Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, kolege iz Ministarstva, pred nama je, naslovno rečeno, novi zakon, sadržajno gledano, izmenjen u odnosu na prethodni, a u stvarnom smislu mi smo suočeni sa problemom koji zapravo godine tranzicije nisu uspele da reše na način kako je u početku njenog zbivanja vrlo gromoglasno govoreno o tome, da ćemo kada zemlju uredimo na drugačiji način, posebno njenu privredu, ekonomiju, industriju, obrazovanje, zdravstvo, prosvetu i sve ono što treba da rezultuje boljim kvalitetom života, boljim obrazovnim nivoom i većom radnom šansom dovesti do smanjenja socijalnih potreba.
Neću govoriti o statističkim podacima jer oni su vrlo nekonzistentni. Zavisno od toga da li ćete otvoriti sajt Nacionalne službe za zapošljavanje, nekih privatnih medija, agencija, poslušati ono što MMF govori o nama, ili pak državni zavod za statistiku, relevantni parametri će se veoma mnogo razlikovati. Činjenica je da mesečno imamo po nekoliko hiljada ljudi koji su imali posao i bez posla ostali. Koliko procenata od njih će biti u stanju socijalne potrebe ovog ili narednog meseca teško da se može relevantno i zamisliti.
Odgovor nekih zvaničnika Ministarstva da dolaženje do socijalne karte jeste nemoguća misija možda treba u neku ruku sa razumevanjem prihvatiti, ali pred nama je popis; taj popis treba da bude vrlo relevantan i referentan da se do tog, na žalost ili na sreću, potrebnog ili nepotrebnog, dokumenta konačno dođe.
Ne možemo zatvarati oči pred stvarnošću, jer problem socijalne zaštite ostaje svakoj budućoj vladi, u kojoj, verujem, neće biti više protagonista, onih koji su dovde na određen način, preuzimajući odgovornost za sudbinu države, doveli.
Činjenica je, dakle, da smo suočeni sa sve većim zahtevima, da smo suočeni sa sve većom potrebom ljudi da im se dodeli neposredna finansijska, materijalna pomoć. Oni bi najviše voleli takvu varijantu, građanima se to čini najjednostavnijim, pa makar se posle oni koji su sposobni funkcionalno, lokomotorno, anatomski snašli sa to nešto malo para.
Uređeniji sistemi, uređenija društva su u stanju da korisnicima socijalne zaštite budu vrlo naklonjeni u pogledu plaćanja specifičnih usluga, dakle, usluga za struju, komunalnih itd. Ovde to, naravno, nije predviđeno kao posebna vrsta socijalne pomoći. Možda čak to ne treba ni raditi, kada slušamo kakve afere su skopčane sa funkcionisanjem javnih preduzeća. Pa, nećemo valjda one koji su državu ojadili da još pomažemo direktnim finansijskim injekcijama, prelivanjem iz jednog budžetskog razdela u drugi, da u krizi u koju su svojim zaslugama došli i uveli sebe i građane, kroz poskupljenje njihovih usluga, sada pomažemo direktnom investicijom?
Zato ću se, govoreći o nekim detaljima, jer zaista je bilo načelnog govora o mnogo čemu i to bi bilo nepotrebno ponavljanje priče, osvrnuti na ono što se čini da ovaj zakon sadrži, a da će možda predstavljati jednu lepu, umivenu varijantu i dokaz da se pristupilo evropskom modelu krojenja zakona, a da ta suština neće biti upotrebljiva i neće biti od koristi samim korisnicima.
Recimo, reč je o razuđenosti, kroz brojne članove pomenuta su načela koja ovaj zakon sa sobom nosi: najbolji interes korisnika, zabrana diskriminacije, najmanje restriktivno okruženje, efikasnost, blagovremenost socijalne zaštite itd. Znači li to da prethodni zakon to nije uvažavao? U neku ruku, da.
Znači li to da će, s obzirom na mogućnost datu korisniku da sam, ukoliko je to psihofizički u stanju, ili pomoću advokata ili staratelja pokrene proceduru, koristiti upravo ove članove da odbije neku vrstu socijalne pomoći, a onda je bespredmetno dalje da priča? Ko bilo šta odbije, kako su ovde stvari postavljene, više nade za njegov boljitak nema.
