Vreme.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Shodno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, prisustvuju i Ljiljana Lučić, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, Suzana Paunović, pomoćnik ministra rada i socijalne politike i Nevena Rajković, viši savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SOCIJALNOJ ZAŠTITI (načela)
Primili ste predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, u osnovnom postupku ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i raspodeljuje se na sledeći način: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi, Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde, Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 24 minuta, Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta, Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde, Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi, Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će, po ovoj tački dnevnog reda, poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Nikola Krpić Poslaničku grupu PUPS, narodni poslanik Elvira Kovač Poslaničku grupu manjina, narodni poslanik Milisav Petronijević Poslaničku grupu SPS - JS, narodni poslanik Milica Vojić Marković Poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica, narodni poslanik Gordana Rajkov Poslaničku grupu G 17 plus, narodni poslanik Gordana Paunović Milosavljević Poslaničku grupu SRS i narodni poslanik Vesna Pešić Poslaničku grupu LDP.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što pređem na objašnjenja pojedinih odredaba ovog zakona kažem par reči i o razlozima za donošenje novog zakona i o sistemu socijalne zaštite koji je do sada funkcionisao, s obzirom na to da mi i dan-danas primenjujemo Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet još 1991. godine, da je taj zakon pretrpeo jedanaest amandmanskih izmena i da je, uprkos svim tim navedenim izmenama, ovaj zakon postao, nažalost, kočnica u daljim reformama u ovoj oblasti. Naime, on ne prepoznaje jedan broj usluga koje su se u međuvremenu razvile u Srbiji. Ovaj stari zakon nosi sva obeležja rešavanja socijalnih problema u socijalističkim zemljama, ne obezbeđuje dovoljnu zaštitu najsiromašnijih građana i oslanja se na ustanove socijalne zaštite kao jedini organizovani oblik u sistemu socijalne zaštite. Takođe, sistem regulatornih mehanizama u aktuelnom zakonu je zastareo i oslanja se na mali broj instrumenata, koji nemaju kapacitet za očuvanje i unapređenje socijalne zaštite u Srbiji.
Kao posledicu takvih zakonskih rešenja mi smo zatekli predimenzionirani sistem institucija za smeštaj, pre svega, dece i osoba sa invaliditetom. Ilustrativan je u tom pogledu primer ustanova za smeštaj dece i odraslih sa smetnjama u razvoju, koje su uglavnom osnivane u manjim mestima, čak i u selima, daleko od komunikacija i većih gradova, a takve su ustanove, recimo: Kulina, Stari Lec, Stamnica, Stara Moravica i sl.
Ovakva praksa, koja je ove korisnike činila skoro nevidljivim široj javnosti, počivala je na tada uvreženom stavu da ova lica treba skrivati od očiju javnosti, bilo kada je reč o porodici, a nažalost, i državi. Takva pedesetogodišnja tradicija stvorila je prekomerno velike institucije, sa nekoliko stotina, pa do hiljadu korisnika, u kojim su bila smeštena deca sa odraslima, osobe sa invaliditetom i psihijatrijski bolesnici zajedno. Ovakva situacija nametnula je potpuno nov zaokret u sistemu socijalne zaštite i usmeravanje na razvoj usluga i servisa koji obezbeđuju rešavanje socijalnih problema u prirodnom okruženju.
Nakon promena 2000. godine započeti su prvi koraci reforme socijalne zaštite u Srbiji, najpre kroz projektne aktivnosti koje su bile podržane dodatnim budžetskim, ali u velikoj meri i donatorskim sredstvima, da bi stečena iskustva bila pretočena u Strategiju razvoja socijalne zaštite, koja je doneta 2005. godine. Ovaj dokument je, zapravo, bio putokaz za dalju reformu sistema socijalne zaštite i proveru reformskih pravaca.
Paralelno sa ovim aktivnostima na reformi socijalne zaštite, mnoge organizacije civilnog društva takođe su pokretale inicijative i radile na uspostavljanju novih usluga u sistemu socijalne zaštite, posebno u oblasti inkluzije i zaštite osoba sa invaliditetom, usluga za starije sugrađane, sprečavanju porodičnog nasilja i sl.
Pristup kojeg smo se držali – da u praksi stičemo iskustva i proverimo sve moguće pravce razvoja sistema socijalne zaštite pre nego što ih pretočimo u zakonska rešenja – pokazao se ispravnim. Mnoge zemlje u okruženju krenule su u reformu donevši prvo nove zakone o socijalnoj zaštiti.
Međutim, to je stvorilo veliki broj teškoća u funkcionisanju sistema, jer su zakoni sadržali rešenja za čiju primenu nisu bili stvoreni odgovarajući preduslovi. U tom pogledu treba navesti primere Rumunije, Bugarske, Hrvatske, koje su prvo donele zakone, da bi te zakone morale da menjaju jer su se neka rešenja, pre svega o decentralizaciji, pokazala u praksi prilično problematičnim.
Imajući u vidu ova iskustva, dakle i pozitivna i negativna, i naša i zemalja u okruženju, zakon o socijalnoj zaštiti koji je danas pred vama predstavlja finalizaciju jedne etape reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji. Ovaj zakon je zasnovan na velikom broju u praksi testiranih rešenja i smatramo da su danas stvoreni uslovi i obezbeđena sredstva za potpuniju, bolju i adekvatniju socijalnu zaštitu.
Takođe, treba imati u vidu i vreme kada se ovaj zakon donosi, dakle, u uslovima velike ekonomske krize koja je pogodila i Srbiju, koja je imala stravične, kako ekonomske tako i socijalne posledice. Naime, posle značajnog pada stope siromaštva do 2008. godine, kada je više nego prepolovljena u odnosu na 2000. godinu, krajem 2008. godine počinje se osećati uticaj svetske ekonomske krize, a 2009. i 2010. godine dolazi do porasta stope siromaštva. U poslednje dve godine broj apsolutno siromašnih se povećao na oko 130.000.
Prema podacima Svetske banke, Srbija spada u zemlje sa visokom stopom siromaštva, zajedno sa BiH, Bugarskom, Makedonijom i Crnom Gorom, a u nešto povoljnijem je položaju u odnosu na Rumuniju i Albaniju, koje imaju izrazito visoku stopu siromaštva.
Tekst zakona koji je danas pred vama predstavlja rezultat svih stečenih iskustava, provera i deo je reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji koja je započeta još 2001. godine, ali i pokušaj da se pronađu najbolja rešenja za zaštitu najugroženijih građana u Srbiji i da se po rešenjima za zaštitu najsiromašnijih i posebno ugroženih stanovnika približimo zemljama Evropske unije.
Načela na kojima novi zakon počiva su u skladu sa međunarodno prihvaćenim standardima, a odnose se na poštovanje najboljeg interesa korisnika, njegovu aktivnu ulogu u definisanju i izboru usluga, razvoj usluga na lokalnom nivou i rešavanje problema građana u najmanje restriktivnom okruženju i bez izdvajanja iz sredine u kojoj žive.
Spomenuću desetak novih zakonskih rešenja koja predstavljaju istovremeno i srž reformi u ovoj oblasti. Pre svega, radi se o povećanju broja korisnika svih usluga socijalne zaštite, posebno broja korisnika novčanih davanja; zatim, većim novčanim iznosima za najsiromašnije; aktivaciji korisnika novčane pomoći, drugim rečima, o pomoći da ti ljudi izađu iz stanja socijalnih potreba i da ne žive od socijalne pomoći, već da nađu posao; zatim, decentralizaciji usluga i pružalaca usluga socijalne zaštite; namenskim transferima za razvoj usluga na lokalnom nivou; standardizaciji usluga socijalne zaštite na celoj teritoriji Republike Srbije; licenciranju svih pružalaca usluga; akreditaciji svih programa rada sa korisnicima i obuci zaposlenih i uvođenju socijalne komore kao regulatornog mehanizma; zatim, tu je partnerstvo i rad javnog, privatnog i nevladinog sektora, što je jedna potpuna novina, i pružanje usluga korisnicima u njihovom prirodnom okruženju.
Kao što smo rekli, novo zakonsko rešenje omogućava povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnijih, veća novčana davanja za postojeće korisnike. Novčana socijalna pomoć, kao novčana naknada koja je namenjena zaštiti najsiromašnijih slojeva stanovništva, po svojoj suštini i nameni je istovetna sa naknadama koje su se u prethodnim zakonskim rešenjima nazivale – materijalno obezbeđenje porodice.
Sadašnje procene govore da će broj korisnika biti povećan između 50 i 60%, odnosno za najmanje 80.000 novih korisnika, te da će zbog povećanih iznosa i većeg broja korisnika izdvajanja iz budžeta za novčanu pomoć biti veća za oko 70-80%. Te promene će se pre svega odraziti na višečlana domaćinstva, domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad i na jednoroditeljske porodice, odnosno na samohrane roditelje.
Prema dosadašnjim rešenjima, iznos ukupne socijalne pomoći se veoma malo povećavao sa povećanjem broja članova domaćinstva. Tako je, na primer, četvoročlano domaćinstvo dobijalo pomoć koja je svega 7% ili za 730 dinara bila veća od pomoći koju je dobijalo tročlano domaćinstvo. Pored toga, iznos i pomoć se nisu razlikovali u zavisnosti od demografske strukture domaćinstva i nije pravljena razlika između dece i odraslih članova domaćinstva po potrošnji.
