Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo predsednice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da tumačim volju, očekivanja i želje najvećeg broja građana Srbije kada kažem da od reformisanog pravosuđa očekujemo efikasnu borbu protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala i procesuiranje svih ratnih zločinaca. Jer, nije nam svejedno da li će ostati nekažnjeni podstrekači za atentat na premijera Đinđića,  nije nam svejedno da li će ostati nejasno koja je politička pozadina ubistva premijera Đinđića; nije nam svejedno da li će žuta štampa da se bavi korupcijom i organizovanim kriminalom ili će to da rade tužioci i sudije; nije nam svejedno kada Tužilaštvo za ratne zločine podnosi određene krivične prijave, odnosno pokreće određene krivične postupke protiv lica koja su navodno počinila krivična dela ratnih zločina, a posle izvesnog vremena se dešava da se postupci obustavljaju, da se ta lica oslobađaju, da odlaze iz pritvora i više se ne vode postupci. Nije nam svejedno da Tužilaštvo za ratne zločine na ovaj način još više produbljuje i komplikuje te osetljive odnose i probleme koji postoje između Srbije i drugih država u regionu, u pogledu ratnih zločina.

Dakle, naš je interes da tužioci tuže, da sudije sude, a sve u interesu građana. Za Brisel, kao i za nas, izbor sudija je tek početak reforme srpskog pravosuđa. Kada Srbija i zvanično postane kandidat za EU pregovaračko poglavlje koje se odnosi na pravosuđe biće prvo na redu. To je ono poglavlje 23, koje je u stvari najkompleksnije.

Reforma pravosuđa se ne završava izborom sudija. To je, dakle, samo prvi korak. Nažalost, ni taj prvi korak nismo završili, jer još uvek postoji najmanje 800 ustavnih žalbi onih sudija koje nisu prošle opšti izbor. To bi moralo da se reši do septembra meseca. Nažalost, ni Ustavni sud se nije baš najbolje snašao u pogledu rešavanja ovih ustavnih žalbi i nije dorastao zadatku, jer je ostao dosledan dinamici donošenja odluka - sto u mesec dana, što je, dozvolićete, premalo kada se pred nama nalazi tako ozbiljno pitanje, da li ćemo završiti napokon opšti izbor sudija.

Prema tome, kada se sudije svakodnevno stavljaju pred određenu kontrolu, kada sudije moraju da odgovore na određene zadatke, kada se ocenjuju, kada se prave raznorazne statistike o kvantitetu njihovog rada, o kvalitetu rada, kada se prave rang-liste sudija i sudova, mislim da se može postaviti pitanje i rada Ustavnog suda, koji recimo još uvek nije odlučivao o tome da li će zabraniti rad izvesnim navijačkim grupama.

U Srbiji, kada govorimo o pravosuđu, očekujemo da to pravosuđe zaista bude odgovorno i da odgovori svim onim zahtevima i očekivanjima koja se stavljaju ispred njega.

Kada govorimo o izboru ovih sudija za Visoki savet sudstva, ovih šest sudija, izrazila bih zadovoljstvo kao Vojvođanka i kao Zrenjaninka zbog toga što je troje sudija iz Vojvodine, a jedan sudija je iz Zrenjanina. Od šest mogućih predloga, troje ljudi: jedan sudija je iz Subotice, jedan iz Novog Sada i jedan iz Zrenjanina.

Kada pogledamo broj glasova koje su dobile ove sudije zaista je impozantan broj kolega sudija koji su glasali za ove ljude, što znači da oni uživaju određeni ugled u redovima svojih kolega. Pored toga što su stručni i pored toga što su ugledni u svojim sredinama, očigledno su ugledni i u ostalim sredinama, među svim sudijama na teritoriji Srbije. Tako bih izdvojila sudiju Aleksandra Stoiljkovskog. To je sudija Privrednog suda u Zrenjaninu. Za njega je glasalo sto sudija, a drugoplasirani je dobio 40 glasova. Mislim da je jako velika satisfakcija za jednog mladog sudiju ukoliko dobije takvu vrstu podrške od svojih kolega i koleginica.

Pomenula bih i sudiju Sonju Vidanović iz Osnovnog suda u Subotici, za koju je glasalo sto sedamdeset dvoje sudija, što je takođe impozantan rezultat. Ona je druga na rang-listi. Prvi je sudija Blagoje Jakšić, koji je takođe na listi za sastav Visokog saveta sudstva.

Pomenula bih i sudiju Branku Bančević. Ona je dobila 233 glasa podrške svojih kolega i koleginica, a drugoplasirani 57 glasova.

Mislim da su ovi rezultati pokazatelji, o kojima smo govorili kada smo diskutovali o setu pravosudnih zakona, da u Vojvodini radi jako puno dobrih sudija i da je Vojvodina uvek davala jako dobre sudijske kadrove i da je bilo nezamislivo i nepotrebno da se toliko sudova u Vojvodini ukine, jer kadrova je bilo dovoljno, a i mogli su da se pokažu i u tim manjim mestima u kojima danas više nemamo sudova.

Ove sudije imaju jako ozbiljan zadatak, pre svega da završe postupak opšteg izbora sudija. Na njih će se prevaliti odlučivanje o 800 ustavnih žalbi koje Ustavni sud nije rešio i to će morati da urade do jeseni.

Ove sudije će posebno morati da se potrude i da iniciraju i da zahtevaju reformu zakonodavstva u procesnoj sferi. Moraće posebno da se potrude oko toga da zahtevaju i da rade na tome da svi sudovi u Srbiji zaista postignu zavidan nivo kompjuterizacije, jer bez toga nemamo efikasan rad sudova. Pored toga, ove sudije će ubuduće morati da u velikoj meri kreiraju politiku u pogledu izbora njihovih budućih kolega sudija i da od svih mogućih predloga uvek biraju one koji su najbolji i koji će moći da nose sve one izazove koji stoje pred njima, vezano za buduću reformu pravosuđa.

