Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici, želim da iskoristim ovo svoje obraćanje da svim našim majkama, sestrama, koleginicama čestitam današnji praznik, 8. mart, sa najiskrenijom željom da što više dana u godini, od 365 dana, liči na današnji dan.

Takođe, želeo bih da iskoristim prisustvo ministarke sporta i omladine, pošto ne znam da li ću u nekoj redovnoj proceduri baš u roku dobiti odgovor na moja pitanja. Moram da kažem, politički je pošteno to što je gospođa ministarka sporta i omladine, bar što se mene tiče, bila najrevnosnija u odgovorima na pitanja koja sam postavljao. Čak me, usvojivši moj amandman, pozvala da otvorim jedno igralište za sportiste invalide, mislim na Adi Ciganliji. Ja sam se najljubaznije zahvalio (ne znam, gospođo ministarka, da li ste dobili), smatrao sam da nisam baš toliko zaslužan da baš ja otvorim to igralište. To ne znači da vam neću postaviti neka druga pitanja, u zajedničkom interesu i vas i vašeg ministarstva i građana Srbije koji su invalidi, invalidi sportisti.

Ne znam koliko prisutnih narodnih poslanika zna, zavisno od godina, mislim da poslanici i poslanice mojih godina i stariji znaju ko je Vera Đurašković. Vera Đurašković je, i red je da danas, 8. marta, to kažemo, naša slavna košarkašica; možda je bila ženski Vlade Divac u vreme zajedničke države, ne znam tačno, ali mislim da je preko 300 puta igrala za našu reprezentaciju. Zašto pominjem nju? Nije ovo omaž njoj, nije ovo hvalospev njoj, ona je selektor naše paraolimpijske reprezentacije u košarci.

Nedavno, pre nekoliko meseci, pošto je GO NS u Čačku uzeo na sebe da već tradicionalno organizuje turnir sportista invalida u kolicima koji se bave košarkom i igraju košarku, saznao sam da oni nemaju najosnovnija sredstva da se takmiče. Da ne govorimo o jednoj specijalizovanoj sali gde bi svi klubovi, a ima ih samo pet-šest u Srbiji... U zemljama koje imaju sličan broj stanovnika kao Srbija ima ih na stotine. Uopšte, paraolimpijski sport u svetu, u razvijenim zemljama, a da ne kažem u evropskim, tretira se kao i ovaj, tako da kažem, kod zdravih sportista. Tim takmičenjima prisustvuje po nekoliko desetina i stotina hiljada gledalaca.

Predlažem vam da vi, ako već nemamo specijalizovanu salu, u najskorije vreme, ako bog da i konačno jednom otopli, organizujete jednu utakmicu u košarci, gde je selektor Vera Đurašković, i da svi zajedno odemo tamo i damo podršku tim ljudima. Verujte da su to vrlo ozbiljni sportisti. Lično sam probao da sednem u kolica i da igram sa njima košarku. Izgubićemo svi ovde, i mlađi i stariji, sa nulom. Oni vrlo ozbiljno treniraju, vrlo ozbiljno se pripremaju, ali imaju neka pitanja. Osim toga što nemaju tu salu, ne želim nikog da optužim, možda je i nedostatak materijalnih sredstava za te njihove treninge...

Znate, gospođo ministarka, kad pogledate da je jedno ministarstvo, koje ćemo poslepodne da rešetamo, dalo 500.000 evra za jedan turnir, teniski, koji je privatan, 500.000 evra, da bi se slikali drug Đilas i drug Dulić pred praznim tribinama... Tad nisam znao kakve veze oni imaju sa tenisom. Pre neki dan sam saznao u novinama, ako nije to tačno, neka me neko demantuje, da su oni sponzorisali sa nekoliko hiljada evra taj turnir.

Postavljam pitanje, koliko je reketa moglo da se kupi za taj novac? Koliko loptica, pa da imamo još, ako bog da, i novih Đokovića, novih Ana, i novih Jelena i novih Viktora.

Da ne zaboravimo ovo što mi je glavno, da zajednički poradimo na tome, mislim da ste shvatili iskrenost mojih reči, da pomognemo zajedno da ovim sportistima invalidima stvarno omogućimo...

