Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Pošto smo obavili pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O UČEŠĆU PRIPADNIKA VOJSKE SRBIJE U MULTINACIONALNIM OPERACIJAMA U 2011. GODINI (jedinstveni pretres)
Primili ste Predlog odluke koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaj Odbora za odbranu i bezbednosti.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 192, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova pojedine poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 24 minuta; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4, podnošenje prijava za reč traje do otvaranja pretresa, što neposredno sledi.
Obaveštavam vas da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Konstantin Arsenović, Poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Saša Dujović, Poslaničku grupu SPS-JS; narodni poslanik Mićo Rogović, Poslaničku grupu Napred Srbijo; narodni poslanik Željko Tomić, Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica; narodni poslanik Zoran Ostojić, Poslaničku grupu LDP; narodni poslanik Vlajko Senić, Poslaničku grupu G17 plus; narodna poslanica Nataša Jovanović, Poslaničku grupu SRS i narodni poslanik Konstantin Samofalov, Poslaničku grupu ZES.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o predlogu odluke.
Da li predstavnik predlagača Dragan Šutanovac, ministar odbrane, želi reč? (Da)
Molim vas, samo se prijavite.

Na osnovu predloga plana, o kome smo raspravljali, Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva odbrane donela odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i ova odluka operacionalizuje u jednom delu predlog o kome smo malopre raspravljali i ovim se praktično dobijaju precizni podaci šta je to što je u ovom trenutku izvesno kao učešće pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama.
Malopre sam napomenuo da u planu upotrebe može da bude i nešto što se neće realizovati, u zavisnosti od više faktora, među kojima može da bude i gašenje same misije, kao što se desilo u Čadu u jednom delu u kome smo mi bili ili, recimo, bezbednosna situacija koja nije na nivou koji je zahtevan ili nedostatak sredstava, itd.
U ovom trenutku mi imamo odluku po kojoj će pripadnici Vojske Srbije da učestvuju u šest mirovnih misija. To su mirovne misije i sve su definisane kao mirovne misije UN. Prva je u Demokratskoj Republici Kongo, gde će otići devet pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Druga misija je Republika Liberija, gde, kao što znate, pored policijskih službenika imamo četiri pripadnika Vojske Srbije koji su tamo i obnoviće svoje prisustvo. Takođe, treća mirovna misija, gde smo inače prisutni, jeste Obala Slonovače, gde imamo permanentno po tri predstavnika naše vojske, zatim, Liban – šest, Republika Kipar – sedam i na Bliskom istoku, gde će otići tri posmatrača koji će biti u funkciji i naših pripadnika koji se nalaze u Libanu.
Apropo insinuacije da odlazimo isključivo i jedino u muslimanske zemlje, ako se samo malo pozabavite geografijom i ako pogledate, videćete da to naprosto nije tačno, ali nije naš izbor da li idemo u zemlje koje su muslimanske ili hrišćanske ili kakve god, naprosto, idemo u one zemlje u kojima UN traže pomoć od članova UN, između ostalog, i od Srbije.
Sve su ove misije, izuzev misije na Bliskom istoku, nama već poznate. U njima učestvujemo već više godina i mislim da smo zaista opravdali poverenje, ono što je rečeno malopre ovde, a to je jedna misija koja je završena i koja je bila brojčano najveća, izuzetno zahtevna, imajući u vidu da mi nismo imali dugi, dugi niz godina odjednom toliko veliki tim na jednom mestu, što se desilo u Čadu. U početku smo bili sa norveškim kontingentom, kasnije samostalno. Pokazali smo da imamo kapacitete da možemo da budemo i samostalni u takvim uslovima, a to je nešto što je za respekt i poštovanje, jer na taj način dižemo i kapacitete u našoj zemlji.
