Poštovani poslanici, pre nego što nastavimo rad dozvolite da u vaše i svoje ime pozdravim grupu studenata Filozofskog fakulteta u Nišu, koji prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale Doma Narodne skupštine.

Prisutni su: Dejan Antić, Maja Perić, Kristina Stojanović, Bojana Miljković, Miloš Đorđević, Milan Videnović, Goran Milosavljević, Bojan Panić, Bojana Ratković, Sandra Velić, Aleksandra Aleksić, Dragana Stojičić, Sanja Stanojević, Goran Mladenović, Sonja Bogdanović, Ema Živković, Nataša Radovanović, Jasna Đokić, Milena Nikolić, Stanislava Simić, Jovana Rančić, Marija Dimitrijević, Stana Ristić, Jovana Popović, Jelena Petrović, Aleksandra Stojiljković, Milena Marinković, Đorđe Mihajlović, Jovana Đorđević, Dragana Dimitrijević, Tamara Filipović, Lazar Šejić, Petar Čupić, Milica Bežanović, Irena Rakić, Sanja Dimić, Neda Dimić, Snežana Janković, Ivana Genov, Milena Stojanović, Aleksandra Nikolić, Ljubica Zlatković, Jelena Stojanović, Milena Vujičić, Nataša Branković, Aleksandra Milošević, Tea Svilar, Miloš Lidić, Kristina Đorđević, Katarina Panić, Milena Stoiljković, Jovana Mikić, Aleksandra Mitrović, Aleksandra A. Filipović, Aleksandra S. Filipović, Ivana Pavlović, Tamara Petković, Ana Manić, Ana Stojanović, Mia Milenković i Sanja Ilić.

Pozdravimo aplauzom drage goste.

Prelazimo na 31. tačku dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O IZBORU ČLANOVA VISOKOG SAVETA SUDSTVA IZ REDA SUDIJA

Primili ste Predlog odluke, koji je podneo Visoki savet sudstva.

Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, prema članu 192, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se raspodeljuje na sledeći način: Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada sat, 33 minuta i 36 sekundi, Poslaničkoj grupi SRS sat, sedam minuta i 12 sekundi, Poslaničkoj grupa Ujedinjeni regioni Srbije 28 minuta i 48 sekundi, Napred Srbijo 26 minuta i 24 sekunde, DSS - Vojislav Koštunica 24 minuta, Poslaničkoj grupi SPS-JS 18 minuta, LDP 15 minuta i 36 sekundi, Nova Srbija 10 minuta i 48 sekundi, Poslaničkoj grupi manjina osam minuta i 24 sekunde, Poslaničkoj grupi Partija ujedinjenih penzionera šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas da će predstavnici poslaničkih grupa biti: Srđan Spasojević za Poslaničku grupu Nova Srbija, Judita Popović za Poslaničku grupu LDP, Zoran Krasić za SRS i Boško Ristić za ZES.

Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Da li predstavnica predlagača gospođa Nata Mesarović, predsednik Visokog saveta sudstva, želi reč? (Da.) Izvolite.

Uvažena gospođo predsednice Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, u ime Visokog saveta sudstva i sudova u Srbiji izneću odluku za predlog za izbor kandidata za stalni sastav Visokog saveta sudstva.

U skladu sa ovlašćenjima iz člana 35. stav 1. i 2. Zakona o Visokom savetu sudstva, Visoki savet sudstva predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izborne članove Visokog saveta sudstva iz reda sudija.

Reći ću da vam je svima poznato, kao i opštoj javnosti, da je u Srbiji u toku 2009. godine izvršen opšti izbor sudija, da je to učinio prvi sastav Visokog saveta sudstva i da je sada na red došao izbor članova stalnog sastava Visokog saveta sudstva iz reda sudija, koji, po zakonu, na predlog Visokog saveta sudstva vrši Narodna skupština Republike Srbije.

Izbori su sprovedeni 3. marta 2011. godine. Izborna komisija Visokog saveta sudstva je 4. marta 2011. godine dostavila Visokom savetu sudstva Zapisnik o radu Izborne komisije i o utvrđivanju rezultata glasanja za kandidate za izborne članove iz reda sudija, sa tabelama o broju glasova koje su kandidati dobili na pojedinim biračkim mestima. Na sednici koja je održana 7. marta 2011. godine Visoki savet sudstva je usvojio Zapisnik Izborne komisije i prema rezultatima glasanja za izborne članove Visokog saveta sudstva iz reda sudija je predložio kandidate sa najvećim brojem glasova, koji su imenovani u Predlogu odluke.

Moram da kažem da je izbor članova i predlaganje kandidata za stalni sastav Visokog saveta sudstva obavljen neposredno, na svim nivoima, zavisno od stepena i nadležnosti sudova. Narodnoj skupštini su predloženi, kakvo je i zakonsko rešenje po Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva, oni kandidati koji su dobili najveći broj glasova.

Sada ću saopštiti imena kandidata i reći nešto iz njihovih kratkih biografija, koje su poslate Narodnoj skupštini, ne zbog toga što mislim da narodni poslanici nisu upoznati sa biografijama i da se nisu pripremili za današnju raspravu, nego zbog opšte javnosti, koja verovatno prati situaciju u pravosuđu i želi da zna i da se upozna s tim kakve je to kandidate sudstvo Srbije predložilo za Visoki savet sudstva.

Za kandidata predlažemo sudiju Mirjanu Ivić, koja je sudija u Vrhovnom kasacionom sudu Republike Srbije i koja je sudija od karijere; pre izbora za sudiju Vrhovnog kasacionog suda radila je u Vrhovnom sudu Srbije, u Upravnom odeljenju, i tamo je imala odlične rezultate. O tome govori i sama činjenica da smo samo dvoje sudija izabrali za Vrhovni kasacioni sud iz tadašnjeg odeljenja Upravnog suda Republike Srbije.

Sudija Mirjana Ivić je rođena 1951. godine u Leskovcu. Na Pravom fakultetu je diplomirala 1975. godine. Zaposlila se kao pripravnik u Zavodu za izdavačku delatnost „Filip Višnjić“ u Beogradu. Pravosudni ispit je položila 1984. godine. Potom je zasnovala radni odnos u Vrhovnom sudu Srbije kao stručni saradnik u Krivičnom odeljenju, u Veću za maloletnike. Od 1990. godine je raspoređena u Upravno odeljenje Vrhovnog suda Srbije, gde je radila kao savetnik predsednika za upravnu materiju do 1998. godine, kada je izabrana za sudiju Okružnog suda u Beogradu.

U Okružnom sudu u Beogradu je radila u Upravnom odeljenju, a 24. novembra 1999. godine je izabrana za sudiju Vrhovnog suda Srbije i raspoređena u Odeljenje za upravnu materiju, gde je radila do 31. decembra 2009. godine.

Izabrana je na stalnu sudijsku funkciju od strane Visokog saveta sudstva, za sudiju Vrhovnog kasacionog suda; na tu funkciju je stupila 1. januara 2010. godine. Radi u Specijalizovanom veću za upravnu materiju i Veću za rešavanje sukoba nadležnosti između Upravnog suda, viših sudova i osnovnih sudova.

Član je redakcijske grupe Biltena sudske prakse Vrhovnog kasacionog suda. Učestvovala je na brojnim domaćim i međunarodnim skupovima i međunarodnim konferencijama. Priredila je i objavila „Zbirku zakona o oduzimanju i vraćanju nepokretnosti, sa sudskom praksom“. Služi se engleskim i ruskim jezikom.