Prema tome, samo bih dodala još jednu stvar – da su naša očekivanja jako velika, da se ovde radi o društvu u tranziciji, da nije dovoljno da se zaustavimo samo na prostom izboru sudija, da je to samo jedan mali segment celokupne reforme koja nam predstoji, da je proces reforme pravosuđa dugotrajan, da nije bilo kratko vreme tokom kojeg je pravosuđe devastirano. Zbog toga se od svakog od budućih nosilaca pravosudnih funkcija, kao i od ovih članova budućeg Visokog saveta sudstva očekuje da urade što je u njihovoj mogućnosti, prema svom najboljem znanju, kako bi maksimalno doprineli uspehu ove reforme pravosuđa.

Poglavlje 23 SSP-a je jako kompleksno. Simptomatično je to da je u pregovaračkom procesu to poglavlje stavljeno na prvo mesto. Prema tome, jasno je šta EU očekuje od reforme pravosuđa i da ne želi da ponovi one greške koje su učinjene u slučaju Rumunije i Bugarske. Podsećam vas da je to poglavlje 23 ostavljeno za poslednju tačku pregovaranja. Nažalost, rezultati su takvi jer nije dovoljno pažnje poklonjeno toj problematici, da se pravosuđe reformiše, pa je i dan-danas u Rumuniji i Bugarskoj i te kako veliki problem korupcija i organizovani kriminal.

Možda je to iskustvo EU sa ovim državama dobro po Srbiju, jer ukoliko na vreme rešimo i to pitanje, to su pitanja nad pitanjima, možemo da očekujemo prevashodno reformisanje ovoga društva, a, sa druge strane, i bržu evropsku integraciju.

Ovim sudijama koje su predložene za Visoki savet sudstva želimo puno uspeha u radu. Očekujemo od njih da pokažu zavidne rezultate, rezultate koji će biti otprilike takvi, ako ne i veći od onih koje su do sada pokazali.

Veliko mi je zadovoljstvo što sam u parlamentu u kojem danas odlučujemo o tako važnom pitanju kao što je izbor članova Visokog saveta sudstva iz redova sudija jer je ipak to ona osnova koja će kreirati stanje budućeg pravosuđa Srbije.

Zahvaljujem. Reč dajem narodnom poslaniku Srđanu Spasojeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo Mesarović, pred parlamentom je danas odluka o izboru članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija, pre podne je bio izbor članova Državnog veća tužilaca.

Principijelno, ne volim da posebno govorim o određenim biografijama, jer, kao što je i sama gospođa Mesarović zbog javnosti rekla i upoznala nas sa nekom biografijom, mnogima od nas ove biografije, osim nekih koje su vrlo korektne, ne znače ništa, mi direktno određene ljude ne poznajemo. Konkretno, jedno ime iz ovog predloga, Blagoja Jakšića, poznajem i reći ću da se radi o izuzetno korektnom čoveku.

Šta je principijelno, po meni, problem kada govorimo o ovom izboru? Gospođo Mesarović, da sam na bilo koji način mogao da utičem na donošenje zakona, pri samom izboru jedan od kriterijuma ko može biti izabran u Visoki savet sudstva, kao i Državno veće tužilaca bio bi sigurno i određeni broj godina. Evo zbog čega to kažem: iz pojedinih impresivnih biografija koje imamo ispred nas vidimo da su ljudi koji se biraju u najzrelijim sudijskim godinama, kada najviše treba da donesu pravosuđu i kada imaju mogućnost da, što bi se reklo, najbolje sude, a u periodu od pet godina ćemo ih praktično staviti u neku fazu mirovanja. Po mojim ličnim uverenjima, tu bi trebalo da prag bude kraj karijere, kada ima do pet godina ili sedam-osam do penzije, kako za pripadnike muškog pola tako i za dame, koje su u pravosuđu Srbije prisutnije.

Zašto to govorim? Ne samo zato što ćemo određenim izborima izgubiti neke ljude koji se, ako su najbolji, biraju, jer oni se ipak biraju da bi birali neke druge. Slažem se da će oni to korektno raditi jer imaju određena iskustva, ali mislim da su neke godine, od četrdesetih godina, najbolje, najproduktivnije, kada jedan delilac pravde može najviše da donese, a onda ga ipak na neki način odvojimo od predmeta, odvojimo od suđenja. Mislim da ćete se tu složiti sa mnom.

Možda bi bilo praktičnije da neki ljudi koji su na kraju karijere dožive ovakvu čast da budu u Visokom savetu sudstva i, što bi se reklo, da bi se na kraju malo odmorili od dugogodišnjeg suđenja. Sa ogromnim iskustvom koje imaju sigurno bi još bolje mogli da biraju one ljude koji će deliti pravdu u ovoj zemlji.

To je jedna dobronamerna sugestija, ništa kritički, ali mislim da bi bilo bolje da se mislilo malo o ovakvom načinu izbora.

Mislim da je tu i u sredstvima javnog mnjenja... Imali smo dosta novinskih članaka i sigurno je da smo dosta čuli o tome. Mislim da se u nekim situacijama, kada su upravo ova lobiranja bila, malo preterivalo sa svim tim. Mislim da je i u samim sudovima stvorena jedna loša atmosfera. Znate, ljudi su lobirali jedni za druge. To nikada nije dobro. Možda treba naći jedan bolji modus, da se uredi prilikom nekog sledećeg biranja. Mislim da se tu određena atmosfera ipak narušava. Znate, ja lobiram za vas, onaj lobira za onog, ali ipak, na kraju krajeva, zajedno sudimo, zajedno smo u većima itd.

Gospođo Mesarović, kao što sam rekao, neću se posebno izjašnjavati o svim ovim kandidatima. Rekao sam da poznajem jedno ime. Radi se o kolegi sudiji koji je zaista korektan.

