Na član 76. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima dr Milan Knežević.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, mi smo podneli amandman na član 76. On se odnosi na dodati novi stav 2. u članu 182. Ja bih pročitao tu rečenicu na koju se odnosi amandman. U Predlogu ovog zakona kaže se: „Zabeleška iz stava 1. ovog člana sadrži sve relevantne podatke o danu, mestu i vrsti objekta, kao i o imenu investitora ili izvođača radova, ukoliko je ono poznato, a ukoliko nije, postupak će se voditi protiv nepoznatog lica.“
Našim amandmanom predlažemo da se u ovom stavu brišu reči „sve relevantne“. Smatramo da je prisustvo ovih reči „sve relevantne“ apsolutno nepotrebno i da može da dovede do nejasnoća u tumačenju. S druge strane, Zakon o opštem upravnom postupku i drugi procesni zakoni ne poznaju izraz „relevantni podaci“, pa ovaj izraz ne bi trebalo da stoji ni u ovim posebnim zakonima.
Kada bismo posle brisanja ovih reči pročitali rečenicu ona bi mnogo preciznije glasila: „Zabeleška iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o danu, mestu i vrsti objekta...“ itd., da ne čitam dalje. Praktično, ove dve reči su nepotrebne.
U odgovoru Vlade je ovakvo obrazloženje: „Amandman se ne prihvata, s obzirom da je neprecizan, a da je predloženo zakonsko rešenje u skladu sa odredbama opšteg upravnog postupka.“ Mi tvrdimo da ovakvi izrazi ne postoje u tim zakonima o opštem upravnom postupku. Možda je obrazloženje trebalo da bude bolje, kaže – amandman nije precizan. Pa, ako smo mi jasno rekli – brišu se reči „sve relevantne“, obrazloženje za odbijanje amandmana je apsolutno neadekvatno, nego je napisano, eto, da bi se amandman odbio. Zato smatramo da bi prihvatanjem ovog amandman bar u ovom tehničkom smislu ovaj član zakona bolje zvučao i bio mnogo precizniji. Hvala.

Hvala vama. Na član 78. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 78. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Avramoviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, tu je gospođa Saška Damnjanović, pretpostavljam da će ona biti kompetentna da odgovori ministru, pošto on nije u sali, koja je svrha ovog mog amandmana. Pod pretpostavkom da je ona davala odgovore na ove amandmane, jako bi me zanimali neki odgovori, ali Poslovnik ne dozvoljava savetnicima ili šefovima kabineta da govore. Moraću da se obratim praznoj klupi ili samom zameniku, koji nema mogućnosti da mi da odgovor.
Moj amandman se odnosi na to da je popust za naknadu za gradsko građevinsko zemljište omogućen svim građanima Srbije, osim onim građanima koji žive u prvoj i ekstra zoni.
Podsetiću vas da je 2009. godine Skupština grada Beograda donela odluku o zoniranju, koja je potpuno nepravedna, da je u tom zoniranju napravila katastrofalne greške imajući ambiciju da negde nešto gradi, i da je time stavila u nejednak položaj građane Srbije koji žive u prvoj zoni u odnosu na ostale.
Podsetiću vas i na član 19. Ustava Srbije, u kome se kaže da „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarivanju pune slobode i jednakosti“, podvlačim, gospođo Saška Damnjanović – jednakosti, „svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava“.
Vi ste meni ovde dali odgovor da su svi pred Ustavom jednaki, sa čim se ne mogu složiti. U ovom amandmanu se jasno definiše da Ustav treba da bude privilegovan i da ne budu kažnjeni oni koji žive u prvoj ili A zoni, ekstra zoni, kako god hoćete to nazovite, jer nemaju prava na popust koji imaju svi, sve druge zone, kako u Beogradu, tako i širom Srbije.
Podsetiću vas na grešku koja je napravljena 2009. godine Odlukom o zoniranju grada Beograda i grešku koja je napravljena 2010. godine Odlukom o izmeni i dopuni Odluke Gradske skupštine o zoniranju grada Beograda, tačnije od 29. decembra, u kojoj se u tu zonu koja nema pravo na popust stavljaju delovi starog Beograda, Starog grada, Vračara, Savskog venca, područja Čukarice, Novog Beograda, Zemuna, čak i Bežanije.
