U redu. Reč ima narodni poslanik Donka Banović. Izvolite.

Gospodin Rogović se sada javio. Želite da govorite? Replika? Imate pravo, izvolite.

Gospodine ministre, nisam ni krio da sam bivši pripadnik Vojske, uostalom svi smo mi doživotni pripadnici Vojske Srbije. Ne bih sa vama i ne bih zbog vas da ovde raspravljam na tu temu. Ima i moj dosije u Vojsci Srbije, tako da sam ponosan i sa tim delom svoje karijere.
No, ono što ste rekli da odluka se odnosi na 300 i nešto miliona, ovo zbog javnosti, a Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga je na 600 i nešto miliona. Učešće MUP je u rangu 10 miliona, uglavnom, to su sredstva koja su usmerena na učešće koje je planirao po današnjoj odluku i na ono što ćemo verovatno u toku godine odraditi. Nema razloga da vi mene pobijate sa nekim argumentima u prvom delu izlaganja sam pričao i o toj situaciji. Tako da, čisto, ne ostane nerazjašnjena stvar.
Ne želim politički da se upuštam, jer vam na vašem mestu ne priliči da se upuštate u polemike sa poslanicima, pa sam shodno toj situaciji usmeravao ovaj komentar i govor koji sam imao. Hvala lepo.

Narodni poslanik Donka Banović.

Hvala gospođo Đukić-Dejanović. Meni bi to prijalo da ste rekli "profesor Donka Banović", a i prijalo bi mi da sam bila pripadnik Vojske Srbije, ali, nažalost, nisam, a, međutim, mislim da znam dosta stvari o tome.
Tačka 4. jeste Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i u toj odluci vidimo da je predviđeno učešće u šest različitih mirovnih misija UN, u šest različitih nestabilnih država i regiona u svetu. Iz te odluke se vidi da Vlada, odnosno Ministarstvo odbrane i MUP planira, bilo da su zamene ili nove misije, da šalje pripadnike u Kongo, Libriju, Obalu Slonovače, Liban, Kipar i na Bliski istok i sve su ovo operacije UN.
Takođe, u obrazloženju ove odluke se navodi, naravno, i pravni osnov za donošenje ove odluke, koji je sadržan u članu 140. Ustava Republike Srbije koji propisuje da Vojska Srbije može da se upotrebi van granica Srbije, nakon što tu odluku donese ili ne donese Narodna skupština Republike Srbije. Kasnije su u tom istom obrazloženju tri razloga za angažovanje naše vojske u multinacionalnim operacijama.
Prva obaveza koja se navodi je da se tako ispunjavaju međunarodno prihvaćene obaveze koje proizilaze iz članstva Republike Srbije u Organizaciji UN i da je potrebno izvršiti zamenu ljudi u onim multinacionalnim operacijama koje su već u toku i da je, takođe, potrebno potvrditi učešće u operacijama čiji se početak predviđa za 2011. godinu. Sva su ova obrazloženja jasna i tu ništa nije sporno, kada je reč o ovih šest misija UN.
Takođe, znamo, vi ste nam danas nekoliko puta rekli, a i inače znamo, ko malo prati tu oblast, da ima oko 40 ili 35 naših pripadnika Vojske Srbije koji su trenutno angažovani u različitim operacijama širom sveta. To su uglavnom posmatrači ili sanitetske ekipe. Znamo da je iskustvo i angažovanje tih naših pripadnika bilo veoma visoko ocenjeno u kontingentima u kojima su. Recimo, meni je ostala u sećanju dobra ocena naše ekipe, doduše, bila je sastavljena od pripadnika policije, na Haitiju. Čak je, što se našeg tima tiče, na čelu bila jedna gospođa, tako da je njihovo učešće bilo zapaženo.
Ministar zamera što mi nekako spajamo ovu četvrtu tačku sa trećom, ali one su nekako i prirodna celina. Izgleda mi u parlamentu kad bi trebalo da spojimo neke tačke to ne učinimo, a kad ne treba onda spajamo. No, nema veze, mislim da je sve to u ovoj temi. U tom godišnjem planu za 2011. godinu, mada je i moj kolega Željko Tomić nešto o tome govorio, ali on je govorio o tome da bi možda ti izveštaji mogli da budu precizniji, mi tu vidimo da će u jednoj operaciji, mislim da je u Libanu, naši pripadnici biti u okviru španskog kontingenta, da će u operaciji na Kipru naši pripadnici biti deo slovačkog kontingenta. Zaista za ove ostale četiri operacije niste naveli u okviru kojih će kontingenata oni biti angažovani.
Sledeće, i to se pitanje već nekoliko puta ovde i postavljalo, da ste vi došli sa ovim godišnjim planom u kome postoji finansijski plan…
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, ometate profesora Donku Banović dok govori.)
Mi profesori smo i navikli da govorimo iako svi okolo pričaju, tako da to meni ne smeta.
Dakle, u Godišnjem planu su navedena i finansijska sredstva. Znajući koliko su odgovorni ljudi koji rade u vojsci, vojnici, pretpostavljam da su ovo na vreme uradili, ali vi to niste na vreme dostavili Skupštini. Logično je da ako već imate neki godišnji plan i imate tu predviđeno kolika su vam finansijska sredstva potrebna, onda je neki normalan redosled da se prvo taj plan ovde usvoji, pa da se onda to unese u budžet za tu godinu, a ne obrnuto. Ili vi imate tako beskrajno poverenje u skupštinsku većinu da će vam i ovaj godišnji plan biti prihvaćen? Inače biste pre to uradili, pa onda planirali sredstva.