Možda je trenutak da u nekoj blagoj formi kažemo da je materijalna situacija u sudovima trenutno izuzetno loša. Sigurno znate da treba da preduzmete određene mere sa ministrom pravde da se to popravi jer postoje sudovi koji već godinu dana ne isplaćuju obaveze prema veštacima, porotnicima, pre advokatima po službenoj dužnosti. Sve ćemo ovde konkretno da uradimo, da izaberemo sudije, ali u tom opštem miljeu ne možete od samih delilaca pravde da očekujete odlične rezultate ako, kao što je sada slučaj, postoje veštaci koji kažu – nisam isplaćen, neću da radim predmet. To može u krug da ide. Ko u svemu tome trpi? Na kraju krajeva, nije bitan sud, bitni su građani koji ostvaruju neko svoje pravo.

Verujte, na terenu je zaista ovako kako vam kažem. Situacija je slična i sa porotnicima. Morate naći mogućnosti da od naplate sudske takse, koja nije tako mala... Ali, i tu je jedan zatvoreni krug, narod nema novca da sve to pokrije itd.

Sada ću vam reći da sam pre tri-četiri meseca... ovde sam dobio podršku od kolega i od advokata i od same ministarke pravde... Idemo u susret izmeni Zakona o izvršnom postupku, ali u okviru toga treba uraditi jednu stvar kako bi građanima bilo lakše i kako bi se sudije i izvršitelji i novi izvršitelji potrudili da se zaista nešto promeni, da se takse na tužbe, presude, takse na izvršenja naplaćuju od građana na kraju spora, kada se sve naplati. Vi znate jako dobro da se ljudi sude, da plaćaju jednu, drugu, treću taksu i kad to ode tamo negde u izvršenje obično se vrlo retko izvrši. Ljudi se naplaćuju i prema državi i prema advokatima itd. i na kraju ne mogu da ostvare neko svoje pravo iz ovih ili onih razloga. Da li je to loš Zakon o izvršnom postupku (evo, sada ćemo ga promeniti), ali, u principu, ne vidi se da će to biti bolje; računa se na neke privatne izvršitelje, neke agencije itd. O tome ćemo, naravno, kada dođe vreme.

Sigurno, ako država zaista misli da reši, pre svega mora da zaštiti građane koji ulaze u neki spor. Oni moraju da imaju sigurnost da će se to... Pretpostavka da će nešto sigurno biti izvršeno upravo je ovaj predlog koji predlažem – možda razmisliti da taksa za tužbu bude u startu, a sigurno taksa na presude, na izvršenje na kraju spora. Mislim, ima tu različitih modaliteta. Namera mi je da dam neke konstruktivne ideje. Sigurno se kolege sećaju kada sam pričao o tome, i znam da sam od kolege Boška Ristića, gospodina Krasića, a i same ministarke Malović dobio podršku da je to jedan dobar predlog.

Sigurno da je trenutak da kažemo da je masa predmeta u izvršenju, samo je u Kraljevu taj broj 20.000. Ali, kako predsednica insistira i sigurno neću dozvoliti da kaže da se vratim na temu, vratiću se.

Ovom prilikom bih vas zaista zamolio, nije nikakav pritisak, ovde smo u novembru ili decembru mesecu, kada smo imali jednu konkretnu situaciju, slučaj Velimira Ilića i suđenja u Novom Sadu... Presuda po izostanku, vi ste informisani tada prvi put, znam da niste bili informisani o tome – deset miliona dinara. Ponoviću još jedanput da je prvi put u izvršenju stavljena adresa gospodina Velimira Ilića, gde on živi. Znači, nikada nije imao tužbu, nikada nije dobio presudu, niti je imao mogućnosti da se žali.

Priznaćete i vi, kao i sve moje kolege i bilo koji građanin Srbije, da bi neko ko bi dobio tužbu za deset miliona sigurno bar odgovorio na tu tužbu i sigurno bi procesuirao stvar. Ovako, vrlo nezahvalno, sa kamatom od 120.000 evra... Vi jako dobro znate da su za ljude koji su poginuli na Kosovu porodice dobijale odštetu od milion dinara za neku nematerijalnu štetu. To je nonsens. Očekujem od vas, reći ću vam ovom prilikom, a i molio bih vas da preduzmete nešto. Zahtev za ponavljanje postupka je podnet pre dve godine i još nije odlučeno.

Sve ćemo ovde birati, radićemo, ali ako pored ovolikog insistiranja da se samo odluči (nikakav pritisak) ne može da se uradi, šta će građanin koji nema mogućnost da napravi jednu intervenciju, na kraju, da ukaže građanima Srbije o kakvoj se nepravilnosti radi?

Usput da kažem, taj sudija je ponovo izabran. Pogledajte malo kada je prvi put birana za sudiju, pa će vam sve biti jasno.

Još jedanput, sudijama koji budu izabrani želim da u ovom Visokom savetu dostojno obavljaju svoj posao, uz jednu primedbu – da zaista razmislite. Zakoni se pišu, ali zakoni nisu nešto nepromenljivo. Mislim da je dobro, pogotovo jutros... To nije vaša direktna nadležnost, ali mislim da se i kod Državnog veća tužilaca premladi ljudi, ljudi koji najviše mogu da urade i koji imaju kvalitete, na neki način prebrzo sklanjaju, dozvolićete mi da kažem, u nešto što nije direktno vezano, praktično u neku administraciju. To bi bila moja sugestija. Zahvaljujem vam se, i ljudima koji će verovatno biti izabrani želim uspeh u radu.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Očekivali smo ovaj dan kada će biti predložene ove sudije koje Skupština bira. Time se još neće kompletirati Visoki savet sudstva, preostaje još izbora u ovom domu.

Što se tiče imena onih koji su kandidovani, kada bismo govorili o personalnim rešenjima onda bismo ulazili u neke detalje koji nisu zahvalni za ovaj dom, sem ukoliko nemamo... Kao što u filmovima, na venčanju znaju da kažu, na zapadu – ko ima nešto da kaže neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Mi nekih personalnih primedaba nemamo u tom smislu da bismo ne znam kakve naročite kritike iznosili na račun samih kandidata. Ono o čemu ćemo mi ovde govoriti vezano je za sam postupak izbora. Kruna tog postupka je ovde u Narodnoj skupštini, a ono što njemu prethodi, to je način na koji su kandidati predloženi.