Podsetiću vas da svi, pa i vi, gospođo Damnjanović, koji ste radili u opštini Savski venac, vrlo dobro znate kakva je infrastruktura na opštini Savski venac. Opštinu Savski venac navodim samo kao primer. Zašto kao primer? Zato što je Zakonom o porezima na imovinu opština Savski venac ugrožena, jer se popust ostvaruje ili mogućnost da se ne plati porez na zemljište pod objektom i na sam objekat, u ovom zakonu koji je u skupštinskoj proceduri... dozvoljen svima preko 10 ari, da se to plaća, a do 10 ne. A znate da su jedine površine preko 10 ari isključivo na Savskom vencu. Time smo svi koji živimo na Savskom vencu kažnjeni. Kada spojite ovo, da nemamo pravo na naknadu za gradsko građevinsko zemljište, kad spojite porez koji je predviđen, kome se isplati da živi na Savskom vencu, Vračaru, Starom gradu i u ovim delovima Beograda koje sam naveo?
Poštujući neki princip socijalne brige, koji ste naveli u obrazloženju amandmana, nisam shvatio da poznajete infrastrukturu ovih centralnih opština, nisam shvatio da ovo što se navodi kao kriterijumi za zoniranje, a to su tržišna vrednost objekta i zemljišta, komunalna opremljenost, opremljenost javnim objektima, pokrivenost planskim dokumentima, razvojne mogućnosti lokacije, kvalitetna povezanost lokacije i centralnih delova grada, namena objekata i ostali uslovi... Dakle, granice zona, podsetiću vas, između dve opštine se razlikuju, tako da je leva strana ulice jedne opštine ekstra zona, jedan, za šta je primer regulacioni plan Dedinja, koje je takođe obuhvaćeno ovom zonom, a desna strana čak treća zona.
Postoji jedna nelogičnost koju zdrav um ne može da shvati, da je deo Beograda, poput Maleškog brda na Savskom vencu, Lisičijeg potoka, koji nema ni pijacu, ni prodavnicu, ni put, ni odvod, ni dovod kako treba, čest nedostatak struje, pa čak nema ni plansku dokumentaciju, u ekstra zoni, lišen prava na popuste koje imaju svi ostali.
Podsetiću vas i na to da je u Skupštini grada pokrenuta izmena Plana detaljne regulacije za Dedinje, a da je na osnovu tog plana doneta Odluka o zoniranju. Sada se postavlja pitanje, gospođo Saška Damnjanović, da su svi pokrenuli proces legalizacije 2003. godine, kada je to bila druga zona, a ovom odlukom su ubačeni u prvu zonu, i da se naknada za uređenje za njih naplaćuje faktički, prema pravilniku, za prvu zonu, iako su proces pokrenuli 2003. godine, dakle, pre nepunih osam godina... Sada imamo ugroženost i Ustava i građana koji žive na Savskom vencu, a treba da obratimo pažnju i na objekte male privrede, koji su takođe ugroženi i nisu oslobođeni svega ovoga. Oni plaćaju ogromne poreze državi, zapošljavaju ljude, a ugroženi su na najgori mogući način.
Zbog svega toga ja sam u Opštini Savski venac pokrenuo inicijativu da se formira komisija za poređenje prava građana ove tri opštine, posebno opštine Savski venac, sa svim ostalim građanima u Beogradu i Srbiji. Međutim, politička odluka je takva da lideri te opštine, koji predstavljaju okosnicu bivšeg DOS-a, Demokratske stranke i ostalih, ne smeju da kažu svom gradonačelniku da ne žive u sredini u kakvoj žive, zato što je to odluka višeg pravnog akta, tačnije Skupštine grada.
Zbog toga što je politika doprinela tome da jedni ne smeju da se obrate drugima da bi se poboljšao životni standard stanovnika u svima delovima Beograda, a ne u određenim, da bi se favorizovalo ono što je faktički manji prioritet, a to su prigradski delovi grada, a ne centralni, postajemo krivci što smo rođeni tu gde jesmo, što smo nasledili to što smo nasledili i što živimo tu gde živimo.