Pravovremenost – znači li to da će, kao što sada Dulić pokušava da uradi sa izmenom zakona, socijalni radnik ići u susret slučaju, jer mnogi ljudi imaju ponosa i nisu u stanju da dođu, ako neko za njih ne izjavi i potraži socijalnu pomoć? Da li će centri za socijalni rad oformiti mobilne ekipe? Ako to i uradite podzakonskim aktima i motivišete ih, vidim da ste predvideli neke gotovo vojničke mere odgovornosti, što mi se dopada. Ipak će morati ljudi da rade svoj posao.
Pravo na učešće u donošenju odluka – to je upravo ono o čemu sam govorio, kako kada nešto idealizujete u prethodnim članovima zakona možete doći do toga da se bez pristanka korisnika, odnosno njegovog zastupnika ne sme pružiti nega. Ne možete uvek imati tačan uvid u sve to šta onaj ko zastupa korisnika u njegovom tzv. najboljem interesu može da uradi. Bojim se da neka proširenja, neka umivanja ovih članova mogu da dovedu do toga da neko, ni kriv ni dužan, ostane bez socijalne pomoći ili se ona na neodređeno vreme odloži.
Pravo na slobodan izbor liči na pravo slobodnog izbora lekara. Zapravo, oni su naterani. Danas izabrati svog lekara... Nateran je pacijent, jer mu se zakazuje pregled. Tako da pravo slobodnog izbora davaoca usluga možda u nekom budućem vremenu, u mnogo uređenijim stanjima, može da bude. Nema mnogo izbora centar za socijalni rad, kad negde nekoga usmeri; neće valjda menjati sredinu, okrug itd. da bi nekom pružio...? Sem tamo gde je to nužno, kao specijalni centri, kao ovaj naš u Kragujevcu, gde iz cele Srbije dolaze korisnici usluga, ali je pitanje njegove sudbine zbog ograničenog broja.
Pružaoci porodičnog smeštaja – tu sam hteo da spomenem neku anomaliju koju sam video u 4. i 5. stavu, gde stoji da to treba da bude porodica i, ako nije porodica, može biti i drugo lice koje je licencirano, obučeno. Licence i obuke daju različiti organi itd. U stavu 4. ili 5. stoji da licu iz st. 1. i 2. (dakle, ili porodica ili neko drugo fizičko lice) centar za porodični smeštaj i usvojenje izdaje licencu sa rokom važenja od dve godine.
Ako idemo na opštu odredbu o licencama, ko licence izdaje, srećemo se sa nekakvim bicefalnim davanjem licenci, ili je moguće da ovo nisam dobro razumeo. Ali, nema veze kako sam razumeo, ili građani, bitno je kako će oni koji će zakon sprovoditi na terenu, vaše službe, razumeti ovo da će centar za porodični smeštaj izdavati licence, mimo svih pravila, ove dve godine. Otkud njemu pravo da izdaje licence, ako institucijama licencu izdaje ministar, a zaposlenima izdaje njihova komora? Dobro, to ćete vi verovatno da vidite, moguće je da to nisam najbolje razumeo, posvetio sam neki deo pažnje i tom problemu.
Obezbeđivanje usluga tenderom je stvar koju treba uvesti, ali tender treba da bude u skladu sa članovima koji govore možda o nekoj nemogućoj misiji – da bude najjeftiniji, da pruži najviše, da bude najekonomičniji i da zadovolji sva načela koja su data. Kako naći takav tender, obezbediti sve to? Da li je moguće da bude i najpovoljniji, i najbolji interes, i najbolji standardi, najkvalitetniji, najekonomičniji? Teško da je to moguće, ali treba uvesti kontrolu takvih tendera, makar na nivou lokalne samouprave, makar internu kontrolu, pokušati da se to nekako dovede u red. Potrebno je da kontrola takvih nabavki bude javna, jer je veliki broj pružalaca usluga koji će se javiti, pa da vidimo da li za iste ili više para.
Kada se neko sa uputom šalje i želi više usluga, nije do kraja ostalo jasno kako će više usluga njemu biti pruženo. Možda je prihvatljivije rešenje da se neko takav pošalje u ustanovu koja istovremeno može da pruži više usluga, a ne da realizuje više uputa u različite ustanove, za svaku se izdaje poseban uput.