Kada je reč o ovim kandidatima, imamo dva kandidata. Kao što neko od mojih prethodnih kolega reče, sav zadovoljan što dolaze iz AP Vojvodine, ali ta dva kandidata su trenutno u poziciji vršilaca dužnosti predsednika sudova. Tu se nameće jedno od prvih pitanja. Neću mnogo detaljno govoriti o tome, to će moja koleginica kasnije, kada se bude javila u toku rasprave. Prosto, kao neku vrstu naslova da dam. Tu se, pre svega, radi o činjenici da je neko ko je dobio enormno veliki broj glasova od strane sudija koji su ga kandidovali istovremeno na poziciji v.d. predsednika suda; prosto je nezamislivo da ta njegova trenutna pozicija nije imala uticaja na broj glasova koje je taj sudija dobio.

Moja kvalifikacija sada uopšte ne ulazi u ličnu kvalifikaciju, kada je reč o predloženom kandidatu. On može biti sjajan, ja to ne znam. Može biti da je svaki glas koji je kandidat dobio od strane kolega koje su ga kandidovale za ovu funkciju zaslužen glas. Prosto, radi se o tome da očigledno volimo, naročito u oblasti pravosuđa, da radimo aljkavo, da ostavimo mogućnost za različita tumačenja i za određene sumnje. To je ono što mi iz Demokratske stranke Srbije ne bismo voleli da se dešava.

U celom pravosuđu postoji taj ozbiljan i ogroman problem. Da nema tog problema, ne bismo imali ni onaj pritisak koji je vršen na našu državu od strane Saveta Evrope i od strane EU da se nešto učini u oblasti pravosuđa. Jedna od poslednjih intervencija je bila vrlo konkretna i odnosila se na reizbor sudija, odnosno na opšti izbor. Tu je sada veliko pitanje kako se ono što formalno slovi kao opšti izbor zapravo u faktičkoj realnosti može nazvati?

Naravno, nastala je potreba da se stanje resetuje. Način da se stanje resetuje je kroz izbor ovih sudija u Visoki savet sudstva, jer će Visoki savet sudstva u novom sastavu rešavati po prigovorima onih sudija koji nisu izabrani. Ima ih više stotina, 800 njih koji su sporni.

Međutim, problem se sastoji u sledećem. U međuvremenu smo, da bismo rešili problem, kao Narodna skupština doneli izmene dva propisa: jedan o Zakonu o Visokom savetu sudstva, drugi je Zakon o sudijama. Kada smo to učinili, to smo učinili, nažalost (kada kažem „mi“ mislim na vladajuću većinu, ali pošto sam član ovog doma, na taj način govorim u prvom licu množine), tako što smo doneli propise koji su potpuno sumnjivi sa aspekta ustavnosti. Trenutno Društvo sudija i još neka lica koja na to imaju pravo, jer su svi građani ove države na to ovlašćeni, postavljaju pitanje ustavnosti tih propisa.

Kako je moguće da se nešto što je bila ustavna žalba preko noći preimenuje u prigovor? Kako je moguće da taj prigovor rešava onaj Visoki savet sudstva u koji su izabrane sudije po proceduri i na način koji podrazumeva da sadašnje kolege koje su prošle „resetovanje“ tj. opšti izbor, ili suštinski reizbor, zapravo biraju njih?

Šta u stvari hoću da kažem? Možda ovo nije zvučalo jednostavno. Zbog javnosti, pokušaću da pojednostavim. Imali smo jedan reizbor. Zapravo, imali smo opšti izbor i imali smo „resetovanje“ stanja u sudstvu. Onda „resetovano“ sudstvo (znači, sa onim zadovoljnima, ne govorim o nezadovoljnima) bira Visoki savet sudstva, koji će odlučivati o nezadovoljnima. Sa kakvim izgledom da bilo koji zahtev nezadovoljnog, tj. neizabranog sudije bude uvažen? Možda ima izgleda. Možda će te kolege koje su izabrane za Visoki savet sudstva zaista krajnje pošteno i vrlo korektno obavljati svoj posao u onom delu koji zakon predviđa, premda je zakon neustavan i na neverovatan način rešava ovaj pravni galimatijas. Znate kako, i glup zakon se, dok je na snazi, primenjuje; čak se može i neustavan primenjivati, ukoliko Ustavni sud ne donese privremenu meru i zabrani primenu te odredbe.

Može da se desi, dakle, da sudije koje danas budu izabrane u Visoki savet sudstva i njihove kolege koje kasnije dođu iz drugih sektora urade svoj posao, ograničeni samim zakonom, na korektan način, ali mi onda opet imamo ostavljen prostor za sumnju. To samo znači da predlozi koje je Demokratska stranka Srbije stavljala još pre nekoliko meseci, o kojima već godinama govorimo, da stvar mora da se drugačije reši, kada je reč o izboru, odnosno reizboru sudija, da se tu radi jedno „resetovanje“ koje je ozbiljno i koje mora da se uradi do kraja, da bi se onda stvari postavile na pravo mesto, pa da se umesto stalnog sastava Visokog saveta sudstva upravo sada napravi određeno prelazno rešenje, do koga moramo doći posebnim postupkom... Mi se pravimo ludi.

Znam da će to Evropsku komisiju zadovoljiti zato što će Evropska komisija i monitoring Saveta Evrope u Komitetu ministara i onaj u Parlamentarnoj skupštini gledati na ovo blagonaklono, kao na poteze koji doprinose daljem razvoju događaja. Ali, šta ćemo ako se ponovo zapetljamo u problem? Zapetljaćemo se u problem zato što ga suštinski ne rešavamo.

Dakle, zaista bi bilo jako loše sa moje strane, ponavljam, da govorim konkretno o imenima jer je to izuzetno nezahvalno. Prvo, te ljude lično ne poznajem. Hvala kolegama koje su upozorile na to da nekog od njih i znaju. To je sve u redu, ali ovde se radi o principu.