Ne bih sad ulazio u sitne detalje, pošto pretpostavljam da se ovaj moj amandman odnosi, tako sam i naveo, na to da ovo pravilo i ovaj popust važi za sve objekte u svim zonama. Potpuno ne vidim ekonomski gubitak i razlog za odgovor na moj amandman, da je upravo tako napisan da bi socijalne kategorije imale privilegiju. Da li vi mislite, gospođo Damnjanović, da nema socijalnih kategorija na Savskom vencu, Vračaru, Starom gradu, Zemunu, Novom Beogradu, Bežaniji i svemu ovome što je doneto kroz odluku Skupštine grada? Da li vi mislite da ti ljudi žive u vilama, kako je to predviđeno za Tolstojevu i Užičku ulicu, gde živi, recimo, možda gospođa Ružica Đinđić, gde živi gospodin predsednik, gde živi ministar Šutanovac? Da li vi mislite da svi građani Savskog venca žive živote tih pojedinaca iz te ulice, pa treba da dele njihovu sudbinu? Ili mislite da će svi da podobijaju besplatne objekte, pa kad su dobili besplatne objekte, onda neka barem plate porez?
Podsetiću vas da su ti ljudi većinom korisnici zemljišta površine preko deset ari, plaćaju porez na imovinu, zemljište i objekat i da su dvostruko oporezovani i nemaju pravo na popust, a da svi ispod deset imaju, a preko deset se nalaze jedino na Savskom vencu. Korisnici parcela, ne svojom voljom, već zbog ekonomske situacije, nisu mogli da izvrše preparcelaciju zemljišta, jer znate i sami da to košta 500 evra samo po prijavi i da to rade stručna lica, a ne fizička, nisu u mogućnosti da naprave sebi privilegiju da žive na zemljištu ispod deset ari, da bi mogli da ostvare pravo popusta, znači, da bi ostali da žive na Savskom vencu.
Zato vas molim da prenesete ministru da prihvati ovaj amandman, nije ekonomska šteta za budžet Republike Srbije. Onemogućujete lokalne samouprave da vrše zloupotrebu selekcijom građana na prvi i drugi red time što su izmislili zoniranje i nepravedno stavili kriterijume da je donošenje planskog dokumenta prioritet da li će neko biti u A zoni ili ne, kao da građani donose planski dokument. To rade jedinice lokalnih samouprava, uz saglasnost Skupštine grada Beograda, na primer, u Beogradu.
Podsetiću vas da je Statutom grada Beograda gradonačelnik gradske opštine Beograda stavio u status mesne zajednice; sve što se radi radi se na nivou grada, ne na nivou opština, posebno kada je u pitanju određivanje zona, poreza, određivanje građevinskih dozvola, do 800 kvadrata ide opština, preko ide grad. To su sve kriterijumi koji utiču na loš razvoj lokalnih samouprava, posebno u gradu Beogradu, jer je Statut takav, a i ovaj zakon omogućuje da ljudi u centru Beograda budu primorani da prodaju svoje objekte i da odlaze da žive na periferiju, jer nemaju takva primanja da mogu da plate i ispoštuju sve obaveze koje su im nametnute kroz Zakon o porezu na imovinu, kroz Zakon o planiranju i izgradnji, kroz naknadu za gradsko građevinsko zemljište.
Međutim, gospođo Saška Damnjanović, podsetiću vas na još jednu stvar, na vašeg prijatelja predsednika opštine Savski venac, Tomislava Đorđevića, koga ni vi ni ja ne simpatišemo. On je ugovorom sa Direkcijom za izgradnju i gradsko građevinsko zemljište napravio sebi popust od 30% i platio naknadu za uređenje gradskog građevinskog zemljišta od 85.000 evra; on je taj privilegovani koji živi u A zoni i koji sebi to može da priušti od poštenog rada u opštini i primanja od 70.000 dinara kao predsednik opštine Savski venac.
Dakle, ako budemo svi predsednici opština i ako budemo imali mogućnost da samo naknadu platimo 85.000 evra, sa popustom od 30%, jer kad platite celu sumu imate popust... Ko može da plati celu sumu u današnje vreme, na to pitanje treba da odgovori Uprava za organizovani kriminal, koja će napokon krenuti da rešava probleme po Beogradu, posebno sa predsednicima opština, poput Savskog venca, Vračara, Starog grada i, ne mogu da preskočim, Rakovice, pošto jedan deo Lisičjeg potoka pripada Rakovici, a oni su treća zona, iako su desna strana ulice.
