Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, prisutan je 91 narodni poslanik. Da bismo utvrdili broj narodnih poslanika prisutnih u sali molim vas da ubacite identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 97 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od 87, izvinite, više od 84 poslanika, te postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika?

Narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Poštovani poslanici, moram nešto da pitam premijera, odnosno predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, zato što je ovde reč o jednoj vrlo interesantnoj stvari. Naime, pre nekoliko dana, odnosno prošle nedelje, konstatovana je ostavka pojedinih ministara iz Vlade.

Predsednik Vlade, prema Zakonu o Vladi, i to stavu 2. člana 25, ima obavezu da predloži nove ministre Narodnoj skupštini u roku od petnaest dana. Kao što znate, taj rok ističe u utorak.

U Ustavu, u članu 133. stoji da je predsednik Vlade dužan da po prestanku mandata članova Vlade zbog podnošenja ostavke ili razrešenja u skladu sa zakonom pokrene postupak za izbor novog člana Vlade.

Dakle, taj postupak mora biti pokrenut do utorka. Šta je tu problem? Tu je problem što već sa današnjim datumom, danas je četvrtak, 3. mart, mi već sada znamo, i nema šanse da dokažete drugačije, da predsednik Vlade ide u kršenje Ustava.

Zašto u kršenje Ustava? Ako Ustav određuje da se ima, po proceduri i na način utvrđen zakonom, sprovesti postupak predlaganja ministara, a zakon na koji Ustav upućuje utvrđuje rok od petnaest dana, onda je to kršenje i zakona i Ustava.

Kako znam da će do toga doći? Vrlo jednostavno: ili će se prekršiti zakon i Ustav, ili i zakon i Ustav i procedura parlamenta. Mislim da će biti ovo drugo, jer mi nije jasna jedna stvar – ako se ide u rekonstrukciju Vlade smanjenjem broja ministarstava, kao što je najavljeno, ako se ide na to da se biraju novi ministri, ali ne po šemi koja postoji po postojećem Zakonu o ministarstvima, onda je, da bi se dostavila nova imena ministara parlamentu, neophodno promeniti Zakon o ministarstvima.

Da li predsednik Vlade Mirko Cvetković... da li ste ga vi obavestili, predsednice Narodne skupštine, o tome kakva je procedura zakonska, kakva je procedura po Poslovniku za donošenje zakona? Potrebno je da zakon stigne na vreme, da prođe određeno vreme do početka pretresa od momenta kada zakon bude dospeo u Narodnu skupštinu, potrebno je da Narodna skupština prvo raspravlja u načelu, pa da prođe određeni rok da bi se raspravljalo u pojedinostima, jer je to zakon podložan amandmanima, pa tek kada taj zakon bude objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ može da se dostavi predlog ministara u skladu sa tim zakonom. Jer, kako možemo dobiti predlog novih ministara, ako zakon o ministarstvima, koji reguliše koja su ministarstva i koje su nadležnosti, nije stupio na snagu?

Ne možemo dobiti istovremeno te predloge, jer ako prvi predlog dobijemo ovde, u Skupštini Srbije pre nego li bude zakon stupio na snagu, on nije validan, nije važeći.

Drugim rečima, na osnovu ovoga što sam izneo, jedini način da se ovde ispoštuju Ustav i zakon je da taj predlog već danas ovde bude, zakon o ministarstvima. Kada se to završi, imate vikend ispred sebe, imate petak, subotu, nedelju i ponedeljak, i onda možemo da budemo sigurni da ćemo ovo stići da uradimo.

Ono u šta nisam siguran, prema svim najavama koje imam do sada, a to je pitanje za vas, predsednice Narodne skupštine, šta mi sutra radimo? Cela Skupština bruji o tome da sutra parlament neće zasedati, a ako je to tačno, da li ćemo zasedati u subotu? Jer, ako zaseda u nedelju, to je već kasno. Hajde da vidimo šta je naš plan, šta mi radimo da se ne prekrši Ustav i zakon. Ja se kladim da će biti ovako kako sam rekao i da se ništa od ovoga neće promeniti, kao što sam sada izgovorio.

To mene zanima i zanima me da premijer odgovori na ovo pitanje, ako može pisano, ili neka se osvrne makar na ovo što sam danas rekao onog dana kada bude ovde pred nama i kada bude branio svoje predloge. To mi nije jasno, i bilo je nemoguće da se ovo ne pita u situaciji koja postoji.

Premijer ide po Kopaoniku, reklamira se, slika, dobija grdnje od privrednika i istaknutih ekonomista za propast ekonomske politike srpske vlade...

(Predsednik: Vreme.)

Hvala vam. Umesto da je sedeo i završavao ove poslove i razmišljao o tome kako da ispoštuje Ustav i zakon, on se tamo slika.

Gospodine Aligrudiću, rok u kome treba premijer da nas obavesti o predlozima za nove ministre je 15 dana, a to je tačno 8. mart, utorak. Pošto je očigledno da će biti rekonstrukcija Vlade, mi ćemo pre toga svakako dobiti predlog o izmenama Zakona o ministarstvima; zatim ide postupak koji vi niste pomenuli, a to je da će neki ministri podneti ostavke ili ćemo ih razrešavati, a tek onda biramo nove ministre na predlog premijera.

Prema tome, nigde nismo zakasnili, sve se to događa sledeće nedelje. Vi očigledno imate želju da pomognete premijeru i Vladi podsećanjem, i na tome zahvaljujem, ali nismo kasnili.

