Jedanaest minuta iskorišćeno je vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Malović, nama iz Demokratske stranke Srbije zaista nije jasno zašto ovako radimo danas i ta kafa koju pijete u varijanti tri u jedan, a mi u jednoj tački danas raspravljamo o pet vrlo važnih zakona.
U pitanju su tri potpuno nova zakona: zakon o advokaturi, o izvršenju i obezbeđenju i o javnom beležništvu. Znači, to nisu izmene i dopune. Najblaže rečeno, mislim da je nepristojno da o radu hiljada ljudi, koji će pružati usluge milionima ljudi ove zemlje, razgovaramo samo par minuta, ali to je izbor vladajuće većine koja je objedinila ove tačke.
Vi ste na početku vašeg izlaganja danas rekli da su ovi zakoni u kontinuitetu nastavak reforme pravosuđa, da su oni neophodni zarad pridruživanja Evropskoj uniji, članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Neki advokati u Srbiji su nam u prethodnom periodu rekli da je ovaj predlog zakona normativno-pravno nepismen, da se zakonom sprovodi disciplinovanje advokata, da se ovo nije dešavalo ni u Brozovo vreme, da je ovo vrhunac hipokrizije u srpskom pravosuđu, da zakon nije preduslov za Svetsku trgovinsku organizaciju, da su advokati iz EU onemogućeni da se bave advokaturom u Srbiji u periodu od tri godine. Još mnogo toga su nam rekli, što nije za ovaj visoki dom.
Mi iz DSS-a dobro znamo da je advokatura svakako deo pravosudnog sistema, ali to ne znači da je deo državnog aparata. Smatramo da ukoliko želimo da razvijamo srpsku advokaturu, da je potrebno otvoriti konkurenciju, kako bi svi imali jednake šanse da se njome bave.
Ne znam da li ste vi obratili pažnju na član 67. Ustava Republike Srbije, u kome jasno stoji da pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe javne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Ne vidim da je advokatura definisana kao služba, već kao delatnost.
Ovakvim predlogom zakona o advokaturi mislim da se ugrožava samostalnost i nezavisnost advokature, jer kada zakon predviđa organe advokatske komore, njihove nadležnosti, način izbora, trajanje mandata, mislim da se država isuviše umešala u nezavisnu i samostalnu profesiju, kako to predviđa Ustav Republike Srbije.
Ovakvim predlogom zakona o advokaturi, vi uvodite ograničenja i nemogućnosti upisa u imenik advokata u periodu od najmanje dve godine od prestanka pravosudne funkcije ili javne funkcije u organu uprave. Zanima me – kako će se to reflektovati na stotine sudija i tužioca koje nisu izabrane u briljantno sprovedenoj, sjajnoj reformi pravosuđa? Šta će s njima biti?
Da li ste razmišljali da recimo advokati odmah mogu, bez te pauze od dve godine, da budu birani za sudije? Na kraju krajeva, i vi, kada vam prestane mandat, dve godine nećete moći da se bavite advokaturom, ukoliko budete imali želju za tim, jer obavljate javnu funkciju u organu uprave.
Smatramo da je ovde trebalo dati mnogo veća ovlašćenja Advokatskoj komori koja će odrediti uslove za upis advokata. U članu 14. Predloga zakona, koji reguliše upis advokata stranih državljana, vi ste predvideli da je za strane državljane obavezno polaganje pravosudnog i advokatskog ispita. Mi zaista ne vidimo potrebu da strani državljanin, da Englez koji se bavi advokaturom u Britaniji mora da polaže pravosudni ispit u Srbiji da bi se bavio tim poslom ovde. Ne znam zašto se ukida princip uzajamnosti.
Mi smo kroz naš amandman predvideli princip reciprociteta, bez obzira da li to kaže ne znam koja evropska komisija i da li je to uslov za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, jer smatramo da ako može Englez u Beogradu, onda treba i Srbin u Londonu to isto da radi.
Prema tome, smatramo da treba da ostane advokatski ispit. Naravno da strani državljani moraju poznavati i kodeks i statut i zakon ove zemlje, ali mislimo da treba ukinuti pravosudni ispit. Takođe, smatramo da je potrebno propisati nužni krug poslova koji su nespojivi sa ugledom u advokaturi, a veće nadležnosti preneti upravo na advokatske komore, odnosno na njihov statut i kodeks kojim će oni to precizno definisati.
U članu 35. govori se o lišenju slobode advokata i pretresanje advokatske kancelarije. Tu je predviđeno da pretres advokatske kancelarije može odrediti samo nadležni sud, u pogledu tačno određenog spisa, predmeta ili dokumenta. Gospođo Malović, mi znamo da vreme u ovoj vladi ide unazad, ali složićemo se da živimo u 21. veku.