Bilo je reči o plaćanju, govorile su kolege. Kada se sa obveznikom sklapa ugovor o plaćanju usluge mora se voditi računa o tome da li će se jednako odnositi prema činjenici da je neko poslat po sudskoj odluci ili poslat sa uputom u državnu ili privatnu ustanovu da koristi uslugu... Bojim se da će privatnici pristati da lako potpišu ugovor sa onim ko treba da plati uslugu, nakon sudskog procesa koji je u toku. Dakle, imate rešen sudski spor, u kome je neko ko izdržava ili je odgovoran za izdržavanje korisnika usluge pristao da to plaća, a ima gde je sudski spor u toku, gde će to trajati i gde kasnije sredstva biti refundirana. Bojim se da će privatnici, fizička lica koja dobiju licencu, akredituju programe, hteti baš da potpišu jedan takav ugovor.
Neposredno ugovaranje – zaista treba ostaviti neki procenat. Nisam siguran koliko će često ministar revidirati taj procenat, kvotu onih koji će neposredno ugovarati uslugu. Mislim da je to vrlo promenljiva kvota i da jednom utvrđeni procenat u vašim podzakonskim aktima može značiti da neke ustanove neće biti popunjene po uputu iz socijalne ustanove o trošku države, nego da će neko ko želi da plati pokupiti srednje ili prosečno skupe pansione; ljudi neće moći da nađu utočište u smeštaju dok se dovoljno centara ne izgradi i dok se konkurencijom cene ne obore, a to je već daleka budućnost.
Ali, takav pružalac usluga obavezan je da, na osnovu uputa nadležnog centra, pruži uslugu detetu i odraslom licu lišenom poslovnih sposobnosti. To je stavljeno u zakon, tu su oni obavezni i od toga ne mogu da pobegnu. Tu treba biti malo i mudar i slati onima koji odbijaju takve ljude. Tako mogu da razumem ovaj stav ovog člana.
Kako je utvrđena osnovica, bilo je mnogih komentara. Ovde je data jedna virtualna cifra. Ranije je to bila prosečna plata…
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, da kažem još samo završnu rečenicu, budući da se pozdravljamo sa mojom pričom. Kada se radi o komori, pitanje je koliko je uopšte aktuelno, to su različiti profili komore, različiti ljudi uključeni u to, a bojim se da sve ne ispadne kao lekarska komora, gde niko više ne polaže nikakve finansijske račune. Da li ćete vi to ovde preduprediti ili ne... Žao mi je što nisam imao više vremena, imao bih još primedaba na zakon.
Zahvaljujem. Dakle, dileme nema, mi smo poslanička grupa koja će biti protiv ovog zakona.

Zahvaljujem, kolega Poskurica.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Gospodine ministre, da li vi želite? Izvolite.

Poštujući vaše vreme, biću vrlo kratak. Pokušao sam da svrstam sve primedbe i kritike Predloga zakona u nekoliko grupa, tačnije nekoliko stvari koje su se ponavljale u diskusijama više poslanika i poslaničkih grupa.
Prva kritika odnosi se na to zašto zakon nije ranije donet. Odmah iza toga, kada je već zakon došao do Skupštine, kritika je bila da to radimo u svrhu predizborne kampanje. Za to što zakon nije ranije donet ne želim nikoga da optužujem, niti ikoga da branim. Od 1990. godine do danas prosečno trajanje vlada u Srbiji je 21 mesec. Većina stranaka koje sede u ovom parlamentu je bila u vlasti, u različitim periodima; imale su svoje ministre rada i socijalne politike, po dve-tri godine neki, i taj zakon nije bio donet. Sada kada mi donosimo zakon kaže se da je to posledica činjenice da ulazimo u izbornu godinu.
Ma koliko se ja trudio da objasnim razloge u uvodnom izlaganju, očito je da to nekoga ne interesuje, da je apsolutno efemerno to što iznosimo činjenicu da je to iz političkih razloga: nestabilnost, stalni izborni ciklusi. Drugi razlog je to što smo hteli da testiramo iskustva u ovoj oblasti. Kao što je gospođa Tabaković rekla, u ovoj oblasti nema opšteprihvaćenih međunarodnih standarda. Osim Evropske socijalne povelje i nekih međunarodnih dokumenata i konvencija, nemate ništa drugo za šta biste mogli da kažete da je međunarodni standard u oblasti socijalne zaštite. Ali, ono što postoji, to su primeri dobre prakse koje smo hteli da primenimo, poštujući sva ta iskustva, i pozitivna, nažalost i negativna.