Još nešto što mogu poslanici da zamere, jeste to što niste pojedinačno po misijama naveli kolika su finansijska sredstva. Takođe, mogu da garantujem da je to neki sektor u vojsci uradio. To je bio podatak koji bi možda interesovao, mene bi konkretno interesovao, jer su sigurno različiti troškovi za različite misije, i što se tiče troškova putovanja, čak i broja ljudi koji su angažovani itd. To biste mogli u sledećem godišnjem planu da dostavite poslanicima.
Ono što posebno zabrinjava kada je u pitanju plan jeste ova odluka gde su misije UN i gde naši pripadnici idu tu. Ništa apsolutno nije sporno, ali ono što zabrinjava kada je ovaj godišnji plan u pitanju, zbog čega mi u DSS smatramo da Skupština ne bi trebalo da glasa za usvajanje ovakvog godišnjeg plana, to je da vi planirate da pripadnici vojske i policije učestvuju u operacijama koje su pod direktnom komandom EU. To su dve operacije u kojima će naši tek da učestvuju u ovoj godini. To je vojna operacija EU za obuku bezbednosnih snaga Somalije, ali se ljudi praktično šalju u Ugandu, jer se tamo obavlja ta obuka. Druga je operacija pomorskih snaga EU u Somaliji, gde postoji veliki problem piratstva, odnosno otimanja brodova. Vi rekoste da će biti jedan ili dva naša čoveka angažovana.
Dakle, ono što zabrinjava jeste da Vlada Republike Srbije hoće da šalje svoje pripadnike u misije na čijem je čelu EU, za koju znamo da ima i civilne i vojne misije. Nažalost, znamo za već tu čuvenu civilnu misiju koju je EU instalirala na Kosmetu. Mi u DSS mnogo puta smo vas upozoravali, molili, preklinjali da vodite računa šta radite. Euleks je ona misija koja je predviđena u planu Martija Ahtisarija. Najvažniji zadatak Euleksa, to se vidi iz ove kovanice – ''eu'', pa, ''leks'', ko zna latinski, ''leks'', zakon, njihov zadatak je da pomognu toj krhkoj mladoj državi, koju su oni priznali, da izgradi pravnu državu, da izgradi institucije itd. To je isključivi zadatak civilne misije EU, Euleks na teritoriji pokrajine Kosovo. U Euleksu je angažovano oko 1.000 ljudi različitih profesija: sudija, tužilaca, pravnika, policajaca itd. Opet naglašavam, njihov zadatak na Kosmetu je da izgrađuju nezavisno Kosovo. Sve to prema planu čuvenog mirotvorca i nobelovca, sada već, Martija Ahtisarija.
Vlada Srbije uporno upliće i zapliće državu u služenu mrežu ugovora, dogovora, sporazuma, tehničkih sporazuma i sve to radi skriveno od očiju javnosti i tako puzeći, opet kažem, skriveno od javnosti, polako radi na tome da će u jednom trenutku priznati Kosovo kroz sve ove ugovore. Dakle, niko ne misli da će čak i ova vlada, valjda su toliko pametni, niko ne očekuje da će oni u jednom trenutku reći – Srbija priznaje Kosovo, ali sve ove korake koje preduzimate i sve ovo što se radi skriveno od očiju javnosti, kroz razne sporazume, dogovore itd, ovde niko od nas ne bi ni znao za postojanje nekih sporazuma da nismo poslanici. Zamislite onda koliko građani nemaju pojma, tako da ćemo se jednog jutra svi mi zajedno probuditi i videti da je praktično Srbija, a sve to uz pomoć svojih evropskih prijatelja, priznala nezavisno Kosovo.
Može i dalje da se o ovome elaborira. Možemo da očekujemo za godinu ili dve, pošto potpišemo ovaj sporazum sa EU, taj okvirni sporazum, da sutra neko od ovih, na primer, sudija ili tužilaca, koji nisu prošli reizbor, tu su na raspolaganju, možemo očekivati da ih Vlada Republike Srbije rasporedi i pošalje u civilnu misiju Euleksa.
Može dogoditi, teoretski, da sudija, policajac iz Leskovca, Valjeva, Sombora, Beograda, ode u Prištinu da radi na izgradnji krhkih institucija nezavisnog Kosova i da radi na izgradnji pravne države.
Još jedna veoma opasna stvar, koju radite vaše ministarstvo i vi na čelu, da opet daleko od očiju javnosti, to je da praktično pregovarate i pripremate Srbiju za ulazak u NATO savez, bez obzira što znate da je ova skupština izglasala jednu rezoluciju, u kojoj, između ostalog, stoji da je Republika Srbija vojno neutralna. Vi gurate Srbiju u NATO kroz raznorazne sporazume, ugovore, dogovore itd, iako znate da prema poslednjim istraživanjima, decembar 2010. godine, svega 15,1% građana Srbije podržava ovu atlantsku integraciju.
Kako se to radi? Navešću primer. Svi su poslanici u svom materijalu dobili taj predlog. Očekivala sam da će biti u okviru ovih predloga zakona, ali nije. Svi u skupštinskoj proceduri ovde imamo Predlog zakona koji je Vlada poslala 11. februara, pre nekoliko dana i taj predlog je u stvari ugovor između Vlade Republike Srbije i grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju, odnosno ovo je ugovor o usvajanju NATO kodifikacionog sistema u Srbiji. Potpisan je taj sporazum, to vidimo iz materijala, 25. maja u Edinburgu, u ime Vlade, odnosno Ministarstvo odbrane, gde je to potpisao gospodin Dušan Spasojević, a u ime NATO, pazite ime, Džordž Bond.