Pošto vreme već ističe, mogu da vam kažem da smo mi, kao GO NS, uplatili dve kotizacije za naše stonotenisere invalide, fali im nekoliko poena da bi stekli status da učestvuju na Paraolimpijskim igrama, a to već nešto znači u njihovom statusu. Hvala lepo i hvala vam što ste me pustili da govorim malo duže.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim ispred poslanika SPO pre svega da čestitam svim damama, ženama, majkama i sestrama u Srbiji 8. mart, značajan datum u ostvarivanju ženskih prava.

Takođe, u ime SPO želim da podsetim da je sutra 9. mart. Neki u šali kažu da je to dan muškaraca, a mi mislimo da je to dan demokratije u Srbiji i datum za poštovanje, datum sa samo jednom mrljom i upravo u tom smislu želim da postavim pitanje, ali i da pošaljem neke političke poruke.

Srpski pokret obnove je 9. marta tražio slobodu medija, tražio ostavku urednika Televizije Beograd, koji su pripremali celu naciju za nepotreban rat. Uspeli smo u svojim zahtevima. Nekoliko meseci do početka ratne kampanje bili su slobodni svi mediji u Srbiji; urednici Televizije Beograd čije smo ostavke tražili podneli su ostavke; ostavku je podneo i tadašnji ministar unutrašnjih poslova; nekoliko dana nakon devetomartovskih demonstracija veliki miting na trgu slobode je direktno prenosila i tadašnja Televizija Beograd.

Danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija, SPO ne želi, pre svega zbog učesnika devetomartovskih demonstracija i poštovanja prema njihovom velikom doprinosu za Srbiju, za razvoj demokratije u Srbiji i za činjenicu da pre i posle 9. marta u Srbiji ništa više nije bilo isto, i pored toga što ne želi da poništi svoju biografiju, ne želi da se više ikada u Srbiji prave kompromisi između evropskih i antievropskih snaga, jer mi smo izgubili deset godina do 2000. godine, a od 2000. godine upravo smo zbog ovih kompromisa u velikom zaostatku, koji želimo da nadoknadimo u procesu priključenja naše zemlje EU.

Nažalost, 9. marta postradala su i dvojica ljudi. Jedan je učenik Branivoje Milinović, ni dan-danas se ne zna ko su ubice tog dečaka, koji je tada ima 17 godina, u Ulici kneza Miloša, kod hotela „London“. Drugi je nastradali policajac Milinko Kosović.

Srpski pokret obnove, upravo zbog činjenice da nije odgovoran za stradanje ove dvojice ljudi, želi da postavi pitanje ministru unutrašnjih poslova – dokle je policija, otkako je na čelu gospodin Ivica Dačić, stigla u rasvetljavanju ova dva ubistva, koja ne treba da opterećuju samo SPO, već celu Srbiju, jer su to nevine žrtve? Kažem, demonstracije su bile za slobodu medija, a mi nismo želeli da se, nažalost, desi to što se desilo.

Drugo, mislim da i dvadeset godina posle 9. marta mnogi u Srbiji kažu da je SPO tada propustio šansu da smeni tadašnji režim. Naša namera i nije bila da menjamo tadašnji režim jer je, nažalost, većina građana Srbije zdušno podržavala taj režim, vojska i policija, i Milošević je pokazao spremnost da očuva vlast na taj način što je izvodio i tenkove i tadašnju vojsku na ulice Beograda. S druge strane, pored toga što je, bez obzira na izbornu krađu, imao podršku Srba u Srbiji, Milošević je tada imao podršku i međunarodne javnosti, vojske i policije, koja je bila spremna da pravi u Beogradu novi Tjenanmen.

Sve to nije bilo tako 5. oktobra. Zbog toga kažem, Srpski pokret obnove, zbog nekih kompromisa koji su od 5. oktobra pa nadalje pravljeni sa antievropskim snagama, ne želi više nikada u Srbiji da vidi kompromis sa onima koji vuku nazad. Hvala.