Da bismo sve ove nedoumice rešili, predlažem da prihvatite amandman SRS, da ne selektujete građane na prvi i drugi red u odnosu na zonu, koju niko od njih nije birao, da poštujete odredbu kada su krenuli u proces legalizacije, da po tom zakonu taj proces i završe, dakle, po toj zoni, i da pustimo ljude da žive u centru Beograda, jer su tu rođeni i nisu krivi što su tu gde jesu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica gospođa Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član je, čini se, najbolji primer za ono što smo pričali i u načelnoj raspravi i inače, kada se govori o Zakonu o planiranju i izgradnji, da ovakav zakon ne može i ne sme da se predlaže sedenjem u kancelariji. Ne možete vi, gospodo, na kompjuteru da vidite pravo stanje na terenu. Da biste ovakav zakon uradili i da on zaista ima efekta, trebalo je da se obiđe teren, da se vidi kakvo je stvarno stanje, a ne samo na osnovu zvučnog naziva nekog dela, konkretno, Beograda, a svakako i drugih gradova, da donosite ovakve propise.
Zašto vam kriterijum nije bio, recimo, stepen luksuza objekta, bez obzira na to gde je? Ne mogu samo lokacija i sama površina objekta biti kriterijumi za utvrđivanje ekstra zone, prve zone, kako ste vi to predvideli. Ako neko pravi kuću koja u osnovi ima sto kvadrata i radi, recimo, prizemlje, sprat i potkrovlje zato što ima dvoje punoletne dece koja već imaju formirane porodice, a objekat se vodi na onome ko je vlasnik, jer nisu mogli da rade drugačije, onda bi tu takođe trebalo da vodite računa da ne možete isto da ga tretirate, kada je u pitanju umanjenje, kao nekoga ko za dva ili tri člana porodice ima luksuzne vile koje liče na zamkove itd. Dakle, morali ste da vidite kako to stvarno izgleda.
Sama činjenica da neko ima kuću, kolega Avramović je pričao o Dedinju, ili, recimo, na Gardošu u Zemunu, ne daje vam za pravo da to proglašavate prvom zonom. Da li ste možda nekad bili na Gardošu, koji jeste ukras Zemuna, da li ste videli kakve su tamo kuće, kakve su tamo ulice? Da li vi znate da taj deo Zemuna nema kanalizaciju? Kada smo mi srpski radikali tamo bili vlast uspeli smo da uradimo kanalizaciju u Gajevoj ulici; verovali ili ne, ako znate, to je „najsuvlji“ centar Zemuna, a nisu imali kanalizaciju! Dakle, mnogo je elemenata koje je trebalo imati na umu pre nego što ste se opredelili za ovakvo zakonsko rešenje.
Šta vi kažete u obrazloženju, to je zaista interesantno – da se umanjenje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta ne odnosi na ekstra zonu i prvu urbanističku zonu, ma šta to značilo. „Umanjenje naknade, kako je to ovim zakonom predloženo, odnosi se samo na lica koja su bespravno izgradila objekte, do određene površine, vodeći pri tom računa o broju članova porodičnog domaćinstva.“
Onda bi trebalo da nam date odgovor zašto neko ko sa dva ili tri člana porodičnog domaćinstva ima vilu od 500-600 kvadrata, to su uglavnom javne ličnosti, ne plaća naknadu 120%? Sa kim to možete da izjednačite? Vi obmanjujete građane Srbije ovim zakonom.
Pitala sam prošli put, pitam i danas, zato što će ljudi koji budu zaključivali ugovore, koji ne mogu odjedanput da plate, kao ovaj predsednik opštine o kome je Avramović govorio, desetine hiljada evra, nego ne mogu da plate ni 500 evra odjedanput... A vi ih dovodite u zabludu određivanjem mogućnosti da naknadu plaćaju na duži rok. Ponovo vas pitam, ako je neko pre tri i po godine zaključio ugovor sa Direkcijom i počeo da otplaćuje iznos od 380.000 dinara i ako mu je ostalo da plati još 17 rata, prva rata mu je bila 4.300 dinara, sada mu je rata 6.800 dinara, ostatak duga mu je oko 50.000 dinara, a ako nastavi da plaća 17 rata po 6.800 dinara, čak i da se dalje ne povećava taj iznos, on mora da plati 115.600 dinara, da li možete da objasnite tu računicu građanima Srbije? Ta ista računica čeka građane Srbije kada se bude primenjivao ovaj zakon.