Zašto u zakonu niste predvideli postojanje elektronskih dokumenata? Podsećam vas da svi zapisi mogu biti i na DVD-u, na eksternom hard disku, na laptopu koji može advokat da drži u svojim kolima, na fleš memoriji. Razgovarao sam sa advokatom koji je rekao – cela kancelarija mi se nalazi ovde, to mi je u džepu. Molim vas da razmotrite predlog DSS-a i usvojite i ovaj amandman.
Pojasnite nam odredbe, niste nam jutros to precizno definisali, o obavezi advokata da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju. Smatramo zaista da je potrebno da postoji ugovor o osiguranju, ali vi predviđate obaveznost za svakog advokata, ako sam to dobro razumeo.
Da li ste napravili neku projekciju koliko će iznositi premija za koliki osigurani slučaj? Da li je to 200, 300 evra mesečno? Da li je to 200, 300 evra godišnje, u zavisnosti od vrednosti predmeta i svega ostalog? Nije isto da li će advokat u Lebanu moći da odvoji 300 evra i da li će to uraditi onaj koji ima kancelariju na Terazijama.
Naravno, to će određivati osiguravajuća društva, ali da li će ova obaveza za advokate uticati na povećanje advokatske tarife, da li će to direktno uticati na platežnu mogućnost građana i na pristup pravdi?
Mi smo u našem amandmanu predvideli da Advokatska komora može da zaključi kolektivni ugovor o osiguranju. Znam, kolega Novaković je malopre govorio da svaki principal leže u krevet i razmišlja – da nije neko od mojih saradnika, kolega ili pripravnika napravio neki problem zbog čega će on morati da plati velike kazne. Ali, dajte da u ovim uslovima omogućimo ljudima da advokatska komora kolektivno zaključi ugovor o osiguranju, a ne da bude obavezna za svakog advokata.
U članu 38, što je potvrda još jednom da je prenormirana ova materija, vi predviđate da je advokat dužan da na prihod ostvaren po osnovu obavljanja advokatske delatnosti plaća porez u skladu sa poreskim propisima. Naravno da će advokati plaćati porez, ali mislim da je to regulisano nekim drugim propisima, finansijskim zakonima ove zemlje.
Molim vas, član 47. koji je veoma bitan, šta smo predložili za advokatsko-ortačko društvo i preduzeće, jer zaista hoću da verujem da niko ne želi da spreči razvoj srpske advokature da ostane slaba i usitnjena, da bude neotporna na iskušenja i na izazove, ali zašto bi samo strane kancelarije u Srbiji mogle da se angažuju za velike poslove?
Da li znate, gospođo Malović, koja je advokatska kancelarija bila angažovana od strane države u sramnoj prodaji "Telekoma"? Svakako nije domaća. U ovoj zemlji posluje 13 ili 14 advokatskih kancelarija i da li je njihovo poslovanje u potpunosti regulisano zakonom? Nije. Da li im je postavljena visoka lestvica koju treba da preskoče? Jeste, ali oni idu popreko, oni zaobilaze to i to je činjenica, i to se vidi u svakodnevnoj praksi.
Nije nam jasno zašto se zakon meša u definisanje organa komore, način izbora i u trajanju mandata? Vi ste predvideli u ovom zakonu da je izborna skupština organ Advokatske komore Srbije. Imamo prvog potpredsednika, pa drugog potpredsednika Komore, pa gde je onda predsedništvo i zašto i to niste predvideli?
Da li ste stvarno hteli da prekršite svesno član 67. Ustava Republike Srbije? Najbolje je da zakon obradi minimalan broj organa, a da Advokatskoj komori ostavimo mogućnost da ona propiše koliko će trajati mandat, koliko puta godišnje će se oni sastajati i kako će uređivati svoj rad. To je onda prvi preduslov za samostalnost i nezavisnost advokatske profesije u ovoj zemlji.
Što se tiče disciplinske odgovornosti, u članu 75. stav 2. vi zaista predviđate da advokati i advokatski pripravnici disciplinski odgovaraju za lakše i teže povrede dužnosti i ugleda advokature koji se uređuju statutom Advokatske komore Srbije. Zašto ste dalje nabrajali, kako je ovo precizirano?
