Zahvaljujem. Da li još neko od predsednika želi reč? (Da) Reč ima gospodin Ivan Andrić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe LDP.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, i nas je, kao što ste videli po govorima, iznenadio taj nedostatak skupštinske većine za objedinjavanje rasprave, pa će mnogo veća rasprava biti po tački dnevnog reda za koju smo mislili da će biti spojena sa ovom, tako da i građani ne pomisle da je to jedna učmala atmosfera, da je ona posledica nekakvog raspoloženja u Skupštini, kao što je posledica ponašanje Vlade.
Što se tiče ovog predloga zakona i davanja kontragarancije, moram da kažem da, bez obzira na ovog prethodnog govornika i njegovo razumevanje te teme, nama tu izgleda kao jedan od retkih, da ne kažem jedini slučaj u kome je opravdano traženje novca od Narodne skupštine iz perspektive politike države.
Po našem mišljenju, a to će doći do izražaja naročito u raspravi o drugoj tački dnevnog reda, ovako bi trebalo da izgleda svaki postupak kada Vlada dođe i obrati se Skupštini Srbije tražeći od nje bilo živ novac, bilo potvrdu ili podršku za zaduživanje ili za davanje kontragarancije. Vrlo je jasno, siguran sam da će Ministarstvo odbrane, odnosno SDPR dostaviti i taj ugovor koji se pominje i nikakvih pitanja i rasprave o ovome ne može biti. Dakle, reč je o pametnom ulaganju i pametnom odvajanju sredstava, koje će doneti neka nova sredstva.
Ono što je za nas neprihvatljivo to je da prećutimo trenutak u kome se ova zemlja nalazi, jer smo očekivali od ministarke Vlade Republike Srbije ili, da kažem preciznije, ministarke nepostojeće Vlade Republike Srbije, da kaže bar neku reč o onome što se dešavalo u proteklih sedam dana i kako će to uticati na rad Vlade, između ostalog, i na ovaj posao, kao i kakva se rasprava očekuje u Skupštini.
Umesto toga, dobili smo jedno ''hvatanje za slamčicu'', to bih tako nazvao, pošto je ovo jedini izvozni posao o kome se u Skupštini raspravljalo ili će se raspravljati, a na bazi njega usledila je vaša procena da model rasta baziran na izvozu daje rezultate, pa je jedan od ključnih dokaza ovo. Drugi ključni dokaz jeste taj da je pao uvoz – on nije pao što je pao spoljnotrgovinski deficit, već zato što nema uvoza, jer građani nemaju para da kupuju ništa, pa ni stvari iz uvoza. Mislim da je takva situacija više posledica toga, a ne neke neverovatne energije koja se pojavila u srpskoj ekonomiji gde je naš izvoz rezultirao. Ali da to ostavimo za raspravu po 2. tački dnevnog reda.
Ono što je stvarno neprihvatljivo to je da se svi danas u Skupštini ponašamo kao da se ništa nije desilo protekle nedelje. Sa stanovišta nekog ko pokušava da se bavi politikom, koliko-toliko ozbiljno, ovo se stvarno pretvorilo u jedno pozorište. Dolazite u ime jedne nepostojeće vlade, ne zbog vašeg položaja, nego zato što je rekonstrukcija te vlade najavljena u narednih sedam dana. Na početku sednice smo konstatovali ostavku jednog potpredsednika, dva ministra i, zatim, najopuštenije, kao da je bilo koji drugi dan u godini, mi smo krenuli da raspravljamo o kontragarancijama SDPR na nekakav izvozni posao, za koji niko u ovom trenutku i ne zna da li će se desiti. Dakle, da li će tog posla biti ako budu izbori, da li će gospodin Šutanovac biti ministar odbrane ili premijer, da li se Mirko Cvetković, sadašnji premijer, jutros, takođe, razgoropadio i javio predsedniku države da je još nekog smenio, prosto, to je atmosfera u kojoj živimo.
Očekivali smo bar u ime Vlade, nažalost, vi ste, verujem ne svojom voljom, došli u ime te vlade. Ali, znate šta, poslanici su…
(Predsednik: Gospodine Andriću, molim da primerimo termine funkcijama, kada govorite o gospodinu premijeru, na to sam mislila.)
Izvinjavam se. Reč je o asocijaciji. Izvinjavam se. Nije mi bila namera da njega uvredim, nego pojava neukroćene goropadi, koja ustane u ponedeljak i razori politički sistem zato što je neko dao neku izjavu, ne doprinosi, baš, političkoj stabilnosti. Nije mi namera da ga uvredim, nego mi je, prosto, tako izgledalo. Nakon tri godine ćutanja, jednog jutra je rešio da uzme stvar u svoje ruke i promeni sve?!