Taj ugovor će regulisati razmenu podataka i usluge kodifikacije između Srbije i NATO, s tim što će Srbija, pored toga što ćemo usvojiti taj sistem kodifikacije i pored toga što je Srbija već potpisala, Vlada, nije još ovde potvrđeno, ugovor o usvajanju tog sistema kodifikacije sa alijansom, nego će Srbija i pojedinačno sa državama članicama NATO potpisivati bilateralne ugovore. To je ta mreža raznih sporazuma i ugovora.
U istom tom predlogu zakona je i obrazloženje koje je već poznata matrica o tome kako je usvajanje, na primer, ovog sistema kodifikacije koje koristi NATO, jedini spas za našu vojnu industriju, za našu namensku industriju, da je njihov spas u izvozu, a da bi taj izvoz bio uspešan moraju da se usvoje kodovi i ta standardizacija. Opet ona ista priča – ili Evropa ili smrt, ili NATO ili propast čitave privredne grane. To nije zdravo, to što ova vlada radi ovom narodu, to nije zdravo. Nije zdravo da u životu nemate uvek ne dve varijante ili opcije. Morate da imate mnogo, pa onda birate. Najgore je kad vas sateraju u neki ćošak i kažu vam – ili to uzmi ili ostavi ili, ćao, nema više.
To je matrica kojom se ova vlada već pet godina uspešno služi, odnosno to je jedan strašan model, kojim smo svi mi građani Srbije saterani u taj začarani krug. Imate tri godine ove vlasti, standard svih građana je veoma ugrožen. Imate umesto novih radnih mesta 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, a onda imate ponovo, očekujem to u ovoj sledećoj kampanji koja predstoji, opet će biti priča – ljudi, da bi vam bilo bolje, moramo da idemo u EU, moramo da idemo u NATO, a tamo ćemo otići jedino ako glasate za nas. Tako se ispostavlja da vas jedni isti vrte u krug.
Vi, kada su u pitanju NATO integracije idete i još jedan korak dalje, odnosno saznali smo, opet iz medija, da će na leto ove godine Beograd biti domaćin samita NATO zemalja, odnosno tu neće biti samo čelnici generalštaba članica NATO, već će biti i iz Partnerstva za mir i ukupno će tu biti oko 68, čini mi se, delegacija. Ono što, na primer, ističe ministar Šutanovac, da je to velika čast za Srbiju. Nije to nikakvo ni priznanje ni čast. Taj sastanak nije nikakvo priznanje za srpsku državu, već je još jedno poniženje i za srpsku državu, a i za srpsku vojsku.
Srbija na leto treba da ugosti predstavnike saveza koji su 90-ih godina bombardovali Republiku Srpsku, sa mnogo žrtava i bombardovali su Srbiju 1999. godine i to je nešto što se tako lako ne zaboravlja.
Moj kolega Željko Tomić govorio je sarkastično i s ironijom komentarisao ministrov komentar, kada je upitan – zbog čega sve to, da je to priznanje državi, vojsci itd, ali, bože moj, naveo je i kako je to prilika Srbije za razvoj turizma. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Radiša Ilić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini. Izneću neke opšte ocene sa gledišta SRS, pre svega što se tiče mirovnih misija naše Vojske. Niko od nas ne misli ništa loše o tom pitanju. Dobro je da se pomogne ljudima širom sveta koji su stradali u ratnim dešavanjima u njihovim zemljama, ali prvo moramo da sagledamo naše pozicije, naše materijalne mogućnosti, stanje u našoj vojsci, kao i neke činjenice vezane upravo za zemlje gde su predviđene te mirovne misije.
Sada vidimo da su i ovde te misije na dva koloseka. Tu su UN, tu je EU. Treba to uzeti u obzir kao interes pojedinih zemalja koje, takođe, učestvuju u tim mirovnim misijama i to sa značajnim brojem vojnika.
U II glavi, Razlozi za donošenje odluke, u četvrtom stavu navodite da će Srbija upravo na ovaj način jasno pokazati da je aktivni činilac očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti u svetu. Zatim, tu pominjete međunarodno pravo, međunarodne odnose itd, sve u superlativu, da ne nabrajam dalje.
Sada je pitanje – da li su i ostale zemlje članice UN na tom putu Srbije, po pitanju poštovanja međunarodnog prava, ili su baš u slučaju Srbije te zemlje, čiji će možda vojnici biti rame uz rame sa našim u Kongu i Liberiji, nekako to pravo upravo bacile pod noge.
Pominjete u istom četvrtom stavu angažovanje kapaciteta Srbije. Kapacitet naše današnje vojske je takav da se vojne vežbe, da kažem simbolično, izvode na površini koja odgovora površini fudbalskog igrališta, a svi učesnici vežbe mogu da stanu u pet kamiona. Od 2001. godine pa do danas svesno se umanjivao kapacitet srpske oružane sile, da bismo danas došli u situaciju da u ovakvim prilikama, kada treba da se priključimo naporima UN, a sada vidimo i EU, za očuvanje mira u svetu, a ja kažem – ne dao bog da ih UN čuvaju onako kako su čuvali Srbe na KiM, ili u Krajini ili u Bosni, mi tamo nastupamo simbolički, sa nekoliko ili nekolicinom pripadnika oružanih snaga Srbije. Ta simbolika ista je kao kada bi neko iz pustinje ''Sahare'' otišao da se takmiči na zimskim olimpijskim igrama.
U vezi ovih multinacionalnih operacija Vojske Srbije, načelnik Generalštaba, general-pukovnik Miloje Miletić, sam kaže da je prioritet u radu vojske, a i izjava je od 1. februara 2010. godine: prvo, obuka; drugo, program za učestvovanje u mirovnim misijama UN; treće, usvajanje doktrine, regulative; četvrto, profesionalizacija vojske i, peto, dogradnja komandi jedinica i ustanova vojske. Sve je to lepo zamišljeno verovatno negde u Briselu. Vojsku ćete transformisati tako da od nečega stvorite skoro ništa, da se sadašnja vojska pretvori u takvu vojsku koja neće moći da se odupre bilo kojoj ozbiljnoj oružanoj sili u našem okruženju.
