Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, pokušaću i dalje da ostanem vedra i da se osvrnem na neke ili sve vaše kritike. U izlaganjima različitih poslanika uočila sam izvesnu žal za prošlošću i starim danima, bližim ili daljim. Prvo ću početi od tog žala za daljim danima.
Dakle, žalili su neki poslanici za vojnom industrijom kakva je bila nekad, pre 2000. godine, i osporavali su postojanje javnog preduzeća SDPR "Jugoimport". Na žalost svih nas, ali to je činjenica, vojna industrija nam je uništena NATO bombardovanjem. Od razrušene vojne industrije renomirani ekonomski časopis "De ekonomist" govori da je srpska vojna industrija u usponu. I tu takvu srpsku vojnu industriju u usponu upoređuju sa našim teniserima ili malinama i drugim poljoprivrednim proizvodima.
Htela bih da vas podsetim da je početkom 2000. godine, posle NATO bombardovanja, vojna industrija izvozila tek 20-ak miliona dolara i primala je subvencije pošto je bila razrušena. Danas, 2010. godine, vojna industrija izvozi 270 miliona dolara i ne prima nikakve subvencije. Inače, one koji su sporili postojanje ovog javnog preduzeća "Jugoimporta", htela bih da ih obavestim da on u ovom ili u onom obliku postoji još od 1948. godine, kada je nastao sukob između Staljina i Tita. On je tada postojao kao preduzeće, pa je onda 1972. godine od tog javnog preduzeća postala Direkcija u okviru Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, a onda je 1992. godine ponovo postalo javno preduzeće i to je do danas. Bavi se uvozom i izvozom vojne opreme i to veoma uspešno.
Neko je govorio da se radi o monopolu, a ja bih htela da kažem da, ako nekome to nije poznato, postoji registrovano 100 trgovaca vojne opreme, da javno preduzeće SDPR "Jugoimport" izvozi otprilike 50-55%, a da ostalo direktno izvoze preduzeća iz oblasti vojne industrije. Izvozi se 98% proizvodnje vojne industrije. Od kako sam ja ministar finansija, ne znam za ranije, ovo javno preduzeće posluje sa dobiti. Ono uplati redovno 50% dobiti u budžet. Onih drugih 50% upotrebio je za izgradnju kovačnice u Valjevu. Žao mi je što nema poslanice iz Valjeva. Smatram da ta kovačnica dosta dobro radi i za podršku proizvodnje aviona u Pančevu. SDPR-u ne treba kredit, SDPR ne uzima kredit, SDPR uzima avans za proizvodnju od alžirske strane i samo za slučaj da ne isporuči ono što je ugovoreno, a to se do sada nikada nije desilo, mora da se taj avans vrati.
Bilo je poslanika koji su govorili o tome da sam prilikom razmatranja, usvajanja ili diskusije o Zakonu o budžetu za 2011. godinu govorila neprimereno. Nije objašnjeno šta je to bilo neprimereno u mom govoru, ali sam iz diskusije shvatila da se radi o igri brojevima. Ja se inače brojevima ne igram i pošto sam kod sebe imala govor koji sam pripremila prilikom odbrane budžeta za 2011. godinu, znam dobro šta sam rekla. Dakle, u momentu kada sam branila budžet i sa vama o njemu raspravljala, imala sam podatke o javnom dugu koji su bili zaključno sa krajem septembra 2010. godine. Dug jeste u tom trenutku iznosio 11,6 milijardi evra i jeste u tom trenutku bio 38,8% BDP-a. Ja se nikad ne krijem iza metodologije, uvek jasno govorim. Ja kažem da postoji državni dug i javni dug, kao i dug javnog sektora i da to nigde ni u jednoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne može biti isto. Ono što Ministarstvo finansija prikazuje kao javni dug jeste upravo ono što je definisano Zakonom o javnom dugu, koji je, takođe, usvojio ovaj visoki dom.