Novo zakonsko rešenje polazi od definisanja osnovice za utvrđivanje novčane socijalne pomoći, koja je ujedno jednaka dosadašnjem nivou minimalne socijalne sigurnosti za pojedinca. Za svakog dodatnog odraslog člana domaćinstva ova osnovica se uvećava za 50%, a za decu do 30% od osnovice. Dodatno se novčana socijalna pomoć uvećava za 20% za pojedinca, odnosno domaćinstvo u kome su svi članovi nesposobni za rad, kao i za samohrane roditelje.
Navešću samo dva primera, radi ilustracije. Pomoć za pojedince, prema poslednjim podacima, za februar ove godine iznosila je 6.043 dinara, a sada će, po novom zakonu, korisnik, kao radno nesposoban, umesto dosadašnja 6.043 dinara dobijati 7.251 dinar; samohrani roditelj sa dvoje dece je po važećem zakonu imao 10.574 dinara, a po novom zakonu će imati 12.170 dinara.
Takođe treba imati u vidu da porodice sa decom dobijaju i dečiji dodatak za decu školskog uzrasta, što znači da je novčana socijalna pomoć za porodicu sa dvoje dece jednaka minimalnoj zaradi u Srbiji, koja trenutno iznosi 17.000 dinara.
Sigurno će se najveći broj primedaba odnositi na ove iznose, verujem da će se i većina poslanika složiti da su to relativno mali iznosi, ali imajući u vidu našu ekonomsku i finansijsku situaciju, to je u ovom trenutku odraz realnih mogućnosti. Takođe, ako uporedimo sa nekim zemljama regiona videćete da ti iznosi nisu tako mali. U Bugarskoj se, recimo, ti iznosi kreću od 39 evra za samohranog roditelja do maksimalnih 120 evra za bračni par sa dvoje dece; u Crnoj Gori ovi iznosi se kreću od 63 evra za pojedinca do 120 evra za petočlano i višečlano domaćinstvo.
Novim zakonskim rešenjima takođe je proširen i pojam lica koja su nesposobna za rad, među koja su uključene žene preko 60 godina i muškarci preko 65 godina, mladi na školovanju na tercijarnom nivou obrazovanja, lica koja se brinu o članu sa težim i teškim invaliditetom i trudnice. Za domaćinstva u kojima su svi nesposobni za rad predviđen je i povoljniji imovinski cenzus, te pravo mogu da ostvare oni koji poseduju do jednog hektara zemlje bez stavljanja zemlje pod hipoteku.
Takođe, radno sposobni mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć i ako imaju preko pola hektara zemlje, ako daju saglasnost za upis hipoteke. Dosadašnji zakon je ograničavao iznose na petočlano i višečlano domaćinstvo, a novi zakon pomera ovu granicu na šestočlano domaćinstvo. Doduše, i dalje ostaje isti iznos novčane pomoći za šestočlano domaćinstvo i domaćinstvo sa više od šest članova, ali finansijske mogućnosti su takve da je jedino ovo pomeranje bilo moguće.
U konceptualnom smislu, značajna novina je isticanje proaktivne uloge korisnika i otvaranje mogućnosti za njihovu aktivaciju. Nakon adekvatne pripreme sistema i u sredinama u kojima to bude realno ostvarljivo, zakon predviđa mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore, individualne akcione planove sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Korisnik je po zakonu obavezan da prihvati posao, javne radove i druge poslove, a uslovi će biti razrađeni u podzakonskom aktu. Predviđaju se i posebni protokoli sa Nacionalnom službom za zapošljavanje kako bi se povećale mogućnosti za zapošljavanje radno sposobnih korisnika pomoći.
Moram istaći da smo razmišljali o tome da u zakon uvedemo mogućnost socijalnog preduzetništva, ali nakon što smo videli iskustva zemalja Evropske unije, da jedino Španija ima poseban zakon koji reguliše socijalno preduzetništvo, ostavili smo da novi zakon o zadrugama reguliše mogućnost uvođenja i socijalnog preduzetništva, što će biti kompatibilno sa nekim rešenjima iz ovog zakona.
Dozvolite mi da sada kažem par reči i o novim uslugama u sistemu socijalne zaštite. Pre svega, akcenat stavljamo na razvoj sistema usluga u zajednici, a smeštaj u ustanove, odnosno domove, što je do sada bila praksa, samo je jedna od usluga, za kojom se poseže ako se podrška ne može obezbediti u nekom obliku koji je manje restriktivan, kao što su roditeljstvo, kada je reč o deci bez roditeljskog staranja, ili dnevni boravak, stanovanje uz podršku, pomoć u kući ili servis personalnih asistenata, kada se radi o osobama sa invaliditetom.
Ponuđena rešenja podržavaju i afirmišu porodicu, odnosno porodično okruženje, koje je najbolji okvir zaštite osetljivih grupa, te podsticanje razvoja roditeljstva, usluga dnevnih centara, kućne nege i pomoći i drugih usluga socijalne zaštite.
U zakonu su dodate i nove usluge koje su u praksi socijalne zaštite do sada bile nedovoljno prepoznate, kao što su usluge za žrtve nasilja u porodici, zlostavljanja, zanemarivanja, žrtve trgovine ljudima, osobe koje se suočavaju sa teškoćama usled poremećenih odnosa u porodici, zavisnosti od alkohola, droga ili zbog drugih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja.
Mnoge od pobrojanih usluga već duže vreme su razvijane uz podršku lokalnih samouprava, sredstava iz republičkog budžeta ili donatorskih sredstava. Razvoj ovih usluga doprineo je u značajnoj meri procesu deinstitucionalizacije u Srbiji. Ovom procesu takođe je doprineo razvoj roditeljstva, na kome je intenzivno rađeno u prethodnim godinama. Zahvaljujući ovom procesu, broj dece bez roditeljskog staranja u institucijama je smanjen u poslednjih sedam godina sa oko dve hiljade na 700; istovremeno, broj dece na hraniteljstvu je povećan sa 1.800 na 5.159 dece, koliko trenutno ima u hraniteljskim porodicama. Međutim, smanjenje broja korisnika u institucijama, posebno dece sa smetnjama u razvoju, i pored svih napora koje činimo mnogo je sporije, jer nedostaju servisi podrške u lokalnoj zajednici.
Zakon, upravo zbog razvoja usluga na lokalnom nivou, podržava proces decentralizacije kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja sistema socijalne zaštite, ali zadržavajući na republičkom nivou usluge koje su od posebnog značaja, kao što su novčana socijalna pomoć, institucije za smeštaj osoba sa invaliditetom, dece sa smetnjama u razvoju i dece sa poremećajem u ponašanju.
Zakonska rešenja su takva da obezbeđuju uslove i predviđaju mehanizme za preuzimanje odgovornosti lokalne samouprave za zadovoljavanje potreba građana u sistemu socijalne zaštite, prvenstveno razvojem usluga koje podržavaju život u zajednici. Dve najprisutnije usluge su: dnevni boravak (razvijen u 65 opština i gradova u Srbiji) i pomoć u kući (razvijena u 98 opština i gradova u zemlji). Međutim, ostaje problem finansijske održivosti ovih i drugih usluga, pa zakon predviđa mogućnost da se iz republičkog budžeta pomoću namenskih transfera finansira razvoj ovih usluga u manje razvijenim opštinama. Posebnom zamahu u razvoju ovih usluga treba da doprinese i mogućnost da pod ravnopravnim uslovima usluge mogu pružati javne ustanove, nevladine organizacije i privatni sektor.
U funkcionisanju socijalne zaštite poseban problem predstavlja pružanje usluga korisnicima sa višestrukim problemima, posebno onim koji zalaze u domen zdravstva i socijalne zaštite. U ovom momentu, u ustanovama za smeštaj starih od ukupno devet hiljada korisnika najveći broj je u potpunosti ili u najvećoj meri zavisan od medicinske nege, oko 80%. U sistemu socijalne zaštite na smeštaju je oko dve hiljade lica sa različitim vrstama duševnih bolesti i oko tri hiljade korisnika sa smetnjama u razvoju. Za ove ljude od presudnog značaja je uspostavljanje socijalno-zdravstvenih ustanova, jer će im biti omogućen bolji kvalitet zdravstvene nege, veći broj lekara, medicinskog osoblja i drugo.
Sve usluge socijalne zaštite, u skladu sa odredbama zakona, biće standardizovane. Standardizacija usluga izvršiće se na podzakonskom nivou i doprineće da se svaka usluga pruža sa istim kvalitetom i na način koji u najvećoj meri garantuje zadovoljenje potreba korisnika, bez obzira na to u kom delu Srbije se pruža, kao i na to da li je pruža javna ustanova, nevladina organizacija ili privatni preduzetnik.
Spomenuli smo namenske transfere jedinicama lokalnih samouprava. Namenski transferi su, kao što ste čuli, predviđeni za one usluge socijalne zaštite koje su u nadležnosti lokalnih samouprava. Suština namenskih transfera je dobrim delom u tome da se u različitim delovima zemlje omogući ravnomerni razvoj sistema socijalne zaštite, u skladu sa lokalnim potrebama korisnika. U 122 opštine u Srbiji doneti su strateški planovi za razvoj socijalne zaštite u kojima su opštine prepoznale usluge koje su njihovim građanima potrebne. Kada konkurišu za sredstva opštine se pozivaju na strateški plan i daju garanciju da će usluge biti održive i nakon okončanja projekta. Opštine su sufinansirale uspostavljanje usluga u iznosima od pet do deset posto. Ova iskustva pretočena su u zakonske norme o namenskim transferima.