Advokatska komora statutom treba da odredi koji su to razlozi za odgovornost za povredu dužnosti. Vi ste čak naveli, traženje naknade veće od naknade propisane tarifom. Bolje da ste naveli, traženje naknade manje od propisane tarifom Advokatske komore, jer onaj ko naplaćuje više, naravno da neće niko ići kod njega, nego će ići i platiti uslugu advokata kolika je predviđena. Problem je, ukoliko postoji nelojalna konkurencija, pa neko manje naplaćuje i na taj način privlači klijente u svoju kancelariju.
Zaista, nije mi jasno, u stavu 3. ovog člana stoji odbijanje i izdavanje stranci računa za primljeni iznos nagrade ili naknade. Da li je ovo uvod u fiskalizaciju advokata? Ne piše obračun, nego piše račun. Kakav račun da mu izda? Mislim da ovo treba precizirati i imate priliku da u raspravi u pojedinostima i to rešimo.
Što se tiče člana 83, mislim da zbog vremena nije moguće da se zadržim na njemu, ali je potpuno nejasan prestanak prava na bavljenje advokaturom, jer i da je na kineskom napisano, mislim da bi bilo razumljivije, ali to ćemo iskoristiti za raspravu u pojedinostima.
Zaista, teško je govoriti na ovaj način kada ima vrlo malo vremena, ali pokušaćemo da se dotaknemo.
Sledeći je zakon o izvršenju i obezbeđenju, smatramo da je kontradiktoran u mnogim svojim rešenjima, pre svega, ne rešava veliki problem dugačkog i neefikasnog izvršavanja pravosnažnih odluka. Upravo ta sporost je i najveća primedba i domaćih i stranih kompanija i umnogome otežava njihovo poslovanje i pravnu sigurnost i sve što je potrebno ozbiljnim ljudima da bi mogli da ulažu u ovu zemlju.
Poznato je da za naš sistem važi pravilo da on štiti dužnike, a ne poverioca. To je nedopustivo i to se mora promeniti.
Zakon nije našao adekvatan odgovor za ove kritike i kao spasonosno rešenje u zakonu se nudi uvođenje privatnih izvršitelja. Zaista za nas iz DSS je potpuno neprihvatljivo da se prenos pojedinih ovlašćenja vrši na privatne izvršitelje. Ne može se država i sud odreći nekih nadležnosti zarad postizanja brzine.
Vi tu imate primer u članu 325. Zakona o izvršenju, gde privatni izvršitelj može da postupa po predlogu za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, a radi ostvarivanja novčanog potraživanja, na osnovu izvršenih komunalnih usluga, kao i da prikuplja podatke o imovinskom stanju dužnika.
To će se svesti na to da direktor komunalnog preduzeća odvoji sredstva, plati prvo privatnog izvršitelja, a on će naći napucane saradnike da oni uteruju dugove dužnicima. Nije moguće govoriti o ubrzanju postupka, jer u dosadašnjem zakonu taj rok je iznosio tri dana kao rok u postupku, a sada se uvodi rok od pet radnih dana.
Pitam vas, šta se dešava ukoliko u tih pet radnih dana se pogodi vikend, jer to se produžava odmah na sedam dana, ukoliko je u pitanju državni ili verski praznik. Da li ćemo na taj način ubrzati ili usporiti postupak.
I to smo predložili, pa vas molim da razmotrite i da to promenimo.
Takođe, pitanje koje je kolega Novaković lepo objasnio, a vezano je za dostavljanje pismena uopšte, jer taj problem nije rešen, a to je hroničan problem našeg pravosuđa, izbegavanje prijema pismena, odlaže čitav postupak, a u nekim slučajevima čak i onemogućava njegovo pokretanje. DSS je predložila amandman koji u potpunosti rešava ovaj problem i mislim da je zaista pravo rešenje.
Što se tiče zakona o javnom beležništvu, očigledno je da ovaj zakon ne uređuje javno beležništvo kao slobodnu profesiju koja daje određene mogućnosti javnim beležnicima u svakodnevnom postupanju i razlikuje ovu njihovu aktivnost od drugih profesija.
Funkcija beležnika podrazumeva javno poverenje, njegovu nepristrasnost, njegovu nezavisnost i beležnici nisu državni službenici, već oni obavljaju službu kao slobodan poziv, što im daje mnogo veću slobodu delovanja i rada. Oni imaju status osoba od javnog poverenja i kod njih dominira opredeljenje da štite javni poredak.
Kodeks ponašanja ne donosi država, već donose profesionalna udruženja, odnosno notarske komore. Pravni poslovi i izjave koje su sačinjene u obliku javno-beležničkog zapisa imaju istu dokaznu snagu kao da su sačinjeni u sudu ili pred drugim državnim organom.