Prosto, sve je svakome svoje. Nije nikakav problem. Očekivali smo bar nekoliko reči o tome, neko uveravanje da će sve biti u redu, koje ne očekujemo mi, jer imamo svoje mišljenje o tome, ali, za razliku od sednica Vlade ili sastanaka koji se vode u koaliciji, ovde postoji i prenos na Javnom servisu i ovu sednicu gledaju i građani – mislim da ih vrlo plaši to kada Skupština ignoriše nekakvu realnost. Mislim da nemamo pravo da se ponašamo kao da ta realnost ne postoji i da radimo nešto što je po nekoj svojoj dinamici stiglo na dnevni red, i da treba da prođe proceduru u Skupštini: da li je ovaj predlog imao većinu, da li postoji vladajuća većina? Znate, mora da se naslika malo taj kontekst u kome mi živimo.
Uz svu želju i dobru nameru da vam verujem da će ova godina biti godina u kojoj će srpski izvoz dominirati, a da će na bazi njega biti postavljen novi model privrednog rasta, koji će biti ne znam ni ja kakav, jako dobro znam u kakvoj zemlji živim i znam da od tih drugih stvari, o kojima niko iz vladajuće koalicije danas nije govorio, zavisi sudbina svakoga od nas u svakom smislu.
Jako dobro znamo da u ovoj zemlji političke prilike nisu takve da mi bez obzira na političku situaciju, razvoj političke situacije, možemo tvrditi da će ovaj ugovor biti do kraja sproveden. Tu je najmanje važno pitanje, mada nije reč o maloj svoti novca, o toj kontragaranciji, koja će, takođe, onda propasti, ali nije u tome suština. Suština je da taj trend u koji je Vlada upala nakon tih ishitrenih ili neishitrenih odluka, nije ni važno, to je stvar vladajuće koalicije, koje su protresale ovu zemlju protekle nedelje, pa su građani, kao u Alžiru ili kao u Libiji, gledali televiziju i gledali šta će sve da se desi do kraja dana, a potom nije usledila nikakva ozbiljna politička reakcija na to, koja bi nas ubedila da ima smisla da mi danas sedimo ovde i da raspravljamo o stvarima koje su stvarno redovne, a pre stvari koje će u mnogo čemu drugome odlučiti budućnost ove zemlje.
Dakle, ima li smisla govoriti o ovoj tački dnevnog reda, o sledećim tačkama dnevnog reda u četvrtak, ako ćemo ići na izbore 2. marta? To malo gubi smisao, potpuno. Razumem želju da se situacija prikaže sjajnom, lepom i sunčanom i da je sve redovno, ali redovno nije. Mi ne znamo ni da li ćete vi biti ministar. Očigledno je to počelo da zavisi od toga kako se probudi Mirko Cvetković i da li ima impulsa na svom mobilnom telefonu da javi Tadiću, ali, prosto, da uložimo neku ozbiljnost, 'ajde da se vratimo na našu realnost.
Mislimo da ukoliko se najavi rekonstrukcija Vlade ili bilo kakva ozbiljna politička promena, onda nije ozbiljno praviti se da to ne postoji. Možda je ipak trebalo sačekati još tih sedam, osam ili deset dana i u svetlu tih novih okolnosti raspravljati o tačkama dnevnog reda, možda ne o ovoj, ona je suviše redovna i suviše pozitivna da bi bilo ko ko želi dobro ovoj zemlji imao nešto protiv, ali već o sledećoj verujte da će se rasprava voditi potpuno u tom tonu i očekujem od vas da odslikate nekakav kontekst, bar toliko koliko je u meri onoga što je vaša struka i vaša nadležnost u vašem ministarstvu. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Narodni poslanici, primili ste obaveštenje Ivane Vojnović, ovlašćenog lica LDP, da je nastupio razlog za prestanak mandata pre isteka vremena na koje je izabran narodnom poslaniku dr Vladanu Batiću koji je preminuo 29. decembra 2010. godine, kao i Izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ovog obaveštenja, koji je utvrdio da je nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 8) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stavovi 2. i 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 8), kao i stav 2. i stav 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koji je izabran, narodnom poslaniku dr Vladanu Batiću, izabranom sa Izborne liste LDP – Čedomir Jovanović, danom smrti.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Predsednice, ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, eto, nema mnogo interesovanja za ovu tačku. Mislim da su svi iznenađeni tom činjenicom da nije bilo dovoljno glasova za spajanje tačaka, tako da je govorio gospodin Andrić, pa govorim ja. Možda je bilo bolje da govori ponovo neko iz vladajuće koalicije, da ponovo umrtvimo tu atmosferu, pa da onda mi govorimo, čisto, kako bi bilo više dinamike, pošto je očigledno uopšte nema.
