Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, terorizam je danas identifikovan kao najveća pretnja svetskom miru i kao polje najveće saradnje među državama i njihovim policijama. Čak često možete čuti zvaničnike NATO pakta kako tvrde da je borba protiv terorizma osnovni zadatak NATO pakta, svrha njegovog postojanja. Međutim, u Sporazumu o policijskoj saradnji između Bosne i Hercegovine i Srbije, koji držim u ruci, pojam „terorizam“ pominje se, i slovom i brojem, jedan jedini put, u članu 2.
U izveštajima obaveštajnih službi zapadnih zemalja, u izveštajima Vlade Sjedinjenih Američkih Država, u izveštajima obaveštajnih službi država bivših jugoslovenskih republika, u analizama eksperata iz bivše Jugoslavije i međunarodnih eksperata za terorizam, u izveštajima samih državnih organa Bosne i Hercegovine već petnaest godina Bosna i Hercegovina se locira kao potencijalno žarište za širenje terorizma, kao država u kojoj su najveći teroristi imali utočište, dobijali njene pasoše i njeno državljanstvo, kao najčešća veza preko koje teroristi iz arapskog sveta stižu na zapad i kao regrutni centar Al Kaide.
Međutim, u ovom sporazumu između BiH i Srbije o saradnji policije dve države o terorizmu nema ni reči. Kao da opasnost od terorizma na ovom prostoru ne postoji. Ovo je teže razumeti ako se imaju u vidu i sledeće činjenice – da je terorizam i na teritoriji Republike Srbije, na Kosovu i Metohiji praktično svakodnevna pojava i da smo prošle godine imali suđenje grupi islamskih terorista iz Raške oblasti.
Navešću sada neke podatke iz kojih je jasno da je Bosna i Hercegovina tempirana bomba, koja može razneti mir na Balkanu, ali i šire. Nakon završetka rata u BiH je ostalo nekoliko hiljada pripadnika bivšeg odreda „El mudžahedin“, jedinice arapskih plaćenika koja je počinila stravične zločine nad Srbima u Podrinju, nad Srbima na Ozrenu i nad Srbima i Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsetiću samo, u julu 1995. godine i u septembru te godine na području Ozrena oni su bukvalno posekli sabljama i motornom testerom nekoliko stotina zarobljenih srpskih vojnika i civila. Po zvaničnim podacima koje je saopštila policija u Sarajevu, najmanje 1300 mudžahedina dobilo je pasoš Bosne i Hercegovine i državljanstvo te zemlje. Nemački dnevnik „Frankfurter rundšau“ je objavio da je posle rata u BiH ostalo najmanje 4000 mudžahedina, a u Sporazumu o policijskoj saradnji između Srbije i BiH o toj temi, o tom problemu nema ni jedne jedine reči.
Ekspert za pitanje islamskog terorizma Dževad Galijašević, musliman iz Moševca kod Maglaja, tvrdi da je većina mudžahedina koji su ostali u BiH na ovaj ili onaj način uključena u strukture Al Kaide. On takođe tvrdi, na osnovu svojih veza u policiji u Sarajevu, da oni uživaju potpunu zaštitu muslimanske obaveštajne službe AID i ekstremnog dela muslimanskog političkog rukovodstva u Sarajevu koji predvodi Haris Silajdžić. U pitanju su tzv. spavači, teroristi koji se ni na jedan način ne eksponiraju, prolaze obuku koju organizuje Al Kaida, a zatim čekaju da dobiju nalog za izvršenje određenih terorističkih akcija.
Podsećam na činjenicu da je najveći živi terorista, kako ga oslovljavaju, Osama bin Laden 1993. godine dobio pasoš Bosne i Hercegovine u Beču iz ruku Muhameda Čengića, jednog od najbližih saradnika Alije Izetbegovića. Pasoš je dobio u znak zahvalnosti za slanje plaćenika, novca i oružja za izazivanje rata u Bosni i Hercegovini i za izvršavanje zločina nad srpskim narodom. Pasoš Bosne i Hercegovine poseduje i Abu Zukar al Madoni, osvedočeni i poznati terorista, inače blizak rođak Osame bin Ladena. Iste godine kada je Osama bin Laden iz ruku Muhameda Čengića dobio pasoš u Beču pasoš je dobio i Mehrez Audoni iz Tunisa, koji je kasnije uhapšen u Turskoj po poternici koju je raspisala Italija zbog učestvovanja u krivičnim delima međunarodnog terorizma.