Postoje tri grupe namenskih transfera. Prvi tip namenskih transfera namenjen je za opštine i gradove koji se nalaze ispod republičkog proseka u skladu sa propisima kojima se uređuje razvrstavanje jedinica lokalne samouprave prema stepenu razvijenosti. Preko 75% lokalnih samouprava moći će da konkuriše za namenske transfere.
Drugi tip namenskih transfera namenjen je lokalnim samouprava u kojima se nalaze ustanove za domski smeštaj u transformaciji. Ove lokalne samouprave nalaze se pred posebnim izazovom da preuzmu finansiranje vaninstitucionalnih usluga koje se razvijaju u ustanovama za domski smeštaj koje smanjuju svoje smeštajne kapacitete. Namenski transferi bi trebalo da omoguće pokrivanje tranzicionih troškova koje ovakvi procesi neminovno nameću.
Treći tip namenskih transfera namenjen je za razvoj inovativnih usluga u sistemu socijalne zaštite. Ova sredstva bi bila namenjena i za razvoj usluga za koje postoji poseban interes na nacionalnom nivou, a koji ne mora nužno da bude identifikovan i na lokalnom nivou. Suštinski, ovaj tip namenskih transfera, pre svega kada je u pitanju institucionalizacija, koristi dobra iskustva Fonda za socijalne inovacije, koji je značajno doprineo reformama u ovoj oblasti.
Podzakonskim aktima se utvrđuje visina namenskog transfera, kriterijumi za njegovu raspodelu po pojedinim jedinicama lokalne samouprave, kriterijumi za učešće lokalne samouprave i dinamika prenosa sredstava. Namenski transferi će se dodeljivati putem konkursa za usluge koje su u skladu sa lokalnim strategijama razvoja socijalne zaštite, uz odobravanje višegodišnjeg finansiranja i obaveznog finansijskog učešća lokalnih samouprava.
Novi zakon posebnu pažnju poklanja kvalitetu stručnog rada i kontroli kvaliteta usluga koje se u sistemu obezbeđuju. Predviđeno je i osnivanje socijalne komore za sve koji obavljaju poslove iz oblasti socijalne zaštite, bilo da su u javnom, civilnom ili privatnom sektoru. Socijalna komora će izdavati, obnavljati i oduzimati licencu radnicima u socijalnoj zaštiti i voditi registar članova. Licence bi se izdavale na šest godina. Komora će imati i svoj profesionalni kodeks.
Posebno želim da naglasim da je od 2008. godine do sada oko osam hiljada stručnjaka iz oblasti socijalne zaštite dobilo sertifikate o završenim programima obuke i da su do sada akreditovana 103 programa obuke. Akreditovani programi obuke namenjeni su podizanju znanja i veština za rad sa korisnicima; već otpočet proces obuka omogućiće da se u kratkom vremenskom periodu izvrši licenciranje stručnih radnika, u skladu sa ovim zakonom.
Prema ovom zakonu, pored stručnih radnika licenciranju podležu i organizacije koje pružaju usluge u zajednici, usluge porodičnog smeštaja i usvojenja, kao i domskog smeštaja. U postupku licenciranja proveravaće se da li su ispunjeni kriterijumi i standardi za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite, a samim tim i za dobijanje licence. Licenca se izdaje na šest godina. Posebno je značajno što će u postupku licenciranja pažnju posvetiti načinu rada sa korisnicima, dovoljnom broju licenciranih kadrova, kvalitetu i uslovima u kojima se usluga pruža i slično.
Takođe želim da naglasim da će po stupanju zakona na snagu postupak licenciranja biti obavezan za sve nove i dosadašnje pružaoce usluga, dakle, državne domove, privatne domove, dnevni boravak i slično.
Zakonom je predviđeno funkcionisanje republičkog i pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, Zavod za socijalnu zaštitu, prema opredeljenju ovog zakona, treba da bude vodeća institucija za unapređenje i rad sistema socijalne zaštite. Zavodi treba da predstavljaju sponu između nauke i prakse, da stalnim praćenjem znanja u oblasti socijalne zaštite daju predloge za promene u sistemu.
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši nadležno ministarstvo za poslove socijalne zaštite.
Zakonom su detaljno uređena pitanja izbora i razrešenja direktora centara za socijalni rad, kao najvažnije institucije socijalne zaštite, kao i pitanja u vezi sa upravnim, nadzornim odborom centra za socijalni rad ali i drugih pružalaca usluga.
Kao što je ranije rečeno, jednu od novina u zakonu predstavlja partnerstvo javnog, civilnog i privatnog sektora. Potrebno je naglasiti da smo do sada imali dobrih primera kada je reč o privatnom sektoru i NVO kao pružaocima usluga, ali i dosta problema, posebno kada je reč o osnivanju privatnih domova za smeštaj starijih sugrađana. Naime, mnogi privatnici su zbog nepreciznih zakonskih rešenja osnivali domove za smeštaj kao pansione, koji su funkcionisali bez nadzora i kontrole bilo kog nadležnog organa. Zbog toga je tokom 2010. godine do februara ove godine izdato 46 zabrana za rad i izvršeno zatvaranje domova koji su radili bez dozvole.
No, i pored toga, u Srbiji danas funkcioniše preko 67 privatnih domova sa dozvolom za rad Ministarstva, sa preko 1100 mesta za smeštaj, od čega je njih 28 dobilo dozvolu u 2010. godini. U Beogradu privatnih domova ima 52, u Vojvodini osam i u unutrašnjosti Srbije sedam.
Pored konkurencije ova tri sektora, što će rezultirati boljim kvalitetom usluga, ovaj vid partnerstva omogućiće i dugotrajniju mogućnost zapošljavanja određenog broja nezaposlenih lica, oslobodiće deo budžetskih sredstava koja bi inače bila utrošena za izgradnju domova, što će stvoriti uslove za pomoć u drugim sferama socijalne zaštite.
Donošenjem ovog zakona, izradom pratećih podzakonskih akata, koji će biti dovršeni do juna meseca ove godine, sistem socijalne zaštite u Srbiji će biti koncipiran u skladu sa standardima međunarodnih dokumenata. Realizovaće se niz ciljeva definisanih Strategijom razvoja socijalne zaštite, stvoriće se normativno-pravni osnov za dalji razvoj sistema socijalne zaštite, unaprediće se kvalitet usluga socijalne zaštite u Srbiji, a povoljno će uticati i na povećanje socijalne uključenosti.
U budžetu za 2011. godinu obezbeđeno je 2,7 milijardi dinara za finansiranje prava iz ovog zakona.
Na kraju želim samo da kažem da je javna rasprava o izradi zakona trajala od decembra 2009. godine do juna 2010. godine, da je uključila preko dve hiljade učesnika, dakle, stručnu javnost, Asocijaciju centara za socijalni rad, Udruženje stručnih radnika u socijalnoj zaštiti, reprezentativne sindikate zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, nevladine organizacije, predstavnike visokoškolskih ustanova.
Možda će neko staviti primedbu da zakon predviđa izradu većeg broja podzakonskih akata, što je tačno, međutim, na ovaj korak smo se odlučili upravo zbog prakse sa starim zakonom, gde je pojedina zakonska rešenja vreme pregazilo ili demantovalo; onda je ta zakonska rešenja teže demantovati nego podzakonska akta. Upravo je to bio razlog zašto smo zakonom definisali okvire, standarde i ono što je neophodno da se definiše kada je oblast socijalne zaštite u pitanju, a sve drugo smo preneli na podzakonska akta, koja je, kao što sam naglasio, daleko lakše menjati i prilagođavati realnim društvenim okolnostima i potrebama pre svega korisnika.
Takođe, želim da istaknem da su veliku podršku u izradi Predloga zakona dali UNDP, DFID, UNICEF, MMF, Svetska banka, ističući da su rešenja iz ovog predloga zakona u skladu sa svim važećim međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Mi ćemo biti spremni da i tokom rasprave u načelu i posebno tokom rasprave o amandmanima prihvatimo sve ono što će poboljšati tekst i kvalitet ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.) Gospodin Meho Omerović, predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, kao što je ministar u uvodnom izlaganju rekao, dobro je što smo posle 1991. godine konačno dobili jedan sistemski zakon koji reguliše ovu veoma osetljivu oblast.
Odbor za rad i socijalna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije na svojoj sednici je u načelu podržao Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smo ocenili da se predloženim zakonom može unaprediti postojeći sistem socijalne zaštite. Sindikalne organizacije i druga udruženja dostavila su svoje pisane predloge, odnosno sugestije, primedbe na ovaj predlog, koje ćemo imati u vidu kada budemo kao Odbor raspravljali o amandmanima, odnosno kada budemo vodili raspravu u pojedinostima.
Zakon o socijalnoj zaštiti propisuje pravo na novčanu pomoć i druge vidove socijalne podrške za decu, mlade, odrasle i najstariji deo našeg stanovništva, uključujući i porodicu. Zato je veoma važno da se u sistemu socijalne zaštite pre svega obezbede stabilni izvori sredstava, a to, složićete se, može samo zdrava, rastuća privreda, jer što je veći krug ljudi koji rade, sigurniji je i izvor finansiranja, a smanjuje se broj ljudi kojima je potrebna socijalna pomoć.