Gospođo ministarka, ne znam da li ste planirali jutros da ovde budete prisutni kroz dve rasprave od pet sati, ili tri, četiri sata ili ste planirali da pre podne budete u parlamentu, a popodne da radite nešto u Ministarstvu, s obzirom na to da je tim Ministarstva od pre nekoliko dana oslabljen, pa pretpostavljam da je sada teže pokriti i ove poslove koje je pokrivao gospodin Ilić, da ne kažem postavljeno lice, kako bi rekle kolege iz G17 plus.
S druge strane, nekako je prirodnije, ako je već bila neka ideja da se spajaju tačke dnevnog reda, možda da ova tačka bude spojena sa tačkama 3. i 4. To se videlo iz vašeg uvoda, koji je bio sveden, pre svega na finansijski deo, manje-više. Nije bilo onoga što je možda kod ovakve vrste ugovora, takođe, važno, a to je neki političko kontekst u kome se on zaključuje, izvozne perspektive koje ne zavise samo od sposobnosti ljudi koji su zaposleni ili koji vode SDPR, ili koji rade u namenskoj industriji, nego i od situacije u delovima sveta u koje nameravamo da izvozimo proizvode namenske industrije.
Ako nije bilo spremnosti da se priča o uzrocima, razmerama i rešenjima političke krize u Srbiji, možda ste mogli da počnete krizom u Alžiru i tim delom sveta, na koji se očigledno ovaj ugovor odnosi. Svejedno, biće verovatno prilike i kroz sledeću tačku dnevnog reda i u četvrtak kada budemo govorili o javnom sektoru u javnim preduzećima.
Gospodin Obradović je pomenuo, nismo se videli dva meseca i u međuvremenu su se desile značajne stvari. Neke imaju veze sa vašim resorom, demantovan je na određeni način onaj optimizam koji ste ovde imali krajem decembra. Desilo se i nekoliko skandala na koje nam i vi dugujete odgovor ukoliko već gospodin Cvetković nije u parlamentu, kao što nije bio ni u trenutku kada je usvojen budžet. Da vas podsetim, imali smo problem sa dvojnim akcizama na naftne derivate, koje još uvek nisu rešene, za koje je najavljivano rešenje za kraj januara, pa za februar, pa za polovinu marta. U ovom trenutku je krajnje neizvesno da li će se to dogoditi.
Sa druge strane, izmene Zakona o porezu na dodatu vrednost vraćene su ovom parlamentu, ako se dobro sećam, s obzirom na greške koje je on imao i da su usvojeni amandmani vladajuće koalicije 29. decembra u ponoć. Očekuje nas za nekoliko meseci i novi skandal koji će se i desiti u onom trenutku kada budu počela da stižu rešenja o novim iznosima poreza na imovinu građanima i u tom trenutku neće biti dovoljno objašnjenje da je u ovoj godini limitiran rast iznosa poreske obaveze za 60% ljudima kojima je plata porasla za 1% ili 2% i nikakva mera procenata neće biti u situaciji kada Vlada, praktično, nema ekonomski deo resora, potpredsednika koji vodi te resore itd.
Konačno, ovo je jedna od retkih prilika kada na neki način možemo da pohvalimo garanciju koju ova država daje, ali možda i prilika da se na ozbiljan način osvrnemo na kvalitet drugih garancija, odnosno načina na koje ovi funkcionišu, u kojim slučajevima ili u kolikim iznosima država zaista plati onaj iznos koji je dala kao garant umesto primarnog dužnika. Gospodin Arsić je rekao da takve podatke nije video. Neki od tih podataka se vide, recimo, u Izveštaju Državne revizorske institucije za 2009. godinu, i kada sklonimo na stranu tu priču o spajalicama, ćevapima u ministarstvima, u jednoj ili drugoj metodologiji po kojoj Narodna banka Srbije i Ministarstvo finansija plaćaju dug, odnosno kako knjiže sredstva koja su rezervisana od MMF, vidi se da je u 2009. godini, ako se dobro sećamo, 70 miliona evra isplaćeno po garancijama koje su date za EPS, "Putevi Srbije", "Železnice Srbije", ako se dobro sećam. Vidim da vi niste uvereni u to.
Imamo sledeću tačku dnevnog reda pa možemo da citiramo taj deo Izveštaja Državne revizorske institucije.