Kada govorimo o ovim kapacitetima i opremljenosti, postoje određeni standardi koji moraju da se ispoštuju i koje mi, naravno, želimo da ispoštujemo, svi pripadnici koji odlaze dobijaju adekvatnu opremu koja je zahtevana za taj nivo bezbednosti u onim delovima u kojima se tiče logistike. Nažalost, mi nijedan kontingent nemamo u toj meri veliki da bismo mogli sami da ga pokrivamo. Kao što vidite, naša najveća misija će biti sa devet predstavnika i to je još uvek dosta skromno u odnosu na logističke potrebe, da bismo mi organizovali i logistički život.
Evo, to je ukratko. Ovo je, najkonkretnije, realizacija onog plana o kojem smo malopre raspravljali, s tim što postoji mogućnost, kao što sam rekao, da od druge polovine marta već budemo ponovo u parlamentu sa dopunom Odluke o učešću u nekim od misija EU, koje su već ponuđene u okviru pređašnjeg predloga. Zahvaljujem. (Aplauz)

 Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Narodni poslanik Miroslav Markićević ima reč, pa narodna poslanica Nataša Jovanović.

Poštovana potpredsednice, poštovani gospodine  ministre, prvo što mi pada na pamet jeste da bi bilo mnogo pametnije da su ove kolege koje su aplaudirale juče imale većinu, jer je ovo, očigledno, jedna tačka i ovo bi trebalo kratko da traje, da ne trošimo ni struju, ni vreme…

Narodni poslaniče, molim vas da u primeni Poslovnika, članova 27. i 106. stav 1, koji vas obavezuje da govorite o dnevnom redu i, naravno, otvorena za primedbe, da se ne staram o redu dovoljno dobro, a bez ponavljanja objašnjenja da ovu tačku dnevnog reda smatram takvom da se mora dozvoliti i ono što striktna primena člana 106. stav 1. ne podrazumeva, ja vas, ipak, molim da izuzmete iz rasprave teme koje, ali, nikako ne mogu da se smatraju, ni u najširem smislu, delom dnevnog reda, najlepše vas molim. Izvolite, nastavite.

Da vas obavestim, potpredsednice, kako smo mi dobili obaveštenje o toku ove sednice. Kada smo dobili tačke 3. i 4, priznajem da možda nisam taj mobilni pažljivo pročitao, izgledalo je kao da je jedna ista tačka dva puta ponovljena. Samo sam rekao da je ovo mogla da bude jedna tačka, da ne trošimo vreme. Ako vas je to toliko povredilo i ako sam ja toliko povredio Poslovnik, izvinjavam se i vama i svom pučanstvu, i građanima koji gledaju ovo.
(Predsedavajuća: Prihvata se. Izvolite.)
Samo hoću da kažem da juče nije bilo većine. Da je bilo većine, ovo bi bilo, kao što je normalno, jedna tačka. Očigledno je da je nama ministar u ovoj prethodnoj tački nabrojao gde će naša vojska da ide, a to je sadašnja tačka dnevnog reda, mi smo je praktično završili i u prošloj.
Gospodine ministre, moram da dam jednu informaciju vama, da sam 21. januara, na sreću ili na žalost nekih građana, verovatno na sreću nekih, a i na žalost nekih, proslavio deset godina kako sam uzastopno narodni poslanik. Za sve to vreme, gospodine ministre, za svih deset godina nikada, nijednom nisam uzeo službeno vozilo, niti sam putovao bilo gde o trošku Narodne skupštine Republike Srbije, Vlade ili bilo kog državnog organa. Time se niti hvalim, niti ponosim, niti bilo šta drugo, hoću da kažem samo kao jednu činjenicu, osim što sam 2003. godine bio mešovitoj u grupi, koja je bila sastavljena od poslanika iz svih poslaničkih grupa, koja je išla na KiM. Pošto su oni išli iz Beograda, ja sam išao, gospodine ministre, iz Čačka svojim automobilom i bio dole dva dana.
Ne mislite, valjda, i vi ili ne znam ko, pošto ste mi nekoliko puta spočitavali neke dnevnice, kako ja hoću, da vam ja ličim na čoveka koji bi mogao da bude na nekom nosaču aviona, sa onim slušalicama i sa onim zastavicama da skrećem avione, kao što su neki ministri, gospodine ministre odbrane. Hvala lepo.

Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Nisam ja od vas zahtevao da vi trošite pare parlamenta. Naprosto, skrenuo sam vam pažnju da, ako hoćete da kontrolišete vojsku kao parlamentarna kontrola, morate da se potrudite da dođete na mesto gde se kontrola vrši. Ako mislite da vama mi platimo trošak da biste vi govorili ovde kako niste nikada trošili pare parlamenta, a trošite pare Ministarstva odbrane, to nije prirodno. Prema tome, vi ste pozvani da dođete u koju god parlamentarnu kontrolu, civilnu, demokratsku kontrolu Vojske Srbije, gde god ona bila. Kako ćete doći, da li ćete doći kolima, službenim, privatnim, avionom, čime god, to je manje važno.
Sada vam najiskrenije govorim, vidim da postoji kod vas toliko interesovanje za to i ja bih voleo da vi budete deo neke delegacije parlamenta koja će obići naše, recimo, u Kongu. To je, zaista, fer ponuda. Ne vidim što biste sada vi pričali ovde da niste nikad koristili službeno vozilo, jer to službeno vozilo nije predviđeno za neslužbene stvari, a ovo su striktno službene stvari i siguran sam da bi se Vojska Srbije, koja je tamo na terenu, obradovala, vama posebno.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe SRS. Posle nje narodni poslanik Saša Dujović.

Hvala vam, gospođo Čomić. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da bi građani Srbije koji nisu pre podne pratili skupštinski prenos dobili osnovnu predstavu o tome o čemu mi danas sa vama raspravljamo ovde, misleći da utvrđujemo neku bolju strategiju za Vojsku Srbije, za bezbednost naše zemlje, za pomoć našim sunarodnicima na ugroženim područjima ili za eventualno vašu nameru, gospodine ministre, da na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN zahtevate da, u onoj meri u kojoj to podrazumeva Sporazum Černomirdin-Ahtisari ili Aneks tog sporazuma, uputimo naše vojne snage na KiM, a naročito u svetlu novih dešavanja i Izveštaja za koje je saznao čitav svet i Rezolucije koja je usvojena u Savetu Evrope, koju je predložio Dik Marti, o monstruoznim zločinima koji su šiptarski zlikovci i teroristi počinili nad našim narodom, onda, kad su snage NATO pakta okupirale našu južnu srpsku pokrajinu i, nažalost, ne samo da se ta tragedija našeg naroda i dalje nastavlja, nego, zaista je pitanje, s obzirom na to da, očigledno ne govorim o vama lično, mada i vi ističete da je to i vaš stav, i politički i kao ministra – Boris Tadić i koalicija na vlasti žele da uvedu Srbiju, u nekoj skorijoj budućnosti, u takozvane evroatlantske integracije.
Običan stanovnik, građanin Srbije, vojni beskućnik, onaj čovek bez posla, onaj koji je pamtio i pamti slavna vremena naše srpske vojske, razmišlja – zašto Skupština Srbije uopšte ovo danas mora da raspravlja i zašto se država Srbija odlučuje na ovo?
Reći ćete i vi, a rekla je juče gospođa Tanja Miščević na Odboru za odbranu i bezbednost, da je to obaveza države Srbije po glavi VII i VIII Povelje UN.
Međutim, gospodine ministre, obaveza je bila svih njih, ali, na svu sreću i što se kaže, kroz iglene uši, mi smo obezbedili u septembru mesecu prošle godine da prođe Rezolucija vezana za KiM. A, ova druga koja je promenjena SMS poruka Borisa Tadića, koju je uputio ministru Jeremiću, valjda vam dovoljno govori, gospodine ministre, o tome da se ono što su rezolutni stavovi Generalne skupštine UN od 1946. godine pa do današnjeg dana ne primenjuju više isto. Vi ste čovek koji zbog svog posla i zbog svog resora pratite sve nove događaje na karti sveta. Tako vidite, gospodine ministre, pošto ste dali jednu takvu izjavu (ako budem imala kasnije vremena, citiraću je) pozvali ste se, otprilike, na slavnu tradiciju JNA i činjenicu da smo mi, kao država, ona SFRJ, slali naše mirovnjake u određene misije.