Narodni poslanik Bojan Đurić ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim da u ime Liberalno-demokratske partije postavim nekoliko pitanja predsedniku Vlade, jer se ona uglavnom tiču ekonomije i energetike, s obzirom na to da ne možemo povodom svih pitanja, ili ne mogu građani Srbije povodom svih pitanja da čekaju taj 8. mart koji ste maločas pominjali, praktično, u nastavku sednice i rasprave koju smo ovde imali pre sedam dana, prošlog četvrtka, kad su bila javna preduzeća i najavljena poskupljenja od kojih su se neka u međuvremenu ostvarila. Prosto, neke elemente moramo da razjasnimo.

Prvo pitanje se odnosi na odluku o poskupljenju struje, koje je premijer u četvrtak najavio obrazlažući zapravo svoju odluku da tu tačku skine sa sednice Vlade, najavljujući je za sledeću sednicu. Tad nam nije rekao da će sledeća sednica uslediti već sutradan, da će biti telefonska i da će praktično biti sprovedeno ono što nam je ovde i najavio, da poskupljenja neće važiti za ona domaćinstva koja mesečno troše manje od 350 kilovata.

Mi smo i tad rekli da to nije dobar reper i da se ne može socijalna slika ili socijalna karta o stanju neke porodice formirati samo na osnovu ukupne mesečne potrošnje. Ne bih da navodim mnogo primera i drastičnih situacija, ali ima mnogo porodica u Srbiji sa malom decom, u kojima radi jedan član domaćinstva, ili ne radi nijedan; ti ljudi će po prirodi stvari zbog potreba svog domaćinstva i svoje dece svakako trošiti više od 350 kilovata. To ne znači da su oni u dobroj socijalnoj situaciji, dobrom socijalnom položaju, a treba da plaćaju struju koja će biti 11 ili 13,5% skuplja.

Ovde se danas raspravlja o zakonu o socijalnoj zaštiti. Na tom zakonu se radi nekoliko godina. Opravdanja da do sad nije bilo načina da se formira relevantna socijalna karta prosto nisu dovoljna i dobra. Nikakva nova energija u Vladi posle 8. marta to neće promeniti, činjenica da će, recimo, ministar Milosavljević, osim te svoje navike da svakog dana vuče kolica po supermarketima reklamirajući šećer ili ulje iz robnih rezervi, imati novu energiju, pa da će sad umesto ministra Dragina nositi te džakove sa poljoprivrednim proizvodima koje je do sad nosio gospodin Dragin neće rešiti ovaj problem.

Drugo pitanje tiče se informacije koju je juče objavio generalni direktor NIS-a, odnosno NIS - Gaspromnjefta, da je dobit te kompanije u prošloj godini bila 16.500.000.000 dinara, znači oko 160.000.000 evra, nešto više od onog iznosa koji je ovde najavio ministar Škundrić. Ono što u ovom trenutku nedostaje kao informacija jeste da li će i kako ta dobit biti raspodeljena, odnosno da li će akcionari NIS-a dobiti deo te dobiti?

To je važno i zbog onih 29% koje ima država, reč je o pedeset miliona evra potencijalnog dobitka budžeta Srbije. Bitno je za one građane koji ovih dana odlučuju da li će odgovoriti na ponudu za kupovinu, odnosno preuzimanje koju je dao NIS, odnosno Gaspromnjeft, da li će prodati svoje akcije. Nije ista situacija kad odlučujete o tome da li ćete prodati akciju u odnosu na to da li imate samo čistu akciju ili ćete u narednim mesecima dobiti deo dobiti. Građani Srbije imaju dvadesetak procenata akcija NIS-a u ovom trenutku, pre završetka prodaje 16. marta. To je u odnosu na ovaj profit koji je objavljen, oko trideset miliona evra, po svakom građaninu dosta ozbiljan iznos, pogotovo u odnosu na iznos od 4,8 evra po akciji koji Gaspromnjeft nudi.

To je pitanje i važna informacija, koju građani treba da dobiju zaključno sa 16. martom. Nadam se da će na ovo pitanje javni odgovor uslediti ranije, jer ako čekamo istek roka od petnaest dana za odgovor na poslaničko pitanje, to će biti 18. mart i građanima takva informacija više ništa neće značiti, kako bi mogli lakše da donesu odluku o prodaji ili zadržavanju akcija u svom portfelju.

Konačno, treće pitanje se odnosi na najavljeno poskupljenje gasa. Generalni direktor i narodni poslanik Dušan Bajatović je juče najavio to poskupljenje koje će stupiti na snagu negde početkom leta. Ovde moram da ponovim još jedno pitanje na koje ne možemo mesecima i godinama da dobijemo odgovor: koliko Srbija plaća hiljadu kubnih metara gasa kad ga kupuje od ruske strane, i to u onoj tački gde taj gas preuzima, dakle na mađarsko - ukrajinskoj granici, ako se ne varam? Kakva je kalkulacija cene gasa? Ne zanima nas kolika je finalna cena gasa za kupce, to svako vidi na svom računu, to je, između ostalog, cena monopolističkog ponašanja jednog javnog preduzeća. Nas zanima kolika je uvozna cena gasa da bismo mogli da vidimo koliki je gubitak Srbije na tom poslu, kako se on finansira i zbog čega se ovde uzimaju krediti u iznosima od više stotina miliona evra. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani građani Srbije, moje pitanje praktično će biti nastavak pitanja koje sam postavio Vladi prošlog četvrtka na sednici koja je posvećena pitanjima Vladi svakog poslednjeg četvrtka u mesecu. Nažalost, imao sam utisak da je gospodin Škundrić, ministar energetike, želeo da mi odgovori, ali po Poslovniku nije imao pravo. Tražio sam da se građani Kraljeva oslobode povećanja cene električne energije za 2011. godinu.