Na izborima za člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija dobila je ukupno 40 glasova za izbornu listu za Vrhovni kasacioni sud, Privredni apelacioni sud i Upravni sud. Znači, za ovog kandidata su mogle da glasaju sudije sudova republičkog ranga.

Sa ove liste kandidata, sudije su tako glasale, najveći broj glasova sa liste kandidata za apelacione sudove dobio je, i Narodnoj skupštini se predlaže za izbor člana Visokog saveta, sudija Milimir Lukić, koji je sudio u Apelacionom sudu u Beogradu. Rođen je 1963. godine u Prištini. Pravni fakultet je završio 1989. godine u Prištini, a pravosudni ispit je položio 1991. godine. Postdiplomske studije završio je 1996. godine na Univerzitetu u Parizu, na Sorboni, stekavši diplomu visokih studija.

Od 1989. godine radio je kao pripravnik i saradnik u Okružnom sudu u Prištini, do 1992. godine, kada je izabran za sudiju Opštinskog suda u Prištini. Godine 1998. izabran je za sudiju Okružnog suda u Prištini. Godine 2003. izabran je za sudiju tadašnjeg Okružnog suda i radi u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal u Beogradu. Sudio je predmetu tzv. zemunskog klana, a kao član veća sudio je u predmetu za ubistvo premijera dr Zorana Đinđića. Odlukom Visokog saveta Srbije prošle godine izabran je na funkciju za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, gde je od 1. januara raspoređen u Krivično odeljenje, i to u Posebno odeljenje za organizovani kriminal.

Kao sudija Posebnog odeljenja učestvovao je u radu Nacionalne pravosudne škole Francuske. Bio je angažovan od strane Misije OEBS-a u svojstvu predavača iz krivičnog prava iz oblasti organizovanog kriminala. Objavio je veći broj stručnih radova i ti radovi su navedeni u ovoj kratkoj biografiji.

Želela bih samo da kažem da su svi kandidati, kao i opšta javnost u Srbiji, pre glasanja mogli da se upoznaju sa biografijama svih kandidata, koje su bile okačene na sajtu Visokog saveta sudstva. Kandidati su bili u mogućnosti da objave i svoj kratki program budućeg rada i za šta će se zalagati u svom budućem radu, ako budu bili birani ili predloženi za kandidate za Visoki savet sudstva.

Sa liste kandidata za više sudove i privredne sudove predlaže se Aleksandar Stoiljkovski, sudija Privrednog suda u Zrenjaninu, koji je rođen 1971. godine u Vršcu. Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu završio je 1996. godine. Pravosudni ispit je položio 1999. godine. Počeo je da radi 1996. godine kao sudijski pripravnik u Privrednom sudu u Zrenjaninu, a zatim kao stručni saradnik, nakon položenog pravosudnog ispita.

Za sudiju Opštinskog suda u Zrenjaninu izabran je u decembru 1999. godine, gde je radio u izvršnoj referadi do 2005. godine, kada je izabran za sudiju Trgovinskog suda u Zrenjaninu. Po stupanju na dužnost, raspoređen je izvršnoj referadi sa 100% priliva i stečajnoj referadi sa 50% priliva.

Odlukom Visokog saveta sudstva u 2009. godini izabran je za sudiju Privrednog suda u Zrenjaninu, a od 1. januara 2010. godine postavljen je za vršioca funkcije predsednika Privrednog suda u Zrenjaninu.

Oženjen je, otac troje dece.

Dobio je 100 glasova za ove izborne liste za više i privredne sudove, dok je drugoplasirani kandidat dobio 40 glasova.

Sudija Blagoje Jakšić je sa liste kandidata osnovnih prekršajnih sudova i Višeg prekršajnog suda. Rođen je 1957. godine u Kosovskoj Mitrovici. Pravni fakultet u Kragujevcu završio je 1983. godine, pravosudni ispit položio je 1986. godine, a 1985. godine je zasnovao radni odnos u Opštinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici, u svojstvu sudijskog pripravnika. Za sudiju Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici izabran je u junu 1986. godine, gde je postupao u krivičnoj materiji.

Godine 1992. izabran je za predsednika Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici, gde je dužnost obavljao do 2002. godine. U oktobru 2003. godine upućen je na rad u Prvi opštinski sud u Beogradu, a od decembra 2004. godine rešenjem Visokog saveta sudstva premešten je u Prvi opštinski sud u Beogradu, gde je postupao u radnim sporovima. Od juna 2008. do 31. decembra bio je rukovodilac Odeljenja za radne sporove. Od strane kolegijuma izabran je za najboljeg sudiju Prvog opštinskog suda u Beogradu 2006. godine. Tokom 2006. i 2007. godine držao je predavanja iz oblasti primene propisa iz radnog prava, u organizaciji Saveza samostalnih sindikata i Agencije za mirno rešavanje sporova.

Odlukom Visokog saveta sudstva o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju izabran je 2009. godine za sudiju Višeg prekršajnog suda u Beogradu. Prema godišnjem rasporedu, obavlja dužnost zamenika vršioca funkcije predsednika Višeg prekršajnog suda i bavi se pristupom informacijama od javnog značaja.

Oženjen je, otac jednog deteta.

Na izborima za člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija za izbornu listu za osnovne, prekršajne i Viši prekršajni sud dobio je ukupno 308 glasova.

Sudija Sonja Vidanović, pošto osnovni sudovi sa ove liste daju dva kandidata, sudija je Osnovnog suda u Subotici. Rođena je 1959. godine u Subotici. Pravni fakultet u Beogradu završila je 1981. godine. Za vreme studiranja aktivno se bavila sportom, odbojkom, i bila član državne reprezentacije Jugoslavije. Pravosudni ispit položila je u Novom Sadu 1984. godine. Od novembra 1981. godine bila je volonter-pripravnik u Višem sudu u Subotici, a radni odnos u istom sudu zasnovala je 1982. godine, gde je radila do 1984. godine. Od 1984. godine vršila je funkciju sudije za prekršaje u Opštinskom organu za prekršaje u Subotici, sve do 1988. godine, kada je izabrana za sudiju Opštinskog suda u Subotici.

Radila je u izvršnoj, parničnoj i vanparničnoj referadi. Bila je član vanraspravnog krivičnog veća, a od juna 1994. godine radila kao istražni sudija. Za vreme obavljanja sudijske dužnosti učestvovala je u obučavanju sudijskih pripravnika i sudijskih pomoćnika. Odlukom Visokog saveta sudstva izabrana je na stalnu sudijsku funkciju za sudiju Osnovnog suda u Subotici, a od 1. januara obavlja i funkciju vršioca funkcije predsednika Osnovnog suda u Subotici.

Član je Programskog saveta Pravosudne akademije u Beogradu. Bila je učesnik više stručnih savetovanja organizovanih od strane Vrhovnog suda Srbije, Pravosudnog centra, Pravosudne akademije. Služi se engleskim i mađarskim jezikom.

Udata je, majka dvoje dece.

Na izborima za člana Visokog saveta sudstva sa ove liste dobila je 172 glasa.

Sa liste kandidata sudija sa teritorije autonomnih pokrajina predlaže se sudija Branka Bančević, koja je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu. Rođena je 1955. godine u Mačvanskoj Mitrovici. Pravni fakultet u Novom Sadu završila je 1977. godine. Pravosudni ispit položila je 1978. godine. Od 1977. do novembra 1979. godine radila je u Opštinskom javnom pravobranilaštvu u Sremskoj Mitrovici, prvo kao pripravnik, a nakon položenog pravosudnog ispita i kao zamenik opštinskog javnog pravobranioca u Sremskoj Mitrovici. Izabrana je 1979. godine za sudiju Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici, gde je radila u parničnoj, istražnoj i krivičnoj referadi.