Što se tiče ovih misija, vi brinete brigu kako da obučite i obučete neznatan broj pripadnika vojske i policija i da ih pošaljete u ove zemlje koje se ovde navode i mislite da ste time rešili sve probleme. Za to ćete verovatno dobiti priznanje od Ban Ki Muna, a ovamo vaši prijatelji iz NATO i EU nisu ni prstom mrdnuli kao mirovnjaci da zaštite ne samo ljudska prava, već i živote Srba na KiM i šire. Pred očima tih mirovnjaka, pod zastavom UN, Šiptari su, predvođeni Tačijem, sprovodili Srbe na živo klanje, vadili im organe i prodavali širom Evrope i sveta. Zatvarali su oči, nisu hteli da spasavaju, da spreče, da zaustave taj užasan zločin, a sada se pravdaju, kako vidimo, kažu, pisali su neke dopise još 2003. godine, ali znate kako se to kaže – ''pisao gluv slepom, a nem čitao''.
Naša je vojska sasvim sigurno svesna te činjenice da su to pre svega male misije sa malobrojnim ljudstvom, ali naša stvarnost u Srbiji je drugačija, a to je drastično umanjenje vojnika, pripadnika vojske pod oružjem koji treba da brane suverenitet Republike Srbije ukoliko bude ugrožen. Ovako, kako stvari stoje, ne možemo sa ljudstvom pokriti jednu ozbiljnu dugu liniju fronta koja bi pokrivala, recimo, veći deo državne granice.
Da li je ministar odbrane svestan činjenice da Šiptari na KiM, trenutno okupiranom, mogu u roku od 24 časa staviti 150.000 ljudi pod oružjem? Da li ministar odbrane misli da se u takvoj situaciji naša vojska koja je tehnički osakaćena, a kasnije ću navesti primere, i tehnički uništena, brojno oslabljena, koja skoro i da nema rezerve, jer nekoliko generacija unazad, dobro znamo, mladih ljudi, služili su takozvani civilni vojni rok, u životu nisu uzeli pušku i kako od takvih očekivati sutradan da brane zemlju, i kako će moći neko da se bori da brani Srbiju ako mu iza leđa kaskaju ''Kandićke'', "Žene u crnom", Biserko i ko zna ko sve još iz onog repertoara ravnatelja pod zaštitom aktuelnog režima?! Prema tome, da li će ova sadašnja vojska moći da odbrani narod i državu?
Gospodo, lako ćemo mi i za Kongo, i za Liberiju, i za Bliski istok i za Liban, treba mi prvo da se obezbedimo ovde u Srbiji. Jer, ako ovako nastavite da modernizujete vojsku, uskoro ćete celu srpsku armiju moći da smestite na stadion OFK ''Beograd'', na Karaburmi.
To što vam NATO mecene ispiraju mozak pričom da su ratovi na Balkanu završeni za sva vremena i da nema ko sa kim da ratuje, to su priče za malu decu. Postoji hiljadu argumenata da se demantuje ta teza, a prvi je, veoma prosto, zašto je Amerika izgradila kod Uroševca ''najveću vojnu bazu u Evropi''?! Drugi argument je istorija, pogledajmo samo u 20 veku koliko su se puta prekrajale granice balkanskih država.
Da se ponovo vratim na onaj četvrti stav, gde se pominje kapacitet Vojske Srbije i da vidimo do kakvog su stepena dovedeni kapaciteti današnje Vojske Srbije. Gospodin ministar odbrane je, inače, dobio pohvale na održanom samitu NATO u Lisabonu, krajem 2010. godine, a urađeno je mnogo toga da se postojeći kapaciteti posle 2000. godine ubedljivo smanje.
Neposredno po kupovini ''Smederevske železare'' od strane američke kompanije "Ju-es stil", setite se genijalca Nemanja Kolesara, put ''Železare'' kreću konvoji tona i tona uništenog naoružanja i opreme, posečenih tenkova, topovskih cevi, bacača, protivavionskih topova, delova aviona, pešadijskog naoružanja i sve je to otišlo na pretapanje. Sve ono što je spaseno sa KiM, od tomahavki, fantoma, F117, posle tri godine je pretvoreno u staro gvožđe, a ono što je još više ponižavajuće, sve se to izvodilo uz prisustvo predstavnika zapadnih ambasada. I, koliko danas u Srbiji ima artiljerijskih oruđa, naravno, bez onih muzejskih? Spali smo na baterije koje po gradovima ispaljuju počasne plotune.
Neko se pre dve godine našalio da imamo protivgradnu zaštitu, međutim, Vlada je prošle godine zaboravila da kupi protivgradne rakete, pa su seljaci ostali i bez te zaštite.
Svi tenkovi T55 su povučeni iz upotrebe, a mogli su da se modernizuju, za to su postojali planovi. Smanjili ste kalibar automatske puške M70 na 5,56 milimetara, što znači da je sva municija kalibra 7,62 postala neupotrebljiva. Protivavionski sistem "Strela" je kompletno rashodovan, to je verovatno zbog nevidljivog F117. Samohodni sistem je, takođe, rashodovan, u pitanju je ZSU57. Da ne nabrajam dalje. Na kraju ste sve činove promenili po ugledu na NATO-pakt.