Grupi islamskih terorista koji su 11. marta 2004. godine izvršili seriju bombaških napada na železničku stanicu u Madridu i tom prilikom ubili 190, a ranili više od 1500 ljudi pripadao je i državljanin BiH Sanel Sikirica, rodom iz Mostara. Podsećam da je tadašnji direktor policije Republike Srpske Dragomir Adnan izjavio kao direktor policije da je deo te grupe obuku vršio nedaleko od Zenice, a da je eksploziv kojim je načinjen masakr u Madridu nabavljen u BiH iz rezervi tzv. armije BiH.
Takođe podsećam na činjenicu da je Muhamed Ata, jedan od otmičara dva aviona koji su izveli teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra deo obuke završio u BiH, kao deo mreže mudžahedina u ovoj susednoj državi. Takođe podsećam na hapšenje šestočlane alžirske grupe u Sarajevu kada je šest državljana BiH poreklom iz arapskih zemalja uhapšeno zbog pripremanja napada na američku ambasadu u Sarajevu. Ono što je zanimljivo jeste da se svih šest lica nalazilo na rukovodećim mestima u međunarodnim humanitarnim organizacijama koje deluju u BiH.
Sledeća opštepoznata stvar je da je Abu Zabajdah šef svih međunarodnih operacija Al Kaide i da vrši regrutaciju u kampovima ove terorističke organizacije. Dokazano je da je ovaj terorista bio glavna veza između Osame bin Ladena i terorista koji su izveli napad 11. septembra i to se kaže u više izveštaja američke vlade. U izveštaju američke vlade se kaže da je Al Kaida upravo preko Zabajdaha uspostavila sistem širenja i finansiranja terorističke mreže u BiH preko humanitarnih organizacija, a da je posle taj bosanski princip primenjivala u svim zemljama arapskog sveta i u svim zemljama gde postoji Al Kaida.
Većina mudžahedina u BiH okupljena je oko Aktivne islamske omladine, sa sedištem u Zenici. Ta organizacija osnovana je 1995. godine. Po izveštajima Stejt departmenta, Aktivna islamska omladina nalazi se među organizacijama koje su povezane sa međunarodnim terorizmom. Inače, glavnu reč u ovim organizacijama vode bivši komandanti i komesari, ideološke vođe mudžahedina u BiH, Abu Hamza i Imad al Misri. Abu Hamza je široj javnosti poznat kao osnivač kolonije mudžahedina u selu Bočinja kod Maglaja iz koje je pre toga proterano i pobijeno sve srpsko stanovništvo, a Imad al Misri je odmah po dolasku u BiH sredstvima koje je dobio iz Saudijske Arabije, Irana i Pakistana osnovao 19 medresa u BiH za ideološku pripremu bosanskih mladića za stupanje u redove mudžahedina. Prema zvaničnim podacima policije BiH, tu obuku je prošlo preko 2000 bosanskih mladića. Svi oni se sada nalaze u BiH i pripadaju Aktivnoj islamskoj omladini ili ekstremnom vehabijskom pokretu.
Inače, delovanje ove organizacije bilo je i predmet analize u jednom izveštaju nemačke obaveštajne službe. U njemu se tvrdi sledeće: „Aktivna islamska omladina vrši stalnu regrutaciju mladih islamskih svetih ratnika, koji se nakon početne pripreme u centrima u BiH upućuju na obuku u jedan od trenažnih centara Al Kaide u Pakistanu“. Pripadnik ove organizacije bio je i terorista Muhamed Topalović. Ako se sećate, on je pre nekoliko godina pobio tročlanu hrvatsku porodicu u srednjoj Bosni.