U obrazloženju ste nam otkrili šta zapravo mislite. Ovo je zaista zaprepašćujuće. Kažete pod kojim uslovima se dozvoljava umanjenje plaćanja naknade za legalizaciju, između ostalog: „... vodeći računa o tome da lica koja su izgradnjom objekta trajno rešavala svoju stambenu potrebu“, što nije sporno, ali gledajte dalje, „kao i da nemaju drugu nepokretnost u svojini na teritoriji jedinice lokalne samouprave na kojoj je objekat koji je predmet legalizacije izgrađen.“
Da li je to normalno? Da li to znači da neko može da ima vilu na Dedinju, pa tamo neće dobiti određena umanjenja, ali istovremeno može da ima vilu u zemunskoj Kalvariji, pa će tamo da dobije umanjenje; ili može da ima jednu vilu u Beogradu, a drugu na Zlatiboru ili Kopaoniku, na jednu će da dobije umanjenje, za drugu neće da dobije. Kako ste vi to procenili? Da li ima logike da vi procenjujete i da kažete da se umanjuje taj iznos samo ako utvrdite da neko na toj istoj opštini, istoj jedinici lokalne samouprave nema neki drugi objekat?
Da li vidite nelogičnost ovoga što ste propisali i da li vidite, a vidite sigurno, ne samo nelogičnost, nego da na ovaj način idete na ruku tajkunima, bogatunima, koji su ko zna kako postali bogati, koji mogu zloupotrebom ovog zakona da imaju i po pet vila bespravno izgrađenih, gde će moći da ostvare ova prava jer će posebno na svakoj opštini ostvarivati pravo umanjenja, bez obzira na to da li su u prvoj, ekstra zoni itd.
Dakle, evo, ovaj član je najbolji dokaz koliko ste nepromišljeno uradili ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Na član 78. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Za reč se javio narodni poslanik Bojan Đurić. Izvinjavam se, prvo će gospodin Marić. Izvolite, Mariću.

Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka smatra da porodice koje imaju četiri člana, ako imaju stan ili kuću površine do sto metara kvadratnih, ne treba da plaćaju naknadu za njihovu legalizaciju. Zbog toga smo predložili da se u članu 78. stav 1. procenat umanjenja poreza sa 99 poveća na svih 100%. Prihvatanje amandmana ne bi ljudima koji treba da legalizuju svoj objekat omogućilo bilo kakvu finansijsku korist, bilo kakvu uštedu, taj jedan procenat, međutim, to bi pojednostavilo postupak legalizacije.
Koristim priliku da se osvrnem i na izgradnju 5.000 takozvanih jeftinih stanova u naselju „Stepa Stepanović“ u Beogradu i da postavim pitanje zašto se svi ti stanovi grade u Beogradu i zašto se uopšte grade u Beogradu? Hoće li to doprineti ravnomernom razvoju Republike Srbije? U svakom slučaju, neće. Takva politika će dovesti do toga da već pretrpani Beograd postane još pretrpaniji, a unutrašnjost Srbije još nenaseljenija. Jer, ako vi građanima iz unutrašnjosti ponudite jeftine stanove samo u Beogradu, u svakom slučaju će se naći jedan broj građana koji će pokušati da kupe te stanove i da se presele u Beograd.
Podsećam na činjenicu da u Srbiji ima više od 80.000 potpuno napuštenih seoskih imanja. Postavljam pitanje – zar nije bilo korisnije i društveno odgovornije ove desetine miliona evra koji će se uložiti u izgradnju stanova u Beogradu uložiti za otkup i revitalizaciju ovih napuštenih seoskih imanja? Ili, ako se već moraju izgrađivati stanovi, za izgradnju stanova u unutrašnjosti? Za iste pare u unutrašnjosti Srbije može da se napravi više od 7.500 stanova.
Drugo, izgradnja tih stanova motivisala bi ljude iz Surdulice, Crne Trave, Velike Plane, Smederevske Palanke, Arilja i drugih manjih mesta u Srbiji da ostanu u svom zavičaju, što bi u svakom slučaju doprinelo ravnomernijoj naseljenosti Republike Srbije. Čak bi i politička korist za vladajuću koaliciju bila veća, jer u svakom slučaju lepše zvuči ako se kaže da je u unutrašnjosti u 200 opština napravljeno 7.500 stanova, 150 u svakoj opštini, nego ako se kaže da je u Beogradu napravljeno 5.000 stanova.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospodin Bojan Đurić.

Potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se formalno po ovom amandmanu, ali čitav ovaj član 185, odnosno član 78. predloga izmena Zakona je u nekoliko segmenata problematičan. Ministra sada ovde nema, ali Ministarstvo se opredelilo za ovaj koncept gde je praktično glavna ideja, glavna vest to umanjenje do 99%. Gospodin Marić je u svom amandmanu predložio da to bude potpuno ukidanje ove naknade, odnosno da bude potpuno oslobođenje i da se procenat 99 zameni procentom 100.