Ovo je svakako neophodan zakon, potrebno je da uđe u naš pravni sistem, a vi ste pominjali da su prvi obrisi tog notarskog sistema još u Kraljevini Srbije nastali 1930. godine, ali siguran sam da ni tada ministar nije imao ovolika ovlašćenja. Vi utvrđujete broj javno-beležničkih mesta, vi utvrđujete njihovo radno vreme, vi ih imenujete, imenujete komisiju za polaganje javno-beležničkog ispita i konkursnu komisiju kod imenovanja prvih beležnika.
Da li je to normalno i da li se njima ostavlja nekakva sloboda?
Vi, pre formiranja javno-beležničke komore, imenujete prvih sto beležnika. Pre nekoliko meseci, nedavno smo usvojili zakon kojim smo uveli i pravosudnu akademiju, i zašto nije ovim zakonom predviđena javno-beležnička akademija? Da li je razlog za to da se provereni i iskusni kadrovi proguraju u prvom talasu, čitaj – podobni kadrovi, a da se nekim mladim i stručnim ljudima stavi što više prepreka da bi mogli da obavljaju ovaj posao.
Zaista, gospođo Malović, predloženi zakoni jesu potrebni, ali nisu dobri.
Demokratska stranka Srbije je uložila 53 amandmana na ova tri zakona. Pozivam vas, i vas kao ministra, kao predlagača i nadležni odbor, da razmotrite te amandmane, jer rekao je kolega Novaković, džaba smo krečili, pa makar i u žuto, ukoliko ovi zakoni ne budu izmenjeni amandmanima. Hvala.

Iskorišćeno je 15 minuta i 15 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja da u ovom delu sednice iskoristi svoje pravo? (Da.) Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo, predlog četiri zakona koji se nalaze u Skupštini i u njenoj proceduri predstavljaju sistemske zakone. To su zakoni koji treba da regulišu brojna pitanja u pravnom saobraćaju, u ostvarivanju prava naših građana, posebno kada su u pitanju prava zaštite osnovnih i ljudskih prava, koja garantuje Ustav Republike Srbije i koje garantuju, pre svega, međunarodna pravila, s kojima je Srbija i prethodna Jugoslavija zaključila ratifikovane ugovore.
Malo je vremena govoriti o ova četiri zakona za 20 minuta kao uvodničar. Malo je poslaničkim grupama pet dana da raspravljaju samo u načelu o ova četiri zakona. Velika je greška što je došlo do spajanja ova četiri zakona u jednu tačku.
Osvrnuo bih se prvo na zakon o advokaturi. Prvi zakon o pravnim zastupnicima donet je još davne 1862. godine, da bi se kasnije taj isti zakon menjao i doneo kao pravna pravila od strane Udruženja javnih pravozastupnika 1886. godine. Zakon o advokatima bivše Kraljevine Jugoslavije Srba, Hrvata i Slovenaca predviđa postojanje advokatske komore i u ovom zakonu odredba glave pet predviđa regulativu za rad advokatske komore, a posebno njegove odredbe u članu 38, koje govore i o upisu, disciplinskoj odgovornosti i o nadležnim organima u advokatskoj komori.
Zatim dolazi donošenje zakona novoga još 1929. godine. Zatim, zakon iz 1946. godine koji je donet – "Službeni list 102" iz 1946. godine. Potom dolazi do izmena i dopuna i izrade boljeg teksta zakona 1957. godine. Zatim, donosi se novi Zakon o advokaturi 1970. godine. Novi Zakon o advokaturi donosi se još 1971. godine. Potom se donosi jedan potpuniji i bolji Zakon o advokaturi iz 1998. godine.
Sistem zakona o pravosuđu je u stvari i Zakon o advokaturi koji je jedan od najozbiljnijih zakona kome treba posvetiti posebnu pažnju. Tim pre što taj zakon više od 40 godina ne doživljava dublje, radikalnije promene, jer sve ono što je do sada rađeno predstavlja beznačajne promene u oblasti advokature, kao jedne od grana pravosudnog sistema. Iz tih razloga, ovaj zakon treba da sadrži kao obavezu za Skupštinu Srbije, da on ovog puta bude radikalno menjan prema potrebama pravosuđa u Srbiji i usklađivanja njenih propisa sa propisima EU.
S tim u vezi, treba posebno reći da ovakav predlog zakona nije ispunio i neće ispuniti očekivanja predlagača. U vezi sa usklađivanjem ovog zakona sa propisima EU i propisima zakona kulturnih država u svetu, s razvojem pravnog sistema, otvoreno moram reći da pri izradi ovog zakona o tome nije vođeno računa.