Sada mi danas recite, gospodine ministre, s obzirom na to da ti naši mirovnjaci idu u zemlje centralne i južne Afrike, zemlje Bliskog istoka itd, da li je ista politika ove države sada prema prijateljskim i takozvanim Nesvrstanim zemljama, danas, i od kada je DOS na vlasti, a samim tim i vi, jer ste i vi otpočeli svoj politički angažman kao poslanik DOS-a, posle 5. oktobra. Možda je to isto kao što je nekad bilo. U svetlu kojih događaja i koje geopolitike mi danas treba da raspravljamo o tome gde je tu mesto Srbije.
Ozbiljni državnici, ozbiljne zemlje, bez obzira na to koliko da su, a vi ste danas pomenuli taj izraz i rekli ste da je ''naša mala Srbija manja'', e, kamo te lepe sreće da je na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, to je ispravno, a ne kako vi obrnutim redom krenete odozgo od Karlovca, i kamo te lepe sreće da se svi ovde zajedno, bez obzira na to kojim strankama pripadamo, borimo za jedinstvo srpskog naroda, borimo da sačuvamo Srbiju, da se borimo da je osnažimo i ojačamo, onda, mi ne bismo morali danas građanima Srbije da objašnjavamo, gde god oni da žive, da naši mirovnjaci idu u Demokratsku Republiku Kongo, u Liberiju, Obalu Slonovače. Malopre ste rekli, hteli ste da izvrgnete ruglu jednog poslanika, pa, vojnom brodu ne preti nikakva opasnost u Adenskom zalivu i od pirata ništa neće da im se desi.
Gospodine ministre, nemam ništa protiv vaših holivudskih i spektakularnih nastupa, kao onog u Sredozemnom moru i toga što vi imate taj stil ponašanja. Ali, ovo nije Holivud, a sada kad neka deca gledaju prenos Skupštine oni tamo zamišljaju Džonija Depa da on snima neke filmove i imaju neku drugačiju sliku, a u pitanju je ozbiljna stvar. A, ozbiljna stvar je ta da ste vi rekli, kao odgovor na to, zašto mi to radimo, i vi gospođo Miščević, pa i načelnik Generalštaba general Miloje Miletić, da su ta iskustva, sada citiram generala, "neprocenjiva, starešine i osoblje se osposobljavaju za rad u savremenom međunarodnom štabnom okruženju".
Gospodine ministre, ovo je general Miletić izjavio, kao da on nije davnih godina, a bio je dobar i pitomac a kasnije i oficir, i sada je na toj funkciji, kao da uopšte ne zna kakvu je srpsku vojsku izrodila srpska majka. A vi zaboravljate da je zbog toga što smo se nalazili u najtežem mogućem međunarodnom štabnom okruženju, kada nas je napala, o tome je govorio i kolega Bojan Mladenović i kolega Munjić i ostali, najveća vojna sila – a šta je to što jedan oficir i jedan vojnik nije mogao da savlada u našoj borbi u toku 78 dana, u toj zlikovačkoj NATO agresiji, a vi ste prihvatili kao vojni ministar, i Boris Tadić i svi pre vas, da oni to nazivaju humanitarnom intervencijom, što sada treba da nauči u nekoj južnoafričkoj ili centralnoafričkoj zemlji, na Bliskom istoku ili bilo gde?
