Poštujući vaše vreme, biću vrlo kratak. Pokušao sam da svrstam sve primedbe i kritike Predloga zakona u nekoliko grupa, tačnije nekoliko stvari koje su se ponavljale u diskusijama više poslanika i poslaničkih grupa.
Prva kritika odnosi se na to zašto zakon nije ranije donet. Odmah iza toga, kada je već zakon došao do Skupštine, kritika je bila da to radimo u svrhu predizborne kampanje. Za to što zakon nije ranije donet ne želim nikoga da optužujem, niti ikoga da branim. Od 1990. godine do danas prosečno trajanje vlada u Srbiji je 21 mesec. Većina stranaka koje sede u ovom parlamentu je bila u vlasti, u različitim periodima; imale su svoje ministre rada i socijalne politike, po dve-tri godine neki, i taj zakon nije bio donet. Sada kada mi donosimo zakon kaže se da je to posledica činjenice da ulazimo u izbornu godinu.
Ma koliko se ja trudio da objasnim razloge u uvodnom izlaganju, očito je da to nekoga ne interesuje, da je apsolutno efemerno to što iznosimo činjenicu da je to iz političkih razloga: nestabilnost, stalni izborni ciklusi. Drugi razlog je to što smo hteli da testiramo iskustva u ovoj oblasti. Kao što je gospođa Tabaković rekla, u ovoj oblasti nema opšteprihvaćenih međunarodnih standarda. Osim Evropske socijalne povelje i nekih međunarodnih dokumenata i konvencija, nemate ništa drugo za šta biste mogli da kažete da je međunarodni standard u oblasti socijalne zaštite. Ali, ono što postoji, to su primeri dobre prakse koje smo hteli da primenimo, poštujući sva ta iskustva, i pozitivna, nažalost i negativna.
Kada je u pitanju decentralizacija, rekli smo da je bilo negativnih iskustava, da su Rumunija, Bosna i Hercegovina započele taj proces, pa onda promenile zakon; videli su da se sistem socijalne zaštite neravnomerno razvija u pojedinim regionima, zavisno od finansijskih mogućnosti tih okruga, odnosno regiona.
Prema tome, osnovno je bilo da vidimo zapravo šta od svih tih usluga, standarda, primera dobre prakse može biti primenjeno, naravno, ne mehanički preslikano, već prilagođeno našim objektivnim društvenim, ekonomskim i socijalnim okolnostima.
Iako sa zakašnjenjem ovaj zakon usvajamo, zapravo, donosimo ga u uslovima jedne velike krize, nadam se da ćete imati razumevanja za činjenicu da je važno da ovaj zakon dobije podršku što većeg broja poslanika, jer se odnosi na veliki broj građana Srbije, bez obzira na to kome pripadali. Zaista se slažem sa nekim poslanicima koji su rekli da ovde nema mesta nikakvoj politizaciji.
Bilo je primedaba što se tiče iznosa. Taj iznos je mali, koliki god da je. I da smo rekli da je iznos 300 evra, sigurno bi bilo poslanika koji bi rekli – da, ali to nije dovoljno, to nije dovoljno ni za prosečnu potrošačku korpu.
Uzmite sada parametre od kojih smo mi pošli. Dakle, četvoročlana porodica do sada je primala socijalnu pomoć koja je iznosila nešto manje od 11.000 dinara, petočlana 12.000 dinara, šestočlana takođe 12.000 dinara. Po novom zakonskom rešenju, četvoročlana porodica će primati 15.125 dinara, petočlana 18.150, šestočlana porodica 21.175 dinara. To je za 100 evra više nego po važećem zakonskom rešenju. Da li je malo? Jeste. Da li smo mogli više? Nismo, jer nemamo para. Suština je da sa ovo malo para kojima raspolažemo učinimo maksimum i da ta sredstva budu na najbolji mogući način raspodeljena.
Sledeća primedba odnosila se na to da uvodimo agencije i fondacije. To nije tačno. Ostavljamo mogućnost da se na različitim nivoima vlasti osnuju agencije, ukoliko je to potrebno, jer iskustvo pojedinih zemalja govori da su te agencije i fondacije bile važne i privlačile investicije iz tzv. evropskog socijalnog fonda, ali te agencije i fondacije ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, izričito ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, jer ih nema. Mogu biti finansirane iz donatorskih sredstava, kako je bio slučaj, recimo, sa našim Fondom za socijalne inovacije, koji je odigrao vrlo značajnu ulogu upravo u prikupljanju tih sredstava, ali i u ukupnoj reformi u sistemu socijalne zaštite.