Kada je u pitanju decentralizacija, rekli smo da je bilo negativnih iskustava, da su Rumunija, Bosna i Hercegovina započele taj proces, pa onda promenile zakon; videli su da se sistem socijalne zaštite neravnomerno razvija u pojedinim regionima, zavisno od finansijskih mogućnosti tih okruga, odnosno regiona.
Prema tome, osnovno je bilo da vidimo zapravo šta od svih tih usluga, standarda, primera dobre prakse može biti primenjeno, naravno, ne mehanički preslikano, već prilagođeno našim objektivnim društvenim, ekonomskim i socijalnim okolnostima.
Iako sa zakašnjenjem ovaj zakon usvajamo, zapravo, donosimo ga u uslovima jedne velike krize, nadam se da ćete imati razumevanja za činjenicu da je važno da ovaj zakon dobije podršku što većeg broja poslanika, jer se odnosi na veliki broj građana Srbije, bez obzira na to kome pripadali. Zaista se slažem sa nekim poslanicima koji su rekli da ovde nema mesta nikakvoj politizaciji.
Bilo je primedaba što se tiče iznosa. Taj iznos je mali, koliki god da je. I da smo rekli da je iznos 300 evra, sigurno bi bilo poslanika koji bi rekli – da, ali to nije dovoljno, to nije dovoljno ni za prosečnu potrošačku korpu.
Uzmite sada parametre od kojih smo mi pošli. Dakle, četvoročlana porodica do sada je primala socijalnu pomoć koja je iznosila nešto manje od 11.000 dinara, petočlana 12.000 dinara, šestočlana takođe 12.000 dinara. Po novom zakonskom rešenju, četvoročlana porodica će primati 15.125 dinara, petočlana 18.150, šestočlana porodica 21.175 dinara. To je za 100 evra više nego po važećem zakonskom rešenju. Da li je malo? Jeste. Da li smo mogli više? Nismo, jer nemamo para. Suština je da sa ovo malo para kojima raspolažemo učinimo maksimum i da ta sredstva budu na najbolji mogući način raspodeljena.
Sledeća primedba odnosila se na to da uvodimo agencije i fondacije. To nije tačno. Ostavljamo mogućnost da se na različitim nivoima vlasti osnuju agencije, ukoliko je to potrebno, jer iskustvo pojedinih zemalja govori da su te agencije i fondacije bile važne i privlačile investicije iz tzv. evropskog socijalnog fonda, ali te agencije i fondacije ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, izričito ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, jer ih nema. Mogu biti finansirane iz donatorskih sredstava, kako je bio slučaj, recimo, sa našim Fondom za socijalne inovacije, koji je odigrao vrlo značajnu ulogu upravo u prikupljanju tih sredstava, ali i u ukupnoj reformi u sistemu socijalne zaštite.
Dalje, što se tiče administriranja, iako novi zakon predviđa i nova prava, nove obaveze, te obaveze ćemo izvršiti sa postojećim brojem zaposlenih. Nisu predviđena nikakva nova primanja, nažalost, jer nam samo u centrima za socijalni rad fale 102 stručna radnika, ali zbog ograničenja u zapošljavanju to nismo u mogućnosti da uradimo. Prema tome, i ove nove obaveze će biti izvršene sa istim brojem radnika kao i do sada.
Takođe je bilo reči o komplikovanoj proceduri. Da, tamo gde se radi o pravima i parama procedura jeste komplikovana, da bi se sprečile zloupotrebe. Tamo gde se radi o uslugama procedura je pojednostavljena na najjednostavniji mogući način. Ali, u ovim stvarima gde se radi o značajnim finansijskim sredstvima morali smo tu proceduru da zadržimo na postojećem nivou, da ona bude dosta pooštrena, a imali smo i loših iskustava, nažalost.