Dovoljno je napomenuti da prilikom izrade ovog predloga zakona nije od komisije koja ga je sačinila neposredno konsultovan ni jedan zakon o advokaturi, a kamoli o pravosuđu uopšte, nijedne zemlje kontinentalnog prava, iako se tvrdi u obrazloženju predloga da je tako urađeno pri njegovoj izradi.
Što se tiče usklađenosti ovog predloga zakona sa potrebama građana i pravnih lica Republike Srbije, tj. o vođenju računa o interesima zaštite njihovih prava i interesa u skladu sa Ustavom, takođe nije ni približno postignut potreban cilj, iako se u tom pogledu u obrazloženju tvrdi da je u pitanju savremen, potpun i adekvatan zakon, potreban današnjoj Srbiji i njenim građanima. Na izneto su najbolje primedbe koje ću izložiti, kako u vezi načela predloga, tako i zakona i posebno u pojedinostima, o čemu će i poslanici SRS imati mogućnosti za kratko vreme da daju svoje primedbe.
Posebno želim da istaknem činjenicu da je ovaj predlog zakona direktno i neposredno potekao iz Vlade Republike Srbije, odnosno iz resornog ministarstva, od članova komisije koji su imenovani ne onako je to propisano već, možemo slobodno reći, po diskrecionom pravu Ministarstva pravde.
U vezi sa iznetim naročito treba istaći činjenicu da su predstavnici i srpske advokature imenovani neposredno od strane da li ministarstva ili užeg kruga ljudi, a nisu na adekvatan način delegirani iz redova advokature Srbije, odnosno njenih komora, kako je to bilo po pravilu do sada.
Iz tih razloga, Skupština Advokatske komore Beograda ocenila je radni nacrt predloga zakona kao neprihvatljiv. Međutim, Advokatska komora Beograda nije isticala primedbe na ovaj predlog zakona, pa se postavlja pitanje zašto su ga postavili kasnije, a ne na vreme kada je bio u nacrtu?
Nije ni čudo zbog toga što je došlo do zakona koji je doživeo fijasko u javnosti, kako u opštoj, tako posebno i u stručnoj javnosti, a naročito od advokata iz cele Srbije. Ovakav predlog zakona može jedino biti popravljen usvajanjem predloženih amandmana, pa vas molim, gospođo ministre, obratite pažnju na amandmane i nemojte se ustručavati da prihvatite amandmane koje je uložila SRS, jer će doći do poboljšanja teksta.
Posebno ističem da je advokatura ustavna kategorija, da je advokatura našla svoje mesto u pravnom sistemu, a pre svega u Ustavu Republike Srbije, u odredbama člana 67. Međutim, kada je u pitanju advokatura, nije naodmet i da država uredi tu oblast, kao što se to uređuje u drugim državama.
Međutim, advokatura je nezavisna služba, a nije advokatura delatnost. Ona je po Ustavu javna služba. Uplitanje države i politike, pa i rešenje koje je predloženo u odnosu na osnivanje osnovnih komora od strane Komore Srbije, odnosno neposredno zakonom, neustavno je i neprihvatljivo. Takvo rešenje ne može da opstane, zbog čega smo bili prinuđeni da uložimo veliki broj amandmana, da bi očistili predlog zakona o tzv. virusa i neustavnih odredaba.
Što se tiče ostalih odredaba Predloga zakona, a naročito onih koje se odnose na osnivanje stranih advokatskih kancelarija, to je veliki problem, i stranih društava za vršenje advokature u Srbiji. Treba otvoreno reći da je to pokušaj vlasti da uništi osnove na kojima počiva advokatura u Srbiji, tj. da onemogući advokata kao suverenog nosioca advokatske delatnosti i pretvori ga u slugu stranih advokatskih društava i kancelarija.
Tome služe naročito odredbe člana 13. stav 4. i čl. 14, 25. i 26. Predloga zakona. Prema tome, očigledan je cilj predlagača da se advokati Srbije stave neposredno u službu advokatskih društava stranih država, zbog čega se i propisuju pravila o radu stranih kancelarija advokatskih, koje danas nelegalno čak posluju na teritoriji Srbije, o čemu znaju ne samo građani i advokati, nego i organi komore i Ministarstvo pravde.
Ništa se nije u tom pravcu uradilo, niti preduzelo da se spreči to divljanje, delovanje stranih advokata u Srbiji, ako ih ima, mimo zakona i mimo bilateralnog ugovora. Tome posebno doprinose i predložene odredbe o osiguranju obaveznog osiguranja od odgovornosti advokata, čiju visinu ne bi mogla da podnese ni država u ovim okolnostima i uslovima, a kamoli pojedini advokati koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i kojima država, po osnovu službenih odbrana, duguje velike milionske iznose.