U svakom slučaju, ono što je činjenica, bez obzira ko su bili korisnici, nijedan evro ili nijedan dinar koji je Republika Srbija u 2009. godini platila umesto javnih preduzeća za koje je bila garant nije vraćen, odnosno nije naplaćen regresni zahtev prema tim preduzećima. O tome smo izvestili Državnu revizorsku instituciju i to se nalazi u njenom izveštaju za 2009. godinu. To smo učinili u skladu sa odredbama Zakona o javnom dugu. Ništa u tom delu nije sporno, osim što je sporno to što u svakom trenutku dajemo garanciju. Ne govorim o ovoj, nego o garancijama za "Železnicu Srbije", za "Srbijagas" za EPS i sva druga gubitaška javna preduzeća, za koja unapred znamo da će država platiti umesto primarnog dužnika, odnosno javnog preduzeća koje sasvim sigurno nema ta sredstva iz različitih razloga; u slučaju EPS ili "Kolubare" zbog preteranog angažovanja dodatne mehanizacije, u nekim drugim slučajevima zbog partijskog upravljanja. Sasvim je svejedno sa ovog aspekta budžeta.
Na samom kraju, još uvek se niste javljali za reč, očekujem da ćete možda to učiniti u nastavku ove diskusije, pa da prokomentarišete neke istupe narodnih poslanika, recimo, ovih koji su govorili o tome da se ništa ne radi u SDPR, da on funkcioniše kao posrednik koji ima kancelariju a nema nijedan pogon za proizvodnju proizvoda namenske industrije. To je tačno, ali onda moramo da budemo dosledni do kraja. Isto se to kaže i za, recimo, "Jugorosgas", koji nema nijedno izvorište gasa, nema nikakvu opremu za isporuku gasa, funkcioniše kao klasično monopolističko i posredničko preduzeće. S tim što je, za razliku od SDPR, koji je makar u vlasništvu naše države, "Jugorosgas" u većinskom vlasništvu druge države.
Ako već neko ima takvu vrstu političkog stava onda bi on morao da bude dosledan do kraja i da se založi pre svega za uklanjanje iz tog prometa ili načina funkcionisanja naših javnih preduzeća i ministarstava onih preduzeća koja su u vlasništvu većim delom druge države. Hvala.

Narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, počeću izlaganje sa nekoliko aspekata koje moramo otvoriti. Prvi je pravni aspekt ovog predloga zakona. Ukazaćemo i na proizvodni aspekt, koji proizilazi iz odredaba ovog zakona, i izvozno-spoljnotrgovinski aspekt, koji ovaj zakon ima.
Sporan je pravni aspekt. Zašto? Odredbom člana 16. stav 4, na koji se vi pozivate, pročitaću ga – garancija iz stava 1. i stava 2. ovog člana daje se u formi zakona i to nije sporno, sporan je stav 3 – Republika može dati garancije iz stava 1. i stava 2. ovog člana u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije za tekuću godinu. Pročitaću odredbe Zakona o budžetu za 2011. godinu gde se u članu 3. tačka A) kaže – u 2011. godini izdaće se garancija RS do iznosa od 312 milijardi 33 miliona 848 hiljada 230 dinara, odnosno 2.110.797.093 evra ili 920 miliona US dolara.
U članu 3. Zakona o budžetu Republike Srbije ni na jednom mestu ne stoji odobrenje ili ovlašćenje za davanje garancije. U ovom članu imamo nekoliko tačaka koje govore o garancijama i uslovima za davanje garancija.
Iz svega ovoga što sam rekao proizilazi da ovde nemamo zakonsko uporište i pozivam ministra finansija da povuče ovaj zakon. Ne govorimo o proizvodnom i izvoznom aspektu, govorimo samo o pravnom. Pravnih odredaba za usvajanje ovog zakona Skupština Republike Srbije nema. Pored toga, kada govorimo o pravnom aspektu moramo uzeti u obzir još nekoliko pravnih elemenata koje, nažalost, aktuelna vlast nedovoljno čini. U nekim situacijama skupštinski odbori i Skupština Republike Srbije dobija odredbe ugovora.
U ovom slučaju je neophodno da imamo, da bismo mogli doneti zakon, ugovore o garanciji i ugovore o kontragaranciji. Nemamo ugovore o garanciji i ugovore o kontragaranciji i iz tog aspekta ne možemo ratifikovati ovaj ugovor, jer ga ratifikujemo samo na temelju dopisa Ministarstva finansija, što je pretočeno u predlog zakona. Zbog toga, gospođo Dragutinović, pozivam vas da nisu ispunjene pravne pretpostavke za usvajanje ovog zakona i nemate u budžetu predviđenu stavku za donošenje ovog zakona, nemate ispunjenost uslova člana 16. stava 3. i stava 4. i ovo morate povući.