Godine 1995. izabrana je za sudiju Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, a od juna 2001. do juna 2006. godine bila je predsednik Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici. Postupala je u prvostepenoj krivičnoj referadi, u istražnoj referadi.

Odlukom Visokog saveta sudstva o izboru na stalnu sudijsku funkciju 2009. godine izabrana je za sudiju Apelacionog suda u Novom Sadu, gde radi na drugostepenoj krivičnoj referadi. Predsednik je Krivičnog odeljenja i prvi zamenik vršioca funkcije predsednika ovog suda.

Od 2001. godine bila je angažovana i kao predavač od strane Društva sudija Srbije, Pravosudnog centra, OEBS-a, ambasade SAD u oblastima krivično-procesnog prava, krivično-materijalnog prava, trgovine ljudima i sporazuma o priznavanju krivice, a sada je član komisije za obuku sudija i predavač Pravosudne akademije.

Majka je dvoje dece.

Na izborima za člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija sa ove izborne liste ona je dobila 247 glasova.

Znači, mi smo ispoštovali zakonsku obavezu i sproveli neposredne izbore. Glasalo se za kandidate, njihove kolege su glasale za njih, bez bilo kakvog uticaja od strane Visokog saveta sudstva ili bilo kog drugog državnog organa. Znači, ovo su kandidati koje je pravosuđe predložilo da ih izaberete za stalni sastav Visokog saveta sudstva. To je ono što ja želim da vam kažem. Hvala.

Zahvaljujem gospođi Mesarović, predsednici Visokog saveta sudstva.

Da li želi reč izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu? (Ne.)

Ko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?

Malopre se javio Zoran Krasić, koji ima i neke obaveze. Da li se slažete da mu damo prednost? (Da.)

Gospodin Ristić je mogao kao predstavnik ZES-a, kao član Državnog veća tužilaca, Visokog saveta sudstva, kao predsednik Odbora i kao izvestilac Odbora za pravosuđe. Širok spektar, vidite i sami. Ispunjavamo sve pozdrave i želje slušalaca. Po kom god želite osnovu, gospodin Ristić je neuništiv, može da se javi.

Dve pogrešne pretpostavke su uslov za današnju tačku dnevnog reda. Prva pogrešna pretpostavka jeste, ili možda ne pogrešna, nego pretpostavka koja ne može da se dovede u pitanje, da su svi kandidati dostojni, stručni, prošli su kontrolu BIA, pouzdani su, na putu su prema Evropskoj uniji, međunarodnim standardima, svi su posećivali kurseve. Znate, na simpozijume, kurseve idu samo loši studenti; oni što nisu naučili na fakultetu onda moraju na Kopaonik, da nauče neke stvari.

Znači, to su neke pretpostavke o kojima mi danas ne smemo da pričamo, pošto je, pobogu, transformisano, nezavisno i samostalno sudstvo, sudije su odlučile ko treba da bude u Visokom savetu sudstva, prema određenim kvotama. Onda se postavlja pitanje – šta treba Narodna skupština danas da radi? Da primi k znanju da su sprovedeni izbori početkom marta, da je 91% sudija koji imaju pravo glasa učestvovalo na izborima, da su neki kandidati dobili mnogo više, da su samo po tom osnovu, većinskom (to je osnovni princip demokratije, kako smo čuli, većina može da radi šta god hoće sa manjinom), oni ispunili sve moguće uslove da mogu biti članovi ovog organa. Taj organ ima, da malo to banalizujem, dve osnovne funkcije: da bira i razrešava sudije.

To vam je kao svojevremeno francuska radio-televizija; oni kažu – mi smo zaokružili, zaposlilo se toliko i toliko hiljada ljudi, eventualno, ako se ukaže neko mesto, možda bi moglo neko detence itd. zaposlenog, ali to je sad zatvoreni sistem i tu ne sme niko ništa da dira, jer je to sve u skladu sa propisanom formom.

Forma je propisana početkom 2009. godine i zbog te forme i zbog te sadržine mi imamo ovu situaciju da po platnom spisku imamo nekoliko stotina više sudija nego što imamo po rešenjima o izboru. To će Srbija da plaća, ona je pod posmatranjem svih mogućih komisija, ekspertskih komisija; te Venecijanska, te ova, te ona, svi oni posmatraju, a naša transformacija pravosuđa se nalazi u ćorsokaku.

Nije glavni krivac za promašenu transformaciju Ustavni zakon, kao što su neki rekli, nego jednostavno politička volja. Nekome je stalo da baš ovako izgleda pravosuđe. Zašto? Verovatno je još nekoliko godina potrebno da zastare svi mogući postupci.

Ovde se sada ne zna ni ko pije ni ko plaća. Bili su trgovinski, pa privredni, pa trgovinski, pa ovo, pa ono. Nova organizacija, nova odeljenja, sve. Efikasno će da se reše nagomilani predmeti. Kako? Tako što se neće ni uzeti u razmatranje.

Bilo bi suviše prepotentno da ja sada koristim pojedinačne primere građana koji se javljaju i prikazuju kako je loše stanje u njihovim predmetima koji se vode u nekom sudu. To je već opštepoznata stvar. Svako od nas je ovde imao prilike, ako ne nekoliko desetina, makar su mu se dvojica-trojica za ovih nekoliko godina obratili jer imaju neki problem, problem u funkcionisanju postupka, eto, da pojednostavim to. Nije ni bitno kako će da se reši, ali je bitno da postoji problem. Taj problem ne može da se reši.

Verovatno će oni koji će da glasaju za ovaj predlog odluke da nam kažu – kad ovih šestoro dođu u Visoki savet sudstva, sve će da se reši, neće biti više problema u pravosuđu. Verovatno će onda da se izmire i dugovi za ove zgrade; verovatno će da se podnese izveštaj za one pare koje ste potrošili, što su vam Amerikanci dali, itd. Sve će da se reši. Ma neće. Opet neće ništa da se reši.

Jutros sam obećao da ću da iskoristim jedan primer. Neću da pominjem imena, kazaću: tuženi prvog reda - Šojić, tuženi drugog reda - Banka Inteza. Tu sad stajem.

Gospođo Mesarević, vaše transformisano sudstvo ima neke sudije koje su radile na jednom predmetu. One su pokazale elementarno neznanje, da ne ulazim u one druge stvari, šta je pozadina, pritisci; dve advokatske kancelarije, vrlo značajne i jake, koje su poznate, koje prolaze u svim sudovima, poput one Draganić ili one druge - Tomanović, itd. Nije ni to bitno, oni rade svoj posao. Tamo gde im je otvoren prostor oni će da završavaju posao, ali je otvoren prostor.

Vi ste čuli za sudiju Marinu Tomić, ona je u Apelacionom privrednom sudu. Koliko je krivičnih prijava bilo pre nego što je ona izabrana? Vi u Visokom savetu sudstva niste se obazirali na to. Sada ću da vam objasnim šta je ona sve uradila. Komentarišem pravosnažno završen postupak. Znači, ne utičem na sudsku odluku, pošto su donete sudske odluke.

