Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 99 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja tačnog broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 90 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika? (Da.)
Zoran Krasić, izvolite.

Gospođo Đukić Dejanović, Srpska radikalna stranka je nešto radila 2001. godine, pokretali smo neke postupke, tražili smo odgovore na neka pitanja. Znate i sami, kada dođe ta demokratija, onda se to sve blokira i nema odgovora na naša pitanja. Podsetio bih javnost i nadležne da sada više ne može da se izbegava, mora da se da konkretan odgovor na sva pitanja koja se tiču, u narodu poznate, afere „Mercedes - Benz“.

Na hiljade „mercedesa“ je preko „Ineksa“ ušlo u našu zemlju; tu postoji čitav kriminalni milje, može se pričati o mnogim elementima organizovanog kriminala na relaciji carina–policija–banke–izvoznici–uvoznici i njihove familije i političari kao sponzori, kao zaštitnici. Znate da su neki na poklon dobijali „mercedese“, ili kao državni funkcioneri ili kao obična fizička lica.

Situacija je vrlo jednostavna. Kada se toliko privatizuje državna vlast onda se putnički automobili „mercedes“, kada dođu na carinjenje, ne carine kao putnički automobili, sa carinskom stopom od 40 i nešto posto, nego se carine kao lekovi - 7%. Ali, kupac ne vidi da je plaćeno 7%, nego u svojoj fakturi dobije 40 i nešto posto. Postavlja se pitanje gde je ta razlika?

Mi smo otkrili tu kriminalnu aferu, imenovali odgovorne, tražili zvanične odgovore od države, međutim, sve je to blokirano. Zašto? Zato što su neki vrlo važni političari uključeni u tu operaciju.

Da stvar bude još čudnija, kupci „mercedesa“ u Srbiji u tim godinama dobijali su proizvod, navodno nov, sa felerom, sa greškom. Znači, taj „mercedes“ nije mogao da se proda u Belgiji, Holandiji i Francuskoj, ali sa greškom je mogao da se proda u Srbiji, preko deklaracija da se radi o vozilima koja su namenjena Teheranu, Delhiju, Kazahstanu itd. Običnim uvidom u kompjuterski sistem, kada se otkucaju brojevi, istina jednostavno ne može da se sakrije, iz kompjutera izlazi.

Naravno, mi pokrećemo mnoga pitanja, neko to sputava. Međutim, vidi se da su i tužilaštvo i pravosuđe upoznati do detalja, vidi se da su razgovarali sa svojim prijateljima iz ovog vašeg FBI, gde se u njihovom izveštaju (nije to ovaj današnji „Vikiliks“ o Miškoviću, ovo je bilo ranije), pominju političari iz 22 države, pa se tu navode Hrvatska, Egipat, Grčka, Mađarska, Indonezija, Obala Slonovače, Nigerija, Srbija i Crna Gora, Turska itd. Međutim, nema odgovora.
Sada ćemo da vam kažemo zašto nema odgovora. Odgovor su zaustavili zamenik republičkog javnog tužioca Zorica Stojšić, zbog čega je i podneta krivična prijava protiv nje, i sada tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević. On je svojim nepostupanjem, kao tužilac, omogućio da se ova afera prikrije, a veliki broj ljudi treba da odgovara.

Evo vam poslednjeg podatka, od 18. marta 2011. godine. Nemoguće je da se ovo zaustavi.

Dragi poslanici, nalazim za shodno da i u vaše ime zatražim obaveštenje od predsednika Republike, predsednika Vlade, republičkog javnog tužioca, da nam se dostavi spisak svih onih koji su dobili „mercedese“, spisak svih onih koji su…

(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, razumeli smo, i pitanje...?)

Samo spiskove da dobijemo, ko je dobio „mercedese“, ko je dobio pare.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za predsednika Vlade Mirka Cvetkovića. Mislim da je vrlo aktuelno i očekujem od premijera da nam odgovori znatno ažurnije nego što je to inače pravilo u ovakvoj vrsti odnosa parlamenta i Vlade.