Dalje, što se tiče administriranja, iako novi zakon predviđa i nova prava, nove obaveze, te obaveze ćemo izvršiti sa postojećim brojem zaposlenih. Nisu predviđena nikakva nova primanja, nažalost, jer nam samo u centrima za socijalni rad fale 102 stručna radnika, ali zbog ograničenja u zapošljavanju to nismo u mogućnosti da uradimo. Prema tome, i ove nove obaveze će biti izvršene sa istim brojem radnika kao i do sada.
Takođe je bilo reči o komplikovanoj proceduri. Da, tamo gde se radi o pravima i parama procedura jeste komplikovana, da bi se sprečile zloupotrebe. Tamo gde se radi o uslugama procedura je pojednostavljena na najjednostavniji mogući način. Ali, u ovim stvarima gde se radi o značajnim finansijskim sredstvima morali smo tu proceduru da zadržimo na postojećem nivou, da ona bude dosta pooštrena, a imali smo i loših iskustava, nažalost.
Što se tiče decentralizacije, rekao sam, bilo je iskustava, vrlo negativnih, sa procesom decentralizacije. Pokušali smo da nađemo meru da to uskladimo sa potrebama korisnika i lokalnih zajednica, i tu imamo tri nivoa. Država obezbeđuje minimum socijalne sigurnosti za najsiromašnije građane, to je jedan nivo; drugi nivo su ove usluge koje se razvijaju na nivou lokalnih samouprava, čitav niz usluga o kojima smo govorili; treći nivo su ovi namenski transferi, da bismo sprečili ono o čemu sam govorio, a to je različit regionalni razvoj u sistemu socijalnih usluga i da nam se ne dešava da imamo opštine sa izuzetno razvijenim socijalnim uslugama i opštine gde tih usluga skoro da i nema. Ne možemo sve to izjednačiti ni sa ovim namenskim transferima, ali možemo smanjiti te razlike, koje nažalost danas postoje. Beograd može to da priušti, Jagodina ima odlične socijalne usluge, Kruševac, male opštine, kao što je Paraćin, Novi Sad, Niš, ali nažalost, najveći broj tih opština nema mogućnosti da te usluge razvija na lokalnom nivou i zato je potrebno te usluge podržati.
Što se tiče domova, niko nije govorio o zatvaranju domova, jer je to nemoguće, domova za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali činjenica je da ti domovi moraju da budu daleko manjeg kapaciteta. Za decu od 15, 16 godina domska zajednica je važna, jer se deca razvijaju u okruženju sa svojim vršnjacima i nemoguće je zatvoriti te domove, ali to nije izbor kada su u pitanju mala deca do tri godine, kada su u pitanju deca do 15. godine. Domski smeštaj jeste samo poslednja mera za njih kada drugi oblici socijalne zaštite ne daju nikakav rezultat.
Postojeći domovi će doživeti transformaciju. Ostaće domovi za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali će biti takođe i multidisciplinarnog karaktera, pa ćemo razvijati savetovališta u tim domovima, pa ćemo razvijati dnevne boravke i prihvatne centre. Nemoguće je na ovakav način održavati sistem socijalne zaštite, kao što je do sada bio slučaj.
Naravno, ovde postoje dve vrlo krupne zamerke, koje moram da prihvatim da stoje. Jedna se tiče ovog imovinskog, odnosno zemljišnog cenzusa. Da budem najiskreniji, nemam tu najbolji odgovor. Najbolji odgovor jeste ono što je najiskrenije – da nemamo para. Bilo bi idealno da možemo da ukinemo taj cenzus, ali u ovim uslovima ovo je možda najmanje loše rešenje. Dakle, ne govorimo o jednom eliminacionom uslovu koji ovim postavljamo. Samo postavljamo limit, određujemo površinu zemlje do koje se ne traži stavljanje hipoteke. Neko ko ima i 25 hektara, ukoliko je materijalno ugrožen, može da koristi pravo na novčanu i socijalnu pomoć. Jedini uslov jeste da da hipoteku, a zemlju može da koristi, da je iznajmljuje, daje u zakup, na drugi način tu zemlju da koristi, ali je neophodno da se stavi hipoteka na tu zemlju.
Druga primedba odnosila se na to da korisnici novčane socijalne pomoći to pravo ostvaruju devet meseci. Radi se o porodicama gde je većina članova sposobna za rad. To rešenje postoji i u važećem zakonu. Šta je suština? Suština je da u letnjim mesecima, pre svega, pomognemo aktivaciju korisnika, da ti korisnici nađu mogućnost za radno angažovanje na privremenim i sezonskim poslovima, jer, kao što sam rekao, ceo duh zakona nije da ljudi ostanu u stanju socijalnih potreba, već da pomognemo tim ljudima da izađu iz sistema.