Vidite, javnosti je poznato da je 12. marta 2008. godine tuženom prvog reda, a vi znate ko je, zabranjeno da podiže kredit u ime stranke, jer strankama je zabranjeno da podižu kredite. Javila se Banka Inteza i odobrila kredit. On je 21. marta zaključio ugovor o kreditu, da niko ne zna od strane tužioca, a 25. juna 2008. godine, kada je došlo vreme da se podnese izveštaj Republičkoj izbornoj komisiji o utrošenim sredstvima, tuženi prvog reda sa Bankom Intezom pravi aneks i kratkoročni kredit pretvara u dugoročni. U ugovoru o kreditu priča se i o gradnji, i o ekologiji, o svemu i svačemu, ali se ne priča da je to uzeto za izbornu kampanju. Niko ne zna na strani tužioca.

Onda u septembru mesecu tuženi prvog reda izmišlja neki spor, beži i za njim odlazi kompletno knjigovodstvo, Dušica, Mira i nema Arsića itd., da bi on u septembru u jednom od prvih intervjua skrenuo pažnju da je suprotno zabrani uzeo kredit, pa iz sredstava koja su došla po osnovu rezultata iz budžeta u junu mesecu nije izmirio dugove, nego je još više zadužio. I to uživa zaštitu.

(Predsednik: Hoćete malo samo dovesti u vezi sa dnevnim redom?)

Jeste, sa sudijama, pričam o sudijama.

(Predsednik: Ali, mi imamo personalna imena i prezimena.)

Imamo, ja očekujem od ovih sudija da će to da reše. Očekujem od ovih šestoro sudija. Vi niste uhvatili vezu? Rekao sam – ovih šestoro sudija su izabrale sudije kao najbolje stručnjake, pošto se stručnost pretpostavlja, moralnost se pretpostavlja, dostojnost se pretpostavlja kod njih. Ne dovodim u pitanje to. Oni su došli ovde kao rezultat glasanja i iz tog glasanja proizilazi da su najdostojniji, najmoralniji, najstručniji, najefikasniji.

Navijam za njih i dajem im mogućnost da dokažu široj javnosti, svima onima koji će da glasaju za njih da nisu pogrešili u izboru, da će tih šestoro sudija da zavedu red, da se zna ko može da bude sudija i da se zna ko ne može više da bude sudija, jer bruka pravosuđe. Borim se da se ne bruka naše pravosuđe, borim se da nema više onih problema, onih napisa, borim se za to da se građani više ne obraćaju političkim strankama i da kažu – šesnaest godina ne može da se donese presuda, ili postoji neki drugi problem.

Samo želim da skrenem pažnju da svi treba da budemo maksimalno iskreni kad radimo ovaj posao, jer sutra može da se desi da neko ko pristaje na tu vrstu lažnih informacija, ko je spreman da pređe preko nekih opštepoznatih činjenica, da taj čovek kao pojedinac postane nova žrtva. Zašto nova žrtva? On može da se nađe privatno u toj situaciji i da kaže – računao sam na pravosuđe, pravosuđe je trebalo da mi pruži zaštitu.

Na pravosuđe računaju i oni koji su u poslovnom odnosu, da će vrlo brzo i efikasno jedan dužničko-poverilački odnos da se razreši, da će vrlo brzo na izvršenju da se naplati ono što neko duguje. Pokazujem vam taj primer.

Ove sudije kažu – nije postojala zabrana. Mi smo predložili svedoke, oni kažu – ne interesuju nas svedoci. Mi smo predložili sve novinske tekstove – ne interesuju nas novinski tekstovi. Ništa njih ne interesuje. Odluka je doneta. Ko je taj ko je doneo odluku? Taj nije u pravosuđu. Ova Tomićka i ovi iz Privrednog apelacionog su radili po nečijem diktatu. Po čijem diktatu? Da se ne kvare odnosi. Šta se to skriva, da su neki drugi takođe uzimali kredite?

Ovaj i na vas danas prigovara u Briselu. Cvijana su vam poslali, sećate se? On je došao kao generalni sekretar predsednika Republike, doneo neku malu spravicu i snimio. Smeškajte se vi, gospođo. Punili ste novinske tekstove pre godinu dana sa pričama da je neko neovlašćeno došao, da li po zadatku predsednika Republike ili po zadatku njegovog miljenika. Ne znate. Čuli ste koliko se advokata, koliko bivših sudija se politički izjasnilo. Da li ste vi sigurni, ako nekog od ovih sudija razrešite, da se posle dva dana neće pokazati za koga je tamo radio?

Ima veze sa temom dnevnog reda. Nikada se nije desilo da je baš većina uvek u pravu. Politički interesi se menjaju. Vrlo brzo se menjaju. Već u junu mesecu će da se promene mnogi politički interesi i pogledi u Srbiji. Vodite računa, neko će opet, kao nezavisan i samostalan sudija, da hvata priključak. Ali, postoje stenogrami, postoje sudske odluke, postoje tragovi. Kad postoje tragovi, onda obično ide naknadna pamet, pa se neko seti šta je urađeno, zašto je urađeno, pod čijim pritiskom. Možda i sada neko obilazi sudnice sa diktafonom. Da li ste vi sigurni da se to ne dešava? Danas je tehnika napredovala.

Možda su i ovakve teme dnevnog reda u stvari samo test provere dostojnosti, moralnosti, stručnosti i nekih drugih osobenosti koje treba da budu neka karakteristika koja mora da postoji. To je naš problem.

Čime vi garantujete da će ovih šestoro ljudi, kao novi članovi VSS, da razreše ove probleme? Znate, ako najviši organi pravosuđa u svakodnevnoj aktivnosti pokazuju da ne poštuju propise, ko onda može da natera sudije? Vi isplaćujete neke sudije... Neki se bune zato što ih isplaćujete; ja se ne bunim zato što smatram da imaju pravo da koriste stečena prava. To što vaša „ekskurzija“ nije uspela ne treba njih da pogađa.

Problem stalnosti sudijske funkcije onih ljudi koji nisu, navodno, izabrani ne može da se reši, zapamtite. Možete da pravite revizije, možete da radite šta god hoćete, taj problem ne možete da rešite. Nije kriv ustavni zakon, kriva je politička volja.

Pogledajte biografije, pogledajte datume kada je ko završio fakultet, kada je prvi put došao da radi u pravosuđu itd. Pogledajte i ono što je napisano u zakonu, zašto neko mora biti samo sa jedne teritorije. Koliko ih ima sa te teritorije? Za mene je besmisleno da pričam ko je sa koje teritorije, ali vi ste to ubacili kao zakonsku normu.

Grba se ne ispravlja preko noći. Nema izlaska iz ove situacije u kojoj se nalazi naše pravosuđe. Vi to dobro znate. Ali, biće zabeleženo.

Ovde su ljudi koji su i pre nekoliko godina bili poslanici. Nešto slično smo imali kada je u onoj zgradi izabrana Vida Petrović Škero za predsednika Vrhovnog suda. Mislim da se gospodin Ristić seća. Šta smo joj tada mi iz SRS rekli? Ako se nešto i popravi, verovatno će sve lovorike da uzme ministar, ali ako nešto, kojim slučajem, ne bude dobro, sve će pasti na vaš teret. Tako se desilo.

Zapamtite, ista je situacija i sada. Ništa se nije transformisalo, ništa se nije popravilo, samo je postalo oktroisano, kontrolisano sa više strana.

Da li tamo postoji pravda? Da li su naši sudovi osposobljeni da u skladu sa zakonom izriču pravdu? Nisu, zato što se u svakom postupku javljaju izazovi, kako sa advokatske strane, tako i sa nekih drugih strana. Taj problem ne možete da rešite, ne želite da rešite.