Ovim putem direktno pitam ministra energetike da li će uvažiti ono što sam prošle nedelje tražio, kad su u pitanju građani Kraljeva, ponavljam, da se u 2011. godini na njih ne odnosi povećanje cene električne energije. Postoje kategorije stanovništva koje će biti subvencionisane; praktično, ovim tražim za sve građane Kraljeva, kako za one koji imaju potrošnju u privredi, koja je u Kraljevu posrnula, tako i za ostale stanovnike Kraljeva, s obzirom na to da ne postoji nijedno domaćinstvo u Kraljevu, što su komisije ovih dana konstatovale, koje nema oštećenja od zemljotresa.

Moram da kažem i to da je uopšte poskupljenje električne energije jedna potpuno suvišna stvar u ovom trenutku za građane Srbije, jer povećanje od 15% je izuzetno veliko. Želim da napomenem samo to da u ovoj zemlji u poslednjih četiri-pet godina niko nije imao povećanje ličnog dohotka od 15%, a mi samo na jednom artiklu tako proizvoljno povećamo cenu 15%, kao da to nije ništa, kao da je to povećanje od 0,5%.

Želim da napomenem i to da se za bilo koje povećanje penzija ili plata ova država po četiri-pet puta konsultuje sa Međunarodnim monetarnim fondom, da li to povećanje, pa onda daje jedan deo u aprilu, u oktobru, pa jedan deo do kraja godine... Da li neko iz vladajuće garniture uopšte pita MMF da li građani Srbije mogu da se opterete takvim povećanjem koje iznosi, samo kad je u pitanju električna energija, 15,5%? Da li je to normalno, videli smo u jednoj emisiji, gospodin Škundrić kaže da mi to u velikoj meri izvozimo, da nešto što imamo podignemo 15,5%? To je stvarno besmisleno.

To je, u krajnjoj meri, neodgovorno prema građanima Srbije. I oni koji primaju lične dohotke nemaju nikakvo povećanje godinama, a mnogo je onih koji praktično ništa ni ne primaju. Ako sad direktno ili indirektno, kako hoćete, povećamo cenu nekim ljudima koji se bave proizvodnjom, koji plaćaju milion ili dva dinara električnu energiju, da li su ovi koji podižu cenu svesni da će u tim firmama ljudi morati da otpuste dva, tri čoveka samo zbog tog povećanja?

Onda ćete svakog dana u Srbiji imati sve više i više onih koji ne rade. Glavna floskula, glavna predizborna priča ove vladajuće garniture bila je – nova radna mesta, a mi sve činimo u stvari suprotno, da napravimo što više socijalnih kategorija.

Još jedanput molim i Vladu i ministra da preispitaju svoju odluku, jer ne možemo mi da kažemo ovde (kada sam to pitanje postavio nisam stigao zbog vremena da kažem) – znate, uspeli smo da to ne bude 1. marta, nego 1. aprila, zato što je grejna sezona. Gospodo draga, nova grejna sezona će brzo doći, a građani Srbije nikakvo povećanje plata do oktobra neće imati. Ako ne plate sada, počeće da plaćaju ogromne cifre u oktobru, novembru i decembru. Ljudi u Srbiji jednostavno više ne mogu da izdrže, ljudi će pasti u dužničko ropstvo, a svi mi ovde... naravno, vi koji ste u vladajućoj koaliciji snosite veliku odgovornost. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Dragan Todorović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavljam da su i drugi šefovi poslaničkih grupa dobili pismo, poziv od predstavnika OEBS-a da dođu na okrugli sto povodom prezentacije radne verzije zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Ovde imate da će na ovom okruglom stolu učestvovati OEBS, Ministarstvo pravde Republike Srbije i USAID. Postavlja se pitanje kako je uopšte moguće da se ovako nešto dešava u našoj državi?

Pre svega, pretpostavljam da je svima poznato da je OEBS organizacija koja je osnovana 1975. godine u Helsinkiju kao organizacija koja bi trebalo da se brine za bezbednost u Evropi. Između ostalog, tu su date smernice i načini kako funkcioniše OEBS. U Deklaraciji o načelima na kojima se uređuju odnosi između država članica u tački Suverena jednakost, poštovanje prava svojstvenih suverenosti kaže se: „Osobito je pravo svake države na međunarodnu ravnopravnost, teritorijalnu celovitost, slobodu i političku nezavisnost“. Imate drugi deo – Nepovredivost granica: „Države članice uzajamno potvrđuju da su sve njihove granice, kao i granice svih država u Evropi, nepovredive, pa će se stoga sada i ubuduće uzdržavati od povrede tih granica“. Teritorijalna celovitost država, kaže: „Države članice poštovaće teritorijalnu celovitost svake države članice“.

Postavljam pitanje: kakav je odnos OEBS-a bio prema Socijalističkoj Federativnoj Republici, kakav je odnos OEBS-a prema Srbiji, kakav je odnos prema Kosovu i Metohiji? Da li se drži ovih činjenica, vezano za osnivački akt? Ne, svima je potpuno jasno da je OEBS samo instrument ostvarivanja ciljeva Amerike i Evropske unije, i da ne samo da nije uradio ništa po pitanju zaštite ovih principa na kojima je osnovan, nego je uradio sve da pomogne da se razbije Savezna Republika Jugoslavija i da se bombarduje.

Možda će ovom okruglom stolu predsedavati Vilijam Voker. Sećate se Vilijama Vokera, on je bio šef misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji, onaj koji je isfabrikovao izveštaj o Račku da bi se Srbija bombardovala. To je organizacija OEBS. Oni treba da nam donose zakone na osnovu kojih treba da funkcioniše država Srbija!

Druga organizacija je USAID. Sa njihovog sajta, kaže – američka organizacija za međunarodni razvoj USAID je nezavisna organizacija savezne vlade, na čelu je upravnik imenovan od strane predsednika. USAID je zadužen za pružanje ekonomske i humanitarne pomoći širom sveta i dobija ukupne spoljne političke smernice od državnog sekretara. Sekretar je Hilari Klinton. Vi znate kakav je njen stav kada je u pitanju Srbija i kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Ovde se kaže – ekonomska i humanitarna delatnost. Kakve to ima veze sa zakonodavnom delatnošću?