Ne znam da li je poznata činjenica da predsednik suda ne može biti kandidat za Visoki savet sudstva. Da li može vršilac dužnosti? Pošto nije predsednik suda, verovatno može. Koji je kapacitet vršioca dužnosti, koji inače, uzgred budi rečeno, probija sve moguće rokove, tu su po četiri-pet godina, na tim mestima? Kapacitet u realnosti je takav da se on prema sudijama datog suda ispostavlja kao realni predsednik suda. Kako ne glasati za njega? Kako? Kako se na taj način ne vrši nedozvoljeni pritisak? Na kraju krajeva, kako su kandidati predstavljeni? Da li je dovoljno da oni budu predstavljeni na sajtu Visokog saveta sudstva? Da li je to predstavljanje kandidata, taj mehanizam dovoljan za ovakav vid izbora?

Ne govorim ovo samo sa aspekta postojećeg zakonskog rešenja, nego istovremeno i kritikujući to rešenje. Imam pravo na kritiku zakonskih rešenja, čak i kada su ona stupila na snagu, zato što njima nisam zadovoljan. To proizvodi određene posledice, a jedna od tih posledica je ona sa kojom se suočavamo danas.

Dakle, to je cilj ovoga o čemu govorim, i ništa drugo. Kada imate pravosuđe kome možete mnogo toga zameriti neophodno je da organi pravosuđa budu besprekorno izabrani, bez trunke sumnje, kako bi se određeni nedostaci u životu otklonili. Oni nikad neće biti otklonjeni do kraja. Pritisaka na pravosuđe će biti uvek, dok god pravosuđe i država budu postojali, ali dajte da učinimo da oni budu što manji. Dajte da ne doživljavamo da, recimo, specijalni tužilac preko medija obaveštava javnost da li će ili neće nekog pozvati na neko saslušanje. To je zaista bestidno. Tome ne može biti mesto u pravosuđu. I to je posao Visokog saveta sudstva, u krajnjoj instanci da sagleda.

Hajde da vidimo kako je moguće da se tek tako dopusti da osetljivi predmeti, poznati javnosti, odlaze u zaborav i da jednostavno ti predmeti idu ka isticanju rokova zastarelosti. Tu je, pre svega, reč o jednom tužiocu, za koga postoji osnovana sumnja da je zloupotrebljavajući svoj položaj pustio iz pritvora svojevremeno ljude koji su kasnije ubili predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića. Onda se posle kaže, to se čak i u javnosti zanemaruje ili se politički zanemaruje, taj politički aspekt tog ubistva, izmišljaju se neki koji nisu postojeći, zarad političke borbe.

Politička borba i besomučnost političke borbe su možda prirodna stvar, ali nije prirodna stvar da delovi državnog aparata, pojedini delovi organizacije vlasti u Srbiji, koji treba da budu nezavisni u svojoj suštini, bilo kojom svojom aktivnošću budu uključeni u te političke procese i međusobice. To ne sme da se dešava.

Mi danas imamo presude, krivične presude protiv lica koja su počinila teška dela, koja glase na takvu visinu zatvorskih kazni da su mnogi to u novinama komentarisali kao drakonske kazne. Konkretno, reč je o ubicama ovog nesrećnog mladića Brisa Tatona. Pri tom, ja ne postavljam pitanje da li je ta kazna drakonska, može to da zvuči kao normalna kazna za tu bestijalnost koja je napravljena i divljanje, nego pitam nešto drugo, što će se građani Srbije pitati – da li su oštećeni ravnopravni u ovoj državi? Da li pritisci na pravosuđe dovode do rezultata da oštećeni budu neravnopravni?

Da li oštećeni državljanin Srbije može da očekuje isti tretman prema sebi, odnosno njegova porodica, prema nekom nesrećniku, kao što to mogu da očekuju porodice stranih državljana? To je ono što se ovde postavlja kao ključno pitanje.

Ovakvih i sličnih otvorenih pitanja imate more, iz dana u dan, neke moje kolege su to pomenule. Zato je neophodno da institucije u ovoj državi, kao što je Visoki savet sudstva, budu izabrane na takav način da ni opozicija u parlamentu ne može imati ključnih i većih primedaba ni na proceduru izbora, ni na ličnosti koje su predložene. Mislim da je ova moja diskusija bila dobronamerna. Mislim da treba da se uvaži i da svi zajedno razmislimo o tome da li je put kojim smo krenuli dobar ili nije.

Da li još neko od šefova poslaničkih grupa ili predstavnika želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Boško Ristić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana predsednice Visokog saveta i Kasacionog suda, poštovani narodni poslanici, mi smo došli u fazu tranzicije društva u kojoj pokušavamo da izgradimo kapacitet institucija koje treba da obezbede i društvene stubove integriteta koji bi garantovali zaštitu prava građana, odnosno vladavinu prava.

Visoki savet sudstva je Ustavom utvrđen državni organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. To je veoma značajan organ u jednom demokratskom društvu koje se trudi da obezbedi vladavinu prava. Trenutno smo u izbornoj proceduri za izbor šest članova Visokog saveta sudstva, izbornih članova, u skladu sa zakonom, koji u suštini predstavljaju većinu članova Visokog saveta sudstva i koji obezbeđuju princip da sudije biraju svoje kolege za pravosudne funkcije i da sudije odlučuju o tome da li se neko od nosilaca pravosudnih funkcija ogrešio o zakon ili etički kodeks.

Isto tako, veoma značajna uloga Visokog saveta je i u tome što obezbeđuje reformu pravosuđa u celini. Vrlo često se u javnosti čuje da je reforma pravosuđa ocenjena samo na osnovu jednog jedinog segmenta, a to je opšti izbor sudija. Prilika je sada da dobijemo Visoki savet sudstva u stalnom sazivu, gde su članovi iz reda sudija birani na neposrednim i tajnim izborima.