Dame i gospodo, najzad treba reći i istaći otvorenu nameru aktuelne vlasti da preko ovakvog predloga zakona omogući stranim advokatima da u Srbiji vršljaju na neustavan način, bez ikakve obaveze njihovih država da omoguće našim advokatima, na bazi uzajamnosti ili na bazi reciprociteta, da se bave advokaturom u njihovim državama. Zašto to naša država radi? Ovim se zakonom u toj oblasti ide direktno protiv nezavisne službe advokature u Srbiji.
U sadašnjim uslovima i okolnostima obavljanja advokatske delatnosti, a posebno ispoljene netolerancije Advokatske komore Beograda prema ovlašćenjima Advokatske komore Srbije, koja je bila prinuđena, zbog pokušaja zavođenja monopola od strane Advokatske komore Beograda, da ukine Advokatskoj komori Beograda javna ovlašćenja po pravu nadzora, da bi se sprečio monopol pojedinaca koji bi želeli da godinama upravljaju tom komorom bez personalnih promena i da sami odlučuju u ime 3.500 advokata u Beogradu, što Advokatska komora nije dozvolila koristeći pritom svoja prava i svoje obaveze iz Zakona o advokaturi, baziranih na Ustavu.
To dokazuje naročito i činjenica je da je novo rukovodstvo Advokatske komore Beograd nastavilo sa ranijom praksom rukovodstva iste komore pretvarajući organe te komore kao neposredne vršioce svojih prava i obaveza advokata u slepe izvršioce naloga rukovodstva te komore. Zato je zakonodavac dužan da ovim predlogom zakona, sa predloženim amandmanima i usvajanjem tih amandmana, spreči dalje urušavanje ugleda advokature Srbije i ostvarivanja njene ustavne uloge, pa je jedini način da se ti uslovi obezbede propisivanjem od strane zakonodavca slobodnog formiranja osnovnih advokatskih komora od strane advokata, kako bi to, kao i u svim državama, izgledalo kao i u Evropi, a posebno u bivšim republikama SFRJ.
S obzirom na trenutno stanje u advokaturi Srbije, gde je bilo i fizičkih napada na one koji drugačije misle u redu advokature u Srbiji, u Komori Beograda nedavno se dogodio fizički napad na uglednoga profesora i advokata Pravnog fakulteta sada u Beogradu, što oslikava stanje advokature Beograda, koje probleme zakonodavac treba zakonom da razreši i omogući časnim i poštenim advokatima da obavljaju svoju delatnost nesmetano, u skladu sa Ustavom.
Protiv onih pojedinaca koji narušavaju ugled i ugrožavaju advokaturu Srbije da obavlja svoju funkciju po Ustavu, organi Advokatske komore moraju, jer imaju na to pravo i obavezu u skladu sa svojim ovlašćenjima, po službenoj dužnosti da pokrenu disciplinski postupak, da pokrenu postupak i da se takvi trajno udalje iz advokature.
Dame i gospodo, kada je u pitanju advokatura, proučavao sam odredbe uporednog prava, pa ću vas samo podsetiti da je u zakonu iz 1946. godine, koji je u skladu i sa zakonom Kraljevine bivše Jugoslavije, Srba, Hrvata i Slovenaca, oni koji su vršili javna ovlašćenja, sudije, tužioci, načelnici i funkcioneri, ne mogu da se bave advokaturom u njihovom mestu punih pet godina.
Imam saznanja da se pokušava amandmanima da se ukine tačka 10. predviđenog člana, kako bi se nekim koji su trenutno neizabrani, a primaju plate, omogućilo sad da ušetaju u advokaturu u onim mestima gde su radili kao sudije ili kao tužioci. Mislim da je to nespojivo i to je mesto, i to je tlo gde će se razvijati korupcija, jer onome ko je obavljao pravosudnu funkciju u mestu gde radi evropska regulativa ne dozvoljava čak i pet godina, a ne dve kako se to predlaže u ovom zakonu.
Dakle, advokatura mora da očisti svoje redove. U advokaturi mora da se napravi red i mora da se spreči ono što je donosilo negativne poene i negativno uticalo na pravosuđe, da se u advokaturi mora zakonom regulisati red, rad i mir i na taj način sačuvati advokatura i njen ugled.
Advokatura nije pastorče. Iz advokature u zemljama anglosaksonskog prava i kontinentalnog prava 90% se regrutuju, iz te profesije biraju nosioci pravosudnih funkcija. Međutim, u Srbiji to nije slučaj.