Nažalost, čuli smo i od ministra u uvodnom izlaganju da se taj broj u Srbiji u poslednje vreme povećao za nekih 50-60%, odnosno za oko 80.000 korisnika.
U članu 80. Predloga zakona se kaže, citiram: „Svako je odgovoran za zadovoljenje sopstvenih životnih potreba i potreba svoje porodice.“ Pojedinac koji je sposoban za rad treba aktivno da učestvuje u prevazilaženju nepovoljne situacije. Ova odredba u Predlogu zakona ima za cilj da naglasi odgovornost svakog građanina Srbije, svakog pojedinca i potrebu njegovog ličnog aktivnog radnog angažovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, neće baš biti da je samo pojedinac, građanin Republike Srbije odgovoran. Gde je tu država? Da li država ima neke obaveze i odgovornost prema sopstvenim građanima i njihovim porodicama? Da li je postojeći privredni ambijent dovoljno stimulativan da u njemu svaki radno sposoban čovek može da obezbedi svoju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice? Da se ne lažemo, nije.
U nacrtu strategije, koju je pripremio predsednik Republike Boris Tadić sa svojim timom, pod nazivom „Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine“ uočavaju se i problemi koji se odnose na nizak nivo obrazovanja, zastarelu tehnologiju, mala ulaganja u nauku, zastoj inovativne delatnosti, demografsko starenje, nedovoljno ulaganje u infrastrukturu, ekstenzivnost poljoprivrede itd. U navedenoj strategiji predsednika Republike Borisa Tadića pored analize stanja određuju se i pravci naših daljih delovanja.
Uveren sam da strategiju razvoja mora da donese i Vlada Republike Srbije, koja utvrđuje i sprovodi politiku. Vlada je donela, složićemo se, veoma dobre pojedinačne strategije, čini mi se preko 30, ali ono što nama nedostaje kao društvu jeste jedna opšta strategija razvoja, koja će povezati sve ove pojedinačne strategije koje smo donosili tokom protekle decenije, i možda nešto malo više, i koja će biti polazište za konkretne i efikasne, ali i brze mere za privredni oporavak našeg društva.
Kada je reč o merama za privredni razvoj i socijalnu sigurnost mora se uspostaviti, čuli smo, i saradnja državnog i privrednog sektora; rekao bih, ne samo na Kopaoniku, nego se mora uzeti u obzir i ponuda uspešnih privrednika, uz određene poreske olakšice koje bi im dala naša država, koje bi mogle da podignu i velike sisteme na noge, kako to kaže naš običan čovek, i kojima bi ostala kakva-takva materijalna vrednost.
Ovakav dijalog privrednika, Vlade i sindikata mogao bi biti i povod ne samo da se sastanu predstavnici sindikata, premijer i resorni ministar kako bi došlo do dogovora, nego da se obiđu i proizvodne hale po opštinama širom Republike Srbije. Vlasnici najvećih kompanija smatraju da je došlo vreme za novi društveni dogovor, jer najveći deo posrnulih preduzeća nema menadžment koji je sposoban da povuče i izvuče te firme napred. Tako se mogu povezati aktivne mere zapošljavanja koje je utvrdila Nacionalna služba za zapošljavanje i menadžersko upravljanje.
Postoje i neki drugi interesantni predlozi ekonomista, na primer, da se pored stranog kreditiranja osnuje i nekakva nacionalna razvojna banka koja će biti orijentisana ka ponudi dugoročnih, kapitalnih izvora koji će biti usmereni na velike projekte.
(Predsedavajuća, Gordana Čomić: Vreme.)
Završavam vrlo brzo. U svakom slučaju, privrednici očekuju od Vlade da napravi prostor za rast i da spreči dalje poniranje privrede. Paket mera koje je u tom kontekstu Vlada donela sredinom januara je dobra vest i za privredu.
Da se vratim na socijalnu zaštitu. Predlog novog zakona sadrži nekoliko konkretnih mera.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Javiću se kasnije po Poslovniku. Da li može?
(Predsedavajuća: Ne može.)
Javiću se u okviru vremena koje je predviđeno za poslaničku grupu. Hvala.

Da li još neko od predsednika odbora želi reč, narodni poslanik Laslo Varga ili narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.)

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da.) Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana potpredsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih nekoliko minuta ću kao članica Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja i kao neko ko je do pre par godina radio u tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, a u ime Poslaničke grupe manjina i SVM, izneti, odnosno složiti se sa ministrom u nekim stvarima šta je dobro, ali ću izneti i neke zamerke, vezano za Predlog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na samom početku svog izlaganja bih želela da naglasim da je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti zaista jedan od retkih u čiju izradu je bio uključen širok dijapazon svih relevantnih aktera. Samim tim, njegova izrada je trajala veoma dugo, možda i duže nego što smo očekivali. Očekivali smo ga ovde pred narodnim poslanicima ranije. Očekivali smo raspravu ranije, možda već u drugoj polovini prošle godine, ali šta je tu je, bitno je da je on stigao.
Dobro je što je rezultat ove duge javne rasprave i rada radne grupe jedan dobar zakon. Nažalost, ne mogu da kažem da je odličan, ali je vrlo dobar i više je nego neophodan danas kada smo svi svesni da je nezaposlenost u našoj zemlji na veoma visokom nivou i da je broj siromašnih izuzetno velik. Pre neki dan smo na Odboru razgovarali o tome da li je statistički broj siromašnih koji žive na nivou ili ispod egzistencijalnog minimuma već možda dostigao i dvocifren broj.
Dobro je što su sugestije formulisane od strane nadležnog pokrajinskog sekretarijata uglavnom u većoj meri, skoro sve, ušle u ovaj predlog zakona, i to svakako SVM podržava, međutim, ostaje, kao i uvek, nedoumica oko finansiranja tih nadležnosti AP Vojvodine.
Po čemu je ovaj predlog zakona bolji od starog, koje novine nam donosi, uglavnom smo čuli od gospodina ministra. Zahvaljujem vam se na veoma konstruktivnom uvodu u ovu raspravu, jer je retko da jedan ministar toliko detaljno predstavi zakon svima nama. Ranije se dešavalo da mi vidimo samo obrazloženje, ali neki poslanici su zainteresovani pa izvršavaju svoje obaveze.
Najznačajnija novina koju mi kao poslanički klub manjina podržavamo je svakako da je ovim zakonom obuhvaćen veći broj korisnika i da zaista ti najugroženiji, najsiromašniji dobijaju veća prava i da, oko čega ćemo se svi složiti, samohrani roditelji i lica koja su nesposobna za rad dobijaju veći iznos novčane socijalne pomoći.
Osnovni cilj donošenja ovog zakona, kao što su nam i saradnici Ministarstva na Odboru naglasili, jeste da se pomogne najsiromašnijima, to se popularno zove tzv. marginalizovanim ili osetljivim grupama, kod kojih postoji najveća opasnost od socijalne isključenosti. Mislim da ovaj predlog to pokriva i služi tom cilju.
Kao što sam spomenula, iznos za samohrane roditelje i za lica nesposobna za rad povećava se za 20%, što svakako podržavamo. I, ono o čemu smo razgovarali, zanimljivo je da se definicija lica koja su nesposobna za rad proširuje. Ono što je za mene kao mladu osobu zanimljivo, to je da su uključeni i studenti, mladi do 26 godina. Zanimljivo mi je da su tu uključene i trudnice itd. Podržavamo to što se proširuje taj broj; sada ne idemo samo do petočlane porodice nego do šestočlane. Mislim da ćemo se oko toga složiti.
Ono što ministar u početnom izlaganju nije naglasio a što takođe želim da pozdravim u ime naše poslaničke grupe je sledeće – pošto novčana socijalna pomoć pripada pojedincu odnosno porodici, smatram da je izuzetno bitno da prihod i imovina izvršioca nasilja u porodici ne utiču na pravo žrtve nasilja u porodici da ona ostvari svoje pravo na novčanu socijalnu pomoć. Vrlo je zanimljivo što prvi put ovaj predlog zakona prepoznaje žrtve nasilja u porodici, zanemarivanja, trgovine ljudima, o čemu vrlo malo pričamo u našoj zemlji.
Sve u svemu, primena ovog zakona trebalo bi da obezbedi poboljšanje kvaliteta života marginalizovanih grupa i, što je mnogo značajno, da ih osposobi za produktivan život. Stoga su ove predložene nove socijalne usluge, odnosno mreža usluga u zajednici, dobre. Vidi se da zaista ceo Predlog zakona teži ka tome da afirmiše porodicu kao najbolji okvir zaštite. Stoga predlaže hraniteljstvo, usvojenje, o tome je ministar pričao, usluge dnevnih centara, kućne nege i pomoći.
Međutim, svi smo svesni činjenice da postoji bojazan da će u praksi neki ljudi zloupotrebiti ovo, kao što se i danas dešava. Ne želim da pričam loše o tim ljudima, ali neki smatraju da je hraniteljstvo biznis i uzimaju decu da bi došli do para. Posle ih... da ne kažem da se ponašaju kao u robovlasništvu.