Danas ste samo uspeli da od sudija napravite još vernije nazovidelioce pravde, koji unapred znaju kako će koji predmet da se završi. Takvo pravosuđe niko u Srbiji ne želi.

Ono što se, eventualno, dobro uradi, u moru loših stvari prosto se ne vidi. Ima tamo i čestitih sudija i onih koji rade svoj posao kako treba, ali taj kvalitet ne može da dođe do izražaja, ne može čak ni javnost da ga primeti zato što smo zatrpani onim negativnim stvarima koje se dešavaju u našem pravosuđu.

Biću slobodan da kopiram ovu dokumentaciju, da pošaljem ovim sudijama i da ih zvanično zamolim da oni, kao novopečeni članovi VSS, pokrenu postupak protiv ovih četvoro sudija. Znate i sami, mi nećemo da se zaustavimo na tome. Uvek kada bude pravosuđe, mi ćemo to da potenciramo.

Sada ćemo da podnesemo predlog za ponavljanje postupka itd., ali nećemo da popustimo, zato što će ovo morati da se žigoše. Kakav je to sudija koji ne zna šta znači jedan član i jedan stav? Kakav je to sudija koji tumači odluku koju je potpisao čovek i tom odlukom je ovlašćen na nešto sasvim drugo? To sudija nije mogao da primeti, nije hteo da vidi. A onda u odluci Apelacionog suda nebuloza do nebuloze, kao da ljudi nisu ni čitali žalbu, niti dopunu žalbe, niti prvostepenu presudu.

Mislite da će to da prođe? Neće da prođe. I knjigu ćemo da objavimo o tome, sa kompletnom sudskom dokumentacijom i sa svim mogućim intervjuima gde se čovek hvalio šta je uradio i kako je uradio, po čijem nalogu i koga to pravosuđe štiti. Hvala, gospođo.

Narodni poslanik Judita Popović ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo predsednice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da tumačim volju, očekivanja i želje najvećeg broja građana Srbije kada kažem da od reformisanog pravosuđa očekujemo efikasnu borbu protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala i procesuiranje svih ratnih zločinaca. Jer, nije nam svejedno da li će ostati nekažnjeni podstrekači za atentat na premijera Đinđića,  nije nam svejedno da li će ostati nejasno koja je politička pozadina ubistva premijera Đinđića; nije nam svejedno da li će žuta štampa da se bavi korupcijom i organizovanim kriminalom ili će to da rade tužioci i sudije; nije nam svejedno kada Tužilaštvo za ratne zločine podnosi određene krivične prijave, odnosno pokreće određene krivične postupke protiv lica koja su navodno počinila krivična dela ratnih zločina, a posle izvesnog vremena se dešava da se postupci obustavljaju, da se ta lica oslobađaju, da odlaze iz pritvora i više se ne vode postupci. Nije nam svejedno da Tužilaštvo za ratne zločine na ovaj način još više produbljuje i komplikuje te osetljive odnose i probleme koji postoje između Srbije i drugih država u regionu, u pogledu ratnih zločina.

Dakle, naš je interes da tužioci tuže, da sudije sude, a sve u interesu građana. Za Brisel, kao i za nas, izbor sudija je tek početak reforme srpskog pravosuđa. Kada Srbija i zvanično postane kandidat za EU pregovaračko poglavlje koje se odnosi na pravosuđe biće prvo na redu. To je ono poglavlje 23, koje je u stvari najkompleksnije.

Reforma pravosuđa se ne završava izborom sudija. To je, dakle, samo prvi korak. Nažalost, ni taj prvi korak nismo završili, jer još uvek postoji najmanje 800 ustavnih žalbi onih sudija koje nisu prošle opšti izbor. To bi moralo da se reši do septembra meseca. Nažalost, ni Ustavni sud se nije baš najbolje snašao u pogledu rešavanja ovih ustavnih žalbi i nije dorastao zadatku, jer je ostao dosledan dinamici donošenja odluka - sto u mesec dana, što je, dozvolićete, premalo kada se pred nama nalazi tako ozbiljno pitanje, da li ćemo završiti napokon opšti izbor sudija.

Prema tome, kada se sudije svakodnevno stavljaju pred određenu kontrolu, kada sudije moraju da odgovore na određene zadatke, kada se ocenjuju, kada se prave raznorazne statistike o kvantitetu njihovog rada, o kvalitetu rada, kada se prave rang-liste sudija i sudova, mislim da se može postaviti pitanje i rada Ustavnog suda, koji recimo još uvek nije odlučivao o tome da li će zabraniti rad izvesnim navijačkim grupama.

U Srbiji, kada govorimo o pravosuđu, očekujemo da to pravosuđe zaista bude odgovorno i da odgovori svim onim zahtevima i očekivanjima koja se stavljaju ispred njega.

Kada govorimo o izboru ovih sudija za Visoki savet sudstva, ovih šest sudija, izrazila bih zadovoljstvo kao Vojvođanka i kao Zrenjaninka zbog toga što je troje sudija iz Vojvodine, a jedan sudija je iz Zrenjanina. Od šest mogućih predloga, troje ljudi: jedan sudija je iz Subotice, jedan iz Novog Sada i jedan iz Zrenjanina.

Kada pogledamo broj glasova koje su dobile ove sudije zaista je impozantan broj kolega sudija koji su glasali za ove ljude, što znači da oni uživaju određeni ugled u redovima svojih kolega. Pored toga što su stručni i pored toga što su ugledni u svojim sredinama, očigledno su ugledni i u ostalim sredinama, među svim sudijama na teritoriji Srbije. Tako bih izdvojila sudiju Aleksandra Stoiljkovskog. To je sudija Privrednog suda u Zrenjaninu. Za njega je glasalo sto sudija, a drugoplasirani je dobio 40 glasova. Mislim da je jako velika satisfakcija za jednog mladog sudiju ukoliko dobije takvu vrstu podrške od svojih kolega i koleginica.

Pomenula bih i sudiju Sonju Vidanović iz Osnovnog suda u Subotici, za koju je glasalo sto sedamdeset dvoje sudija, što je takođe impozantan rezultat. Ona je druga na rang-listi. Prvi je sudija Blagoje Jakšić, koji je takođe na listi za sastav Visokog saveta sudstva.

Pomenula bih i sudiju Branku Bančević. Ona je dobila 233 glasa podrške svojih kolega i koleginica, a drugoplasirani 57 glasova.

Mislim da su ovi rezultati pokazatelji, o kojima smo govorili kada smo diskutovali o setu pravosudnih zakona, da u Vojvodini radi jako puno dobrih sudija i da je Vojvodina uvek davala jako dobre sudijske kadrove i da je bilo nezamislivo i nepotrebno da se toliko sudova u Vojvodini ukine, jer kadrova je bilo dovoljno, a i mogli su da se pokažu i u tim manjim mestima u kojima danas više nemamo sudova.

Ove sudije imaju jako ozbiljan zadatak, pre svega da završe postupak opšteg izbora sudija. Na njih će se prevaliti odlučivanje o 800 ustavnih žalbi koje Ustavni sud nije rešio i to će morati da urade do jeseni.

Ove sudije će posebno morati da se potrude i da iniciraju i da zahtevaju reformu zakonodavstva u procesnoj sferi. Moraće posebno da se potrude oko toga da zahtevaju i da rade na tome da svi sudovi u Srbiji zaista postignu zavidan nivo kompjuterizacije, jer bez toga nemamo efikasan rad sudova. Pored toga, ove sudije će ubuduće morati da u velikoj meri kreiraju politiku u pogledu izbora njihovih budućih kolega sudija i da od svih mogućih predloga uvek biraju one koji su najbolji i koji će moći da nose sve one izazove koji stoje pred njima, vezano za buduću reformu pravosuđa.