Želim da ukažem javnosti da je na ove izbore izašlo preko 90% sudija koji su imali aktivno biračko pravo. Samo pasivno biračko pravo, dakle, da neko bude predložen za kandidata za Visoki savet sudstva, bilo je potpuno olakšano, tako da je demokratska procedura prilikom predlaganja kandidata bila takva da je gotovo svaki sudija mogao da obezbedi podršku za sopstvenu kandidaturu.

Pitanje javnosti i transparentnosti ovog procesa takođe pokazuje visoke vrednosti u organizaciji samog procesa. Kandidature su bile objavljivane na sajtu Visokog saveta sudstva, obezbeđena je dostupnost svačije biografije svakom zainteresovanom licu, i onima koji imaju aktivno i pasivno biračko pravo u ovom procesu, ali isto tako i građanima Srbije koji su zainteresovani da prate ovaj proces u celosti.

Izbornu komisiju sačinjavaju članovi iz reda sudija. To takođe garantuje da su nosioci pravosudnih funkcija u celosti pratili ovaj proces. Želim da podvučem i to da nije bilo nijednog prigovora na sam proces izbora. To sve govori o tome da je sam proces bio demokratski. Ovaj proces je bio organizovan po ugledu na opšte državne izbore. Glasalo se u kutijama, neposredno i tajno, iza paravana. Svako je mogao da izabere vreme, u određenom periodu, kada želi da izađe i da glasa, tako da ne stoje primedbe da je bilo ko mogao direktno da utiče na nečiji stav prilikom glasanja. Dakle izbori su, podvlačim, bili slobodni.

Ceo proces je bio transparentan i u smislu da su ga pratile međunarodne institucije i organizacije. Nakon okončanog izbornog procesa dobili smo veoma visoku ocenu Evropske komisije, koja kaže da su svi evropski standardi o izboru nosilaca pravosudnih funkcija bili ispoštovani.

Sigurno da u javnosti ima i polemike. Bilo je i poziva strukovnih udruženja da nosioci pravosudnih funkcija, sudije, izađu na glasanje kako se ne bi ofirali pred nekim navodnim autoritetom da bojkotuju izbore i glasanje, već da izbor sprovedu tako što bi precrtali svoj glasački listić. Želim i na to da ukažem kao na posebnu činjenicu, veoma značajnu za legitimitet i legalitet ovog procesa, da je veoma mali broj glasačkih listića bio poništen na ovakav način. Najveći broj glasačkih listića je bio ispravan. Prema broju kandidata koji su učestvovali u ovom postupku vidi se da je postupak bio u potpunosti slobodan i otvoren.

Ovo jesu pretpostavke za izgradnju integriteta pravosuđa kao institucije, da će sudovi zaista biti samostalni, a sudije nezavisne u svom sudovanju, radu i donošenju odluka. U maksimalnoj mogućoj meri je obezbeđena depolitizacija pravosuđa kao institucije i obezbeđena je depolitizacija procesa koji se vode pred tako depolitizovanim institucijama. Za takvu nameru, za takvo postupanje dobijamo podršku i međunarodnih institucija, ali isto tako dobijamo ocenu da su dosadašnji rezultati zavidni u odnosu na zemlje u okruženju, kako one koje su mlade članice EU, tako i one koje žele da budu kandidati u tom procesu.

Evidentan je veoma dobar rezultat reformisanog pravosuđa u borbi protiv korupcije, organizovanog kriminala, u procesuiranju ratnih zločina. To pokazuje da smo mi kao društvo spremni da se suočimo sa prošlošću, da se suočimo sa odgovornošću onih pojedinaca koji su delovali samostalno ili kroz organizovane grupe, da oni budu procesuirani kako bi žrtve krivičnih dela dobile adekvatnu satisfakciju. Svi su jednaki pred zakonom.

Naši sudovi dobijaju garanciju samostalnosti tako što će imati sudsku vlast koja će biti kontrolisana većinom članova iz reda sudija. Doneti su planovi integriteta ove institucije, što znači planovi rada, strategija koja obuhvata plan rada Visokog saveta sudstva sa gotovo svakodnevnim planom aktivnosti do 2013. godine. Ovu strategiju predlaže Visoki savet sudstva u prvom sastavu, ali će tu strategiju potvrditi i Visoki savet sudstva u stalnom sazivu.

Postupak preispitivanja odluka Visokog saveta sudstva u prvom sastavu biće sproveden od strane Visokog saveta sudstva u punom sastavu.

Doneta je odluka da članovi Visokog saveta sudstva po položaju, a to su ministar pravde, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, ne učestvuju u postupku razgovora sa kandidatima, tako da će se članovi Visokog saveta sudstva po funkciji uzdržati od odlučivanja u procesu izbora, odnosno u procesu revizije odluka u opštem izboru.

To govori u prilog činjenici da želimo da stvorimo instituciju koja će biti snažnog kapaciteta i koja će moći brzo i efikasno u narednom periodu, do oktobra meseca, da preispita sve odluke i sve kandidate, kako one izabrane, tako i one koji nisu imali priliku da budu birani.

Želim da kažem i to da Visoki savet sudstva procenjuje ne samo kvalitet pojedinaca, on procenjuje i potrebnu mrežu sudova. Utvrdio je potreban broj nosilaca pravosudnih funkcija koji bi najefikasnije i najkvalitetnije mogli da procesuiraju i savladaju priliv predmeta koji dolaze u sudove. Izveštaj o godišnjem radu sudova u Srbiji za prošlu godinu govori o tome da je Visoki savet sudstva dobro procenio potreban broj izvršilaca imajući u vidu i to da će jedan broj izvršilaca biti naknadno biran od strane Visokog saveta sudstva u stalnom sazivu.

Donet je i kodeks po kome će se vladati sudije, uspostavljen je i disciplinski sud, tako da će građani imati prilike da se pored pritužbi predsednicima sudova obrate i Visokom savetu sudstva, odnosno disciplinskom sudu, sa prijavama protiv onih nosilaca pravosudnih funkcija za koje posumnjaju ili za koje imaju dokaze, bolje bi se reklo, i argumente da sudijsku funkciju ne obavljaju na pravi način.