Zanimljiva novina u ovom predlogu zakona je i aktivacija, prema kojoj centar za socijalni rad i organizacija nadležna za poslove zapošljavanja imaju obavezu da međusobno sarađuju u sprovođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika novčane i socijalne pomoći. Prema ovom predlogu, nezaposleni korisnik novčane i socijalne pomoći ima pravo na posredovanje pri zapošljavanju, pravo na obuku, na učešće u javnim radovima i druga prava. Iskreno se nadam da će ovo u praksi zaživeti i da će delimično pomoći da smanjimo tu ogromnu nezaposlenost.
Sistem licenciranja je takođe novina koja je značajna u socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji. Jasno je da on jednostavno proizilazi iz potrebe unapređenja kvaliteta socijalne zaštite i, što je vrlo značajno, kontrole pružanja usluge socijalne zaštite. Međutim, problematično je što je osnovni cilj donošenja ovog zakona zapravo decentralizacija, to se naglašava, a neke vrlo značajne odluke, na primer, baš odluka oko izdavanja licence, donosiće se isključivo centralizovano.
Problematično je što iz ovog predloga zakona nikako ne vidimo bliže uslove i standarde za pružanje i ostvarivanje usluga socijalne zaštite, kao ni bliže uslove za korišćenje usluge porodičnog smeštaja, ili za procenu podobnosti lica za pružanje usluge porodičnog smeštaja. Ne vidimo ni standarde za pružanje podrške, a ni bliže uslove za korišćenje usluge domskog smeštaja, druge vrste domskog smeštaja itd. Sve ovo će da se propiše kasnije, resorni ministar će doneti odluku, to ste rekli u svom izlaganju. To je jedna od najvećih zamerki upravo tih relevantnih aktera koji su bili uključeni u izradu ovog zakona, zašto se sve to ostavlja da se reši kasnije nekim podzakonskim aktom.
Kao što sam u uvodu spomenula, sada bih prešla na nadležnosti AP Vojvodine. Što se tiče nadležnosti AP Vojvodine, AP Vojvodina je i u prošlosti imala pravo da osniva određene institucije koje je ona finansirala, ali su postojale i institucije čiji je osnivač AP Vojvodina a finansijer Republika. Ovde se ništa značajno nije promenilo. Stvari su ostale potpuno iste i to će i sada biti tako. U realnosti, na terenu to izgleda tako što je AP Vojvodina osnivač određene institucije i onda ne postoji dovoljno sredstava za finansiranje ovih institucija, pa se čak nekad dovodi u pitanje i njihovo normalno funkcionisanje zbog nedostatka finansijskih sredstava.
U članu 53. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (to je član koji reguliše pitanja koja se baš tiču socijalne zaštite) u stavu 1. tačka 1) piše: „AP Vojvodina, preko svojih organa, uređuje, u skladu sa mogućnostima, druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom, povoljnije uslove za njihovo ostvarenje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva.“ Naglasila bih ključne reči: „u skladu sa mogućnostima“ i „ako je prethodno u svom budžetu za to obezbedila sredstva“, i vratiću se na ovo.
Ovaj novi Predlog zakona o socijalnoj zaštiti je usklađen sa ovim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koji sam spomenula. Prema ovom Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti o kojem raspravljamo, iz budžeta autonomne pokrajine se finansiraju programi unapređenja socijalne zaštite autonomne pokrajine, program rada Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu kao indirektnog budžetskog korisnika. Tu bih samo želela da spomenem da je, na primer, u ovogodišnjem budžetu planirano za Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu oko 17,2 miliona dinara, od kojih će na plate zaposlenih u tom zavodu da se potroši oko trinaest miliona, pa vam je jasno koliko zapravo ima sredstava za ove namene.
Iz budžeta AP Vojvodine se finansiraju i programi rada centara za porodični smeštaj, za usvojenje, što je potpuno novi momenat. Kao što znamo, ovo se sad tek predviđa. Ovi centri još nisu ni osnovani, ali će biti u budućnosti. Međutim, pitanje je odakle će se i kako finansirati, kao i programi rada ostalih ustanova čiji je osnivač autonomna pokrajina, osim ustanova domskog smeštaja. U Predlogu zakona se još naglašava da će se odavde finansirati inovacione usluge, odnosno usluge socijalne zaštite od posebnog značaja za autonomnu pokrajinu. Pitanje je odakle, od kojih para će da se finansira sve ovo? Kako Vojvodina da ispoštuje sve ove obaveze? To se, verujte mi, pitaju i u Pokrajinskom sekretarijatu za finansije.
U članu 211. Predloga zakona o socijalnoj zaštiti čak stoji da se sredstva za izgradnju, održavanje i opremanje ustanova socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno iz budžeta jedinica lokalne samouprave, obezbeđuju upravo u budžetu AP Vojvodine ili budžetu jedinice lokalne samouprave. Pitanje je samo, od kojih para?
Dozvolite mi da u nastavku svog izlaganja postavim još nekoliko pitanja, možda ne direktno upućenih ovom ministru, već Vladi Republike Srbije, vezano za finansiranje AP Vojvodine. Zakon o budžetskom sistemu govori da postoje različiti izvori finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Jedan od izvora finansiranja su po ovom zakonu, između ostalog, i drugi porezi ili deo poreza po posebnom zakonu, ali ni dan-danas, nažalost, nemamo ovaj posebni zakon. Pitanje je – kada će se konačno doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine? Zašto ga nemamo? Kada će se konačno naći pred nama i kada ćemo ga usvojiti?
Nažalost, nije donet ni zakon o javnoj svojini. Srbija je još uvek jedina država gde ni lokalne samouprave, ni autonomne pokrajine nemaju svoju imovinu.
Zbog svega navedenog, jako je teško da pokrajina izvršava sve obaveze, da funkcioniše i da zaista preuzme te nadležnosti, da ima sadržaja. Jako je teško, kada su jedini izvori njenog funkcionisanja republički izvori, kojih ima ili nema.
Vratiću se na naš dnevni red. Poslanici SVM i poslanički klub manjina će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smatramo da je vrlo dobar i neophodan, kao što sam i naglasila. Svakako, predlažemo da se u što skorijoj budućnosti donese zakon o javnoj svojini, zakon o finansiranju AP Vojvodine i da konačno prekinemo praksu da Vojvodina bude zavisna od tih para koje dobija ili ne dobija od Republike.
Pošto mi vreme još dozvoljava, iznela bih, odnosno naglasila da su poslanici SVM podneli i amandman na ovaj predlog zakona. Gospodine ministre, na početku svog izlaganja dotakli ste se te teme. Podneli smo amandman na član 82, koji se odnosi na opšte uslove za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć. To su ti problematični hektari. I na Odboru smo razgovarali o ovoj temi.
Želela bih da naglasim, radi javnosti, da je prema ovom predlogu zakona koji se nalazi u proceduri danas pred nama, o kojem raspravljamo, predloženo da pravo na novčanu i socijalnu pomoć može da ostvari pojedinac, odnosno porodica koja ima zemljište površine do 0,5 hektara, ili pojedinac koji je nesposoban za rad, odnosno porodica čiji su svi članovi nesposobni za rad, a imaju zemljište površine do jednog hektara.
Smatramo da je ova površina izuzetno mala i da je nedovoljna za održavanje porodice. Smatramo da je ovaj predlog vrlo striktan i nepovoljan za ruralna područja. Naš predlog je bio da se 0,5 poveća na 1,5 hektara, a ni to nije mnogo, ali je bar nešto. Kada ste već videli i, što je pozitivno, što se tiče porodice gde su svi nezaposleni ili pojedinca koji je nesposoban za rad, tu ste već povećali sa 0,5 na jedan, tu mi predlažemo povećanje sa jedan na dva hektara. Nadamo se da ćete razmatrati naše amandmane.
Još jednom da naglasim, zakon je vrlo dobar, nije odličan, a glasaćemo za njega jer je neophodan. Dvadeset godina čekamo ovaj zakon. Da naglasim da čekamo i rešenje za pravo finansiranje Vojvodine, kako bi ona zaista mogla da preuzme nadležnosti što se tiče socijalne zaštite. Hvala na pažnji.

Sedamnaest minuta i deset sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić.

Pridružila bih se i nekim pohvalama ovog zakona. Prvo, već je rečeno ovde da se ovaj zakon veoma dugo čeka. On se krčka, možda ne dvadeset, kako je rečeno, ali deset sigurno, tako da je dobro što se danas našao u Skupštini.
Istakla bih da vidim jedan senzibilitet ovog zakona u odnosu na sadašnju situaciju, a i na desetogodišnju tranziciju u Srbiji, koja je zaista množila socijalne probleme. Rekla bih da se ta tranzicija u velikoj meri zaglavila, da mi ni ne znamo da li smo više u tranziciji ili smo se zaglavili u određenom blatu, pa ne znamo kako da izađemo iz nje. To se, naravno, odražava i na ovu oblast o kojoj govorimo, znači, pre svega na one kategorije stanovništva koje su veoma osetljive, koje su marginalizovane i koje imaju još teže uslove života.
Prvo bih istakla da je posle 5. oktobra, kao što znate, jedna od prvih strategija koje su urađene, to je radila gospođa Gordana Matković, bila strategija o borbi protiv siromaštva, koja je bila veoma dobro napravljena. Mi smo imali određenih uspeha na početku, siromaštvo u Srbiji je počelo da se smanjuje. Ali, kao što je već rečeno, siromaštvo se dramatično povećalo u Srbiji, a naravno, povećala se dramatično i nezaposlenost, što se odrazilo na socijalnu strukturu, znači, ne samo na ovu specifičnu kategoriju stanovništva, nego na ukupnu društvenu strukturu.