Naime, tiče se intervencije koja je nakon rezolucije Saveta bezbednosti usledila u Libiji. Prvo, mi smo zemlja koja ne može da ostane nema na stradanja civila u Libiji. Mi smo zemlja koja i danas oseća i na kojoj su vidljivi ožiljci bombardovanja iz 1999. godine. Ne postoji nijedna obaveza koja sputava našu vlast da se ponaša onako kako bi morala da se ponaša odgovorna vlast u jednoj ozbiljnoj zemlji. Naime, godinama smo verovali kako ova država ima specifične odnose sa Libijom, odnose koji prevazilaze politiku i mogu se opisati mnogo više kao prijateljski nego kao politički. Ako je sve to zaista tako, ako naša vlast misli da bude ozbiljna, onda mora nešto učiniti i vrlo jasno saopštiti kakav je njen stav o onome što se dešava u Libiji.

Mi smo stranka koja želi članstvo Srbije u NATO-u. U ćutanju aktuelne vlasti prepoznajemo zapravo nemoć da se preuzme ona vrsta uloge koju Vlada koja želi da menja zemlju treba da prihvati. Naši političari su se godinama ponašali kao Gadafijevi klovnovi. Mislim i na one koji danas vode ovu zemlju. Pre nekoliko meseci smo odveli jedinicu vojske naše zemlje u Libiju kako bi tamo paradirali pred Gadafijem. Nisu bili sami tamo, bili su sa onima koji danas bombarduju Libiju. Gadafi je bio isti i tada i danas je.

Naša država, Vlada već je napravila veliku grešku u spoljnoj politici; ostala je nema i ćutala je pred brutalnim obračunom Gadafija sa njegovim građanima, pred stradanjem civila. Zadovoljili smo se deklarativnom odlukom da prekidamo saradnju u oblasti vojne industrije. Potom smo napravili još jednu grešku, pa smo ostali nemi i pred novim stradanjem civila, koji ovog puta trpe ne zbog Gadafija koji ih ubija, nego zbog bombardovanja, pre svega od strane vojske Amerike, Francuske i Velike Britanije i, koliko vidimo, Španije, Italije, Danske, Norveške koje su se priključile i pružile podršku toj vojnoj intervenciji. Ta vojna intervencija prevazilazi odluke Saveta bezbednosti, koji je doneo rezoluciju kako bi se zaštitili civili.

Očekujemo od naše vlade da vrlo jasno saopšti kakvi su stavovi Ministarstva spoljnih poslova i Vlade po pitanju na koje ona mora da odgovori, pre svega zbog toga što je to naša unutrašnja politička potreba. Da smo članica NATO-a, mi bismo se ponašali kao što se danas ponašaju Turska i Nemačka – bili bismo protiv bombardovanja, nasilja i tražili bismo odgovornost za stradanje civila.

Koliko ljudi treba da pogine u Libiji da bi naša vlast postavila pitanje odgovornosti za tako nešto, kao punopravna članica UN i zemlja koja je trpela pod bombama? Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako puno razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi, da bi danas bio ministar spoljnih poslova koji ne može da saopšti stav države koja prva treba da osudi stradanje civila zbog toga što je i sama bila žrtva unutrašnje politike koja je državu konfrontirala sa čitavim svetom, a potom i slepila politike koja, iako ima „pametne“ bombe, ne pravi razliku između vojnika i civila.

Mislimo da Vlada treba da se izjasni, da hitno treba da reaguje, da osudi stradanje civila i da na vrlo jasan način pokrene političku inicijativu, koja bi bila u skladu sa onim nivoom odnosa u koji smo mi uveravani godinama, ako se govori o relaciji između Beograda i zvaničnog Tripolija. Ako su nam odnosi toliko posebni, neka se neko angažuje u ovoj zemlji kako bi posredovao u prevazilaženju te agonije koja je očigledna i koja mora biti neprihvatljiva za svako demokratsko društvo.