Prema tome, uvek izlazim sa tačnim podacima, koristim standardnu, da ne kažem udžbeničku metodologiju, ali isto tako znam da kao što se ekonomske teorije menjaju, nova zamenjuje staru, tako su i metodologije predmet promene. Dakle, 31. decembra 2010. godine javni dug jeste iznosio 12,1 milijardu evra i to je 41,5% društvenog proizvoda. U januaru mesecu javni dug kao procenat učešća u društvenom proizvodu je smanjen, ne zato što smo mi precenili društveni proizvod, nego zato što smo svi svedoci usporene apresijacije domaće valute. Poznato je, i to može lako da se proveri, da 1% depresijacije utiče na porast javnog duga meren kao procenat učešća u društvenom proizvodu za jedan procentni poen, odnosno slično je i sa apresijacijom, smanjuje se učešće javnog duga u društvenom proizvodu.
Bilo je poslanika koji su želeli da znaju da li imamo Vladu ili nemamo. Uvek sam verovala u sistem koji može da funkcioniše bez obzira na personalne promene. Obično, kao neko ko jeste ekonomista po struci, koristim indikatore da procenim da li je politička ili neka druga nestabilnost na pomolu. Mogla bih da vas podsetim da je obično kada se dešavala politička nestabilnost devizno tržište prvo reagovalo. Ovoga puta to nisam primetila i neka to bude moj odgovor.
Kada se govori o tome, naravno, u negativnom kontekstu, šta je doprinos ove vlade, poslanici jedne poslaničke grupe su rekli da je to rast javnog duga za četiri milijarde evra i da ova vlada troši mnogo više nego što ima. To sam mogao da očekujem od poslanika neke druge poslaničke grupe. Najmanje sam mogao da očekujem od predstavnika stranke Vlade, koja je, takođe, više trošila nego što je imala i, gle čuda, broj koincidira, a to je 4 milijarde evra, koliko je potrošeno od prihoda od privatizacije. Dakle, trošilo se, takođe, više nego što se ima, ali na račun pada društvenog bogatstva. Budžet nije izbalansiran ako se troše privatizacioni prihodi.
Da li ova vlada i ja kao ministar imamo neke rezultate? Omiljena tema je da se upoređuje situacija u krizi u odnosu na situaciju kada je i Srbija imala dinamični ekonomski rast. Mogli bismo da stvari postavimo i ovako. Hajde da uporedimo šta se to desilo i kako izgleda 2010. godina u odnosu, na primer, na 2008. godinu. Društveni proizvod je približno isti, a spoljna neravnoteža je sa 18% društvenog proizvoda, dakle, deficit platnog bilansa od 18% društvenog proizvoda sada iznosi manje od 7% društvenog proizvoda. Svedoci smo da se sada lečimo. Nažalost, lečenje je teži i dugotrajniji proces.
Znam da uvek izgleda da sve što se uradi jeste malo, ali ipak bih htela da podsetim na nekoliko stvari koje su neosporne. Prvo, da učešće javne potrošnje jeste manje nego što je bilo, iako izdaci za kamate jesu veći nego što su bili, ali, opet, zato što je jedan izvor finansiranja zamenjen drugim. Donet je novi Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju i mogli bismo diskutovati o tome da li on predstavlja veliki ili manji korak u dobrom pravcu. Neosporno. Možda je manji nego što sam inicijalno želela, ali definitivno taj zakon donosi veliku promenu i ta promena jeste da se najviše uvek štedi na troškovima indeksacije. Takođe, donet je Zakon o budžetskom sistemu, sa odredbama o fiskalnoj odgovornosti, koji nas obavezuje da smanjujemo fiskalni deficit, a to znači javnu potrošnju.
MMF govori razne stvari i govori mnogo dobrih. Poslanici namerno prećutkuju one dobre i uvek se fokusiraju na neke loše poruke. Šta je to dobro što se može videti u Pismu o namerama MMF, što je on rekao za ekonomsku politiku ove vlade? On je rekao da Vlada vodi odgovornu fiskalnu politiku, on je rekao da je država promenila model rasta i da je to neosporno.