Vi ćete verovatno doneti ovu odluku, jer imate potrebnu većinu, ali ono što ostaje kao neosporna činjenica jeste da UN, prvenstveno, na Balkanu na prostorima gde živi srpski narod nije uspeo ili, bolje rečeno, nije hteo da štiti srpski narod, njegovu imovinu, kulturu, versko nasleđe i tradiciju, već se postavio kao nemi posmatrač, kao u slučaju trgovine organima ubijenih Srba na KiM. To je istorijska činjenica koju nećete moći nikako da opovrgnete.
Na kraju, ono što građani treba da znaju glava IV Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ove odluke, stoji suma od 387.645.633 dinara. Dakle, vi ćete iz budžeta za potrebe očuvanja mira u ovim navedenim zemljama Azije i Afrike izdvojiti 387 miliona, što je zaista previše, s obzirom na tešku finansijsku situaciju i ogromni deficit u državi. Ovim novcem, gospodo iz Ministarstva, možete da hranite dva meseca vojsku u Srbiji. Zahvaljujem. (Aplauz)

Uvažene kolege narodni poslanici, htela bih da vas obavestim da smo do 18.00 časova u direktnom prenosu, a onda će ići, za ostatak rada, odloženi prenos.

Reč ima narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, evo, nekako ja sam te loše sreće ili se uvek prenos ugasi ili predsedava gospođa Čomić, ili da ministar koji treba da bude tu nije tu. To mene neće ometati da iznesem ono što sam planirao, suštinski, odgovore nema ko ni da mi da. Nadam se da će neko od glasnogovornika DS da izađe u susret mojoj debati i dati neke odgovore, pa makar prenosa  i nemalo.
Ono što je bitna jeste da zamolim u samom startu samog ministra Šutanovca da pošalje jedno dva kontingenta mirovnih misija u ulicu Svetozara Markovića, da pregovaraju i posreduju između vojnih beskućnika i onih specijalnih jedinica koje su došle, sa šlemovima i štitovima, da izbace one iste vojne podoficire i oficire iz vojnog smeštaja, a da ne posreduju u korist neregistrovane Vojne ustanove ''Dedinje'', nego da pomognu i nađu neki modus da se ovi ljudi po ovom sneg, u šest ujutru, ne izbacuju iz "Bristola", iz "Galeba" u Durmitorskoj i iz vojnog hotela u ulici Svetozara Markovića.
Mislim da bi takva jedna misija mogla najviše da pomogne i da, uostalom, reši problem, prvo u sopstvenoj kući, a onda da izađe u dvorište.
Što se same odluke tiče, ona je proizvod Godišnjeg plana koji smo imali danas na dnevnom redu, upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim misijama u 2011. godini. Međutim, sama odluka ima u sebi nešto što nema plana, a to je da su sve mirovne misije od strane UN, a ne i operacije misije EU, i to je dobro, gde god nema EU, u bilo kom dokumentu, to je za građane Srbije i za Srbiju dobro.
Ono što je razlika između Odluke 2010. i ove odluke 2011. jeste to što nemamo iste države i iste misije, posebno nemamo Čad i jednu centralnoafričku državu, a zato smo dobili one standardne obaveze koje smo imali, posebno za državu Obalu Slonovače, o kojoj ću govoriti u toku same rasprave.
Međutim, još jedna stvar koja karakteriše ovu odluku, kao i sam Predlog i plan za 2011. godinu, jeste godišnji nivo plana.
Podsetiću vas da smo prošle godine u junu usvajali godišnji nivo, a da već danas u 2011, u februaru usvajamo, tako da godinu dana nije prošlo. Podsetiću vas i to da u ovim misijama, posebno u Kongu i na Kipru, mandat ističe 30. juna, a 15. juna za Kipar, dakle, opet pola godine. Onda možemo slobodno nazvati ovo polugodišnjim planom ili polugodišnjom odlukom, jer ne možemo biti toliko svesni da prejudiciramo da li će mandat da bude produžen ili ne, i ne možemo staviti mirovnjake u takav položaj da, ako se vrate posle pola godine, krše zakon, koji kaže da oni moraju da budu tamo na godinu dana.
Prema tome, jedna igra reči koja može da košta i državu i zakon, i samo Ministarstvo, posebno za Obalu Slonovače i za Bliski istok, gde čak nije ni upisano koliko mandat traje. Može da traje i dva meseca i tri, može da traje i pet i šest godina, i svaki put ćemo biti u poziciji da na pola godine donosimo istu odluku. Ali, da kažemo da ta tema ne rešava suštinski problem i da je ta tema igra reči, kao i da se može rešiti preimenovanjem naslova. Ostale manjkavosti u ovoj odluci i u samom Planu jesu analize i to ono što je najgora stvar u celoj ovoj priči, da nema izveštaja o stanju u prethodnom periodu. Od 2010. nemamo izveštaj naših mirovnjaka – da li su ugroženi zdravstveno, da li su ugroženi bezbednosno, kakvi su rezultati te misije, da li su finansijska sredstva dovoljna itd.
Mi nemamo analizu i nemamo izveštaj i to je, gospođo Đukić-Dejanović i svi glasnogovornici DS, čist primer stavljanja vojske van civilne kontrole, što je očigledno, jer i skupštinski Odbor za bezbednost, a ni sama Skupština to nije dobila. E, sad, za skupštinski Odbor za bezbednost me i ne čudi, s obzirom na to da predsednik tog odbora više nije gospodin Dragan Todorović, nego neko iz pozicije vlasti. To je dokaz da se umanjuje civilna kontrola vojske, ma kako to vi želeli da prezentujete i da shvatite, to su činjenice. Zašto nije dostavljen izveštaj, da li je to vojna tajna?
Podsetiću vas da smo juče raspravljali o davanju garancija SDPR za izvoz u Alžir, a niko ni dan-danas ne zna šta se tamo izvozi – da li se tamo prave hale, da li se izvozi naoružanje, municija, da li ljudski resursi, jer je Ministarstvo nosilac tog posla?