Molim vas, nemojte na takav način da potcenjujete naše vojnike i naše oficire. Treba da nam kažete, mi smo to pitali na Odboru za bezbednost, ne juče, gospođo Miščević, jer vi, naravno, niste ni mogli na to da odgovorite. Reći će nam gospodin ministar. Kada je u Narodnoj skupštini usvajan Zakon o upućivanju u multinacionalne operacije, mi smo vas lepo pitali – zašto mi degradiramo činove srpske vojske i pojedinačno ih šaljemo u određene kontingente i grupe? Evo, vi meni odgovorite – da li će da se poštuje tamo čin našeg kapetana kao što jeste ili majora, ili će on morati da poštuje zvanje instruktora kog ima pred sobom, u sastavu tog kontingenta gde on ide? Mislimo da bez obzira na to što se vi pozivati na rezoluciju UN i, juče vaša koleginica državni sekretar, na Povelju UN, ipak, treba malo da se zapitate kakav je danas odnos snaga u tom telu, na koji način deluje Savet bezbednosti, ako on ima svoje stalne i nestalne članice, i da razmišljate malo kao naši prijatelji i braća iz Ruske Federacije.
Jer, ako vi za sebe kažete da imate neku ideologiju i da imate nekakvu viziju, i da vi nekako vidite Srbiju u budućnosti, a vidite je pogrešno, jer nama nije mesto u EU, SRS je, a evo, vidimo i da je sve veći broj građana Srbije protiv tih evropskih integracija, nama nije mesto u zločinačkom NATO paktu, zašto se, onda, malo ne osvrnete na to i ne pogledate kako to ozbiljne države rade i kako posmatraju današnju konstelaciju snaga u svetu? Očigledno je, i laiku jasno, da SAD već godinama unazad, a o tome je još krajem 80-tih godina i početkom 90-tih u ovom domu govorio naše predsednik prof. dr Vojislav Šešelj, žele, pre svega, vojno da dominiraju. A kroz vojnu dominaciju, što su uspeli, nažalost, da ostvare i okupacijom naše južne pokrajine i geostrateškim ciljem koji imaju na Balkanu, naravno da će ekonomski da eksploatišu sve što im je dostupno, da ugnjetavaju, menjaju režime.
I, sada gospodin Gadafi nije za vas verovatno isto u svetlu ovih događaja koje gledate ovih dana, jer se povodite za američkom demokratijom i njihovom diktaturom koje sprovode u svetu, kao što je bilo onda u onim godinama na čije se slavne dane JNA pozivate. Odgovorite na to pitanje. Ili ćete da sledite tu hipokriziju zapadnih evropskih zemalja koje žele svuda i svakoga da potlače koji nisu pod njihovom čizmom ili pod njihovim patronatom, ili ćete da se boriti za suverenost zemlje?
Vi ste rekli da se tako jačaju ne samo odbrambeni kapaciteti, nego i spoljnopolitički kapaciteti naše zemlje. Zašto ne upotrebljavate, ako već imate spoljnopolitičke kapacitete, a jedino možete tako što ćete jasno i glasno zemljama koje su vaši politički mentori, a koje su članice EU, da kažete šta mislite, i pre svega o ovome što se desilo na Kosovu i Metohiji i Martijevoj rezoluciji, o čemu ćemo da razgovaramo u četvrtak, i da jednostavno prekidate sa tim projektom?
Ne, vama uopšte nije bitno, hoćete u Evropu, pa makar se Srbija svela i na beogradski pašaluk! Niko nije danas naivan, a hvala bogu, pogotovo nisu naši prijatelji Rusi da ne znaju kako se to odvija i u UN i u Savetu bezbednosti.
Kao što rekoh, pošto SAD već godinama unazad imaju pre svega svoj vojni cilj, a preko njega da ostvaruju i ekonomski, SRS i ja zaista smatramo da moramo građanima Srbije, a pre svega ovoj našoj deci i omladini, na ozbiljan način, putem ovih skupštinskih debata, ovakvim temama podiže moral i budimo nacionalnu svest. Na kraju, postoji i grupa roditelja, koja je sve veća u Srbiji, koja traži da se predmet ''patriotizam'' uvede u naše osnovne škole, da im kažemo da u budućnosti svaka zemlja koja želi da jača vojno, ekonomski i na svaki drugi način, da povrati svoju sigurnost, stabilnost, nacionalni ponos i dostojanstvo, treba da se odupire pritiscima i ucenama Amerike i zapadnih sila. To je jedini put koji mi možemo da imamo.