Slažem se da je moguće da i MMF, i bilo ko, i mi u Vladi pogrešimo. Greške su sastavni deo života i rada svakog od nas, ali primetila sam da povremeno postoje neke reči koje se kao mantra stalno upotrebljavaju, bez ozbiljne ekonomske analize. Jedna od tih čuvenih reči ili brojeva koje sam često čula i od vas, dragi poslanici, jeste da se na javnim nabavkama može uštedeti milijardu evra i da ova rasipnička Vlada troši milijardu evra na javne nabavke, otprilike 100 milijardi dinara, da rasipa toliko i, eto, mi u stvari ne bismo imali deficit da tu postoji neka odgovorna vlada.
Analizirala sam, znate da postoje uprave za javne nabavke i da postoje ozbiljni podaci o tome kolike su javne nabavke Republike Srbije, a to znači budžet Republike Srbije, Fond zdravstvenog osiguranja, sva javna preduzeća. Gospodo, sve to zajedno je milijardu evra. Dakle, ništa nismo kupovali, da je vojska i policija bila bez goriva, mi ne bismo mogli da pokrijemo ovaj deficit. To je jedan broj koji se upotrebljava, a ozbiljne analize i podaci govore da to baš i nije tako.
Ono što ste danas najčešće govorili, to je tih 400.000 ljudi kojih je manje nego što ih je bilo u 2008. godini. Verujem zvaničnoj statistici i sama sam to po profesiji, ali uvek volim da neke brojeve poredim za zdravom logikom. Vi i ja dobro znamo da u ovoj državi radi na ovaj ili onaj način oko dva miliona ljudi. Grubo ćemo reći, pola miliona ljudi rade u javnom sektoru i oni nisu otpušteni. Prema tome, ostalo je još milion i po ljudi. Da li neko hoće meni da kaže da je otpušteno na ovaj ili onaj način 400.000 ljudi, a da je društveni proizvod ostao približno isti. Dakle, uvek pozivam da iza broja koji čovek izgovori stoji ipak ozbiljna ekonomska analiza.
Garancija koja je dobijena od Svetske banke bila je daleko više kritikovana nego garancija koja se davala Srpskoj banci. Garancija koja je dobijena od Svetske banke nije dobijena da bi se unapredila ili poboljšala poslovna klima, nego je upravo dobijena zato što je jedna međunarodna finansijska institucija, kao što je Svetska banka, rekla da je Vlada čak i u krizi poboljšala poslovnu klimu.
Poslanici su me pitali, posebno poslanici jedne poslaničke grupe, za šta će se trošiti taj kredit vredan 400 miliona dolara. Znate šta, i vi i ja dobro znamo, i studenti ekonomije, a bogami i građani Srbije, da novac može da se troši samo za one namene koje su predviđene Zakonom o budžetu i ni za šta više. Usvojili smo Zakon o budžetu koji pokriva i plate i penzije, i socijalna davanja, takođe, i transfere lokalnim samoupravama, kao i benzin za vojsku i policiju i njihovo opremanje, a i otplate nekih kredita, samo za te namene koje su predviđene Zakonom o budžetu.
Kada novac dođe, bez obzira da li ste ga sakupili porezima ili je došao kao prihod od privatizacije, ili je država uzela kredit ili je emitovala akcije, taj novac dođe u nešto što se zove ''jedinstven račun Trezora''. I sve se to isplaćuje sa jednog mesta. Sad vi meni kažete – a, za šta konkretno? Samo za ono što je predviđeno Zakonom o budžetu.
Znam da se nikome od vas, a bogami, ni meni, nije dopalo to što smo morali da platimo za taj čuveni "Satelit". Tačno je, to je oko 2,8 milijarde dinara. Mi smo, dragi poslanici, izgubili spor i to kao država morali da platimo. Ipak bih vas podsetila da ova država plaća sada, i proteklih sedam, osam godina, stari dug po osnovu stare devizne štednje, koji je, takođe, negde potrošen, to je 4 milijarde evra (opet ovaj broj 4). Uporedite te 4 milijarde evra sa ovih 2,7 milijarde dinara. Mnogo veću cenu plaćaju sadašnje generacije za neke dugove koji su davno nastali.