Postoji i proces utvrđivanja težine predmeta, koja će se izražavati u numeričkom iznosu, tako da će svaki sudija u Srbiji imati jednak broj predmeta, po težini, koje će morati da reši u odgovarajućem periodu. Neće biti moguće da jedan sudija radi duplo više ili tri puta više u nekom većem sudu u odnosu na neke male sudove, kako je to bila praksa u ranijoj mreži sudova. Sudije će biti ravnomerno opterećene. Isto tako, pratiće se i njihov rad.

Sve ovo što radimo danas, a to je rasprava o kandidatima koje su nam predložile same sudije, jeste korak napred u demokratizaciji institucija. Mi smo po zakonu u obavezi da razmotrimo predlog kandidata, i to prema broju glasova koje su dobili od svojih kolega. Samo oni koji su dobili najveći broj glasova su predloženi od strane Visokog saveta sudstva Skupštini za razmatranje njihove kandidature.

Lično smatram da su sudije znale da predlože kandidate i da su odgovorno zaokruživale one kandidate za koje veruju da će se boriti za samostalnost i nezavisnost njihove profesije, da će umeti da zaštite njihove interese u toj sudskoj vlasti, da će umeti da se izbore za nezavisni pravosudni, sudski budžet, kojim će upravljati Visoki savet sudstva, nezavisno od izvršnih organa vlasti, da će samostalno utvrđivati i prioritete i strategiju rada Visokog saveta sudstva i pravosuđa u celini, da će umeti da ta sredstva utroše i za edukaciju nosilaca pravosudnih funkcija, ali isto tako i za izgradnju mladih kadrova koji tek pretenduju da budu nosioci pravosudnih funkcija.

Želim da ceo ovaj proces stavim u kontekst još jedne činjenice, a to je da postoji institucija Pravosudna akademija, koja je takođe garant depolitizacije pravosuđa, jer će najbolji polaznici Pravosudne akademije biti primani u pravosuđe i imati prioritet. To obezbeđuje da će građani Srbije imati otvoren pristup pravdi i da će nosioci pravosudnih funkcija biti odgovorni, savesni i stručni u vršenju svoje funkcije, da će obezbediti vladavinu prava i jednak tretman svih lica u procesu pred srpskim pravosuđem.

Duboko verujem da smo na pragu da dobijemo potpuno nezavisno i samostalno sudstvo, nezavisno od izvršne vlasti, pod budnom pažnjom parlamenta, koji je dužan da prati rad svih institucija pa i pravosuđa. Želimo otvoreno da kritikujemo nedostatke, ali nikako nemamo prava da se mešamo u predmete. O predmetima odlučuju samo sudije na osnovu svog znanja, na osnovu zakona, na osnovu dokaza i niko nema pravo da im sugeriše kako će se o nekom predmetu odlučivati.

Zato želim još jednom lično da podržim ovaj proces. Tu ste vi da kontrolišete i rad predsednika Odbora za pravosuđe, kao člana Visokog saveta sudstva po funkciji, da tražite češće sednice i kontakte sa predstavnicima sudske vlasti, ali i sa Ministarstvom pravde i sa tužiocima, tako da ćemo na taj način svi zajedno podneti odgovornost vršenja javne funkcije, u cilju zaštite interesa građana i ostvarenja principa vladavine prava. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko od šefova poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)

Prelazimo na učešće narodnih poslanika prema prijavama za reč u jedinstvenom pretresu o Predlogu odluke o izboru članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija.

Ima reč narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Mesarović, danas raspravljamo o spisku kandidata za stalni sastav Visokog saveta sudstva, tela koje bi trebalo da ima nesumnjivo najveću odgovornost u pogledu otklanjanja svih nedostataka reizbora sudija, a da pri tom nismo sigurni da li su oni predloženi na osnovu onih zakona koji su prethodili današnjoj raspravi i uopšte procesu samog izbora, u tom smislu što ne znamo da li su ti zakoni u skladu sa samim Ustavom.

Ovo govorim zbog toga što se pred Ustavnim sudom nalazi nekoliko inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti. Ustavni sud još uvek nije doneo odluku o tome da li je ovaj novi set pravosudnih zakona iz septembra 2010. godine u skladu sa Ustavom. Ne samo da nije doneo tu odluku, nego nije doneo odluku ni o tome da li je Zakon o sudijama iz 2009. godine, prema kojem je došlo do prekida stalnosti sudijske funkcije, u skladu sa Ustavom.

Kada je situacija u pravosuđu već takva, onda se kao logično nameće pitanje – zar nije bilo logično na neki način odložiti primenu Zakona o sudijama na neko određeno vreme, dok Ustavni sud ne donese odluku o njegovoj ustavnosti? Kad ovo kažem nemam nikakvu nameru, a ponajmanje ambiciju da se mešam u rad Ustavnog suda, ali govorim zbog toga što je stanje u pravosuđu više nego ozbiljno i što se evidentne greške, do kojih je došlo u samom postupku reizbora, ne mogu otkloniti time što će se na jedan problem kalemiti drugi problem. Mislim da možemo da dođemo do rešenja samo ukoliko se prvenstveno jedan problem evidentira i tek nakon toga, ukoliko imamo snage, svi zajedno uđemo u rešavanje tog istog problema.

Na to koliko je Zakon o sudijama loš mi smo u načelnoj raspravi kao poslanička grupa ukazivali, maltene napadajući svaki njegov član. Podsetiću da smo najviše napadali član 5. kojim je predviđeno da stalni sastav Visokog saveta sudstva preispituje odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva. Ovako kako je napisano ne bi bilo sporno, bilo bi apsolutno prihvatljivo za nas, da celokupan postupak predlaganja i odlučivanja prvog sastava VSS nije bio pun nepravilnosti.