Jer ako je to tačno, a tako danas procenjuju svi analitičari u svetu, da će Rusija u budućnosti biti glavni stub koji će da obuhvata apsolutno sve oblasti, od vojne preko ekonomske, preko svake druge saradnje, kulturne itd, onda je ispravan put kojim ide SRS.
Uostalom, videli ste i kroz istraživanja kojima se bave neki drugi da je 90% biračkog tela koje glasa za SRS i našeg predsednika dr Vojislava Šešelja bezuslovno za saradnju sa Ruskom Federacijom. I na to smo ponosni, jer znamo da je to budućnost Srbije. Uostalom, videćete i 23. marta poruke ruskog premijera, ranijeg predsednika, gospodina Vladimira Putina. Ja bih bila, kao i svaki srpski radikal, najsrećnija da nam se on, iako to možda nije uobičajeno jer je u pitanju premijer, ali takav moćan državnik i čovek koji je uspravio i podigao zemlju koja je grcala i sa kolena je doveo na ovo što ona danas jeste, obrati i ovde u parlamentu.
Gospodine Šutanovac, što se tiče svih ovih zemalja koje sam pobrojala, nemojte da mislite da te procene rizika bezbednosti za ljude koje upućujete tamo nisu važna stvar. Najpre želim da izrazim protest kao član Odbora za odbranu i bezbednost što nismo dobili procenu takvih rizika. Zašto vam je to bio problem da nam to doznačite, ili pod oznakom strogo poverljivo, da mi to možemo kao potpisnici te obaveze da pročitamo? Ovako, mi treba da razmišljamo šta će tamo da im se dešava. A, ja ću samo da se vratim na tu hipokriziju zapadnih demokratija koje sada sprovode sve ovo i u zemljama koje su nama izuzetno prijateljske i stvaraju krizna žarišta, i ovo što se jutros i ovih dana dešava u Libiji, evo da vam citiram nekoga ko je ratni izveštač i to iz zemlje koja nije prijateljska prema Srbiji, izveštač časopisa "Indipendent", iz Velike Britanije, nije važno ni kako se zove, koji je rekao – 2006. godine, to je jedna od prvih, znate to i vi i gospodin Mičević, misija EU koju su poslali u jednu takvu zemlju, dakle, poslali su je u Liban, kako je on to rekao, u libansku močvaru, u tom svom članku, ne da čuvaju mir, već da popune tampon zonu, i brani Izrael koji ima sukob sa Hezbolahom.
Prema tome, nisu oni tamo otišli kao neki mirovnjaci, kao što i ne idu u sve ove zemlje, što su ranije moje kolege srpski radikali lepo primetili, a naši, ne daj bože da se to desi, ljudi mogu tamo da budu, kako bi to ovi NATO-vci rekli, kolateralna šteta. Znate, sve ove zemlje, za koje ste se odlučili i ljude koje tamo upućujete opredelili da tamo idu u određenom periodu, da budu u tzv. mirovnim misijama, jesu u mnogo većoj opasnosti od vremena kada smo mi, gospodine ministre, usvojili zakon ovde.
Evo, budite iskreni pa recite šta se dešavalo na Obali Slonovače pre nekoliko meseci. Maltene svi svetski mediji i naši su svakoga dana izveštavali da je gotovo sve na ivici genocida. Šta se dešavalo isto tako u Liberiji? Šta se sada dešava u Libanu i u svim drugim ključnim područjima i žarištima? Rekla sam vam i onda kada ste prvi put govorili o tome i kada su prvi mirovnjaci upućivani, kada je bilo reči o Čadu. Pa i Čad i Darfur i sva ta krizna područja sami ne mogu, njihove vlasti nisu mogle pre nekoliko godina, 2007. godine, da izbroje kakav je to pokolj bio, koliko ima stradalih.