Znači, mi ne znamo kakve su političke posledice toga što jedan deo ili gotovo polovina našeg društva ima ogromne teškoće u zadovoljavanju osnovnih potreba i što je linija siromaštva (ovde nije reč o liniji siromaštva, ja ću to objasniti)... znači, što se nezaposlenost povećava, što je ona ogromna i kakve to političke posledice ima na celokupno funkcionisanje socijalnog, političkog i ekonomskog sistema. Za sada se ne vidi u mejnstrimu na koji će se način rešavati ovi glavni problemi, jer oni se u celini odražavaju i na ovu grupaciju o kojoj je ovde reč.
Glavna prednost ovog zakona, hajde da kažem pohvala koju treba uputiti, to je da je on odškrinuo vrata ovoj ogromnoj grupi siromašnih ljudi i pokušao da interveniše, kada je reč o onoj grupaciji, znači, da poveća obim onih koji se mogu smatrati apsolutno siromašnim. Znači, ovde ne raspravljamo o siromaštvu, kad govorimo o ovom povećanju obima, jer ono je, naravno, mnogo veće. Ovaj zakon nema tu pretenziju, niti može tu da pomogne, jer tu mogu da pomognu samo određene ekonomske i političke mere i transformacija ovog društva; razni drugi problemi su doveli do ovakve situacije.
U odnosu na stari način, koji je zadržavao kao primaoce novčane pomoći, pošto je o njima ovde reč, onu klasičnu rezidualnu kategoriju onih ljudi koji nemaju sredstava za život, ne mogu da zadovoljavaju potrebe zbog toga što su nesposobni za rad usled određenih hendikepa, bolesti, invaliditeta ili drugih razloga, ovde sada imamo prvi put (ne znam, možda je bilo i ranije, nisam baš toliko pratila ovu oblast u poslednje vreme) taj fenomen da i oni koji su sposobni za rad mogu da imaju pristup novčanoj pomoći. Mislim da je to dobro, s obzirom na, kako sam rekla, ovu gotovo tragičnu situaciju u kojoj se momentalno nalazi naše društvo i pojedini društveni slojevi.
Sada se postavlja pitanje... Nije reč o postavljanju linije siromaštva, nego o postavljanju linije apsolutnog siromaštva. Ovde je čak napravljen, po mom mišljenju, jedan pokušaj da se povuče ta linija, pre svega preko ove nominalne socijalne pomoći koja je ovde navedena, znači, to je 6.050 dinara. Da li u raspravi koju ovde danas vodimo možemo da kažemo da je to suviše restriktivna, suviše niska linija; da li se može živeti od te linije, pa čak i one elementarne potrebe zadovoljavati, jer je tu reč o socijalnoj i novčanoj pomoći koja ne dostiže ni sto dolara?
Uvažavam da u određenim slučajevima može da dođe do određenog povećanja za 20% i da svaki član porodice takođe dobija određeno povećanje, ali, sve u svemu, smatram da je ta linija koja je povučena za apsolutno siromaštvo veoma restriktivna.
Naravno da moramo da uvažavamo neke relacije, znamo da su neke penzije veoma niske, znamo da se od minimalnih plata i od plata takođe ovde ne može živeti, ali to samo još više ukazuje na tragičnu situaciju u kojoj se nalazi naše društvo – da se ne može ni od plate živeti. Onda zamislite kako se može živeti od socijalne pomoći koja je na nivou granice apsolutnog siromaštva.
Ovo ostavljam za raspravu. Da li je tu napravljena dobra linija? Možda će, naravno, u odgovorima da nam daju neko bolje obrazloženje nego što možemo u ovom trenutku da nađemo. Za sada, sigurno da je glavna prednost u tome što će doći do povećanja obima onih koji mogu da primaju socijalnu pomoć, koji su sposobni za rad, a koji ne mogu da žive jer nemaju zaposlenje.
U vezi s ovim, skrenula bih pažnju na neke probleme koje sam zapazila. Možda je dobro što je sada za povećani obim primalaca novčane socijalne pomoći centar za socijalni rad dužan da napravi jedan životni plan, procenu za svakog pojedinca, primaoca takve pomoći, i porodicu (i to se zove aktivacija), kako da izađu iz toga, kako da dođu do te socijalne uključenosti. Tu vidim izvesnu modernizaciju, jer do sada socijalna uključenost te kategorije stanovništva koja je marginalizovana nije bila u centru pažnje.
Naravno, stavljam veliki znak pitanja koliko se sada stvarno u praksi radi na socijalnom uključivanju, ali ako tu postoji plan aktivacije i saradnja sa službama za zapošljavanje kako da se određene porodice i pojedinci što pre izvuku iz ove situacije, da dobijaju ovu minimalnu socijalnu pomoć, onda postavljam pitanje zašto je zadržana kategorija tzv. propuštene zarade? Zato što se ta propuštena zarada ne zasniva na evidenciji centra za socijalni rad ili radnika koji vodi ovaj slučaj, nego je to diskreciono pravo socijalnog radnika da proceni da li je primalac novčane pomoći propustio nekakvu zaradu.
U razgovoru sa ljudima koji se bave praksom došla sam do zaključka da to može da se koristi često na štetu ove kategorije i ovih lica koja primaju novčanu pomoć. Evo u kom smislu: da kaže socijalni radnik – video sam te na pijaci, ti prodaješ kese, oduzeću ti dve hiljade zato što tamo nešto zarađuješ.
Znači, ta kategorija postoji već oko 20 godina; s obzirom na ove novitete socijalnog uključivanja i aktivacije, ne vidim zašto je potrebno da ostane ovaj institut propuštene zarade i da to postoji u određenom članu? Kako se uopšte procenjuje ta propuštena zarada? Mislim da tu može da dođe do zloupotreba, do umanjivanja. S jedne strane, registrujemo pojavu, a preko ovog starog instituta na neki način ugrožavamo ono što se pokušava dati.
Sledeći problem koji vidim u vezi sa povećanim obimom novčanih davanja, a i drugih usluga, nije reč samo o ovoj, jeste da li su Ministarstvo i vaši stručnjaci proučili odnos između administriranja, pošto je ogromna papirologija potrebna da bi se dobila odluka o isplati novčane pomoći? Ne znam koliko su takvi slučajevi sami zaduženi da to čine, ko to treba da radi? Imam utisak da je ogromna administrativna papirologija i administriranje, kada je reč o ovoj usluzi.
Na neki način, nameće se pitanje da li ste izračunali koliko ćemo morati da zaposlimo novih ljudi koji će raditi na tome, jer se obim povećava, a povećali ste i druge usluge koje daje centar za socijalni rad? Da li će sada biti „veća dara nego mera“, da li će administracija pojesti više novca nego što će biti isplaćeno kao socijalna pomoć? Znači, kada je u pitanju odnos između povećanja administracije i novčane pomoći, meni se čini da će više otići na papirologiju, na administriranje, nego što će biti sama socijalna pomoć. To je jedno od pitanja koja se ovde nameću.
Drugo što sam htela da istaknem, to je da je dobro što ste odlučili da se uvedu ovi namenski transferi za najnerazvijenije opštine. To je svakako dobra stvar, pogotovo zato što se u poslednje vreme na jedan arogantan način ti transferi potpuno arbitrarno ukidaju opštinama. Mnogim opštinama koje su razvijenije, a da ne govorim o nerazvijenim opštinama, prosto se kaže – snalazite se kako znate i umete. Onda opštine podižu poreze, takse, da nadoknade, zato što su ti transferi svim opštinama, a o najugroženijim i da ne govorim, obustavljeni ili su minimalni.
Naravno, moramo da pomenemo da nikada, ni za veka ove vlade, izgleda, neće biti vraćena imovina opštinama, što takođe umanjuje njihove mogućnosti da rešavaju određene socijalne probleme na svojoj teritoriji.
Htela sam da ukažem na još jedan problem. Dobro je što se uvodi pluralizam, kako se to kaže u vašem obrazloženju, davalaca usluga, pa to mogu biti udruženja, privredna društva, preduzeća; drugim rečima, može učestvovati privatni kapital. To je veoma dobro, to proširuje mogućnosti i državnih službi, preko uputa na takve institucije, koje moraju da budu licencirane.
Ali, ima određenih institucija koje, čini mi se, ne spadaju u ovaj domen. Da li su uopšte obuhvaćene kontrolom, postavila bih pitanje, da li se vrši bilo kakav nadzor nad prilično propagiranom merom socijalne intervencije, a reč je o nasilju u porodici, o ženama sa decom koje mogu izbeći u sigurnosne kuće? Te sigurnosne kuće rastu, nije više reč samo o jednoj, već o većem broju njih. Da li iko kontroliše šta se dešava u sigurnosnim kućama, pošto sam načula da tu ima mnogo problema? Ne znam da li postoji bilo kakav nadzor, jer to nije vezano za institucije direktno, nego zaista spada u nekakvu humanitarnu delatnost koja se propagira preko naših najvažnijih medija. Neću navoditi probleme za koje sam čula, ali izgleda da tu kontrole nema.