Javnost u Srbiji je malo upoznata sa činjenicom da su mudžahedini rodom iz Bosne i Hercegovine učestvovali u ratu u Čečeniji kao pripadnici terorističkog pokreta u Čečeniji, da je njih nekoliko i poginulo u borbama sa ruskim snagama bezbednosti. Inače, njihov odlazak u Čečeniju organizovala je Aktivna islamska omladina. Podsećam na činjenicu da je ova organizacija u Sarajevu proteklih nekoliko godina organizovala više demonstracija podrške čečenskim teroristima.
Podsećam na poslednji podatak koji je vrlo bitan za ovu temu, a to je činjenica da je Aktivna islamska omladina bila u direktnoj vezi sa teroristima iz Novog Pazara koji su osuđeni na višegodišnje kazne zatvora i da su imali česte kontakte sa pomenutim komandantom mudžahedina Abu Hamzom.
Zbog svega ovoga zaista deluje nelogično da u trenutku kada se policije svih zemalja, obaveštajne službe svih zemalja fokusiraju na problem terorizma u BiH kao jedan od najvažnijih bezbednosnih problema u regionu i Evropi Srbija usvaja sporazum sa BiH o policijskoj saradnji u kojem o pojmu terorizma, o problemu terorizma u BiH nema ni jedne jedine reči.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je još četrnaest minuta.

Zamolio bih vas da dobro zapamtite da kažete predstavniku ove rekonstruisane vlade, izgleda da je džabe bila rekonstrukcija, ovde se kao bolest u kontinuitetu javlja problem predstavnika Vlade. Verovatno ova nova vlada sa gnušanjem gleda na ono što je predložila prethodna vlada.
Ali, danas imamo objedinjenu raspravu, opet osam tačaka dnevnog reda. Samo su dva momenta značajna za sve ove tačke dnevnog reda – to je ispunjavanje naloga o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa na teritoriji zapadnog Balkana; i, strpali ste u isti koš ljude i stoku. Ekstradicija se odnosi na ljude, a ova veterinarska saradnja na stoku, pa da spojimo raspravu, pošto tako tretira ova naša vlada ova dva vrlo krupna problema.
Naravno, loše rekonstruisana Vlada, Dačić za živu glavu nije smeo da uđe ovde. Da je Čedomir Jovanović rekao da mora biti prisutan ministar ovde, danas ne bismo imali sednicu dok ne dođe ministar, pa može da bude i trudna Malovićka, a može i odmah posle porođaja, ali bi morala da dođe. Ali, kada pričate vi drugi, to ne sme da se desi, ne sme ništa da zaustavi Srbiju na ovom proevropskom i pro-NATO putu.
Kada pričamo o saradnji koja se tiče ljudi, ima tu više tih konvencija, zakona itd., promovišu se međunarodni standardi i oni važe samo koliko traje sednica. Posle sednice to ne važi. Dokaz za to da ne važi, gospođa Radeta je pročitala jednu malu hronološku evidenciju od kad ovim prostorom haraju vaši prijatelji koji su vas doveli ovde na vlast, koji vas tretiraju kao partnere, uvažavaju, videli ste sami – koga god ste vi optužili, vaše optuživanje je bila svojevrsna amnestija, taj je morao da bude oslobođen. Svi su oslobođeni. To je ta teorija – nametnuti strah, održavati strah. Oni mogu sve, iz Brisela i iz Vašingtona, a vi kao njihovi predstavnici morate sve to da uradite ovde, hteli ne hteli, to nije bitno.
Sada, da vas obavestim, vas koji hoćete da glasate: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija je naziv u UN i, shvatite, Dejtonski sporazum ne zna za policijsku službu na nivou BiH. Policijska služba pripada entitetima. Ujedaju se tamo gde im nije mesto ovi naši Srbi iz Republike Srpske zato što su neki proevropski političari u prethodnom mandatu potpisali, priznali, i u pogledu carine, i u pogledu policije, i u pogledu vojske i u pogledu suda BiH, nešto što ne postoji u Dejtonskom sporazumu.
U pravu je bio Marinković kada je malopre pričao, šverc sa Lijanovićima iz Hercegovine treba policija da reši, a ne veterinarska služba. Da ne brkamo neke stvari. Nemojte da brkamo neke stvari.