Interesantno je, kad pogledate čime se bavi USAID, da vam ne čitam sve, kaže ovde: „... za rad sa Skupština Srbija.“ Pazite: „sa Skupština Srbija“. Pa i onaj na Dedinju bolje govori srpski nego oni. Kaže: „Pomaže članova Skupštine i osoblje uspostavi sopstveni budžet i dugoročno planiranje sistema, tako da parlament može bolje reaguje na potrebe Srbija sa građanima. Pomaže Skupština operacije postanu transparentnije, pruža savete određenim zakonima pred Skupštinu“.

Pogledajte ovo, ljudi moji, i oni da nam predlažu zakone! Aman, da li su ovi normalni iz Ministarstva pravde? Na šta ovo liči?

Da li se OEBS oglasio po pitanju ijednih izbora od 2001. godine, a svi su nelegalni? Da li postoji jedinstven birački spisak? Ne postoji. Zašto nisu rekli jednu jedinu reč?

Oni hoće da govore o finansiranju političkih stranaka. Šta su rekli na činjenice koje je izneo Goran Knežević, da je samo jedan čovek Demokratskoj stranci dao 250.000 evra u vreme predizbornih kampanja? Znaju za to, znaju za pakete koje dajete građanima širom Srbije, znaju i za podmićivanje na izborima. I oni treba da nam pišu zakone?