Takođe, jako je bitno napomenuti i bahatost samog ministra koji kaže: ''ako vas zanima i ako ne verujete u civilnu kontrolu Ministarstva, vi platite pa obiđite misije''. To je slika stanja i prilika demokratije u državi, a i u samoj Skupštini, o kojoj neću dalje komentarisati, a mislim da ona poprilično ima neku zaslugu da se pomene. U prevodu, raspravljamo o nečemu sa činjenicama sa kojima ne raspolažemo. Ne znamo kakvi su uslovi i da li će biti ispunjeni.
Da budem uverljiviji, da se i tako izrazim, da jedna glupost prouzrokuje drugu jeste sam član 5. tačka 4) Zakona o odbrani, gde se kaže, da je propisano da se odbrana zemlje ostvaruje učešćem u multinacionalnim operacijama. Kada smo raspravljali ovih godina i o ovom zakonu, skretali smo vam pažnju da će ova glupost da prouzrokuje deset drugih. Sada vidite da smo u pravu.
Ukazaću na taj primer, da upoznam građane pošto oni nemaju ovaj materijal ispred sebe, radi poređenja, u odnosu na Odluku iz 2010. godine, kako izgleda odluka, kada o kojoj raspravljamo za 2011. godinu – Mirovna operacija UN u Republici Obala Slonovače za 2010. godinu, piše, da su vojni posmatrači angažovani na kontroli popisa stanovništva, pripremi za postojeće izbore, pazite, sada, mirovnu misiju u pripremi za postojeće izbore, sprečavanju ilegalne trgovine u obavljanju redovnih zadataka patroliranja. Ako ovu konstataciju povežemo sa VI glavom, ove odluke, koja se odnosi na Raspoložive snage i materijalna i finansijska sredstva za učestvovanje u multinacionalnim operacijama, posebno sa stavom 2. evo šta kaže: ''Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije raspolažu sa adekvatno obučenim ljudstvom za učešće u multinacionalnim operacijama, prema dinamici i strukturi Godišnjeg plana upotreba Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.'' Hajde da kažemo koje su to druge snage, jer nećemo da raspravljamo o tome, ali Ministarstvo je spremilo misiju da sprovede izbore u jednoj zemlji?!
Šta to znači u prevodu? U Predlogu odluke za 2011. godinu, možda je to smešno, i meni je smešno da to vojska radi, verujte mi, ali imam bojazan, od tog smeha mnogi su stradali u zemlji Srbiji, a i u inostranstvu, za istu zemlju, za Obalu Slonovače piše: ''Vojni posmatrači angažovani su na kontroli popisa stanovništva, sprečavanju ilegalne trgovine i obavljanju redovnih zadataka patroliranja. Situacije u Republici Obali Slonovače je nakon realizovanih predsedničkih izbora nestabilno, ali bez elemenata ugrožavanja bezbednosti angažovanih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.''
Dakle, naši mirovnjaci su išli negde da sprovode izbore i, odmah situacija nestabilna. I, to je zajedničko sa zemljom Srbijom. Kad god se oseti zemlja Srbija i ova vlast ugroženom, sprovešće izbore putem vojske i policije i osetiće se nesigurno?! Onda ćemo opet imati neku kvazirulju koja će da izgleda, kao, nezadovoljna da bi došla do istog cilja, tj. falširanih, lažnih rezultata sa izbora, da sprovede u postojeće ciljeve.
Postoji ozbiljan razlog za zabrinutost svih političkih partija. Ko pažljivo pročita ova dva citirana odlomka može lako zaključiti, doneti zaključak, da se u Srbiji pripadnici Vojske i policije obučavaju i pripremaju za popis stanovništva i učestvuju u pripremama za izbore, da se za ovu namenu obučavaju u dalekim zemljama, da se vežbaju. Bogu hvala, ministar je stigao, to je ono što je i sam ministar rekao, da oni mogu bolje da se edukuju jer će tamo pratiti standarde drugih zemalja i bolje će se edukovati kako da sprovedu izbore, jer će pratiti standarde drugih zemalja.
Da budem precizniji do kraja, aktivno će primenjivati i za buduće demokratske izbore u Srbiji, jer aktuelna vlast ove institucije, policiju i vojsku, smatra osnovnim osloncem svoje demokratije. Ako takva demokratija na ovaj način bude sprovodila izbore kao u Obali Slonovače, imaćemo ogroman problem!
Međutim, tako tumačim ovaj predlog odluke, jer da nisam u pravu danas bismo imali ovde analizu izveštaja o radu mirovnih misija u prethodnom periodu, pošto o tome sada ne možemo da raspravljamo ili ako budemo ikada raspravljali, biće kasno, gospođo Đukić-Dejanović.
Ono na šta bih još želeo da podsetim gospodina Šutanovca je to, da smo mi bili ugrožena zemlja od raznoraznih, psi rata, koje je organizovao Peti korpus 90-ih godina. Tada je bio najveći odziv i regruta, i dobrovoljaca i svih oficira i podoficira. To vam je najbolji dokaz kakvo je tada bilo poverenje u vojsku.
Pošto ste razgovarali sa jednim poslanikom i oko toga niste imali nikakvu dilemu, oko rejtinga vojske.
Gospodine Šutanovac, pošto niste bili u sali, molim vas da urgirate da se ljudi iz vojnih ustanova ne izbacuju u 6 sati ujutru, uz pomoć specijalnih jedinica, da pošaljete mirovnu misiju da posreduje između vojnih beskućnika i Vojne neregistrovane ustanove ''Dedinje'' i da spasete one oficire i podoficire od sopstvene vojske, jer je takav njen rejting. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Paja Momčilov ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana predsednice parlamenta, mi danas, evo, vodimo raspravu sa ministrom koji zastupa Vojsku Srbije, a, opet, mi zastupamo i interese naroda Srbije. Može odmah čoveku da padne na pamet jedna interesantna činjenica, da ova kolona nas koji zastupamo narod, izgleda, ide u dve kolone.