Vi ste dali dosta zanimljivo obrazloženje zašto se amandman odbija. Kažete, kada su u pitanju objekti izgrađeni bez građevinske dozvole, da je naknadu u skladu sa zakonom moguće umanjiti, i to pod jednakim uslovima za sva lica koja su bespravno gradila te objekte. Mislim da je suština u ovome: „pod jednakim uslovima za sva lica koja su bespravno gradila objekte“. Tu se vraćamo i na one uslove koji su dati, recimo, u stavu 6, odnosno stavu 8. i stavu 11. ovog člana, koji su problematični. Gospođa Radeta je govorila o tome jednim delom.
Sada se zaista otvorilo pitanje na koje Ministarstvo ili Vlada moraju da daju odgovor. Gospođa Radeta je govorila o situaciji kada lice koje je u postupku legalizacije, koje treba da ostvari pravo na popust, odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva, možda ima neku drugu nepokretnost na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave. Nisam siguran da je moguć ovaj primer iz Beograda o kome je ona govorila, dakle, Dedinje, odnosno Savski venac i recimo Zemun, pošto po zakonu gradske opštine u Beogradu nisu jedinice lokalne samouprave, ali tu situaciju moramo da razjasnimo.
Najgora situacija bi bila da kada počne primena ovog zakona desetine, stotine ili hiljade građana budu suočene sa problemom. Dakle, za te ljude taj problem već predugo traje: prvo zakon iz 2003, pa zakon iz 2009. godine, pa ove najnovije izmene Zakona. Ako pogledate komentare ljudi ovih dana na internet sajtovima i u neposrednom kontaktu, ljudi su potpuno sluđeni, oni ne znaju kako će funkcionisati primena ovog dela zakona, a to je ono što njih najviše interesuje – u kom procentu, pod kojim uslovima i u kom roku će moći da ostvare pravo na popust.
Drugi problem je ova odredba, odnosno uslov gde se kaže da ta lica moraju da imaju prebivalište u neprekidnom trajanju od najmanje jedne godine na onoj adresi gde se nalazi objekat koji se legalizuje. O kojih godinu dana se radi? Pretpostavljam da ste mislili na rok od godinu dana pre podnošenja zakona za legalizaciju ili pre stupanja na snagu ovog zakona. Verovatno je u stotinama, u hiljadama slučajeva taj datum, odnosno ta mogućnost da se ostvari ovo pravo različita.
Drugi problem je onaj koji postoji u praksi. Vi verovatno vrlo dobro znate da su ljudi vrlo često imali ozbiljne probleme da prijave prebivalište na onoj adresi gde se nalazi nelegalni, odnosno nelegalizovani objekat. Ta situacija je bila različita i različiti su uslovi, odnosno različite papire su tražili od ljudi, u zavisnosti od toga o teritoriji koje policijske uprave se radi. To otvara još jedan problem, da se najčešće samo jedno lice, samo jedan član domaćinstva prijavljivao formalno na toj adresi, a da su drugi ljudi ostajali na nekoj staroj adresi, na onoj adresi gde su ranije živeli. To će vam napraviti problem kada praktično jedinica lokalne samouprave bude tumačila ovaj uslov da li članovi porodičnog domaćinstva imaju drugu nepokretnost na teritoriji iste jedinice lokalne samouprave.
Konačno (tu se već radi o sledećem amandmanu, ali da se ne bih ponovo javio), vi ste jedan amandman poslanika Petronijevića odbili uz obrazloženje da se ovde ne radi o imperativnoj normi, kada govorite o tome da pravo na ostvarivanje ovog popusta imaju ona lica koja su zaključila ugovor o pribavljanju dokumentacije sa jedinicom lokalne samouprave. Tačno je da to formalno nije imperativna norma, nego samo mogućnost, ali u realnom životu to će se dešavati praktično u svim situacijama. Ako je pravo na popust vezano za zaključivanje takvog ugovora, onda je prirodno očekivati da će ljudi ulaziti u takav aranžman, silom prilika isključivo zbog toga da bi ostvarili taj popust. Naravno, u nekim situacijama i zbog toga da bi im bilo lakše, prosto da bi lakše pribavili dokumentaciju, ali onako izgleda, na dublje čitanje, da je to obrazloženje da nije reč o imperativnoj normi prilično površno ili, da kažem, formalno. Hvala vam.