Evo još jednog argumenta u pravnom smislu za sve ovo što ste naveli u obrazloženju, a obrazloženje je napravljeno poširoko i nadugačko. Međutim, sve ono što je trebalo da navedete niste naveli, sakrili ste.
U obrazloženju stoji, glava IV Procena iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona – ''Za sprovođenje ovog zakona obezbeđivaće se sredstva u budžetu Republike Srbije.'' Vi shodno odredbi Zakona o javnom dugu, a s obzirom i na odredbe Zakona o budžetu Republike Srbije, morate imati predviđena sredstva, a vi ih u budžetu Republike Srbije nemate.
Ovo ne može proći. Ovo ne sme da prođe. Ovo je loša praksa. Ovo nije prvi zakon koji prolazi na ovaj način. SRS je u više navrata ukazivala, pa vam i sad ukazuje. Ne možete ovako.
U budžetu Republike Srbije ste predvideli stavke u iznosu od 300 i nešto milijardi evra za garancije koje ćete dati na određene ugovore koji će sklopiti pravna lica iz Republike Srbije. Nemate odredbu kod poslovnih banaka koja upućuje na mogućnost davanja garancije.
Postavlja se pitanje – da li Republika Srbija sa ovim finansijskim i fiskalnim problemima ima mogućnost da izda ovako velike garancije? Radi se o iznosu preko tri milijarde, oko tri milijarde evra. Vi ih sada i proširujete. Verovatno ćemo u trećem ili četvrtom mesecu dobiti još neki ugovor o garanciji ili kontragaranciji koja će još povećati ovaj iznos.
Dokle se tu ide? Da li, gospođo Dragutinović, mi znamo dokle će ići ovo? Ne znamo. Zato vam predlažem da ne kršimo zakon. Ovo nije samo odredba Zakona o javnom dugu, to je Zakon o budžetu Republike Srbije. Vi ne smete predložiti ovakav zakon.
Upozoravam vas, SRS je u više navrata do sada ukazivala na ovakve propuste. Ovo se više ne sme tolerisati. Povucite ovaj zakon, sačuvajte čast i čest ovog parlamenta i vašeg ministarstva i sačuvaćemo sve ono što moramo da sačuvamo, jer ovde jednostavno nemamo pravno uporište, a nemamo ni finansijsko. Hvala vam.

Narodni poslanik Milan Lapčević ima reč.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, predložen je zakon kojim se daju garancije za SDPR za izvoz namenskih proizvoda u Alžir, to je jedan od načina, kako ste rekli, da se supstituiše rebalans platnog bilansa i da se smanji taj deficit koji je, kažete, od 2008. godine, kada je bio 18%, pao na 8% u 2010. godini.
Zaboravili ste da kažete jednu stvar, da je tom smanjenju najviše kumovalo smanjenje uvoza, a ne neki povećani izvoz. Podaci kažu da je uvoz za ove dve godine, od kada vi predvodite Vladu, smanjen za 40% u odnosu na 2008. godinu.
Danas je, pored ove tačke, na dnevnom redu i predlog ratifikacije zajma kod "Sosiete ženeral banke" za novih 400 miliona dolara, koji će biti iskorišćeni za popunu budžetskog deficita Republike Srbije, a koji ove godine iznosi oko 100 milijardi dinara, odnosno oko milijardu evra.
Hajde malo da pogledamo za šta se koristi taj novac. Vlada je krajem prošle godine donela odluku da se u ukupno 36 ministarstava, uprava, agencija i direkcija zaposli novih 735 državnih službenika. Koliko se sećam, pre dve godine, na pritisak MMF pri prvim pregovorima, Vlada je otpustila 3.400 činovnika. U ovom parlamentu smo doneli Zakon o limitiranju maksimalnog broja službenika u državnoj upravi na 28.400, od tih 3.400 činovnika, najveći broj njih, da ne kažem da su skoro svi, dobili su stimulativne otpremnine.
Nije prošlo ni dve godine, vi odobravate zapošljavanje novih 735 činovnika i, naravno, povećavate državnu administraciju, koja je i inače prevelika, i za koju svi znamo da je teret ove države, da se previše para troši na državnu administraciju u odnosu na neke druge troškove, ali bez obzira na to, vi donosite odluku da zaposlite novih 735 činovnika. To se verovatno može poistovetiti sa novih 735 partijskih poslušnika.
U vašem ministarstvu će, umesto dosadašnjih 200, raditi još 71 čovek, iako ste isplatili otpremninu za šestoro ljudi pri ovom otpuštanju u visini od 1,2 miliona dinara. A to ste objasnili time, da vam je potrebno još 70 ljudi kako bi radili na usaglašavanju srpskih zakona sa propisima i standardima EU; kao da pre dve godine niste znali da će vam biti potrebni ti ljudi i da sami ne možete te poslove da radite.