Vreme.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Shodno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, prisustvuju i Ljiljana Lučić, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, Suzana Paunović, pomoćnik ministra rada i socijalne politike i Nevena Rajković, viši savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SOCIJALNOJ ZAŠTITI (načela)
Primili ste predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, u osnovnom postupku ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i raspodeljuje se na sledeći način: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi, Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde, Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 24 minuta, Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta, Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde, Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će, po ovoj tački dnevnog reda, poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Nikola Krpić Poslaničku grupu PUPS, narodni poslanik Elvira Kovač Poslaničku grupu manjina, narodni poslanik Milisav Petronijević Poslaničku grupu SPS - JS, narodni poslanik Milica Vojić Marković Poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica, narodni poslanik Gordana Rajkov Poslaničku grupu G 17 plus, narodni poslanik Gordana Paunović Milosavljević Poslaničku grupu SRS i narodni poslanik Vesna Pešić Poslaničku grupu LDP.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što pređem na objašnjenja pojedinih odredaba ovog zakona kažem par reči i o razlozima za donošenje novog zakona i o sistemu socijalne zaštite koji je do sada funkcionisao, s obzirom na to da mi i dan-danas primenjujemo Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet još 1991. godine, da je taj zakon pretrpeo jedanaest amandmanskih izmena i da je, uprkos svim tim navedenim izmenama, ovaj zakon postao, nažalost, kočnica u daljim reformama u ovoj oblasti. Naime, on ne prepoznaje jedan broj usluga koje su se u međuvremenu razvile u Srbiji. Ovaj stari zakon nosi sva obeležja rešavanja socijalnih problema u socijalističkim zemljama, ne obezbeđuje dovoljnu zaštitu najsiromašnijih građana i oslanja se na ustanove socijalne zaštite kao jedini organizovani oblik u sistemu socijalne zaštite. Takođe, sistem regulatornih mehanizama u aktuelnom zakonu je zastareo i oslanja se na mali broj instrumenata, koji nemaju kapacitet za očuvanje i unapređenje socijalne zaštite u Srbiji.
Kao posledicu takvih zakonskih rešenja mi smo zatekli predimenzionirani sistem institucija za smeštaj, pre svega, dece i osoba sa invaliditetom. Ilustrativan je u tom pogledu primer ustanova za smeštaj dece i odraslih sa smetnjama u razvoju, koje su uglavnom osnivane u manjim mestima, čak i u selima, daleko od komunikacija i većih gradova, a takve su ustanove, recimo: Kulina, Stari Lec, Stamnica, Stara Moravica i sl.
Ovakva praksa, koja je ove korisnike činila skoro nevidljivim široj javnosti, počivala je na tada uvreženom stavu da ova lica treba skrivati od očiju javnosti, bilo kada je reč o porodici, a nažalost, i državi. Takva pedesetogodišnja tradicija stvorila je prekomerno velike institucije, sa nekoliko stotina, pa do hiljadu korisnika, u kojim su bila smeštena deca sa odraslima, osobe sa invaliditetom i psihijatrijski bolesnici zajedno. Ovakva situacija nametnula je potpuno nov zaokret u sistemu socijalne zaštite i usmeravanje na razvoj usluga i servisa koji obezbeđuju rešavanje socijalnih problema u prirodnom okruženju.
Nakon promena 2000. godine započeti su prvi koraci reforme socijalne zaštite u Srbiji, najpre kroz projektne aktivnosti koje su bile podržane dodatnim budžetskim, ali u velikoj meri i donatorskim sredstvima, da bi stečena iskustva bila pretočena u Strategiju razvoja socijalne zaštite, koja je doneta 2005. godine. Ovaj dokument je, zapravo, bio putokaz za dalju reformu sistema socijalne zaštite i proveru reformskih pravaca.
Paralelno sa ovim aktivnostima na reformi socijalne zaštite, mnoge organizacije civilnog društva takođe su pokretale inicijative i radile na uspostavljanju novih usluga u sistemu socijalne zaštite, posebno u oblasti inkluzije i zaštite osoba sa invaliditetom, usluga za starije sugrađane, sprečavanju porodičnog nasilja i sl.
Pristup kojeg smo se držali – da u praksi stičemo iskustva i proverimo sve moguće pravce razvoja sistema socijalne zaštite pre nego što ih pretočimo u zakonska rešenja – pokazao se ispravnim. Mnoge zemlje u okruženju krenule su u reformu donevši prvo nove zakone o socijalnoj zaštiti.
Međutim, to je stvorilo veliki broj teškoća u funkcionisanju sistema, jer su zakoni sadržali rešenja za čiju primenu nisu bili stvoreni odgovarajući preduslovi. U tom pogledu treba navesti primere Rumunije, Bugarske, Hrvatske, koje su prvo donele zakone, da bi te zakone morale da menjaju jer su se neka rešenja, pre svega o decentralizaciji, pokazala u praksi prilično problematičnim.
Imajući u vidu ova iskustva, dakle i pozitivna i negativna, i naša i zemalja u okruženju, zakon o socijalnoj zaštiti koji je danas pred vama predstavlja finalizaciju jedne etape reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji. Ovaj zakon je zasnovan na velikom broju u praksi testiranih rešenja i smatramo da su danas stvoreni uslovi i obezbeđena sredstva za potpuniju, bolju i adekvatniju socijalnu zaštitu.
Takođe, treba imati u vidu i vreme kada se ovaj zakon donosi, dakle, u uslovima velike ekonomske krize koja je pogodila i Srbiju, koja je imala stravične, kako ekonomske tako i socijalne posledice. Naime, posle značajnog pada stope siromaštva do 2008. godine, kada je više nego prepolovljena u odnosu na 2000. godinu, krajem 2008. godine počinje se osećati uticaj svetske ekonomske krize, a 2009. i 2010. godine dolazi do porasta stope siromaštva. U poslednje dve godine broj apsolutno siromašnih se povećao na oko 130.000.
Prema podacima Svetske banke, Srbija spada u zemlje sa visokom stopom siromaštva, zajedno sa BiH, Bugarskom, Makedonijom i Crnom Gorom, a u nešto povoljnijem je položaju u odnosu na Rumuniju i Albaniju, koje imaju izrazito visoku stopu siromaštva.