Advokati u Srbiji, kada je u pitanju izbor nosilaca pravosudnih funkcija, tu i tamo neko bude predložen i izabran, ali mora se s tom praksom prekinuti i advokatura, koja po Ustavu čini granu prava, mora biti uvažavana, ali advokati moraju preko svojih komora da podignu ugled advokature na viši nivo.
U advokatskim komorama moraju da spreče grupe koje žele po 20 godina da ostanu na funkcijama i u foteljama, a da advokati ne mogu da razreše takve ljude, jer iz dana u dan oni jačaju svoje pozicije i u poslednje vreme pokušavaju da se učlane u političke stranke, pa će im političke stranke, koje sutra budu došle na vlast, omogućiti ili da budu sudije i tužioci, ili da budu advokati, ili da budu javni beležnici.
Što se tiče zakona o javnom beležništvu, gospođo ministre, kao savezni ministar pravde 2000. godine sam izradio studiju o beležniku, koja je objavljena, a vidim da ste delimično i nju koristili, a to je studija preko Instituta za uporedno pravo. Iz ove studije možete videti kako je u Evropi, u anglosaksonskim zemljama i u kontinentalnom pravu, beležništvo organizovano i od kada ono funkcioniše.
Ova studija je objavljena u Časopisu za filozofiju, društvene nauke i političku kulturu, u izdanju SRS. Imate deset studija koje su uređene na sistemske zakone, pa ću vas moliti da pogledate i uverićete se da su odavde dobrim delom preuzeli, što pohvaljujem, sastavljači ovog predloga dobar deo odredaba. Pozdravljam to i mislim da je to dobro.
Što se tiče zakona o obezbeđenju i izvršenju, mogu reći da je ovo zakon koji je delimično preuzet iz zakona koji smo radili u Saveznoj Vladi 2000. godine, a radi se o zakonu o izvršenju, gde ste jedan deo odredaba iz tog zakona preuzeli u Predlog zakona. Međutim, ono što je neprihvatljivo, to je da ovim zakonom predviđate sudske izvršitelje i izvršitelje. Vi na neustavan način želite i hoćete da prenesete sudsku vlast na fizička lica, na agenciju, na uterivače dugova, a da za to oni nemaju ovlašćenja. Oni nisu ustavna kategorija. Ni beležnik kod nas nije ustavna kategorija.
Za šta će da vam služe sada sudski izvršitelji, a za šta će ovi izvršitelji kao fizička lica, kao preduzetnici? Kada je u pitanju dostavljanje, može vam se desiti da odete u inostranstvo, a da izvršitelj vaš poziv ili spis okači na tablu, vi o tome nemate nikakva saznanja, kad dođete u stanu možete da nađete drugog kupca vašeg stana i na taj način da trpite štetu.
Izvršitelj ima pravo da procenjuje, i to sam, ali nema veštačenja. Izvršitelj će izvršiti procenu kuće koja vredi 200 hiljada evra i svešće je na 50 hiljada evra, jer ako se niko ne pojavi na prvoj licitaciji, on ima pravo da skine na 30%. Šta ćemo onda? Sada ovde dovodite ljude u neravnopravan položaj.
Sigurno treba da se vodi računa da se spreči dužnički lobi, ali moraju se i dužnici zaštititi. Najveća korupcija u Evropi, u Evropskoj komisiji je izneto, jesu upravo javni beležnici, a ovi novi uterivači dugova, oni će da naprave haos u državi. Bez sudije nema ovde hleba, sudija mora da kontroliše. Vi dozvoljavate da izvršitelj donosi zaključak i da donosi odluke. Zašto? Kako on može da preuzima sudsku vlast? (Predsedavajući: Gospodine Jojiću, vreme.) Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Đorđe Milićević, ovlašćeni predstavnik SPS.

Poštovana gospođo Malović, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri zakonska predloga koja su neophodna, koja su potrebna. Tiču se oblasti pravosuđa. Reč je, dakle, o Predlogu zakona o advokaturi, Predlogu zakona o javnom beležništvu, Predlogu zakona o izvršenju i obezbeđenju i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Najpre, kada je reč o Predlogu zakona o advokaturi, želim da kažem da je potpuno jasno da je neophodno doneti nov zakon koji će urediti ovu izuzetno važnu oblast i to, kako je između ostalog rečeno, u skladu sa ustavnim načelima i potrebama savremenog društva i imajući na umu pre svega činjenicu da je važeći Zakon o advokaturi, kao što je rečeno, donet 1998. godine kao Zakon Savezne Republike Jugoslavije, a da je Srbija, između ostalog, 2006. godine dobila novi Ustav Republike Srbije.