U Ministarstvu energetike će biti zaposleno još 39 ljudi. U Fondu PIO, koji ima 3.133 činovnika, biće zaposleno još 100 ljudi. U Agenciji za privatizaciju će biti zaposleno, pored dosadašnjih 280, još 26 ljudi. Koliko se sećam, a pretpostavljam i građani Srbije, Agencija za privatizaciju je trebalo je da završi proces privatizacije još 2008. godine, pa da je taj posao produžila za još dve godine, po prirodi stvari, privatizacija je pri kraju i tih 280 ljudi je verovatno završilo svoj posao, a ja vas pitam – šta će raditi novih 26 ljudi koji su predviđeni da budu primljeni u Agenciji za privatizaciju?
U Agenciji za regionalni razvoj biće primljeno još 19 ljudi, pored 50 postojećih. U Generalnom sekretarijatu Vlade, 80 činovnika nije dovoljno da opslužuje ovu Vladu, nego je potrebno da se primi još 20. U Savetu za decentralizaciju radilo je 10 ljudi, a biće primljeno još 27 itd. Ukupno 735 novih činovnika potrošiće, verovatno, dobar deo sredstava iz budžeta Republike Srbije na svoje plate, doprinose i ostale troškove.
A, za to će država Srbija, pošto nema dovoljno priliva u budžetu, morati da se zaduži da bi pokrila ogroman budžetski deficit, koji, već sam pomenuo, iznosi preko milijardu evra – pa ćemo tako svake godine, ''modelom novog rasta'', kako ste ga vi pomenuli. A taj novi rast se ogleda u rastu zapošljavanja u državnoj upravi, u rastu otpuštanja, od 2008. godine do 2011. godine – 400 hiljada ljudi je izgubilo posao, u rastu inflacije, koja je prošle godine bila 11,4%, a ove godine, samo u januaru mesecu je već 2%, a predviđa se da će ovakvom stopom rasta inflacije ona ove godine biti 14%, kao i u trendu rasta siromašnih i u trendu rasta nezaposlenih. Dakle, to je jedini trend rasta koji ova zemlja beleži.
Doduše, moram da budem iskren, postoji trend rasta u izvozu namenske industrije, pomenuli ste da je bio 80 miliona, a sada je porastao na 250, ali je to slaba uteha za ovu državu koja svake godine, pod vašim patronatom kao ministar finansija i ove Vlade koja vodi ovu državu, potroši milijardu evra više nego što prihoduje. Da ne pričam o tome na koji način funkcionišu ministarstva, na koji način funkcionišu druge ustanove i javna preduzeća.
Zato ne treba da čudi ni podatak koji verovatno i naši sugrađani znaju, ali ne znam u kom obimu, da je "Železnica Srbije" primila 142 nova radnika, bez konkursa, takođe, krajem prošle godine, a kvote za prijem su, zamislite, podelili direktor "Železnice", sindikati i razni drugi direktori sektora u JP "Železnice Srbije", koji ova država finansira sa 16,5 milijardi dinara godišnje. Od 18.500 radnika, koliko radi na železnicama Srbije, biće uposleno još novih 142 ljudi, i to uglavnom bez stručne spreme. Povećanje broja radnika dozvolila je Vlada Srbije, usvajanjem Plana poslovanja za 2010. godinu, a razlog je ugroženost procesa rada.
Pazite još jednu divnu rečenicu – javno preduzeće su prethodnih godina napustili mnogi zbog ispunjenih uslova za penziju ili uz stimulativne otpremnine, velika većina uz ovo drugo, pa je posao počeo da trpi. Samo u decembru prošle godine je 600 ljudi otišlo uz stimulativne otpremnine, što je koštalo državu verovatno brdo para, ali to nije razlog da se ne primi novih 140 ljudi, pa će, recimo, neka kuvarica brinuti o teretnom saobraćaju kao kolski otpravnik, za šta je potrebna četvorogodišnja železnička škola, čovek bez železničke škole će biti zadužen za prevoz opasnog tereta, a rudarski inženjer će biti rukovodilac transportno-komercijalne službe na stanici, itd.