Sutra će ova naša vlada da ide u Banjaluku, da ima zajedničku sednicu sa Vladom Republike Srpske. Zašto za sve odnose sa Bosnom i Hercegovinom, pa šta god da podrazumevate pod tim pojmom, ne idete preko specijalnih paralelnih odnosa, preko Republike Srpske, dajući punu podršku očuvanju tog entiteta Republike Srpske? Ne smete.
I danas vam je otišla jedna delegacija u Brisel, kažu – ako možemo sa Montgomerijem da zaključimo ugovor, možemo i sa Solanom, sada je i on u penziji. Otišli da vas tuže, da kažu da će oni brže i bolje da nas odvedu u Evropu i da će to biti jeftinije za EU. Odmah će oni da isporuče Mladića, a ne da se kilave kao što se vi kilavite ovde.
Razumete li gde ste doveli državu, da građani treba da gledaju na „Marakani“ kako se trkaju proevropske stranke koja će biti prva, koja će da dođe do cilja da što pre nanese što veću štetu Republici Srbiji i građanima Republike Srbije. Treba da budemo kulturni, fini, mazni i da vas poštujemo. Kako da poštujemo takvu politiku? Takva politika zaslužuje osudu.
Libija je prva poslala ček od milion i po dolara, 5. ili 6. oktobra ili novembra 2000. godine, novoj vlasti. Niko nije smeo da uzme ček u ruke. Godinu i po dana je čekala na naplatu. Niko od vas nije smeo da uzme. Od 2004. godine, kada se promenila politika Zapada prema Libiji, svi ste pohrlili u Libiju da se slikate. Jedan ministar uvozi studente za njegov privatni univerzitet ovde. Lilić više voli Libiju nego Dedinje, posreduje oko medicinskih sestara. Ministar odbrane, predsednik Republike, trkaju se – da prodamo oružje, da prodamo oružje, pare, zaradićemo.
Kinuo neko tamo u Vašingtonu, odmah prekidamo odnose, cepaju slike, ne važe više one slike, nismo se slikali sa Gadafijem, ne znamo više ništa, ne interesuje nas više niko. Najveće sankcije ima da uvedete.
Oni su bili jedni od retkih koji su podržavali ovaj narod i danas ga podržavaju, vezano za ono što vi kažete „crvena linija ispod koje se ne ide“, a to je Kosovo i Metohija.
Ko sme sa vama da bude prijatelj? Vi ste u stanju svakoga da prevarite, omalovažite. Želite trajno da uništite naše tradicionalne prijatelje, sa svih strana sveta. Želite nešto da pokažete. Šta želite da pokažete? Kvalifikujete se time što ste ratifikovali neku konvenciju. Ko je taj stručnjak koji nam kaže da je ta konvencija dobra?
Savet Evrope priprema neki međunarodni dokument, neki novi standard, da optuženi i odbrana i ne znaju u postupku ko će biti svedok. Ne moraju da znaju ni ime ni prezime svedoka, ni njegov identitet, niti da budu u prilici da saslušavaju tog svedoka; dovoljno je da tužilaštvo i policija imaju njegovu izjavu i završen posao.
Opet će neko od vas da kaže, iako je to u suprotnosti sa elementarnim principima, pa, ako hoćemo da pričamo, i sa razvojem nauke od Galileja do danas. U suprotnosti, fundamentalnoj suprotnosti. Vi biste digli i ruke i noge. Evropa to traži, dobićemo kredit, zadužićemo se. Bićemo u idealnoj prilici kroz 675 godina da vraćamo, ako neko preživi. To je vaša politika.
Na svakom koraku ponižavate ovaj narod, uništavate dostojanstvo, ekonomsku i svaku drugu budućnost temeljno uništavate. Zato vas kritikujemo, da građani shvate kojim putem vodite ovaj narod.
Samo dva dana ste se hvalili novom vladom. Gde vam je ministar? Gde vam je prvi potpredsednik, zamenik predsednika, ministar policije? Otišao tamo, kao. Tamo nije ni bilo sednice, nije ni mogla da se održi sednica, nije bilo kvoruma, nije ni on bio u sali. Ćaskao sa novinarima.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, ministar unutrašnjih poslova je na izuzetno značajnom državnom zadatku …)
Odakle znam da je on na zadatku? Ne postoji ništa značajnije danas nego da bude ovde da brani zakon.