Ono što se tamo danas dešava je samo stradanje drugih civila, civila u Tripoliju. To nije politika sa kojom mi treba da se solidarišemo, to je politika koju treba da osudimo i da predložimo mere kojima će taj problem biti prevaziđen i rešen. Očigledno je da ćutimo zbog toga što smo prvo bili Gadafijevi klovnovi, a sada bismo da budemo Obamini klovnovi. Ni jedno ni drugo nije politika koja je dostojna onoga što je karakter ove zemlje, a karakter ove zemlje treba da bude onakav kakav smo mi gradili godinama – demokratska, tolerantna, vrlo jasna, sa preciznim stavovima.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, imam pitanje za gospodina Mirka Cvetkovića, za ministra Olivera Dulića, kao i za ministra Mrkonjića. Moje pitanje glasi: zašto se odustalo od idejnog projekta trase autoputa koja prolazi kroz Grdeličku klisuru?

Prošle godine imali smo seriju sastanaka u kabinetu gospodina Dulića i na sastanku su uvek bili prisutni predstavnici njegovog ministarstva, pa i on sam, bili su prisutni predstavnici Ministarstva za kapitalne investicije, predstavnici javnih preduzeća „Železnice Srbije“, „Putevi Srbije“, K10, kao i predstavnici CIP-a. Na tim sastancima bila je prisutna i delegacija iz Leskovca, na najvišem nivou, bili su prisutni svi poslanici iz ovog doma, takođe, i gradonačelnik grada Leskovca i predsednik Skupštine. Dogovoreno je da CIP uradi idejni projekat trase K10 autoputa koji će biti na korist građanima Jablaničkog okruga, odnosno varošice Predejane.

Međutim, kada je idejni projekat urađen Javno preduzeće „Putevi Srbije“ je odustalo od tog idejnog projekta. Gospodin Živojin Stefanović, predsednik skupštine, iz tih razloga je tužio (a on je član SPS-a, visoki funkcioner SPS-a) Ministarstvo za prostorno planiranje, Ministarstvo za kapitalne investicije, Javno preduzeće „Koridor 10“, kao i Javno preduzeće „Putevi Srbije“ zato što su reterirali od tog stava, od tog zaključka na sastanku i odustali od tog idejnog projekta.

Bojim se da i dan-danas Srbijom vladaju određene mafije, naročito kada je u pitanju putna politika. Ranije su bile drumske mafije, a sada je u pitanju tunelska mafija, koja ne odustaje od svog projekta. Zapravo, ovaj projekat koji je ponudio CIP je jeftiniji jedanaest miliona evra od onog projekta koji sada imamo na stolu. Mi po prvi put u lokalnoj samoupravi imamo politički konsenzus da pokrenemo određene radikalne mere kada je u pitanju ovaj idejni projekat, jer ako autoput zaobiđe varošicu Predejane, onda smo stavili ključ u bravu. Tamo postoji jedan motel, „Predejane“, koji je svojevremeno proglašen za najbolje privatizovano preduzeće 2003. godine. Taj motel hrani oko 600 usta sa tog prostora. Onog trenutka kada autoput zaobiđe ovu varošicu i taj motel, mi možemo da stavimo ključ u bravu.

Ako se ova vlada deklarativno zalaže za ravnomerni regionalni razvoj, onda je vreme da to pokaže, ali ako je to samo mrtvo slovo na papiru, u redu, neka nam kažu pravovremeno. Ovim postupkom vi ćete da pokrenete veliku migraciju sa tih prostora, a kako fizika ne zna za prazan prostor, pretpostavljate ko će se doseliti na taj prostor.

Molim još jednom uvažene ministre da preispitaju ovu svoju odluku, da prihvate idejni projekat koji je ponudio CIP, jer je jeftiniji za 11.000.000 evra. Tačno toliko će manje koštati poreske obveznike Srbije, odnosno građane Srbije. Hvala.