Što se tiče decentralizacije, rekao sam, bilo je iskustava, vrlo negativnih, sa procesom decentralizacije. Pokušali smo da nađemo meru da to uskladimo sa potrebama korisnika i lokalnih zajednica, i tu imamo tri nivoa. Država obezbeđuje minimum socijalne sigurnosti za najsiromašnije građane, to je jedan nivo; drugi nivo su ove usluge koje se razvijaju na nivou lokalnih samouprava, čitav niz usluga o kojima smo govorili; treći nivo su ovi namenski transferi, da bismo sprečili ono o čemu sam govorio, a to je različit regionalni razvoj u sistemu socijalnih usluga i da nam se ne dešava da imamo opštine sa izuzetno razvijenim socijalnim uslugama i opštine gde tih usluga skoro da i nema. Ne možemo sve to izjednačiti ni sa ovim namenskim transferima, ali možemo smanjiti te razlike, koje nažalost danas postoje. Beograd može to da priušti, Jagodina ima odlične socijalne usluge, Kruševac, male opštine, kao što je Paraćin, Novi Sad, Niš, ali nažalost, najveći broj tih opština nema mogućnosti da te usluge razvija na lokalnom nivou i zato je potrebno te usluge podržati.
Što se tiče domova, niko nije govorio o zatvaranju domova, jer je to nemoguće, domova za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali činjenica je da ti domovi moraju da budu daleko manjeg kapaciteta. Za decu od 15, 16 godina domska zajednica je važna, jer se deca razvijaju u okruženju sa svojim vršnjacima i nemoguće je zatvoriti te domove, ali to nije izbor kada su u pitanju mala deca do tri godine, kada su u pitanju deca do 15. godine. Domski smeštaj jeste samo poslednja mera za njih kada drugi oblici socijalne zaštite ne daju nikakav rezultat.
Postojeći domovi će doživeti transformaciju. Ostaće domovi za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali će biti takođe i multidisciplinarnog karaktera, pa ćemo razvijati savetovališta u tim domovima, pa ćemo razvijati dnevne boravke i prihvatne centre. Nemoguće je na ovakav način održavati sistem socijalne zaštite, kao što je do sada bio slučaj.
Naravno, ovde postoje dve vrlo krupne zamerke, koje moram da prihvatim da stoje. Jedna se tiče ovog imovinskog, odnosno zemljišnog cenzusa. Da budem najiskreniji, nemam tu najbolji odgovor. Najbolji odgovor jeste ono što je najiskrenije – da nemamo para. Bilo bi idealno da možemo da ukinemo taj cenzus, ali u ovim uslovima ovo je možda najmanje loše rešenje. Dakle, ne govorimo o jednom eliminacionom uslovu koji ovim postavljamo. Samo postavljamo limit, određujemo površinu zemlje do koje se ne traži stavljanje hipoteke. Neko ko ima i 25 hektara, ukoliko je materijalno ugrožen, može da koristi pravo na novčanu i socijalnu pomoć. Jedini uslov jeste da da hipoteku, a zemlju može da koristi, da je iznajmljuje, daje u zakup, na drugi način tu zemlju da koristi, ali je neophodno da se stavi hipoteka na tu zemlju.
Druga primedba odnosila se na to da korisnici novčane socijalne pomoći to pravo ostvaruju devet meseci. Radi se o porodicama gde je većina članova sposobna za rad. To rešenje postoji i u važećem zakonu. Šta je suština? Suština je da u letnjim mesecima, pre svega, pomognemo aktivaciju korisnika, da ti korisnici nađu mogućnost za radno angažovanje na privremenim i sezonskim poslovima, jer, kao što sam rekao, ceo duh zakona nije da ljudi ostanu u stanju socijalnih potreba, već da pomognemo tim ljudima da izađu iz sistema.
Ovde je bilo i drugih primedaba. Što se tiče člana 179, vezanog za davanje i oduzimanje licenci, taj amandman gospođe Gordane Rajkov smo prihvatili. Prihvatili smo i neke druge amandmane o kojima je ovde bilo reči, ali o tome ćemo kada budemo razgovarali o zakonu u pojedinostima.