Čak ni ona zakonska norma, koja je bila jako dobra, da nasilnik izađe iz stana a da oni koji su ugroženi, najčešće žena i deca, ostanu u tom stanu, jer uglavnom imamo bekstvo žene i dece iz tog stana, a nasilnik ostaje da se širi u tom stanu... Ne vidim da ste tu probali da napravite neku intervenciju, da se ova zakonska norma iz porodičnog zakonodavstva daleko više primenjuje. Onda ne bi morala da bude ovakva propaganda za neke oblike koji bi mogli biti sekundarni, a ne, takoreći, glavni za rešavanje ovog krupnog problema. Dobro je što je on uopšte dobio mesto u ovakvom zakonu.
Konačno, htela bih da istaknem problem koji vidim kod ovog zakona, a on je možda najkrupniji – čini mi se da vam nije padalo na pamet, ne vidim da ovaj zakon ima pristup koji prepoznaje probleme, nego je koncentrisan od početka do kraja isključivo na pojedinca i korisnika.
Znači, da bismo mogli uspešno da rešavamo probleme pojedinca, meni prosto nedostaje reč – problemi i programi. Znači, nema dovoljno razvijenog pojma istraživačkog rada, proučavanja koji su to osnovni problemi ovog društva, što je ranije bilo mnogo prisutnije. Postavlja se pitanje nekih institucija koje su postojale, recimo, beogradski centar za rešavanje socijalnih problema iz Ruske ulice, koji je imao stručnjake, ne znam šta se dogodilo sa tom institucijom. Ne predviđate zavod u Beogradu za proučavanje socijalnih problema, a predviđate formiranje određenih zavoda, i jedan takav je već formiran. Koliko sam se ja obavestila o tome, taj zavod se bavi ili obukom ili služi za dnevne potrebe Ministarstva, ali nije koncentrisan na ovo o čemu ja govorim.
Znači, taj problemski pristup mora da dobije centralno mesto, jednako koliko i pojedinac, jer kako ćemo se baviti prevencijom? Ne možemo se zavaravati, jer centri za socijalni rad, a njima je uvek dato i to da se bave preventivnim radom, ne mogu time da se bave. Ovom prilikom ću da istaknem, sada, sa ovim povećanim radom centra za socijalni rad, ne znam kako će... Ne znam šta je uopšte centar za socijalni rad, od javnih ovlašćenja, o čemu sam malopre govorila, novčanih davanja, povećanog broja usluga, koje su sve funkcije centra za socijalni rad? To postaje ogromna delatnost. Organizacija tog rada ovde nije data, kako je to koleginica Elvira pomenula, sve je prepušteno ministru. Čini mi se da tu postoje veliki problemi. Kako je uopšte danas centar za socijalni rad organizovan, kakva je njegova efikasnost, na koji način se meri ta efikasnost?
Mi nemamo dobro razrađene zavode, koji će davati podatke o tome kako funkcionišu te institucije. Vidimo da su i standardi što se tiče novih usluga i organizacija rada osnovne institucije, znači, centra za socijalni rad, prepušteni isključivo ministru, odnosno njegovim saradnicima, pa ne znamo šta se u tim centrima dešava. Oni ne mogu da se bave prevencijom, ili mogu samo marginalno da se bave.
Ove institucije, kao što su zavodi koji se bave problemima, dugoročnim projekcijama i selekcionisanjem osnovnih socijalnih problema, ostale su u izmaglici. Tamo su navedeni zadaci tih zavoda, ali to se u tim zavodima uopšte ne dešava. Volela bih da čujem da li je bilo ijednog relevantnog istraživanja koje je taj zavod koji ste osnovali uradio.
Koncentriše se isključivo na pojedinca, umesto na selekcionisanje i registrovanje problema i programski pristup. Mislim da je to malo staromodno. Uveli ste novitete: samostalni život, samostalno stanovanje, terminologiju ste promenili, nema više one stare klasifikacije socijalnih korisnika, što je izbačeno, a i onda je smatrano etiketiranjem i na neki način diskriminacijom ljudi, samim tim što su korisnici socijalne zaštite. Tu su napravljeni određeni pomaci i u samoj modernizaciji terminologije, ali mi se čini da je pristup samo u odnosu na pojedinca, bez sagledavanja šireg konteksta i selekcionisanja osnovnih problema.
Kada ovo kažem imam u vidu da stručnjaci sa kojima sam imala prilike da razgovaram, a i sama sam se bavila ovom problematikom u životu... Recimo, jedan od najtežih problema jesu seoska staračka domaćinstva. Nema posebnog tretmana ovog problema, zato što jednostavno nije registrovan. On nije proučen, a svi su mi rekli... Evo, pre dva meseca, dva starca su umrla na selu, od gladi. Vi imate i taj institut hipoteke i stavljanja zemlje pod hipoteku, gde posle smrti takvih ljudi možete da nadoknadite socijalnu pomoć. Međutim, postavljam pitanje, da li se tu uzima u obzir određena tradicija, vezanost ljudi za zemlju, taj socijalno-psihološki aspekt, jer ti stari ljudi veoma se teško odriču svoje zemlje? Pošto ne mogu ta pitanja da reše sami, onda tih pet ili šest hiljada dinara koliko bi dobilo to staračko domaćinstvo... Oni ne dobiju ništa i imamo situaciju da stari na selu jednostavno umiru od gladi zato što tu pomoć ne mogu da ostvare.
Predložila bih, kada je reč o tom apsolutnom siromaštvu, sem one papirologije, koja je ogromna i koja će odneti ogromna sredstva, da se dozvoli stručnom radniku u centru za socijalni rad da njegovo mišljenje o siromaštvu i o situaciji bude uzeto kao činjenično stanje, a ne samo papirologija, koja oduzima ogromna sredstva, a dovodi do ovakvih problema o kojima sam govorila kada je reč o staračkim domaćinstvima.
Na kraju, pošto vidim da je došlo do kraja, imam velike zamerke za inspekciju, tu ste napravili veliku papazjaniju. Ne znam ko je taj revizor, gde su ti revizori, da li su oni u centru za socijalni rad, da li su oni pri Ministarstvu? Imate reviziju novčane pomoći, ko su ti revizori? Recimo, imate inspektora inspekcije, pa inspektor kontroliše inspekcijski nadzor. Kada sam čitala kakav je sistem kontrole rada u ovoj oblasti postavila sam pitanje – ko je tu uopšte kome otac i majka? Jednostavno se ne vidi kakav je to sistem kontrole. Čini mi se da je on preglomazan, da je konfuzan; ne zna se ko su ti inspektori socijalne zaštite, čime se oni bave. Mislim da bi to pitanje trebalo raščistiti mnogo detaljnije. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Gordana Rajkov.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o socijalnoj zaštiti je izuzetno važan sistemski zakon, imajući u vidu da je, prema najnovijim podacima, siromaštvo u Srbiji u porastu, da veliki broj građana nema posao, da je procenat starih ljudi među najvećima u Evropi; imajući, takođe, u vidu da pravo na socijalnu zaštitu, kako je to definisano članom 4. ovog zakona, imaju svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Bojim se da bi se veliki broj građana Srbije mogao prepoznati u ovoj definiciji.
Ovo je zakon, kao što su već prethodni govornici i gospodin ministar rekli, koji se očekuje i čije se donošenje odlaže već godinama. Važeći Zakon, koji je još uvek na snazi, donet je još 1991. godine. Od tada do danas, naravno, vršene su njegove brojne izmene i dopune, ali je problem to što nije suštinski menjan koncept toga zakona, koji je bio baziran na sistemu prava u socijalnoj zaštiti. Usluge su pružale jedino ustanove, državne ustanove socijalne zaštite; postoji upravni postupak i korisnik je bio stranka u tom postupku.
Mesto drugih aktera koji su se tokom poslednjih desetak godina pojavljivali da bi se ublažio nedostatak ovog koncepta, kao što su, recimo, organizacije civilnog društva, nije bilo jasno uređeno, mada su ove organizacije pojavljivale kao pružaoci mnogih inovativnih usluga i popunjavale prazninu koja je tu postojala. Nažalost, uvek su radile u projektnom okviru, što je značilo da njihove usluge nisu održive.
Naravno, dobro je što zakon donosimo sada. Nije dobro što smo čekali dvadeset godina da ga donesemo, ali kao što svaka stvar ima dobre i loše strane, dobro je to što u međuvremenu situacija nije bila mirna, što su se dešavali različiti reformski i strateški procesi, što smo 2005. godine dobili Strategiju razvoja socijalne zaštite i, kako smo čuli od gospodina ministra, u preko sto opština doneti su lokalni planovi za lokalne strategije razvoja. Fond za socijalne inovacije je zaista bio dobar institut, koji je omogućio testiranje brojnih novih usluga i projekata, tako da smo kroz prethodno testiranje i provere u praksi određenih rešenja sada mogli da ih unesemo u zakon, što bi značilo da primena tih odredaba sada ne bi trebalo da predstavlja problem.
Predlog zakona koji danas razmatramo u stvari predstavlja promenu modela socijalne odgovornosti. Od modela socijalne sigurnosti, koji se bazirao na zaštiti i zbrinjavanju, trebalo bi da se pomeramo ka socijalnoj uključenosti, odnosno stvaranju jednakih mogućnosti za punu participaciju marginalizovanih ili socijalno isključenih grupa, što je svakako u skladu i sa evropskim strategijama razvoja.