To je jedan slikovit primer kako vi vidite državu i kakva je vaša ekonomska politika. Ekonomska politika Vlade u kojoj sedite vi, kao ministar finansija, jeste pogubna za ovu državu. Pokazalo se za ove tri godine šta vaši ekonomski eksperti znaju da rade kada su evro podigli za preko 30%, doveli ga na preko 100 dinara, kada su sve cene otišle u nebo, kada su državu doveli dotle, ovu državu kojom se Miloš Obrenović ponosio i prodavao poljoprivredne proizvode i meso Zapadu, da nema dovoljno mleka, već da mora da uvozi, a cene mesa i stanje na tržištu je više nego katastrofalno. Ionako teško stanje upotpunio vam je i dojučerašnji potpredsednik Vlade koji je brinuo o regionalnom razvoju, o privredi Srbije, o ekonomiji i o zapošljavanju, kojeg ste najurili, doduše, ni on se nije mnogo premišljao, pa je pobegao sa broda koji tone.
Nadamo se da ova agonija, koju ste proizveli rukovodeći državom ove tri godine, neće dugo trajati, da će vrlo brzo vanredni parlamentarni izbori koji će na vlast dovesti neke mnogo odgovornije ljude, koji će pošteno voditi ovu državu i koji će reći šta treba raditi da ne bismo dotakli dno koje nam se bliži. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Lidija Dimitrijević ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nas na prvoj sednici u 2011. godini. Prvi posao Narodne skupštine, u stvari, prvo o čemu razmatra Narodna skupština jeste davanje garancije za obaveze JP "Jugoimport", a odmah nakon toga, druga tačka dnevnog reda, i to zaduživanje, uzimanje novog kredita.
Inače, poznato je, ali zbog građana koji prate ovu sednicu da napomenem, da o tome šta će se naći na dnevnom redu sednice Narodne skupštine odlučuju predstavnici stranaka koje čine vlast u Srbiji. Sada su građani Srbije naprosto oduševljeni što prvi posao koji vlast obavlja u ovoj godini jeste novo zaduživanje Srbije. Svi ostali problemi mogu da čekaju, mogu da se rešavaju kasnije ili da se odlože za neko drugo vreme, a prioritet svih prioriteta ne može da čeka.
Predizborna kampanja je uveliko krenula. Oni koji su na vlasti koriste novac iz budžeta za ličnu promociju i promociju svojih stranaka i to na vrlo interesantan način. Sve ono što se uradi novcem poreskih obveznika, svaki most, deonica puta ili investirani novac za nova radna mesta, sve se to predstavi kao lična zasluga pojedinca, koji je navodno dao veliki doprinos da u određenom području stvari krenu nabolje, kao da to nije obaveza i posao onih koji vrše vlast.
Neću da ponavljam ono o čemu smo govorili prilikom usvajanja budžeta za 2011. godinu, da je skrojen po meri predizborne godine, naravno, mere su prema strankama koje čine vlast. Zbog nesrazmere u prihodima i rashodima, koji inače iznose za ovu godinu 120,5 milijardi dinara, evo, već se na prvoj sednici krenulo sa zaduživanjem, da se novac uzme odmah, a kako će se nakon šest godina vratiti, tu brigu neka brine neko drugi.
Pored ovog zaduživanja, o kojem će se kasnije više govoriti, na dnevnom redu današnje sednice je i Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Srpske banke, za obaveze JP "Jugoimport". Karakteristično za ovu garanciju je to da ona nije predviđena Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu. Članom 3, ovog zakona, definisano je da će se u 2011. godini izdati garancija Republike Srbije do iznosa od 312 milijardi dinara. Zatim je navedeno svih 36 garancija čije je izdavanje predviđeno, među njima nema garancije o kojoj danas govorimo. Naravno, izgovor se uvek pronađe, pa je tako i samo obrazloženje za donošenje zakona u neku ruku izgovor, tačnije, sam početak gde se predlagač poziva na član 16. Zakona o javnom dugu, koji propisuje da Republika može dati garanciju za izmirenje duga javnih preduzeća čiji je osnivač.
Među planiranim garancijama koje će biti izdate u 2011. godini, kojih je, ponavljam, 36, interesantno je da je najveći broj predviđen za ''Elektroprivredu Srbije'', ''Puteve Srbije'', ''Železnice Srbije'', ''Transnaftu'', ''Srbijagas'' i, naravno, pod stavkom ostalo, nezaobilazni, "Fijat", doduše, jedna garancija, ali iznos nije beznačajan – 14,85 milijardi dinara.
Rasprava o davanju ove garancije za obaveze JP ''Jugoimport'' mogla bi da otvori neka pitanja. Naime, primetna je jedna jako važna stvar, a to je razbijanje fame oko priče o EU, kao najznačajnijem ekonomskom partneru Srbije i priče o evropskoj budućnosti Srbije, koja nipošto nema alternativu. Predlog ovog zakona o davanju garancije u potpunosti demantuje takve priče. Nekoliko puta ponavljam "priče", jer to, zaista, i jesu samo priče. Istina je to da toliko obećavana evropska budućnost Srbije ne bi značila ništa bolji položaj građana Srbije no što je u ovom trenutku; tržište na kome im je osnovni cilj da plasiraju svoje proizvode bez carine, tržište jeftine radne snage, toliko jeftine da skoro nije za džabe, kao i prostor sa koga ne žele većinu proizvoda, što su na vešt način uslovili uspostavljanjem standarda koje proizvođači u Srbiji još dugi niz godina neće u potpunosti moći da zadovolje, što zbog administrativnih procedura i prepreka, što zbog finansijskih nemogućnosti.