Vidite, mi iz SRS jasno smo rekli da ne možemo glasati za predloženi Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i pokušaću isto da vam obrazložim, zbog čega mi to, zapravo, smatramo da nema mesta ovakvoj odluci Narodne skupštine Srbije.
Neko je ovde govorio da je ovo izuzetno značajna tema. Koliko je značajna za naše društvo, vidi se po broju poslanika i po broju diskutanata. Ta diskusija će vrlo brzo utihnuti. Ono što hoću da kažem, podsećam naše uvažene predstavnike Ministarstva da mi živimo u zemlji gde je milion ljudi nema posla. Zvanični izvori kažu 18,8%, kažu 750 hiljada. Ozbiljni izvori kažu – milion. Mi živimo u zemlji na Balkanu koja trenutno ima najniži lični dohodak. Prosto ne mogu da verujem da Albanija ima niži, neko kaže ima Rumunija niži, ali da ostavimo i to, da se ne bavimo time.
Mi živimo, gospodo iz Ministarstva vojske, u zemlji koja je ugrožena biološki. Znam da vam ovo smeta, kažete da ja ne vičem, a ja vičem zbog građana, ne zbog vas. Građani Srbije treba da znaju da nas svake godine ima 70 hiljada manje na prostorima zemlje Srbije, države Srbije, ako hoćete!
I, vi, gospodine ministre, treba da znate, a ja ću vam reći da imate jako dobre razloge zašto biste vi lično to morali znati, da dve pošasti haraju Srbijom, a to su dve epidemije, kardiovaskularnih bolesti i raka, koje uništavaju naciju. Evo vam podatak iz Vojvodine, najrazvijenijeg kraja naše otadžbine, devet i po hiljada obolelih od raka u 2010. godini. Od toga: šest hiljada je umrlo, šest hiljada je moralo da primi zračnu terapiju, a primilo je samo dve i po hiljade! I, do čega smo došli mi u Odboru za zdravlje?! Došli smo do toga da Srbija nije ni tehnološki ni kadrovski spremna da pruži pomoć obolelim građanima Srbije. Fali 13 mašina, a kadrova, 'ajde nećemo sada ni da kažemo. To je problem, gospodine vojni, Srbije.
Naravno, vi ćete meni kazati – pa, šta si se uhvatio ovih problema zdravstvenih? Šta to mene briga? Evo, ima dva razloga. Jedan najprostiji, sve ove vaše misije koje šaljete uglavnom su sanitetske ekipe. Složićete se, verovatno. Ja sam čitao. Zameram vašem papiru, što su zamerile i mnoge kolege, da nema kvalitetnih informacija o tim vašim misijama, na osnovu kojih bi mi mogli da procenjujemo ono što neko kaže da služi za ponos nama, da su naši ljudi tamo dokazali junaštvo i čojstvo. Kakvo junaštvo? Junaštvo je kad se braniš od neprijatelja. Čojstvo je kad braniš druge od sebe. Da li solidarnost pokazujemo? To je već nešto treće. A mi, nismo dobili nijednu informaciju od vas koja bi nas ubedila u tako nešto.
Sada ćete vi kazati – pa, ja sam vojno lice. Naravno, nekada smo imali Narodnu armiju. Sada imamo Vojsku Srbije. Kako izgleda narodna armija, bili ste u Izraelu, lepo ste videli. Niste bili. Treba da odate. To vam je veliki minus. Najjača vojska, najjača armija i najbolje organizovana armija, a vi to ne znate. Idite tamo da vidite kako izgleda naoružani narod, a rezultati bi trebalo da su vam poznati! Ovi do vas su informisani, verovatno mogu da ostave podatke.
Šta smo mi sad dobili? Mi smo sada dobili reforme. Šta smo dobili sa reformama? Profesionalnu vojsku. Plaćeničku vojsku. Sada kada vi gledate profesionalne vojske i plaćenici kad negde idu imaju gazdu i on ih plaća. Mi šaljemo naše vojnike u sumnjive misije i, gle, mi plaćamo naše vojnike. To ste vi vašom reformom napravili, uz sve vaše nepristojno dobacivanje nećete me nimalo poremetiti. Dobacujte i dalje, to je deo vaše ličnosti, vašeg vaspitanja i ja nemam ništa protiv!
Da nastavimo mi tu priču. Dakle, kad vas pitaju novinari – gospodine ministre, evo, ja ću malo da citiram, pita vas novinar: "Izvesno je da para za kupovinu novog naoružanja i borbenih sistema nema, ali da li je novac iz budžeta dovoljan za remont postojećih sredstava, kako bi i dalje bili funkcionalni?" Vi niste ovako vickasti kao sad kada meni dobacujete i vrlo vešto izbegavate odgovor. A, šta kažete? Svako zna kakav je taj odgovor. "Mi smo u velikoj meri remontovali sredstva koja imamo. Ipak, postoji rok upotrebe tih sredstava i ona se ne mogu remontovati u beskonačnost. Takođe, tehnologije koje su postojale kada su ta sredstva kupovana i današnja tehnologija nisu kompatibilne. Tim sredstvima ističe rok, više ne vrede, iako mogu da se upotrebljavaju." Ima li para, pita vas jasno čovek, a vi mudro izbegavate odgovor da para nema. Koliko imate aviona i u kakvom su stanju, možete samo za paradu da ih prikazujete.