Tekst zakona koji je danas pred vama predstavlja rezultat svih stečenih iskustava, provera i deo je reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji koja je započeta još 2001. godine, ali i pokušaj da se pronađu najbolja rešenja za zaštitu najugroženijih građana u Srbiji i da se po rešenjima za zaštitu najsiromašnijih i posebno ugroženih stanovnika približimo zemljama Evropske unije.
Načela na kojima novi zakon počiva su u skladu sa međunarodno prihvaćenim standardima, a odnose se na poštovanje najboljeg interesa korisnika, njegovu aktivnu ulogu u definisanju i izboru usluga, razvoj usluga na lokalnom nivou i rešavanje problema građana u najmanje restriktivnom okruženju i bez izdvajanja iz sredine u kojoj žive.
Spomenuću desetak novih zakonskih rešenja koja predstavljaju istovremeno i srž reformi u ovoj oblasti. Pre svega, radi se o povećanju broja korisnika svih usluga socijalne zaštite, posebno broja korisnika novčanih davanja; zatim, većim novčanim iznosima za najsiromašnije; aktivaciji korisnika novčane pomoći, drugim rečima, o pomoći da ti ljudi izađu iz stanja socijalnih potreba i da ne žive od socijalne pomoći, već da nađu posao; zatim, decentralizaciji usluga i pružalaca usluga socijalne zaštite; namenskim transferima za razvoj usluga na lokalnom nivou; standardizaciji usluga socijalne zaštite na celoj teritoriji Republike Srbije; licenciranju svih pružalaca usluga; akreditaciji svih programa rada sa korisnicima i obuci zaposlenih i uvođenju socijalne komore kao regulatornog mehanizma; zatim, tu je partnerstvo i rad javnog, privatnog i nevladinog sektora, što je jedna potpuna novina, i pružanje usluga korisnicima u njihovom prirodnom okruženju.
Kao što smo rekli, novo zakonsko rešenje omogućava povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnijih, veća novčana davanja za postojeće korisnike. Novčana socijalna pomoć, kao novčana naknada koja je namenjena zaštiti najsiromašnijih slojeva stanovništva, po svojoj suštini i nameni je istovetna sa naknadama koje su se u prethodnim zakonskim rešenjima nazivale – materijalno obezbeđenje porodice.
Sadašnje procene govore da će broj korisnika biti povećan između 50 i 60%, odnosno za najmanje 80.000 novih korisnika, te da će zbog povećanih iznosa i većeg broja korisnika izdvajanja iz budžeta za novčanu pomoć biti veća za oko 70-80%. Te promene će se pre svega odraziti na višečlana domaćinstva, domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad i na jednoroditeljske porodice, odnosno na samohrane roditelje.
Prema dosadašnjim rešenjima, iznos ukupne socijalne pomoći se veoma malo povećavao sa povećanjem broja članova domaćinstva. Tako je, na primer, četvoročlano domaćinstvo dobijalo pomoć koja je svega 7% ili za 730 dinara bila veća od pomoći koju je dobijalo tročlano domaćinstvo. Pored toga, iznos i pomoć se nisu razlikovali u zavisnosti od demografske strukture domaćinstva i nije pravljena razlika između dece i odraslih članova domaćinstva po potrošnji.
Novo zakonsko rešenje polazi od definisanja osnovice za utvrđivanje novčane socijalne pomoći, koja je ujedno jednaka dosadašnjem nivou minimalne socijalne sigurnosti za pojedinca. Za svakog dodatnog odraslog člana domaćinstva ova osnovica se uvećava za 50%, a za decu do 30% od osnovice. Dodatno se novčana socijalna pomoć uvećava za 20% za pojedinca, odnosno domaćinstvo u kome su svi članovi nesposobni za rad, kao i za samohrane roditelje.
Navešću samo dva primera, radi ilustracije. Pomoć za pojedince, prema poslednjim podacima, za februar ove godine iznosila je 6.043 dinara, a sada će, po novom zakonu, korisnik, kao radno nesposoban, umesto dosadašnja 6.043 dinara dobijati 7.251 dinar; samohrani roditelj sa dvoje dece je po važećem zakonu imao 10.574 dinara, a po novom zakonu će imati 12.170 dinara.
Takođe treba imati u vidu da porodice sa decom dobijaju i dečiji dodatak za decu školskog uzrasta, što znači da je novčana socijalna pomoć za porodicu sa dvoje dece jednaka minimalnoj zaradi u Srbiji, koja trenutno iznosi 17.000 dinara.
Sigurno će se najveći broj primedaba odnositi na ove iznose, verujem da će se i većina poslanika složiti da su to relativno mali iznosi, ali imajući u vidu našu ekonomsku i finansijsku situaciju, to je u ovom trenutku odraz realnih mogućnosti. Takođe, ako uporedimo sa nekim zemljama regiona videćete da ti iznosi nisu tako mali. U Bugarskoj se, recimo, ti iznosi kreću od 39 evra za samohranog roditelja do maksimalnih 120 evra za bračni par sa dvoje dece; u Crnoj Gori ovi iznosi se kreću od 63 evra za pojedinca do 120 evra za petočlano i višečlano domaćinstvo.
Novim zakonskim rešenjima takođe je proširen i pojam lica koja su nesposobna za rad, među koja su uključene žene preko 60 godina i muškarci preko 65 godina, mladi na školovanju na tercijarnom nivou obrazovanja, lica koja se brinu o članu sa težim i teškim invaliditetom i trudnice. Za domaćinstva u kojima su svi nesposobni za rad predviđen je i povoljniji imovinski cenzus, te pravo mogu da ostvare oni koji poseduju do jednog hektara zemlje bez stavljanja zemlje pod hipoteku.
Takođe, radno sposobni mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć i ako imaju preko pola hektara zemlje, ako daju saglasnost za upis hipoteke. Dosadašnji zakon je ograničavao iznose na petočlano i višečlano domaćinstvo, a novi zakon pomera ovu granicu na šestočlano domaćinstvo. Doduše, i dalje ostaje isti iznos novčane pomoći za šestočlano domaćinstvo i domaćinstvo sa više od šest članova, ali finansijske mogućnosti su takve da je jedino ovo pomeranje bilo moguće.
U konceptualnom smislu, značajna novina je isticanje proaktivne uloge korisnika i otvaranje mogućnosti za njihovu aktivaciju. Nakon adekvatne pripreme sistema i u sredinama u kojima to bude realno ostvarljivo, zakon predviđa mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore, individualne akcione planove sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Korisnik je po zakonu obavezan da prihvati posao, javne radove i druge poslove, a uslovi će biti razrađeni u podzakonskom aktu. Predviđaju se i posebni protokoli sa Nacionalnom službom za zapošljavanje kako bi se povećale mogućnosti za zapošljavanje radno sposobnih korisnika pomoći.
Moram istaći da smo razmišljali o tome da u zakon uvedemo mogućnost socijalnog preduzetništva, ali nakon što smo videli iskustva zemalja Evropske unije, da jedino Španija ima poseban zakon koji reguliše socijalno preduzetništvo, ostavili smo da novi zakon o zadrugama reguliše mogućnost uvođenja i socijalnog preduzetništva, što će biti kompatibilno sa nekim rešenjima iz ovog zakona.