(Predsednik: Nemojte da vičete.)
Ne vičem, nego vi slabo čujete.
(Predsednik: Nemojte da vičete i nemojte da prozivate ministra unutrašnjih poslova.)
Mora predstavnik Vlade da sedi ovde. Kada to traži Jovanović, svi se usplahirite i privodite ovde.
(Predsednik: Ne pravim razliku u zavisnosti od toga ko traži, nego u zavisnosti od toga koja je tema.)
Pa gde je ministar?
(Predsednik: Nemojte da vičete, da ne bih koristila druge instrumente, ne molbe, nego sankcija.)
Pa gde je ministar? Nema ministra. Da li je moj glas promenio stanje u sali? I kada podignem i kada spustim, njega nema. Gde je predsednik Vlade? Gde ste vi koji garantujete da ste dobro izvršili rekonstrukciju Vlade, gospođo Đukić Dejanović? Čim pomenemo „Večernje novosti“ krene hajka protiv nas, a samo postavljamo pitanje – šta je sa privatizacijom „Večernjih novosti“? Sada će „Novosti“ da pišu o ovome. Dokle više sa tim medijskim manipulacijama?
Nema predstavnika rekonstruisane vlade. Zašto? Ovde ste se zaklinjali na odgovornost prema građanima. Dva dana slušamo predsednika kako kaže – vi, nova vlada, nemojte da razmišljate o strankama, nego o građanima, Pa, gde su vam? Pa gde su vam ti rekonstruisani ministri? Gde vam je ta rekonstruisana vlada?
Ko može da veruje, ko sme vama da veruje, vama koji ste na vlasti? Vaše zaklinjanje, koliko dugo važi? Važi koliko i Dnevnik. Vi ste sigurni kao i predizborna obećanja, je l' tako? Olako se daju, ali se ne poštuju. Narod će da trpi to. A skače vam popularnost, znate. Mnogo vam skače popularnost, naročito u oktobru, a možda i u novembru, ako ne u novembru, onda možda u decembru, ako ne ove godine onda 2016. godine, godine kada će neko da kaže – rekla je Evropska unija da Srbija neće da bude član EU. A ne smete da podignete glas zato što je neko devet godina nevin u pritvoru.
Zato vam je otišao Šojić sa Ćirkom u Brisel da vas tuži, da kaže da on to isto može kao i vi, samo malo brže i jeftinije, da uništi Srbiju od vas, a mi moramo da gledamo tu mrtvu trku. Zašto mrtvu trku i ovo poniženje? Ko sme da veruje ovoj vlasti? Ko sme da veruje strankama koje se zalažu za NATO pakt i za EU? Ko sme da veruje? Ma, niko nema moralno pravo više da veruje vama. Svako mora da ima neku odgovornost prema svojoj kući, svojoj deci. Zbog te odgovornosti ne sme da vam veruje. Ni dva dana od rekonstrukcije, puj pike ne važi se. Takva su vaša obećanja.
Osam zakona ste strpali. Međunarodna konvencija, to je od Boga dato, to ne sme da se pomera. Da li postoje neke rezerve? Da li svaka međunarodna konvencija dozvoljava državi da stavi rezerve, i u pogledu teritorije i u pogledu nekih odredaba? Ne, to vas ne interesuje. Zašto? Postoji spisak šta mora da se uradi.
Jeste li gledali sinoć Đelića? Njemu se prigovora što u ugovoru o zaduženju nema finansijskih uslova kredita. Nije napisano. On priča o drugom zakonu i o političkim uslovima koje Srbija treba da ispuni. Kaže, moramo da odemo pod posmatranje EU. Eto odgovora koji se daje. Ali, vi to pokrijte, imate „Večernje novosti“, Medijski javni servis, terajte. Pokrivajte to, sad ćete 16 ovih programa uživo sa onim ludacima, samo neka bude zanimljivo ljudima. Šteta što vam se Liga šampiona završava, pa još bolje da je ona situacija kada se po 40 utakmica dnevno igra. Zatrpajte. Sve će da bude bolje. Hoće. Kada? Kada dođu Nemci ili Turci, pošto zovete i Nemce i Turke.