Prema tome, samo bih dodala još jednu stvar – da su naša očekivanja jako velika, da se ovde radi o društvu u tranziciji, da nije dovoljno da se zaustavimo samo na prostom izboru sudija, da je to samo jedan mali segment celokupne reforme koja nam predstoji, da je proces reforme pravosuđa dugotrajan, da nije bilo kratko vreme tokom kojeg je pravosuđe devastirano. Zbog toga se od svakog od budućih nosilaca pravosudnih funkcija, kao i od ovih članova budućeg Visokog saveta sudstva očekuje da urade što je u njihovoj mogućnosti, prema svom najboljem znanju, kako bi maksimalno doprineli uspehu ove reforme pravosuđa.

Poglavlje 23 SSP-a je jako kompleksno. Simptomatično je to da je u pregovaračkom procesu to poglavlje stavljeno na prvo mesto. Prema tome, jasno je šta EU očekuje od reforme pravosuđa i da ne želi da ponovi one greške koje su učinjene u slučaju Rumunije i Bugarske. Podsećam vas da je to poglavlje 23 ostavljeno za poslednju tačku pregovaranja. Nažalost, rezultati su takvi jer nije dovoljno pažnje poklonjeno toj problematici, da se pravosuđe reformiše, pa je i dan-danas u Rumuniji i Bugarskoj i te kako veliki problem korupcija i organizovani kriminal.

Možda je to iskustvo EU sa ovim državama dobro po Srbiju, jer ukoliko na vreme rešimo i to pitanje, to su pitanja nad pitanjima, možemo da očekujemo prevashodno reformisanje ovoga društva, a, sa druge strane, i bržu evropsku integraciju.

Ovim sudijama koje su predložene za Visoki savet sudstva želimo puno uspeha u radu. Očekujemo od njih da pokažu zavidne rezultate, rezultate koji će biti otprilike takvi, ako ne i veći od onih koje su do sada pokazali.

Veliko mi je zadovoljstvo što sam u parlamentu u kojem danas odlučujemo o tako važnom pitanju kao što je izbor članova Visokog saveta sudstva iz redova sudija jer je ipak to ona osnova koja će kreirati stanje budućeg pravosuđa Srbije.

Zahvaljujem. Reč dajem narodnom poslaniku Srđanu Spasojeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo Mesarović, pred parlamentom je danas odluka o izboru članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija, pre podne je bio izbor članova Državnog veća tužilaca.

Principijelno, ne volim da posebno govorim o određenim biografijama, jer, kao što je i sama gospođa Mesarović zbog javnosti rekla i upoznala nas sa nekom biografijom, mnogima od nas ove biografije, osim nekih koje su vrlo korektne, ne znače ništa, mi direktno određene ljude ne poznajemo. Konkretno, jedno ime iz ovog predloga, Blagoja Jakšića, poznajem i reći ću da se radi o izuzetno korektnom čoveku.

Šta je principijelno, po meni, problem kada govorimo o ovom izboru? Gospođo Mesarović, da sam na bilo koji način mogao da utičem na donošenje zakona, pri samom izboru jedan od kriterijuma ko može biti izabran u Visoki savet sudstva, kao i Državno veće tužilaca bio bi sigurno i određeni broj godina. Evo zbog čega to kažem: iz pojedinih impresivnih biografija koje imamo ispred nas vidimo da su ljudi koji se biraju u najzrelijim sudijskim godinama, kada najviše treba da donesu pravosuđu i kada imaju mogućnost da, što bi se reklo, najbolje sude, a u periodu od pet godina ćemo ih praktično staviti u neku fazu mirovanja. Po mojim ličnim uverenjima, tu bi trebalo da prag bude kraj karijere, kada ima do pet godina ili sedam-osam do penzije, kako za pripadnike muškog pola tako i za dame, koje su u pravosuđu Srbije prisutnije.

Zašto to govorim? Ne samo zato što ćemo određenim izborima izgubiti neke ljude koji se, ako su najbolji, biraju, jer oni se ipak biraju da bi birali neke druge. Slažem se da će oni to korektno raditi jer imaju određena iskustva, ali mislim da su neke godine, od četrdesetih godina, najbolje, najproduktivnije, kada jedan delilac pravde može najviše da donese, a onda ga ipak na neki način odvojimo od predmeta, odvojimo od suđenja. Mislim da ćete se tu složiti sa mnom.

Možda bi bilo praktičnije da neki ljudi koji su na kraju karijere dožive ovakvu čast da budu u Visokom savetu sudstva i, što bi se reklo, da bi se na kraju malo odmorili od dugogodišnjeg suđenja. Sa ogromnim iskustvom koje imaju sigurno bi još bolje mogli da biraju one ljude koji će deliti pravdu u ovoj zemlji.

To je jedna dobronamerna sugestija, ništa kritički, ali mislim da bi bilo bolje da se mislilo malo o ovakvom načinu izbora.

Mislim da je tu i u sredstvima javnog mnjenja... Imali smo dosta novinskih članaka i sigurno je da smo dosta čuli o tome. Mislim da se u nekim situacijama, kada su upravo ova lobiranja bila, malo preterivalo sa svim tim. Mislim da je i u samim sudovima stvorena jedna loša atmosfera. Znate, ljudi su lobirali jedni za druge. To nikada nije dobro. Možda treba naći jedan bolji modus, da se uredi prilikom nekog sledećeg biranja. Mislim da se tu određena atmosfera ipak narušava. Znate, ja lobiram za vas, onaj lobira za onog, ali ipak, na kraju krajeva, zajedno sudimo, zajedno smo u većima itd.

Gospođo Mesarović, kao što sam rekao, neću se posebno izjašnjavati o svim ovim kandidatima. Rekao sam da poznajem jedno ime. Radi se o kolegi sudiji koji je zaista korektan.

Možda je trenutak da u nekoj blagoj formi kažemo da je materijalna situacija u sudovima trenutno izuzetno loša. Sigurno znate da treba da preduzmete određene mere sa ministrom pravde da se to popravi jer postoje sudovi koji već godinu dana ne isplaćuju obaveze prema veštacima, porotnicima, pre advokatima po službenoj dužnosti. Sve ćemo ovde konkretno da uradimo, da izaberemo sudije, ali u tom opštem miljeu ne možete od samih delilaca pravde da očekujete odlične rezultate ako, kao što je sada slučaj, postoje veštaci koji kažu – nisam isplaćen, neću da radim predmet. To može u krug da ide. Ko u svemu tome trpi? Na kraju krajeva, nije bitan sud, bitni su građani koji ostvaruju neko svoje pravo.

Verujte, na terenu je zaista ovako kako vam kažem. Situacija je slična i sa porotnicima. Morate naći mogućnosti da od naplate sudske takse, koja nije tako mala... Ali, i tu je jedan zatvoreni krug, narod nema novca da sve to pokrije itd.