Što se tiče primedaba, koje takođe stoje, to moram da priznam, o odnosu roditelj - negovatelj i hraniteljska porodica, primedba je da mi dovodimo ovim zakonom, uslovno rečeno, u povlašćen, privilegovan, bolji položaj hraniteljske od prirodnih, bioloških porodica, s obzirom na iznos novčane pomoći koju te porodice imaju. To je delimično tačno, jer jedna tročlana porodica materijalno ugrožena sa jednim detetom, detetom sa invaliditetom, ima ukupan iznos, po različitim osnovama, od 33.143 dinara. Dakle, 11.000 na osnovu materijalnog obezbeđenja novčane pomoći, 20.500 dinara na osnovu uvećane tuđe nege i pomoći i 2.643 dinara dečjeg dodatka; dakle, ukupan iznos je 33.000 dinara, što je više nego što dobijaju hraniteljske porodice.
Takođe je bila primedba da se od hraniteljstva pravi biznis. Iskren da budem, nismo imali velikih poteškoća, ni incidenata vezanih za hraniteljske porodice. Tu i tamo iskrsne problem. Idući u susret tim mogućim problemima, to stoji kao primedba, mi ćemo ove godine osnovati pet regionalnih centara; planirano je 16 ukupno, ali zbog nedostatka sredstava i aktuelne krize to smo redukovali na pet centara, od toga dva u Vojvodini. Ti regionalni centri će pružati svu podršku hraniteljskim porodicama, ali istovremeno i vršiti kontrolu i nadzor stručnog rada u tim porodicama kako bi sprečili ono o čemu je poslanica Elvira Kovač govorila.
Što se tiče drugih sugestija koje nisu direktno vezane za ovaj zakon, dakle ratni vojni rezervisti i novi zakon, nažalost, nije došlo do saglasnosti različitih udruženja oko izrade tog zakona. Sugerisao sam da predlog zakona do kojeg su došli ne odražava realnu situaciju u zemlji, pa samim tim ne može biti podržan, s obzirom na to da sredstva potrebna za implementaciju tog zakona iznose više od pet milijardi dinara. Za implementaciju ovog zakona je potrebno svega 2,7 milijardi. Prema tome, govorim vam o različitim iznosima i da imate u vidu parametre.
Mi smo do sada imali dva zakona, jedan koji je primenjivan na nivou savezne države pa onda i u Srbiji, koji je davao opšti okvir, i drugi, republički zakon, koji je regulisao posebna prava. Sada ćemo oba zakona objediniti. Uskoro će biti formiran i savet za pitanja ratnih vojnih invalida i veterana. Oni će biti direktno uključeni u izradu tog zakona.
Bilo je ovde reči i o natalitetu. To je predmet Zakona o finansijskoj podršci porodici, nije predmet zakona o socijalnoj zaštiti. Usvojenje je predmet Porodičnog zakona, a ne ovog.
Primedba koju je iznela gospođa Donka Banović vezana je za porodilje. Mi smo razgovarali sa Ministarstvom finansija, tačnije sa Poreskom upravom. Ono što je nama tada rečeno jeste da bi ceo sistem bio ugrožen ukoliko se tu napravi razlika, s obzirom na to da žene koje koriste naknadu za porodiljsko odsustvo, koje su vlasnice preduzeća ili radnji, kada to pravo prenesu na nekog drugog, taj drugi mora da plaća doprinose. Ukoliko bi se tu napravio izuzetak, ceo sistem bi bio doveden u pitanje. Ostali su da traže mogućnost i rešenje za specifičan problem, koji ovde zaista postoji. Prema tome, niko ga ne minimizira. Iskren da budem, saznao sam iz medija za taj problem. Razgovarali smo sa Ministarstvom finansija i rečeno je upravo ovo što vam sada prenosim.
Evo, pokušao sam da vrlo kratko pređem preko svega onoga što smo ovde mogli da čujemo. Činjenica je da se radi o važnom zakonu. Činjenica je da smo imali vrlo dobru raspravu. Kao rezultat toga ćemo prihvatiti jedan značajan broj amandmana koji su predloženi, sa ciljem da dođemo do najboljeg teksta zakona. Hvala vam.

Gospodine ministre, vama i vašim saradnicima u ime poslanika i u svoje ime zahvaljujem.
Zaključujem načelni pretres.
U ponedeljak u 10 časova imaćemo posebnu sednicu na kojoj će nam se, kao što vam je poznato, obratiti predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope gospodin Čavušoglu. Zahvaljujem.