Da li vi onda razmišljate u tom kontekstu, rekli ste da je to jedna humana misija, o humanosti na delu kada su u pitanju Srbi na Kosovu i Metohiji? Kako država pomaže njima? Kako ste se vi i kojim mehanizmima trudili da zaštite državu Srbiju? Kako je onda moguće, ako su vaše namere iskrene da branite teritorijalnu celovitost naše zemlje, što je i vaša ustavna obaveza i svih nas, da se Rezolucija u UN, kroz poruke koje Tadić šalje Jeremiću, tako menja i da Srbija već nekoliko meseci ne raspravlja o situaciji na Kosovu i Metohiji i o tome šta nam valja činiti dalje?
Ali sreća je da, i to govorim građanima Srbije i svima onima koji su zaista poniženi danas i koji možda imaju poljuljanu svest o tome da treba na takav način svi zajedno da branimo našu zemlju, u ovoj skupštini postoji jedna jedina stranka, a to je SRS – dr Vojislav Šešelj, koja od tog patriotskog puta i od odbrane državnih, vitalnih i nacionalnih interesa nikada neće da odustane.
Gospodine ministre, vi se veoma često smejete, ali meni to ne smeta, kada mi govorimo da su NATO pakt i saveznici te agresorske vojne alijanse i zemlje EU izrazito neprijateljski nastrojene prema našoj zemlji. Vama kao ministru odbrane ipak je moralo negde da proradi, pa, makar i da je zrno pšenice savesti, da se zapitate kada je u pitanju Haški tribunal, jer tamo je završio skoro čitav politički i vojni vrh naše zemlje. Naši generali, naši oficiri dobili su od tog kvazisuda, koji je ustanovljen bez odluke Generalne skupštine, već odlukom Saveta bezbednosti UN, preko hiljadu godina zatvora, dakle, najdrakonskijih kazni, a za to vreme je ova ''drenička grupa'', je l' tako kolega Stevanoviću, dobila za ubistvo preko 100 Srba samo 80 godina zatvora.
E, onda ste morali da se zapitate, pošto ste ministar u Vladi Republike Srbije, a opredelili ste se za bespogovornu saradnju sa tim takozvanim Haškim tribunalom, kako je moguće da je jedan čovek, političar, koji je imao tu viziju i sve ove ideje, i sve ono što se danas, nažalost, ostvaruje u svetu, i stradaju ti narodi i njihove zemlje zato što hoće Amerika da ih potčini, da ih pljačka i da dominira vojno i ekonomski itd, da je naš predsednik dr Vojislav Šešelj, evo, biće prekosutra osam godina kako je dobrovoljno u tamnici Haškog kazamata, a njegovo suđenje još uvek nije završeno?
I ne samo to da nije završeno, gospodine Šutanovac, nego od jutros, od kako mi razgovaramo o ovoj temi ovde, njemu je bilo suđenje i večeras će to građani Srbije moći, nadam se, da prate u odloženom prenosu na Drugom programu RTS, drugi put mu se sudi za takozvano nepoštovanje suda.
Jutros sam vam, time ću da završim, poklonila jednu knjigu. Možda vam se učini, pošto je u pitanju satira našeg istaknutog publiciste i novinara Predraga Popovića, a knjiga je o Aleksandru Vučiću i zove se "Istorija jedne bolesti", ozbiljna je stvar i ozbiljna je bolest u pitanju…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
…završiću sa konstatacijom, evo, završavam, da su NATO- pakt i EU tvorci Haškog tribunala, neprijatelji srpskog naroda, a pokloniću vam knjigu zbog koje je danas u toku bilo suđenje i biće i sutra i prekosutra našem predsedniku, da on ne poštuje sud koji ubija Srbe, a zove se "Glupson iz Manitobe Brus Mekfarlen" i sa zadovoljstvom ću da vam je poklonim, da vidite o kakvim se zlikovcima radi. Ovaj što je došao iz Manitobe nije ništa drugačiji od nekih drugih koji su došli iz drugih krajeva sveta da primaju ogromne plate, da sude po međunarodnom pravu koje su oni izmislili, koje se ne poštuje…
(Predsedavajuća: Dvadeset i jedan minut.)
I, gospodine Šutanovac, krajnje je vreme da se okrenete patriotskoj svesti koju je srpski narod imao u sebi, samo vi još u sebi da treba probudite. (Aplauz)