Sada ću vam reći da sam pre tri-četiri meseca... ovde sam dobio podršku od kolega i od advokata i od same ministarke pravde... Idemo u susret izmeni Zakona o izvršnom postupku, ali u okviru toga treba uraditi jednu stvar kako bi građanima bilo lakše i kako bi se sudije i izvršitelji i novi izvršitelji potrudili da se zaista nešto promeni, da se takse na tužbe, presude, takse na izvršenja naplaćuju od građana na kraju spora, kada se sve naplati. Vi znate jako dobro da se ljudi sude, da plaćaju jednu, drugu, treću taksu i kad to ode tamo negde u izvršenje obično se vrlo retko izvrši. Ljudi se naplaćuju i prema državi i prema advokatima itd. i na kraju ne mogu da ostvare neko svoje pravo iz ovih ili onih razloga. Da li je to loš Zakon o izvršnom postupku (evo, sada ćemo ga promeniti), ali, u principu, ne vidi se da će to biti bolje; računa se na neke privatne izvršitelje, neke agencije itd. O tome ćemo, naravno, kada dođe vreme.

Sigurno, ako država zaista misli da reši, pre svega mora da zaštiti građane koji ulaze u neki spor. Oni moraju da imaju sigurnost da će se to... Pretpostavka da će nešto sigurno biti izvršeno upravo je ovaj predlog koji predlažem – možda razmisliti da taksa za tužbu bude u startu, a sigurno taksa na presude, na izvršenje na kraju spora. Mislim, ima tu različitih modaliteta. Namera mi je da dam neke konstruktivne ideje. Sigurno se kolege sećaju kada sam pričao o tome, i znam da sam od kolege Boška Ristića, gospodina Krasića, a i same ministarke Malović dobio podršku da je to jedan dobar predlog.

Sigurno da je trenutak da kažemo da je masa predmeta u izvršenju, samo je u Kraljevu taj broj 20.000. Ali, kako predsednica insistira i sigurno neću dozvoliti da kaže da se vratim na temu, vratiću se.

Ovom prilikom bih vas zaista zamolio, nije nikakav pritisak, ovde smo u novembru ili decembru mesecu, kada smo imali jednu konkretnu situaciju, slučaj Velimira Ilića i suđenja u Novom Sadu... Presuda po izostanku, vi ste informisani tada prvi put, znam da niste bili informisani o tome – deset miliona dinara. Ponoviću još jedanput da je prvi put u izvršenju stavljena adresa gospodina Velimira Ilića, gde on živi. Znači, nikada nije imao tužbu, nikada nije dobio presudu, niti je imao mogućnosti da se žali.

Priznaćete i vi, kao i sve moje kolege i bilo koji građanin Srbije, da bi neko ko bi dobio tužbu za deset miliona sigurno bar odgovorio na tu tužbu i sigurno bi procesuirao stvar. Ovako, vrlo nezahvalno, sa kamatom od 120.000 evra... Vi jako dobro znate da su za ljude koji su poginuli na Kosovu porodice dobijale odštetu od milion dinara za neku nematerijalnu štetu. To je nonsens. Očekujem od vas, reći ću vam ovom prilikom, a i molio bih vas da preduzmete nešto. Zahtev za ponavljanje postupka je podnet pre dve godine i još nije odlučeno.

Sve ćemo ovde birati, radićemo, ali ako pored ovolikog insistiranja da se samo odluči (nikakav pritisak) ne može da se uradi, šta će građanin koji nema mogućnost da napravi jednu intervenciju, na kraju, da ukaže građanima Srbije o kakvoj se nepravilnosti radi?

Usput da kažem, taj sudija je ponovo izabran. Pogledajte malo kada je prvi put birana za sudiju, pa će vam sve biti jasno.

Još jedanput, sudijama koji budu izabrani želim da u ovom Visokom savetu dostojno obavljaju svoj posao, uz jednu primedbu – da zaista razmislite. Zakoni se pišu, ali zakoni nisu nešto nepromenljivo. Mislim da je dobro, pogotovo jutros... To nije vaša direktna nadležnost, ali mislim da se i kod Državnog veća tužilaca premladi ljudi, ljudi koji najviše mogu da urade i koji imaju kvalitete, na neki način prebrzo sklanjaju, dozvolićete mi da kažem, u nešto što nije direktno vezano, praktično u neku administraciju. To bi bila moja sugestija. Zahvaljujem vam se, i ljudima koji će verovatno biti izabrani želim uspeh u radu.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Očekivali smo ovaj dan kada će biti predložene ove sudije koje Skupština bira. Time se još neće kompletirati Visoki savet sudstva, preostaje još izbora u ovom domu.

Što se tiče imena onih koji su kandidovani, kada bismo govorili o personalnim rešenjima onda bismo ulazili u neke detalje koji nisu zahvalni za ovaj dom, sem ukoliko nemamo... Kao što u filmovima, na venčanju znaju da kažu, na zapadu – ko ima nešto da kaže neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Mi nekih personalnih primedaba nemamo u tom smislu da bismo ne znam kakve naročite kritike iznosili na račun samih kandidata. Ono o čemu ćemo mi ovde govoriti vezano je za sam postupak izbora. Kruna tog postupka je ovde u Narodnoj skupštini, a ono što njemu prethodi, to je način na koji su kandidati predloženi.

Kada je reč o ovim kandidatima, imamo dva kandidata. Kao što neko od mojih prethodnih kolega reče, sav zadovoljan što dolaze iz AP Vojvodine, ali ta dva kandidata su trenutno u poziciji vršilaca dužnosti predsednika sudova. Tu se nameće jedno od prvih pitanja. Neću mnogo detaljno govoriti o tome, to će moja koleginica kasnije, kada se bude javila u toku rasprave. Prosto, kao neku vrstu naslova da dam. Tu se, pre svega, radi o činjenici da je neko ko je dobio enormno veliki broj glasova od strane sudija koji su ga kandidovali istovremeno na poziciji v.d. predsednika suda; prosto je nezamislivo da ta njegova trenutna pozicija nije imala uticaja na broj glasova koje je taj sudija dobio.

Moja kvalifikacija sada uopšte ne ulazi u ličnu kvalifikaciju, kada je reč o predloženom kandidatu. On može biti sjajan, ja to ne znam. Može biti da je svaki glas koji je kandidat dobio od strane kolega koje su ga kandidovale za ovu funkciju zaslužen glas. Prosto, radi se o tome da očigledno volimo, naročito u oblasti pravosuđa, da radimo aljkavo, da ostavimo mogućnost za različita tumačenja i za određene sumnje. To je ono što mi iz Demokratske stranke Srbije ne bismo voleli da se dešava.

U celom pravosuđu postoji taj ozbiljan i ogroman problem. Da nema tog problema, ne bismo imali ni onaj pritisak koji je vršen na našu državu od strane Saveta Evrope i od strane EU da se nešto učini u oblasti pravosuđa. Jedna od poslednjih intervencija je bila vrlo konkretna i odnosila se na reizbor sudija, odnosno na opšti izbor. Tu je sada veliko pitanje kako se ono što formalno slovi kao opšti izbor zapravo u faktičkoj realnosti može nazvati?

Naravno, nastala je potreba da se stanje resetuje. Način da se stanje resetuje je kroz izbor ovih sudija u Visoki savet sudstva, jer će Visoki savet sudstva u novom sastavu rešavati po prigovorima onih sudija koji nisu izabrani. Ima ih više stotina, 800 njih koji su sporni.

Međutim, problem se sastoji u sledećem. U međuvremenu smo, da bismo rešili problem, kao Narodna skupština doneli izmene dva propisa: jedan o Zakonu o Visokom savetu sudstva, drugi je Zakon o sudijama. Kada smo to učinili, to smo učinili, nažalost (kada kažem „mi“ mislim na vladajuću većinu, ali pošto sam član ovog doma, na taj način govorim u prvom licu množine), tako što smo doneli propise koji su potpuno sumnjivi sa aspekta ustavnosti. Trenutno Društvo sudija i još neka lica koja na to imaju pravo, jer su svi građani ove države na to ovlašćeni, postavljaju pitanje ustavnosti tih propisa.