Dozvolite mi da sada kažem par reči i o novim uslugama u sistemu socijalne zaštite. Pre svega, akcenat stavljamo na razvoj sistema usluga u zajednici, a smeštaj u ustanove, odnosno domove, što je do sada bila praksa, samo je jedna od usluga, za kojom se poseže ako se podrška ne može obezbediti u nekom obliku koji je manje restriktivan, kao što su roditeljstvo, kada je reč o deci bez roditeljskog staranja, ili dnevni boravak, stanovanje uz podršku, pomoć u kući ili servis personalnih asistenata, kada se radi o osobama sa invaliditetom.
Ponuđena rešenja podržavaju i afirmišu porodicu, odnosno porodično okruženje, koje je najbolji okvir zaštite osetljivih grupa, te podsticanje razvoja roditeljstva, usluga dnevnih centara, kućne nege i pomoći i drugih usluga socijalne zaštite.
U zakonu su dodate i nove usluge koje su u praksi socijalne zaštite do sada bile nedovoljno prepoznate, kao što su usluge za žrtve nasilja u porodici, zlostavljanja, zanemarivanja, žrtve trgovine ljudima, osobe koje se suočavaju sa teškoćama usled poremećenih odnosa u porodici, zavisnosti od alkohola, droga ili zbog drugih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja.
Mnoge od pobrojanih usluga već duže vreme su razvijane uz podršku lokalnih samouprava, sredstava iz republičkog budžeta ili donatorskih sredstava. Razvoj ovih usluga doprineo je u značajnoj meri procesu deinstitucionalizacije u Srbiji. Ovom procesu takođe je doprineo razvoj roditeljstva, na kome je intenzivno rađeno u prethodnim godinama. Zahvaljujući ovom procesu, broj dece bez roditeljskog staranja u institucijama je smanjen u poslednjih sedam godina sa oko dve hiljade na 700; istovremeno, broj dece na hraniteljstvu je povećan sa 1.800 na 5.159 dece, koliko trenutno ima u hraniteljskim porodicama. Međutim, smanjenje broja korisnika u institucijama, posebno dece sa smetnjama u razvoju, i pored svih napora koje činimo mnogo je sporije, jer nedostaju servisi podrške u lokalnoj zajednici.
Zakon, upravo zbog razvoja usluga na lokalnom nivou, podržava proces decentralizacije kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja sistema socijalne zaštite, ali zadržavajući na republičkom nivou usluge koje su od posebnog značaja, kao što su novčana socijalna pomoć, institucije za smeštaj osoba sa invaliditetom, dece sa smetnjama u razvoju i dece sa poremećajem u ponašanju.
Zakonska rešenja su takva da obezbeđuju uslove i predviđaju mehanizme za preuzimanje odgovornosti lokalne samouprave za zadovoljavanje potreba građana u sistemu socijalne zaštite, prvenstveno razvojem usluga koje podržavaju život u zajednici. Dve najprisutnije usluge su: dnevni boravak (razvijen u 65 opština i gradova u Srbiji) i pomoć u kući (razvijena u 98 opština i gradova u zemlji). Međutim, ostaje problem finansijske održivosti ovih i drugih usluga, pa zakon predviđa mogućnost da se iz republičkog budžeta pomoću namenskih transfera finansira razvoj ovih usluga u manje razvijenim opštinama. Posebnom zamahu u razvoju ovih usluga treba da doprinese i mogućnost da pod ravnopravnim uslovima usluge mogu pružati javne ustanove, nevladine organizacije i privatni sektor.
U funkcionisanju socijalne zaštite poseban problem predstavlja pružanje usluga korisnicima sa višestrukim problemima, posebno onim koji zalaze u domen zdravstva i socijalne zaštite. U ovom momentu, u ustanovama za smeštaj starih od ukupno devet hiljada korisnika najveći broj je u potpunosti ili u najvećoj meri zavisan od medicinske nege, oko 80%. U sistemu socijalne zaštite na smeštaju je oko dve hiljade lica sa različitim vrstama duševnih bolesti i oko tri hiljade korisnika sa smetnjama u razvoju. Za ove ljude od presudnog značaja je uspostavljanje socijalno-zdravstvenih ustanova, jer će im biti omogućen bolji kvalitet zdravstvene nege, veći broj lekara, medicinskog osoblja i drugo.
Sve usluge socijalne zaštite, u skladu sa odredbama zakona, biće standardizovane. Standardizacija usluga izvršiće se na podzakonskom nivou i doprineće da se svaka usluga pruža sa istim kvalitetom i na način koji u najvećoj meri garantuje zadovoljenje potreba korisnika, bez obzira na to u kom delu Srbije se pruža, kao i na to da li je pruža javna ustanova, nevladina organizacija ili privatni preduzetnik.
Spomenuli smo namenske transfere jedinicama lokalnih samouprava. Namenski transferi su, kao što ste čuli, predviđeni za one usluge socijalne zaštite koje su u nadležnosti lokalnih samouprava. Suština namenskih transfera je dobrim delom u tome da se u različitim delovima zemlje omogući ravnomerni razvoj sistema socijalne zaštite, u skladu sa lokalnim potrebama korisnika. U 122 opštine u Srbiji doneti su strateški planovi za razvoj socijalne zaštite u kojima su opštine prepoznale usluge koje su njihovim građanima potrebne. Kada konkurišu za sredstva opštine se pozivaju na strateški plan i daju garanciju da će usluge biti održive i nakon okončanja projekta. Opštine su sufinansirale uspostavljanje usluga u iznosima od pet do deset posto. Ova iskustva pretočena su u zakonske norme o namenskim transferima.
Postoje tri grupe namenskih transfera. Prvi tip namenskih transfera namenjen je za opštine i gradove koji se nalaze ispod republičkog proseka u skladu sa propisima kojima se uređuje razvrstavanje jedinica lokalne samouprave prema stepenu razvijenosti. Preko 75% lokalnih samouprava moći će da konkuriše za namenske transfere.
Drugi tip namenskih transfera namenjen je lokalnim samouprava u kojima se nalaze ustanove za domski smeštaj u transformaciji. Ove lokalne samouprave nalaze se pred posebnim izazovom da preuzmu finansiranje vaninstitucionalnih usluga koje se razvijaju u ustanovama za domski smeštaj koje smanjuju svoje smeštajne kapacitete. Namenski transferi bi trebalo da omoguće pokrivanje tranzicionih troškova koje ovakvi procesi neminovno nameću.
Treći tip namenskih transfera namenjen je za razvoj inovativnih usluga u sistemu socijalne zaštite. Ova sredstva bi bila namenjena i za razvoj usluga za koje postoji poseban interes na nacionalnom nivou, a koji ne mora nužno da bude identifikovan i na lokalnom nivou. Suštinski, ovaj tip namenskih transfera, pre svega kada je u pitanju institucionalizacija, koristi dobra iskustva Fonda za socijalne inovacije, koji je značajno doprineo reformama u ovoj oblasti.
