ko bi bio dobitnik, ko je gubitnik. Gubitnici su uvek glasni, dobitnici ćute.
Nije samo slučaj za Srbiju da je najviše omraženi porez, tako da kažem, porez na imovinu. Zašto? Zato što ljudi nikada nisu zadovoljni procenjenom vrednosti svoje imovine. Jedan moj kolega na fakultetu, koji je u skorije vreme počeo da se bavi budžetskom politikom, ispričao mi je jedan lep detalj. On misli da bi bilo dobro da porez na imovinu pojedinci, odnosno kompanije prijave, znači, samostalno odrede vrednost svoje imovine, plate porez na vrednost koju su samostalno ocenili, ali onda da budu spremni da prodaju tu imovinu po istoj ceni.
Zašto nismo zadovoljni i zašto najviše od svih poreza mrzimo porez na imovinu? Zato što, za razliku od drugih poreza, recimo PDV, akcize, koje plaćate svakodnevno ili zato što, za razliku od poreza i doprinosa na zarade, vi ne vidite da plaćate jer to poslodavac za vas to plaća, kad se plati porez na imovinu, to je vrlo primetno i uvek izazove šok. Naravno, ovo jeste porez gde vi uvek možete naći primere regresivnosti, da neki vlasnici veoma vredne imovine imaju malo novca i ne mogu to da plate i uvek možete naći primere da država o nekome ne brine.
Naravno, volim poređenja i ima ih dve vrste. Znači, kroz vreme i sa drugima u istom vremenskom trenutku. Činjenica je da, bez obzira koliko volela sport i imala izuzetne sportske sposobnosti dok sam bila mlada, teško bih sad mogla da poredim svoju fizičku kondiciju sa kondicijom svoje ćerke. Na drugoj strani, za gospođu koja ima 50 godina, mislim da bi mogla lepo da se poredim kada su sportske veštine u pitanju. Zašto vam to kažem? Zato što je krajnje metodološki pogrešno da poredite ekonomske rezultate iste države pre i tokom krize, već samo sa drugim državama tokom krize. Kao što je neko od vas baš lepo rekao, Srbija nije izolovano ostrvo, najčešće je dobro da nije. Ne bismo ništa imali protiv da sada to jeste, ali nije.
Neko je rekao da jedino što je izvesno jesu dugovi. Na to bih dodala – dobro je da bude izvesna ta fiskalna politika, dobro je da znamo u napred koliki će biti fiskalni deficit, dobro je da znamo u napred koji su nam okviri zaduživanja.
Zaduživanje je zaista važan način finansiranja deficita svuda pa i u Srbiji, pa ipak zaduživanje sa aspekta ko treba i ko će zapravo da plati teret duga kontraverzno. Za to je izuzetno važno poći od principa dobijene koristi. Ako buduće generacije imaju koristi od sadašnje fiskalne politike, onda treba da podele teret plaćanja dugova. Sigurno je, ekonomska istorija je to pokazala, postoje usponi i padovi ali kroz vreme su ljudi sve bogatiji. Ako se očekuje da buduće generacije budu bogatije, normalno je da podnesu deo tereta.
Svi vi dobro znate da se od Drugog svetskog rata nije desilo da toliko mnogo zemalja se u tako kratkom vremenu toliko mnogo zaduži. Šta je alternativa? Da to nisu uradile, kriza bi bila dublja i duže bi trajala.
Hoću sve nas zajedno da podsetim nekih standarda, voleli mi standarde ili ne, gornja granica manje zaduženosti, doduše gornja granica je 48% društvenog proizvoda.
Koliko ovaj budžet RS stimuliše, subvencioniše, podstiče privredu? Najveći deo kritika, kada su subvencije u pitanju, bilo je posvećeno subvencijama u poljoprivredi. Opet govorim, namerno se izbegava da se navede činjenica da postoji više izvora od dakle se poljoprivreda subvencioniše. To jasno stoji u ovom našem budžetu i ko god hoće da pogleda tu kategoriju 451 koja kaže – subvencije poljoprivredi, pa ih sve sabere sa svih izvora, videće kolike su subvencije u poljoprivredi.
Pogledala sam subvencije u poljoprivredi u periodu od 2000. godine do danas. Mogla bih da kažem par brojeva, a predlažem da ih proverite vi. U periodu od 2003. do 2006. godine subvencije u poljoprivredi su bile u proseku godišnje iz svih izvora 12 milijardi dinara, 2007. 16, a u periodu od 2008. do 2011. godine 25 milijardi dinara.
Inače, ukoliko gledate prosek tranzicionih zemalja, da ne kažem prosek EU, to je između 0,65 i 0,75 društvenog proizvoda, upravo onoliko koliko ulažemo poslednje tri godine. Jasno mi je da nikad nije dovoljno.