Kako je moguće da se nešto što je bila ustavna žalba preko noći preimenuje u prigovor? Kako je moguće da taj prigovor rešava onaj Visoki savet sudstva u koji su izabrane sudije po proceduri i na način koji podrazumeva da sadašnje kolege koje su prošle „resetovanje“ tj. opšti izbor, ili suštinski reizbor, zapravo biraju njih?

Šta u stvari hoću da kažem? Možda ovo nije zvučalo jednostavno. Zbog javnosti, pokušaću da pojednostavim. Imali smo jedan reizbor. Zapravo, imali smo opšti izbor i imali smo „resetovanje“ stanja u sudstvu. Onda „resetovano“ sudstvo (znači, sa onim zadovoljnima, ne govorim o nezadovoljnima) bira Visoki savet sudstva, koji će odlučivati o nezadovoljnima. Sa kakvim izgledom da bilo koji zahtev nezadovoljnog, tj. neizabranog sudije bude uvažen? Možda ima izgleda. Možda će te kolege koje su izabrane za Visoki savet sudstva zaista krajnje pošteno i vrlo korektno obavljati svoj posao u onom delu koji zakon predviđa, premda je zakon neustavan i na neverovatan način rešava ovaj pravni galimatijas. Znate kako, i glup zakon se, dok je na snazi, primenjuje; čak se može i neustavan primenjivati, ukoliko Ustavni sud ne donese privremenu meru i zabrani primenu te odredbe.

Može da se desi, dakle, da sudije koje danas budu izabrane u Visoki savet sudstva i njihove kolege koje kasnije dođu iz drugih sektora urade svoj posao, ograničeni samim zakonom, na korektan način, ali mi onda opet imamo ostavljen prostor za sumnju. To samo znači da predlozi koje je Demokratska stranka Srbije stavljala još pre nekoliko meseci, o kojima već godinama govorimo, da stvar mora da se drugačije reši, kada je reč o izboru, odnosno reizboru sudija, da se tu radi jedno „resetovanje“ koje je ozbiljno i koje mora da se uradi do kraja, da bi se onda stvari postavile na pravo mesto, pa da se umesto stalnog sastava Visokog saveta sudstva upravo sada napravi određeno prelazno rešenje, do koga moramo doći posebnim postupkom... Mi se pravimo ludi.

Znam da će to Evropsku komisiju zadovoljiti zato što će Evropska komisija i monitoring Saveta Evrope u Komitetu ministara i onaj u Parlamentarnoj skupštini gledati na ovo blagonaklono, kao na poteze koji doprinose daljem razvoju događaja. Ali, šta ćemo ako se ponovo zapetljamo u problem? Zapetljaćemo se u problem zato što ga suštinski ne rešavamo.

Dakle, zaista bi bilo jako loše sa moje strane, ponavljam, da govorim konkretno o imenima jer je to izuzetno nezahvalno. Prvo, te ljude lično ne poznajem. Hvala kolegama koje su upozorile na to da nekog od njih i znaju. To je sve u redu, ali ovde se radi o principu.

Ne znam da li je poznata činjenica da predsednik suda ne može biti kandidat za Visoki savet sudstva. Da li može vršilac dužnosti? Pošto nije predsednik suda, verovatno može. Koji je kapacitet vršioca dužnosti, koji inače, uzgred budi rečeno, probija sve moguće rokove, tu su po četiri-pet godina, na tim mestima? Kapacitet u realnosti je takav da se on prema sudijama datog suda ispostavlja kao realni predsednik suda. Kako ne glasati za njega? Kako? Kako se na taj način ne vrši nedozvoljeni pritisak? Na kraju krajeva, kako su kandidati predstavljeni? Da li je dovoljno da oni budu predstavljeni na sajtu Visokog saveta sudstva? Da li je to predstavljanje kandidata, taj mehanizam dovoljan za ovakav vid izbora?

Ne govorim ovo samo sa aspekta postojećeg zakonskog rešenja, nego istovremeno i kritikujući to rešenje. Imam pravo na kritiku zakonskih rešenja, čak i kada su ona stupila na snagu, zato što njima nisam zadovoljan. To proizvodi određene posledice, a jedna od tih posledica je ona sa kojom se suočavamo danas.

Dakle, to je cilj ovoga o čemu govorim, i ništa drugo. Kada imate pravosuđe kome možete mnogo toga zameriti neophodno je da organi pravosuđa budu besprekorno izabrani, bez trunke sumnje, kako bi se određeni nedostaci u životu otklonili. Oni nikad neće biti otklonjeni do kraja. Pritisaka na pravosuđe će biti uvek, dok god pravosuđe i država budu postojali, ali dajte da učinimo da oni budu što manji. Dajte da ne doživljavamo da, recimo, specijalni tužilac preko medija obaveštava javnost da li će ili neće nekog pozvati na neko saslušanje. To je zaista bestidno. Tome ne može biti mesto u pravosuđu. I to je posao Visokog saveta sudstva, u krajnjoj instanci da sagleda.

Hajde da vidimo kako je moguće da se tek tako dopusti da osetljivi predmeti, poznati javnosti, odlaze u zaborav i da jednostavno ti predmeti idu ka isticanju rokova zastarelosti. Tu je, pre svega, reč o jednom tužiocu, za koga postoji osnovana sumnja da je zloupotrebljavajući svoj položaj pustio iz pritvora svojevremeno ljude koji su kasnije ubili predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića. Onda se posle kaže, to se čak i u javnosti zanemaruje ili se politički zanemaruje, taj politički aspekt tog ubistva, izmišljaju se neki koji nisu postojeći, zarad političke borbe.

Politička borba i besomučnost političke borbe su možda prirodna stvar, ali nije prirodna stvar da delovi državnog aparata, pojedini delovi organizacije vlasti u Srbiji, koji treba da budu nezavisni u svojoj suštini, bilo kojom svojom aktivnošću budu uključeni u te političke procese i međusobice. To ne sme da se dešava.

Mi danas imamo presude, krivične presude protiv lica koja su počinila teška dela, koja glase na takvu visinu zatvorskih kazni da su mnogi to u novinama komentarisali kao drakonske kazne. Konkretno, reč je o ubicama ovog nesrećnog mladića Brisa Tatona. Pri tom, ja ne postavljam pitanje da li je ta kazna drakonska, može to da zvuči kao normalna kazna za tu bestijalnost koja je napravljena i divljanje, nego pitam nešto drugo, što će se građani Srbije pitati – da li su oštećeni ravnopravni u ovoj državi? Da li pritisci na pravosuđe dovode do rezultata da oštećeni budu neravnopravni?

Da li oštećeni državljanin Srbije može da očekuje isti tretman prema sebi, odnosno njegova porodica, prema nekom nesrećniku, kao što to mogu da očekuju porodice stranih državljana? To je ono što se ovde postavlja kao ključno pitanje.

Ovakvih i sličnih otvorenih pitanja imate more, iz dana u dan, neke moje kolege su to pomenule. Zato je neophodno da institucije u ovoj državi, kao što je Visoki savet sudstva, budu izabrane na takav način da ni opozicija u parlamentu ne može imati ključnih i većih primedaba ni na proceduru izbora, ni na ličnosti koje su predložene. Mislim da je ova moja diskusija bila dobronamerna. Mislim da treba da se uvaži i da svi zajedno razmislimo o tome da li je put kojim smo krenuli dobar ili nije.