Smeškajte se vi, gospođo. Vi sami pišete knjigu o sebi, i vi i vaša vlast. Knjiga o vama se nalazi u vašim stenogramima, nalazi se u vašim delima. Evo, častim vas ovih 30 sekundi, da što pre odete u tu Evropsku uniju.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović. Ostalo vam je još trinaest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, mi jesmo ukazali na povredu Poslovnika zbog toga što danas predstavnik Ministarstva nije ovde, ali nismo insistirali na toj povredi iz prostog razloga što i kada je predstavnik Ministarstva pravde prisutan ispada kao da nije prisutan. Nikad nismo bili u situaciji da s njim vodimo dijalog, nikada nismo čuli njegove odgovore ili njegovo mišljenje o podnetim amandmanima ili da na naše kritike eventualno da odgovor, tako da je za nas potpuno svejedno da li je on danas prisutan ili nije i zbog toga smo pristali da idemo u ovu raspravu bez predstavnika Ministarstva pravde.  
Od svih tačaka koje su danas na dnevnom redu zadržala bih se na ovoj koja se odnosi na Treći protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji. Ukoliko je cilj ove konvencije da se postupak ekstradicije ubrza, odnosno da se skrati, onda je to nešto što je dobro, nešto što treba podržati, ali se postavlja pitanje da li će postupak ekstradicije biti skraćen ukoliko je uslov ono što piše u članu 4. ove konvencije, a u članu 4. piše da je pristanak traženog lica za izručenje neophodan. Onda se opravdano postavlja pitanje koliko će lice čije se izručenje traži biti u prilici da da jedan takav pristanak?
Zamislite samo jednog Srbina koji traži da mu se sudi u Zagrebu, ili zamislite jednog Hrvata koji insistira da mu se sudi u Beogradu! Bar u našim okolnostima, gde su sećanja na nesrećne devedesete izuzetno prisutna, gde su negativne strasti i prekor jednog naroda prema drugom svakodnevna pojava, verujem da nećemo biti u situaciji da slušamo o velikom broju pristajanja lica čije se izručenje traži.
Zamislite samo kako bi bila brzo izvršena ekstradicija Ganića ili ekstradicija Purde da su oni dali pristanak da im se sudi u Srbiji. Ne samo da je neverovatno očekivati da će oni dati pristanak za izručenje, nego je neverovatno pretpostaviti da će Srbija biti u prilici da odustane od krivičnog gonjenja prema njemu. Verujem da na ono na šta Srbija pristaje danas ne pristaje ni jedna jedina država u svetu.
Postavlja se pitanje, koliko smo mi kao država svesni da posedujemo određeno dostojanstvo i samopoštovanje? Kada nekoliko puta pristanete, za manje od godinu dana, na razna poniženja, onda se stvara vrlo loš utisak o vašoj državi, onda će svaka naredna optužba koja dođe na dnevni red biti sagledana kao neargumentovana, kao neubedljiva i na dokazima nezasnovana.
Ovde se po ko zna koji put zaljuljalo dostojanstvo i međunarodni kredibilitet same države. Hajde sada malo u prošlost, da vidimo o čemu ja to govorim. Dana 1. jula 2003. godine, u Mađarskoj je po srpskoj poternici uhapšen Hašim Tači i odmah nakon toga je pušten. Dana 11. maja 2007. godine u Beogradu je uhapšen Ilija Jurišić, zbog slučaja tuzlanske kolone. Osuđen je na 12 godina zatvora, da bi Apelacioni sud iz potpuno neverovatnih razloga ukinuo presudu i pustio ga da čeka prvostepeno suđenje na slobodi. Treba reći da Ilija Jurišić formalnopravno nema nikakvu obavezu da se posle ovakve presude javi srpskom sudu i da verovatno nećemo biti u mogućnosti da ga više pred srpskim sudom vidimo.
Slično se desilo i sa oslobađanjem nekadašnjeg člana ratnog predsedništva BiH Ejupa Ganića, kojeg je srpsko tužilaštvo optužilo za napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine, kada je poginulo, ako se ne varam, 50 vojnika i 73 su ranjena. Sud u Londonu ga je oslobodio, a Tužilaštvo za ratne zločine je odustalo od žalbe, možete misliti iz kojih razloga – zbog toga što bi to jako mnogo koštalo srpske obveznike!