Sa druge strane, neka druga tržišta iskazuju potrebu za određenim proizvodima koji se proizvode u Srbiji. Kao razlog da ova garancija bude izdata navedeno je da se to čini s ciljem da se poveća izvoz, kao jedan od preduslova za razvoj obima ekonomije i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Navedeni su i neki od glavnih ciljeva strategije povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine. Jedan od njih je učešće, odnosno ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta. Ta nova tržišta grupisana su u grupu tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći, i u grupu tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
Izgleda da mnogi tradicionalni partneri, koje je vlast poslednjih deset godina namerno zaboravila ili zapostavila trčeći glavom bez obzira ka obećanoj Evropskoj Uniji, nisu zaslužili da budu zaboravljeni, jer je sa njima nekako lakše obnoviti saradnju.
U poslednje vreme nije se mogao uključiti televizor ili pročitati štampa a da ne vidite hvalisanje kako je povećan izvoz namenskih proizvoda iz Srbije u oblasti vojne industrije i kako se očekuju i novi poslovi, a uvoznica tih proizvoda su upravo nekadašnji partneri Jugoslavije: Alžir, Irak, Kuvajt, Libija.
Upravo garancija o kojoj govorimo danas izdaje se od strane Republike Srbije u korist Srpske banke, a za slučaj da "Jugoimport" ne izvrši povraćaj primljenog avansa prema drugoj strani – Narodnoj demokratskoj Republici Alžir. Radi se o iznosu od 42,11 miliona evra uvećanog za iznos naknada provizije i troškova. To je 15% vrednosti ugovora. Naravno da je za izvozne poslove potrebno da država obezbedi podršku, da li u vidu garancije ili u nekom drugom obliku, ali razumljiv je i zahtev alžirske strane za garancijom za obezbeđenje povraćaja avansa.
Izgleda da su ljudi, iako su geografski daleko od nas, dobro informisani o stanju u srpskim javnim preduzećima. A, izvoz namenskih proizvoda vojne industrije obavlja se isključivo preko Javnog preduzeća "Jugoimport". Prilikom predstavljanja ovog predloga zakona čuli smo od gospođe ministra da je poslednjih godina došlo do povećanja broja zaposlenih u ovoj grani na osnovu rasta proizvodnje.
U ime SRS postavila bih pitanje – da li je država izdvojila za ta nova radna mesta neki iznos subvencija i da li je nešto od novca koji je ostvaren po tom osnovu, po osnovu izvoza ovih proizvoda, investirala u poboljšanje proizvodnih kapaciteta i opreme?
Situacija u Srbiji je takva da bez posla svakodnevno ostaje veliki broj ljudi i dobro je da se konačno shvati da okretanje ka saradnji sa tradicionalnim parterima možda može malo da popravi stanje nezaposlenosti u Srbiji.
Ogromna je šteta nanesena u iščekivanju boljeg evropskog sutra. To iščekivanje je dovelo do smanjenja stočnog fonda, do uvoza mleka u prahu, do klanja steonih krava, zapuštanja zasada voća, jednom rečju do uništenja srpskog poljoprivrednog proizvođača.
Sve što poljoprivredni proizvođači proizvedu nije konkurentno ni na našem srpskom tržištu, jer su proizvodi iz uvoza jeftiniji.
Osiromašeno selo, osiromašeni radnici, armija nezaposlenih. To je slika današnje Srbije uslovljena iščekivanjem boljeg sutra.
Poslednji je trenutak da se shvati da od iščekivanja nema koristi. Mi u SRS razumemo da predstavnicima vlasti nije jednostavno da priznaju da su neke druge države bolji ekonomski partneri Srbiji no što su zemlje članice EU, jer je prethodna izborna kampanja bila zasnovana na priči o evropskim integracijama.
Uveliko je počela kampanja za nove izbore, takvim pričama više se niko ne da prevariti, pa se sada pronalaze nove ideje. Ova desetogodišnja lekcija bila je vrlo poučna i potvrdila je onu staru narodnu izreku – ''Ne zatvarajte stari bunar, ako ste već krenuli da kopate novi.'' Zahvaljujem. (Aplauz)