Podzakonskim aktima se utvrđuje visina namenskog transfera, kriterijumi za njegovu raspodelu po pojedinim jedinicama lokalne samouprave, kriterijumi za učešće lokalne samouprave i dinamika prenosa sredstava. Namenski transferi će se dodeljivati putem konkursa za usluge koje su u skladu sa lokalnim strategijama razvoja socijalne zaštite, uz odobravanje višegodišnjeg finansiranja i obaveznog finansijskog učešća lokalnih samouprava.
Novi zakon posebnu pažnju poklanja kvalitetu stručnog rada i kontroli kvaliteta usluga koje se u sistemu obezbeđuju. Predviđeno je i osnivanje socijalne komore za sve koji obavljaju poslove iz oblasti socijalne zaštite, bilo da su u javnom, civilnom ili privatnom sektoru. Socijalna komora će izdavati, obnavljati i oduzimati licencu radnicima u socijalnoj zaštiti i voditi registar članova. Licence bi se izdavale na šest godina. Komora će imati i svoj profesionalni kodeks.
Posebno želim da naglasim da je od 2008. godine do sada oko osam hiljada stručnjaka iz oblasti socijalne zaštite dobilo sertifikate o završenim programima obuke i da su do sada akreditovana 103 programa obuke. Akreditovani programi obuke namenjeni su podizanju znanja i veština za rad sa korisnicima; već otpočet proces obuka omogućiće da se u kratkom vremenskom periodu izvrši licenciranje stručnih radnika, u skladu sa ovim zakonom.
Prema ovom zakonu, pored stručnih radnika licenciranju podležu i organizacije koje pružaju usluge u zajednici, usluge porodičnog smeštaja i usvojenja, kao i domskog smeštaja. U postupku licenciranja proveravaće se da li su ispunjeni kriterijumi i standardi za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite, a samim tim i za dobijanje licence. Licenca se izdaje na šest godina. Posebno je značajno što će u postupku licenciranja pažnju posvetiti načinu rada sa korisnicima, dovoljnom broju licenciranih kadrova, kvalitetu i uslovima u kojima se usluga pruža i slično.
Takođe želim da naglasim da će po stupanju zakona na snagu postupak licenciranja biti obavezan za sve nove i dosadašnje pružaoce usluga, dakle, državne domove, privatne domove, dnevni boravak i slično.
Zakonom je predviđeno funkcionisanje republičkog i pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, Zavod za socijalnu zaštitu, prema opredeljenju ovog zakona, treba da bude vodeća institucija za unapređenje i rad sistema socijalne zaštite. Zavodi treba da predstavljaju sponu između nauke i prakse, da stalnim praćenjem znanja u oblasti socijalne zaštite daju predloge za promene u sistemu.
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši nadležno ministarstvo za poslove socijalne zaštite.
Zakonom su detaljno uređena pitanja izbora i razrešenja direktora centara za socijalni rad, kao najvažnije institucije socijalne zaštite, kao i pitanja u vezi sa upravnim, nadzornim odborom centra za socijalni rad ali i drugih pružalaca usluga.
Kao što je ranije rečeno, jednu od novina u zakonu predstavlja partnerstvo javnog, civilnog i privatnog sektora. Potrebno je naglasiti da smo do sada imali dobrih primera kada je reč o privatnom sektoru i NVO kao pružaocima usluga, ali i dosta problema, posebno kada je reč o osnivanju privatnih domova za smeštaj starijih sugrađana. Naime, mnogi privatnici su zbog nepreciznih zakonskih rešenja osnivali domove za smeštaj kao pansione, koji su funkcionisali bez nadzora i kontrole bilo kog nadležnog organa. Zbog toga je tokom 2010. godine do februara ove godine izdato 46 zabrana za rad i izvršeno zatvaranje domova koji su radili bez dozvole.
No, i pored toga, u Srbiji danas funkcioniše preko 67 privatnih domova sa dozvolom za rad Ministarstva, sa preko 1100 mesta za smeštaj, od čega je njih 28 dobilo dozvolu u 2010. godini. U Beogradu privatnih domova ima 52, u Vojvodini osam i u unutrašnjosti Srbije sedam.
Pored konkurencije ova tri sektora, što će rezultirati boljim kvalitetom usluga, ovaj vid partnerstva omogućiće i dugotrajniju mogućnost zapošljavanja određenog broja nezaposlenih lica, oslobodiće deo budžetskih sredstava koja bi inače bila utrošena za izgradnju domova, što će stvoriti uslove za pomoć u drugim sferama socijalne zaštite.
Donošenjem ovog zakona, izradom pratećih podzakonskih akata, koji će biti dovršeni do juna meseca ove godine, sistem socijalne zaštite u Srbiji će biti koncipiran u skladu sa standardima međunarodnih dokumenata. Realizovaće se niz ciljeva definisanih Strategijom razvoja socijalne zaštite, stvoriće se normativno-pravni osnov za dalji razvoj sistema socijalne zaštite, unaprediće se kvalitet usluga socijalne zaštite u Srbiji, a povoljno će uticati i na povećanje socijalne uključenosti.
U budžetu za 2011. godinu obezbeđeno je 2,7 milijardi dinara za finansiranje prava iz ovog zakona.
Na kraju želim samo da kažem da je javna rasprava o izradi zakona trajala od decembra 2009. godine do juna 2010. godine, da je uključila preko dve hiljade učesnika, dakle, stručnu javnost, Asocijaciju centara za socijalni rad, Udruženje stručnih radnika u socijalnoj zaštiti, reprezentativne sindikate zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, nevladine organizacije, predstavnike visokoškolskih ustanova.
Možda će neko staviti primedbu da zakon predviđa izradu većeg broja podzakonskih akata, što je tačno, međutim, na ovaj korak smo se odlučili upravo zbog prakse sa starim zakonom, gde je pojedina zakonska rešenja vreme pregazilo ili demantovalo; onda je ta zakonska rešenja teže demantovati nego podzakonska akta. Upravo je to bio razlog zašto smo zakonom definisali okvire, standarde i ono što je neophodno da se definiše kada je oblast socijalne zaštite u pitanju, a sve drugo smo preneli na podzakonska akta, koja je, kao što sam naglasio, daleko lakše menjati i prilagođavati realnim društvenim okolnostima i potrebama pre svega korisnika.
Takođe, želim da istaknem da su veliku podršku u izradi Predloga zakona dali UNDP, DFID, UNICEF, MMF, Svetska banka, ističući da su rešenja iz ovog predloga zakona u skladu sa svim važećim međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Mi ćemo biti spremni da i tokom rasprave u načelu i posebno tokom rasprave o amandmanima prihvatimo sve ono što će poboljšati tekst i kvalitet ovog zakona. Hvala.