Dalje, 24. juna 2009. godine Agim Čeku je uhapšen u Bugarskoj, da bi samo jedan dan nakon tog hapšenja bio pušten.
Naravno, dolazimo do 5. januara 2011. godine kada je uhapšen Tomislav Purda, nekadašnji pripadnik „Zengi“, na osnovu srpske poternice, da bi srpsko tužilaštvo naprasno odustalo od njegovog krivičnog gonjenja.
Nakon ovolikog odustajanja mi smo kao narod dovedeni u situaciju da crvenimo zbog onoga što radi srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, jer ono ili odustaje od krivičnog gonjenja ili se izvinjava za podnete optužnice. Da li se tako ponaša ijedna pravna država u svetu koja drži do svog dostojanstva? Gde je kraj samoponižavanju? Gde je kraj tim jalovim izjavama, koje su nas toliko degradirale kada je u pitanju navodno pomirenje u regionu? Ako nam je zaista stalo do tog pomirenja u regionu, zbog čega sada Srbija ne insistira na tome da se ispitaju sve optužbe protiv Srba u Hrvatskoj i BiH, kada smo već pristali na toliko velika poniženja?
Podsetiću vas da se stotine Srba i danas nalaze u zatvorima širom Hrvatske i širom BiH samo na osnovu iznuđenih priznanja koja su dali u zloglasnim logorima, poput Lore ili Kerestinca.
Da li državu zanima slučaj Ivice Vuletića, državljanina Srbije, koji je tri puta osuđen na po dvadeset godina zatvora za navodni zločin u Vukovaru, gde, usput da kažem, nije nikada ni bio? Na sudu je negirao krivicu, ali je sud dao veru njegovom iskazu datom u istrazi, naravno pod prinudom, i on je, bez da je izvršio zločin, odležao u zatvoru 15 godina!
Naravno, državu taj slučaj ne zanima, kao što je ne zanima ni svaki zločin koji je učinjen protiv srpskog naroda, jer su, po pravilu, takvi slučajevi predmet političke nagodbe i trgovine.
Do pomirenja u regionu nećemo doći samo tako što se Srbija stalno izvinjava, što Srbija stalno odustaje od krivičnih gonjenja ili što Srbija stalno popušta. Do pomirenja u regionu možemo da dođemo samo ukoliko postoji bar elementarni reciprocitet u političkim i diplomatskim odnosima.
Ako nam je istinski stalo do pomirenja u regionu, zašto se onda vlast prvo ne pomiri sa sopstvenim narodom? Da li vlast ima snage da podrži peticiju 45.000 izbeglih Srba iz Krajine, koji ne traže ništa više nego samo da im se poštuju elementarna ljudska prava, imovinska prava, stanarska prava i sva ostala ljudska prava? Da li je moguće da Srbija i srpska vlast nisu u stanju da izglasaju rezoluciju o poštovanju ljudskih prava izbeglog srpskog naroda? Postavlja se pitanje da li bi srpska vlast bila u situaciji da ovakvu jednu rezoluciju donese da su potpisnici, kojim slučajem, drugi narodi iz regiona a ne Srbi? Tako se ne brane državni i nacionalni interesi, tako se, nažalost, ne vodi računa o sopstvenom narodu.
Posle svih ovih odustajanja i posle svih ovih poniženja srpsko Tužilaštvo za ratne zločine i srpska vlast imaju još jednu šansu, to je poslednji test ozbiljnosti, kada je u pitanju slučaj Jovana Divjaka. Postavlja se pitanje da li će država na ovom slučaju pokazati da poseduje elementarno dostojanstvo i samopoštovanje ili će i ovaj predmet i ovaj slučaj biti predmet političke nagodbe i trgovine? Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)

Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički jedinstveni pretres.

Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlozima zakona.

Određujem pauzu od 60 minuta. Dakle, u 14.45 časova ćemo nastaviti rad.

(Posle pauze – 14.55)