Šta je smisao Uprave za javni dug – da reaguje na promene na tržištu. Uprava za javni dug mora da bude fleksibilna i da uoči da li se na tržištu smanjuju ili povećavaju kamatne stope.
I, ništa nije uobičajeno da se zadužujemo, čak i kad nemamo deficit, ukoliko su trenutno uslovi koje imamo bolji od uslova po kojima smo se ranije zaduživali. Na taj način ozbiljna država štedi na izdacima koji se zovu kamate. Sve sam mogla da verujem, ali da je Grčka navedena kao dobar primer štednje, to, stvarno, teško mogu da prihvatim, a naročito komentarišem. Ne bih htela da se poredim sa Grčkom, i reći ću – daleko bilo, ali, zaista, učešće javnog duga od preko 200%, ukupnog duga 400% društvenog proizvoda, potpuno loše, da ne kažem lažno prikazivanje javnih finansija, deficit od 10% društvenog proizvod, uprkos tim merama štednje, te razvijena, divna, Grčka ne može da se zaduži po uslovima po kojima se zadužuje Srbija, još uvek daleko od EU.
Ostavka je veoma popularna reč ovih dana. Šta god, vidite da jedno može da se zameni drugim. Kao neko ko je zagovornik fleksibilnog tržišta rada, najmanje mogu biti protiv toga, kao neko ko je u svom privatnom životu nastavnik i koji se bavi ocenjivanjem, nemam ništa protiv da budem ocenjena. Promene smatram sastavnim delom života i odrasla sam uz rečenicu da su neuspesi i u privatnom i u poslovnom životu, a i u državnim potezima, ''stubovi uspesima''.
Da li sam nešto, i ako jesam, ostavila i šta ću reći svojim studentima kada se sutra vratim? Reći ću im jedno, oni to znaju, njima to ne moram ni da pričam, da je činjenica da nema nijedne zemlje u svetu, a naročito nema zemlje u Evropi koja je u vreme ekonomske krize vodila restriktivnu fiskalnu politiku. Sve su vodile ekspanzivnu i sve su deficitom ili većom javnom potrošnjom želele da neutrališu pad privatne i da utiču na ublažavanje pada ekonomskog rasta.
Opet, sa druge strane, uvek sam za sebe govorila, to i sada tvrdim, bez obzira što sam ministar u vreme kada Srbija ostvaruje deficit, da sam neko ko zaista jeste predstavnik fiskalnog fundamentalizma. Ali ekonomija, za razliku, u ekonomiji vi ne možete da vršite eksperimente, kao što to možete u drugim naukama. Sada ne mogu da kažem šta bi bilo da je deficit bio manji ili da ga uopšte nije bilo.
Takođe, dok sam ministar napravljena je ''egzit strategija'' iz tzv. ekspanzivne fiskalne politike, odredbama fiskalne odgovornosti Zakona o budžetskom sistemu. Takođe, borila sam se da se formira Fiskalni savet, ne zato što mislim da ima malo različitih agencija i nezavisnih institucija, nego zato što duboko verujem da samo stručan fiskalni savet treba i može da utiče na kreiranje javnog mnjenja o tome kakva je, zaista, fiskalna politika. To znači, da se kreira javno mnjenje argumentima, ozbiljnim ekonomskim analizama, koje se neće zasnivati na tome da mi neko kaže da je teorija jedno, a praksa drugo, a da će procene bez ozbiljne ekonomske analize biti davna prošlost.
Lazar Paču, još jednom, bio je ministar koji je imao budžete sa ogromnim deficitima. Lazar Paču je bio ministar koji se zaduživao i stvarao novi dug da bi vraćao stari, ni zbog deficita, ni zbog zaduživanja, niko nikada za njega nije rekao da je bio loš ili da je bio rasipnik. I ja se nadam da to moji studenti neće misliti ni za mene. Hvala. (Aplauz)