Ono što je sigurno za pohvalu, već su pomenuli gospodin ministar i koleginica Elvira, jeste to što je preko godinu dana vođen jedan veliki, širok konsultativni proces u odnosu na radnu verziju nacrta zakona, čime je omogućeno iz nadležnog ministarstva da lokalne samouprave i ustanove i organizacije socijalne zaštite komentarišu tekst, pa da i šira stručna javnost i posebne organizacije civilnog društva, ali i sami građani, o čijoj se praktično koži i životu radi, uzmu učešća u tom procesu. To je doprinelo zaista da radni nacrt bude bitno unapređen, jer su mnoga rešenja koja su se pojavila u javnoj raspravi uobličena kasnije u zakon.
Imajući u vidu širinu i broj oblasti koje Predlog zakona reguliše i, naravno, raspoloživo vreme, u raspravi ću se zadržati samo na pojedinim njegovim delovima. Mislim da je važno to što se ovaj novi koncept, umesto sistema prava, bazira na sistemu usluga u oblasti socijalne zaštite, koja se opet uređuju u odnosu na potrebe korisnika. Dobro je što imamo sad različite pružaoce usluga, umesto, kao do sada, samo institucija sistema. Mislim da je dobro što korisnik ostaje u fokusu interesa i javlja se kao partner u čitavom ovom procesu.
Već je gospodin ministar pomenuo načela na kojima se zakon bazira, a koja su uneta u tekst zakona, što mislim da je dobro. Neka od njih ću možda još jednom ponoviti, jer mislim da su jako važna, a to je da je zakon zasnovan na načelima poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, i nadam se da će tako biti (do sada su obično ljudi koji su bili u stanju socijalne potrebe imali sve drugo, ali ne i dostojanstvo); zatim, na zabrani diskriminacije, na najboljem interesu korisnika i na najmanje restriktivnom okruženju i načelu dostupnosti i individualizacije socijalne zaštite.
Iz ovih načela proističu i prepoznaju se opšta prava korisnika u članovima od 34. do 39, od kojih su za mene posebno važni pravo na učešće u donošenju odluke i pravo na slobodan izbor usluge. Ovi članovi kažu da korisnik ima prava da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i u odlučivanju o tome da li će prihvatiti određenu uslugu, kao i da dobija obaveštenje o raspoloživim materijalnim uslugama i da mu se usluga ne može pružiti ako se on sa tim ne složi, u skladu sa zakonom.
Mislim da je ovo jako važna odredba, jer do sad je praksa bila da ljudi koji se nađu u toj situaciji zapravo nisu u prilici da iznesu neki svoj sud i kažu šta je to što bi oni želeli, čime bi bili zadovoljni, jer bi uvek neko drugi odlučivao šta je za njih najbolje.
Pravo na socijalnu zaštitu, naravno, obezbeđuje se pružanjem usluga i materijalnom podrškom. Što se tiče usluga, mislim da je dobro što se uvodi pluralizam usluga u članu 9. gde se predviđa da Republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava mogu da povere obezbeđenje sprovođenja socijalne zaštite i drugim pravnim i fizičkim licima. Ovo znači da će zapravo i različiti pružaoci civilnog društva i privatni sektor dobiti zakonsku osnovu za ono što su radili i do sad.
Takođe je dobro da je definisan otvoren sistem grupa usluga u socijalnoj zaštiti, kojih ima pet. Gospodin ministar je o pojedinačnim planiranim uslugama vrlo detaljno govorio, tako da neću to ponavljati. Ali, mislim da je važno da se istakne da u definisanju pojedinačnih usluga u svakoj grupi ovih usluga taj spisak nije konačan i dozvoljava i razvoj drugih usluga u svakoj pojedinoj grupi.
Mislim da je ovo jako važno jer ostavlja mogućnost za dalji razvoj inovativnih usluga, nekih za koje mi sada ne možemo ni da pretpostavimo da će se pojaviti, što će omogućiti nalaženje najboljih odgovora, a nećemo morati da čekamo na donošenje novog zakona ili izmene da bi te usluge mogle da se organizuju.
Za osobe sa invaliditetom važno je to što je u zakonu predviđeno uvođenje radnih centara, članom 41, koji će pružati usluge usmerene na unapređenje radnih sposobnosti, odnosno na radno angažovanje osoba sa invaliditetom, koje se inače ne mogu zaposliti ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, a u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovo jeste jedna novina koja je zaista za ovu kategoriju vrlo značajna.
Kao što je već bilo govora, obezbeđenje usluga će ići i naručivanjem i ugovaranjem, u slučaju kad institucije sistema ne mogu da te usluge obezbede. One će se naručivati objavljivanjem javnog poziva i zaključivanjem ugovora između nadležnog organa i licenciranih pružalaca usluge, što znači da praktično zakon kao novinu uvodi sistem licenciranja. Nadamo se da će on doprineti unapređenju kvaliteta usluga, ali i kontroli usluga koje će se pružati, naročito imajući u vidu pluralizam pružalaca usluga.
To naravno podrazumeva i potrebu uvođenja standarda da bi se dobila licenca, što je inače definisano članom 179. Međutim, mislim da ovaj član ima jedan nedostatak, a to je da se uslov za dobijanje licence, kao i razlog za gubljenje licence, koji je potpuno isti, fokusira samo na strukturne standarde, odnosno na organizaciju same usluge, kao što su prostor, broj angažovanih stručnih radnika itd., ali ne pominje funkcionalne sadržaje, kao što su sadržaji usluge, aktivnosti koje uslugu prate, a koje su jako važne za kvalitet te usluge. S tim u vezi, podnela sam amandman na ovaj član i govoriću više o tome u raspravi u pojedinostima.
Što se tiče materijalne podrške, koje naravno ima u različitim oblicima, od novčane pomoći pa do dodatka za pomoć i negu drugog lica, i uvećanog dodatka za ovu pomoć, najveći broj kontakta sam imala sa organizacijama osoba sa invaliditetom i pojedincima koji su najveći interes pokazali upravo za ovaj institut dodatka za negu i pomoć. Takođe sam na te članove 92. i 94. podnela amandmane, jer otkada je nacrt zakona ušao u skupštinsku proceduru u međuvremenu su usvojene izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, na koje se ovaj zakon oslanja, i mislimo da to zahteva dopunu ovih članova.
Po oceni većine organizacija civilnog društva koje se bave kategorijama ugroženih grupa jedno od najvećih unapređenja, kao što je gospodin ministar rekao, sigurno jeste institut materijalnih davanja iz budžeta Republike za ugrožene građane. To se u prvom redu odnosi na radno nesposobne, među kojima su i stari ljudi, za koje će, po novom zakonu, novčana socijalna pomoć biti uvećana. Podignut je imovinski cenzus za ostvarenje, što je pretpostavka da će se uključiti znatno veći broj siromašnih.
Ono što mislim da jeste dobro, barem smo tako dobili obaveštenje od predstavnika Ministarstva na Odboru za rad i socijalna pitanja, jeste da će ova odredba zakona moći da stupi na snagu vrlo brzo, a odmah posle donošenja zakona neće morati da se čeka dug vremenski period za to.
Mislim da su neki od najvećih izazova ovog zakona obezbeđivanje finansijskih sredstava u budžetu za primenu celog zakona, mimo ovog dela koji se odnosi na materijala davanja, posebno one usluge koje treba da finansira lokalna zajednica, bez obzira na to što je dobra novina uvođenje instituta namenskih sredstava.
Postoji velika zabrinutost u organizacijama osoba sa invaliditetom, a i drugih koji okupljaju ranjive grupe, da usluge na nivou lokalne zajednice mnoge opštine neće moći da finansiraju, a takođe da zapravo, kako oni kažu, ništa nije garantovano zakonom, u smislu da je obavezujuće. Navodi se da korisnik ima pravo, ali ne i da lokalna samouprava ima obavezu da to obezbedi, već da ispita potrebe i da prema resursima koje ima uslugu pruži. Tako da postoji bojazan da ta dobra namera što se tiče velikog broja usluga u lokalnim zajednicama neće moći baš brzo da bude realizovana.
Organizacije koje su se do sada bavile projektno pružanjem različitih usluga takođe su zabrinute za mogućnost primene minimalnih standarda i da li će moći da budu na neki način konkurentne državnim pružaocima, jer njihove startne pozicije nisu iste.
Takođe, imam obavezu da kažem da su organizacije za brigu o deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju, pominjale kao izazov odredbu člana 54. koja kaže da dom za smeštaj dece i mladih ne može imati veći kapacitet od 50, budući da se prema novim definicijama vezanim za institucionalni smeštaj velikom smatra već institucija gde ima više od 25 dece. Naravno, kad se ima u vidu kako sada izgleda stanje, preko više stotina korisnika u nekoj ustanovi, mislimo da je ova odrednica u zakonu zaista veliki pomak, ali svejedno nam ostaje zadatak da dalje radimo na traženju mogućnosti za bolja rešenja.
Naravno, kao i za svaki zakon, izazov će biti brzina kojom budu doneta brojna podzakonska akta, koja treba da omoguće primenu zakona. Bez obzira na to, mislim da je neosporno da ovaj predlog zakona predstavlja veliki zaokret i pozitivan pomak u socijalnoj politici Srbije. Imajući u vidu njegov veliki značaj za veliki broj građana u Srbiji, naročito onih koji teško žive, Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje podržaće ovaj zakon.