Kada VSS odlučuje u nepotpunom sastavu, kada je u VSS nekoliko članova u direktnom sukobu interesa, kada VSS, mimo zakona i mimo Ustava, donosi odluku o tome da svoj rad proglasi tajnim, kada VSS ne primenjuje načelno raspravnosti, a to je bio u obavezi, kada nije formirao rang-listu kandidata za sudije, onda se da zaključiti da je taj postupak otišao toliko daleko u pogledu nepravilnosti da mu nikakvo preispitivanje tih odluka neće pomoći, već je bilo neophodno da se izvrši kompletna revizija postupka reizbora neizabranih sudija.

Najdrastičnija povreda Ustava, po našem mišljenju, učinjena je onda kada je rečeno da se postupci po žalbama i postupci po ustavnim žalbama koje su sudije koje nisu reizabrane podnele Ustavnom sudu obustavljaju stupanjem na snagu ovog zakona i da se ti predmeti imaju dostaviti na razmatranje, od sada, Visokom savetu sudstva, a sve uz onaj dodatak da se žalbe i žalbe koje su podnete Ustavnom sudu od sada imaju smatrati prigovorom.

Po našem mišljenju, to je suprotno svakoj ideji prava, to je suprotno osnovnoj pravnoj sigurnosti i ideji o podeli vlasti. Ovim se direktno negira osnovno individualno pravo, između ostalog, pravo na efektivni pravni lek. U ovoj odredbi je u najboljem prikazano kolika je samovolja zakonodavca koji je usvojio i ovaj predlog zakona koji je sada na snazi. To nas, duboko sam uverena u to, mnogo udaljuje od pravne države i vladavine prava.

Da konačno kažem nešto o ovome o čemu danas raspravljamo, ali argumentovano i sa osvrtom na nedostatke koje smo mi kao poslanici imali mogućnost da uočimo.

Pre nego što se krenulo u sam izbor stalnog sastava VSS, mislim da je bilo neophodno rešiti i otkloniti neka prethodna pitanja koja su se pojavila kao takva, ali ne na način kako je to od onih koji danas vode pravosuđe očekivano, znači ne arbitrarno, već isključivo na osnovu određene pravne logike i na osnovu činjenica.

Reći ću da nije jasno kako je moguće da 840, ako baratam pravilno brojem, reizabranih sudija nije bilo u mogućnosti da učestvuje u izbornom procesu VSS, ukoliko je jasno da odluka o njihovom statusu još uvek nije doneta. Zamolila bih vas da mi odgovorite na to pitanje.

Dalje, ako je sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, i to ne za stalno nego na period od tri godine, onemogućeno da učestvuju u izbornom postupku za stalni sastav VSS, postavlja se pitanje kako je moguće da to pravo imaju sudije prekršajnih sudova, koje se, da podsetim, prvi put biraju na sudsku funkciju, i ne za stalno nego na period od tri godine? Znači, ovde je u pitanju primena istog principa na dva različita načina. Ovde se govori o donošenju odluka na osnovu dvostrukih aršina.

Naravno, ovo govorim tim pre što Ustavni sud, i pored predloga sudije izvestioca da se ova odredba proglasi neustavnom, još uvek nije doneo odluku o tome da li je ova odluka u skladu sa Ustavom.

Dalje, postavlja se pitanje zašto izborna kampanja nije bila organizovana i uređena na taj način da su sami kandidati za članove VSS imali mogućnost da se predstave kolegama u svojim sudovima? Nije dovoljno da njima dajete mogućnost da par dana pre samog izbora imaju pravo da svoje biografije istaknu na sajtu VSS. Bilo je neophodno da se sudije upoznaju sa njihovim viđenjima stvari u VSS i zbog toga je bilo važno da se oni, na osnovu određenog oblika njihovog organizovanja, predstave svojim sudijama.

Podsetiću na činjenicu da, recimo, Prvi osnovni sud u Beogradu, ako se ne varam, ima 192 sudija i da je vrlo moguće da se mnogi od njih između sebe ne poznaju i da je bilo neophodno organizovati, kroz određene skupove, tribine ili na bilo koji način, što je u interesu, nadam se, i VSS i same sudske struke, da se predstave oni kandidati koji su imali pravo i mogućnost da se kandiduju za VSS.

Takođe je loše i to što nije obezbeđeno predstavljanje sudija u pogledu stepena, vrste i broja sudija i sudova iz kojih dolaze. Ovo govorim prvenstveno zbog toga što nije dobro da među kandidatima za sudije VSS imamo tri kandidata iz AP Vojvodina (naravno, ti kandidati su kasnije prošli kao predlog za članove VSS), tim pre što znamo da je na teritoriji AP Vojvodina jedna četvrtina od ukupnog broja sudija u Srbiji.

Šta se onda dešava kao posledica toga? Kao posledicu toga imamo situaciju da uopšte nismo imali mogućnost da vidimo kandidate sa područja Apelacionog suda u Kragujevcu, ni Apelacionog suda u Nišu. Mislim da to nije dobro za pravosuđe i nadam se da se sa mnom u ovome slažete.

Ono što ostavljam za kraj i što mislim da je vrlo važno i što na neki način odskače od jednog pravilnog izbornog ciklusa, to je što na biračkim mestima nisu istaknuti zapisnici koji bi govorili koliko je sudija iz tog suda imalo biračko pravo, koliko je izašlo sudija. Tačno je da su, ukoliko se ne varam, istaknuta samo imena, odnosno prezimena i sud iz kog dolazi sudija koji je dobio najveći broj glasova, i drugi kandidati za članove Visokog saveta sudstva, ali nemamo informaciju o tome koliko je sudija izašlo na izbore i koliko je sudija imalo biračko pravo.

Zbog svih tih proceduralnih stvari koje sam ovde navela, a nadam se da se većina slaže sa ovim što sam iznela, jedino ukoliko ne želi da bude pristrasna, mislim da je bilo neophodno to otkloniti pre nego što ste ušli u postupak predlaganja kandidata za Visoki savet sudstva. Zbog svih tih proceduralnih razloga ne možemo da podržimo ovakav predlog za stalni sastav Visokog saveta sudstva. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Petru Jojiću.