Ovde je bilo i drugih primedaba. Što se tiče člana 179, vezanog za davanje i oduzimanje licenci, taj amandman gospođe Gordane Rajkov smo prihvatili. Prihvatili smo i neke druge amandmane o kojima je ovde bilo reči, ali o tome ćemo kada budemo razgovarali o zakonu u pojedinostima.
Što se tiče primedaba, koje takođe stoje, to moram da priznam, o odnosu roditelj - negovatelj i hraniteljska porodica, primedba je da mi dovodimo ovim zakonom, uslovno rečeno, u povlašćen, privilegovan, bolji položaj hraniteljske od prirodnih, bioloških porodica, s obzirom na iznos novčane pomoći koju te porodice imaju. To je delimično tačno, jer jedna tročlana porodica materijalno ugrožena sa jednim detetom, detetom sa invaliditetom, ima ukupan iznos, po različitim osnovama, od 33.143 dinara. Dakle, 11.000 na osnovu materijalnog obezbeđenja novčane pomoći, 20.500 dinara na osnovu uvećane tuđe nege i pomoći i 2.643 dinara dečjeg dodatka; dakle, ukupan iznos je 33.000 dinara, što je više nego što dobijaju hraniteljske porodice.
Takođe je bila primedba da se od hraniteljstva pravi biznis. Iskren da budem, nismo imali velikih poteškoća, ni incidenata vezanih za hraniteljske porodice. Tu i tamo iskrsne problem. Idući u susret tim mogućim problemima, to stoji kao primedba, mi ćemo ove godine osnovati pet regionalnih centara; planirano je 16 ukupno, ali zbog nedostatka sredstava i aktuelne krize to smo redukovali na pet centara, od toga dva u Vojvodini. Ti regionalni centri će pružati svu podršku hraniteljskim porodicama, ali istovremeno i vršiti kontrolu i nadzor stručnog rada u tim porodicama kako bi sprečili ono o čemu je poslanica Elvira Kovač govorila.
Što se tiče drugih sugestija koje nisu direktno vezane za ovaj zakon, dakle ratni vojni rezervisti i novi zakon, nažalost, nije došlo do saglasnosti različitih udruženja oko izrade tog zakona. Sugerisao sam da predlog zakona do kojeg su došli ne odražava realnu situaciju u zemlji, pa samim tim ne može biti podržan, s obzirom na to da sredstva potrebna za implementaciju tog zakona iznose više od pet milijardi dinara. Za implementaciju ovog zakona je potrebno svega 2,7 milijardi. Prema tome, govorim vam o različitim iznosima i da imate u vidu parametre.
Mi smo do sada imali dva zakona, jedan koji je primenjivan na nivou savezne države pa onda i u Srbiji, koji je davao opšti okvir, i drugi, republički zakon, koji je regulisao posebna prava. Sada ćemo oba zakona objediniti. Uskoro će biti formiran i savet za pitanja ratnih vojnih invalida i veterana. Oni će biti direktno uključeni u izradu tog zakona.
Bilo je ovde reči i o natalitetu. To je predmet Zakona o finansijskoj podršci porodici, nije predmet zakona o socijalnoj zaštiti. Usvojenje je predmet Porodičnog zakona, a ne ovog.
Primedba koju je iznela gospođa Donka Banović vezana je za porodilje. Mi smo razgovarali sa Ministarstvom finansija, tačnije sa Poreskom upravom. Ono što je nama tada rečeno jeste da bi ceo sistem bio ugrožen ukoliko se tu napravi razlika, s obzirom na to da žene koje koriste naknadu za porodiljsko odsustvo, koje su vlasnice preduzeća ili radnji, kada to pravo prenesu na nekog drugog, taj drugi mora da plaća doprinose. Ukoliko bi se tu napravio izuzetak, ceo sistem bi bio doveden u pitanje. Ostali su da traže mogućnost i rešenje za specifičan problem, koji ovde zaista postoji. Prema tome, niko ga ne minimizira. Iskren da budem, saznao sam iz medija za taj problem. Razgovarali smo sa Ministarstvom finansija i rečeno je upravo ovo što vam sada prenosim.
Evo, pokušao sam da vrlo kratko pređem preko svega onoga što smo ovde mogli da čujemo. Činjenica je da se radi o važnom zakonu. Činjenica je da smo imali vrlo dobru raspravu. Kao rezultat toga ćemo prihvatiti jedan značajan broj amandmana koji su predloženi, sa ciljem da dođemo do najboljeg teksta zakona. Hvala vam.