Takvo je stanje u vojsci. Zašto ja ovo sve pričam? Pričam iz prostog razloga što vi tražite od građana Srbije da ulože u vaše misije koje se, eto, nalaze širom sveta i gde treba građani da izdržavaju boravak naših trupa u tim misijama.
Za mene je interesantna stvar, Čad je odjedanput ispao. Nema Čada. U jednom intervjuu, u jednom propagandnom listu, vi ćete znati dobro koji je, pitaju nadležnu osobu za ove poslove, neću govoriti njegovo ime, kaže – za učešće jednog pripadnika u operacijama UN, Republika Srbija dobija naknadu od 1.028 dolara mesečno. Ako učestvujemo sa sredstvima kao što su poljska bolnica, itd. Prema tome, vi dobijate od UN 1.028 dolara. Ovo propagandno štivo koje čitam je evroatlantska inicijativa, a gospodin koji to govori se zove, 'ajde da vidimo i ime, pukovnik Jelisije Radivojević. Kako sad vi tražite pare za plate, a dobijate 1.028 evra. Smejte se vi, smejte se. Sada ozbiljno sumnjam da ovo što vi hoćete da uzmete za plate i lične dohotke ide negde drugde, jer ovi vojnici, evo, ovde piše lepo, ja ću vam to dati, pa vi to pobijajte, niste pobili nikada, tako izgleda.
Ima druga stvar tu još, vrlo interesantna. 'Ajde da se pozabavimo malo tim Kongom. To vam je prvo.
Zašto ste vi izbegli da kažete šta je Kongo? Koji je problem u Kongu? To je vrlo interesantno. Evo, da vam ja nešto kažem o situaciji u Kongu. Do 2007. godine, tamo, u Kongu je bilo 111 mrtvih pripadnika UN, ne znam dalje podatak, vi ćete imati bolji podatak, svežiji, pa ćete moći da kažete. Znam da naše misije tamo učestvuju u avionskom transportu do Kinšase, sa, nekog, nivoa dva na nivo tri itd. E, sada, svi misle da u Kongu ratuju osam nacija i 25 plemena. Svi misle da je taj rat, koji se zove Veliki svetski afrički rat, nešto što je uzrokovano lokalnim faktorom. Nije! U Kongu se nalaze najveća nalazišta minerala bez kojih ne može da funkcioniše nijedan kompjuter, nijedan mobilni telefon, a mineral se zove ''koltan''. Pretpostavljam da ovi vaši, do vas, znaju da vam to kažu, 80% te sirovine ide iz Konga, bivšeg Centralnog Zaira. Da ne pričamo o tehnologiji i o tim stvarima, ovo je dovoljno.
Kofi Anan 2001. godine u svom Izveštaju UN, Savetu bezbednosti, optužuje ''Bajern'' koncern iz Nemačke da je on potpirivač sukoba da bi se došlo do što jeftinije sirovine, koju vade nesrećni ljudi rukama. Naravno, treba znati i to da je ta sirovina pomešana sa uranijumom i da izaziva rak kod tih ljudi. Neću da govorim o ceni i drugim stvarima, to daleko bolje znate od mene. Tri multinacionalne kompanije ''Nokija'', 'ajde da ih ne nabrajam sve, neću da ih nabrajam, jesu glavni protagonisti iza zavese koji potpiruju ratne sukobe u Kongu zarad, ovih, svojih interesa.
Šta je sa trupama u Kongu? Smeje se dama koja predstavlja ministarstvo vojno, e, u Kongu su poznate afere sa pakistanskim kontigentom, sa indijskim kontigentom, oko nedozvoljene trgovine ovim sirovinama, naravno, i trgovine zlatom. Dakle, ima tamo i drugih zanimacija koje su interesantne. A, tamo je 50 i više zemalja sveta učesnik u trupama. Moje je pitanje, šta ćemo mi tamo? Šta mi tamo tražimo? Mi koji nemamo ni pristojan lični dohodak, koji nemamo posao, koji ne možemo da lečimo građane Srbije, evo nešto što za vas nije nikakav podatak, da ne kažete da sam destruktivan, te pare koje ste odvojili, odvojili ste veliki procenat za zdravstvenu zaštitu tog kontingenta. Da li tamo šaljete bolesne? Invalide? Koga šaljete? Zašto ste toliko para odvojili za zdravstvenu zaštitu tih ljudi? Objasnite!
Da ne budemo mi radikali destruktivni, evo vam konstruktivan predlog – Kosovo. Evo Studija lekara sa Kosova, sa ortopedske klinike, od 1999. godine ima 162% povećanja karcinoma. Odvojte te pare i upotrebite taj vaš sanitet da ispitate ono što je vaša dužnost, posledice osiromašenog uranijuma na Kosovu i Srbiji!! Evo sad ne vičem, sad govorim polako ne bi li kod vas probudio ljudsku svest. Srbija ima ovo kao problem, a ne da se gura među 55 zemalja sveta na profitabilnom tržištu sirovina za elektronsku industriju.
Prema tome, ono što sam vam rekao, nikako nećemo glasati za ovo, jer ne ide to da neko ko nema ništa – i prosjak se šire da bi se udvarao i da bude plaćenička vojska. Vi koji hoćete da kažete – kad pretučeš devojku i kada je siluješ treba da je uvedeš u brak i da bude srećna, nemojte to nama da pričate. Vi u tome uživajte, mi nećemo. Mi pamtimo NATO agresiju i mi znamo ko su naši prirodni saveznici. Mi bismo možda vama i verovali da je ovo iskreno i dobro, da postoji i prema multipolarnom svetu, koji se ponovo uspostavlja, ista distanca i isti postupak. Ne! Vi ste sluge jedne sumnjive rabote, a srpski radikali neće u tome da učestvuju! Hvala lepo. (Aplauz)