Zatim, tačno je, neophodno je uskladiti normativni okvir sa međunarodnim dokumentima, kada je reč o ovoj oblasti i naravno, kao što je između ostalog takođe rečeno, obzirom da je Srbija u procesu pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i važno je urediti uslove, kada je reč o pružanju pravne pomoći u Srbiji od strane advokata koji su strani državljani.
Ovaj zakon jeste izuzetno važan i za približavanje Srbije EU, ali i za članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Zato je veoma važno da Srbija dobije novi zakon koji će, kao što je već rečeno, na jedan novi i moderniji način urediti ovu profesiju u skladu sa evropskim standardima, profesiju koja ima značajnu ulogu u okviru procesa reforme pravosuđa u Srbiji, ali je podjednako važno da Srbija dobije jedan kvalitetan zakon o advokaturi, koji će biti i u interesu građana Srbije, ali naravno i u interesu samih advokata i onih na koje se sam zakon i odnosi. Dakle, pronaći jednu ravnotežu između države i pravila nezavisnosti, samostalnosti i samoregularnosti.
Pored toga što je radna verzija ovog zakonskog predloga u sve tri faze izrade bila dostupna javnosti i što je održan niz javnih rasprava, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, ovaj zakonski predlog, kada je reč o onim novinama, pokrenuo je i otvorio brojna pitanja u javnosti.
Ne želim danas da govorim pojedinačno o svakoj novini, ne želim da kažem ni ono što je između ostalog takođe bila tema u javnosti da su neki protesti imali nekakvu političku pozadinu ili ne, ali želimo da izrazimo zadovoljstvo što su predstavnici Ministarstva pravde razgovarali sa predstavnicima Advokatske komore Srbije, predstavnicima Advokatske komore Beograda i koliko smo mogli da shvatimo, nakon tog razgovora, ne bi trebalo da, nakon ove rasprave u načelu i nakon rasprave u pojedinostima, nakon rasprave, odnosno, nakon amandmana i amandmanskih rešenja koja su ponuđena i koja će biti prihvaćena, ne bi trebalo da bude nedoumica i otvorenih pitanja, već samo jedan zajednički interes da Srbija dobije jedan kvalitetan zakon o advokaturi.
Kada je reč o Predlogu zakona o javnom beležništvu, usvajanje ovog zakona jeste zapravo nastavak reforme pravosuđa i obaveza iz Strategije o pravosudnoj reformi, koju je usvojio Republički parlament, čini mi se 2006. godine, i to je između ostalog navedeno u obrazloženju ovog zakonskog predloga.
Verujemo da će se usvajanjem ovog zakonskog predloga značajno rasteretiti rad sudova, prenošenjem dela nadležnosti na javne beležnike ili notare. Ovo u neku ruku jeste nešto što bi trebalo da pomogne, odnosno što će pomoći u decentralizaciji državne uprave, jer država prenosi svoja ovlašćenja na određene javne službe. Ovo jeste jedna novina u našem pravosuđu koja treba da doprinese i rasterećenju, ali i većoj efikasnosti i pravnoj sigurnosti.
S druge strane, cilj je, dakle, rasteretiti rad sudova, kao i ubrzati efikasnost, odnosno ubrzati trajanje sudskih postupaka. Želimo da verujemo da primenom ovog zakona nećemo imati one velike gužve u sudovima, kada je potrebno čekati po nekoliko sati da bi se overili potpisi. Dakle, građani će, koliko smo shvatili, po istoj ceni imati svakako bolju uslugu, što treba da bude zajednički interes.
Predlog zakona utvrđuje i disciplinsku odgovornosti notara, njihov položaj, delatnost, način udruživanja i obaveze, organizaciju, način rada javnog beležnika i druge stvari koje su važne za njihov rad, ali ono što je, pre svega, potrebno utvrditi jesu, rekao bih, jasna pravila za polaganje ispita, koji će se, kako je predviđeno nacrtom, odnosno Predlogom zakona, polagati pred državnom komisijom Ministarstva pravde.
Što se tiče Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju, želim da kažem da poslanički klub SPS-JS podržava ovaj zakonski predlog, jer pre svega podržavamo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je brzo i efikasno izvršenje sudskih odluka u građanskim i privrednim postupcima.
To je nešto što je neophodno i što je izuzetno važno, imajući na umu činjenicu, ono o čemu je već bilo reči danas tokom ove uvodne rasprave, da je Srbija među poslednjima po efikasnosti u izvršenju sudskih presuda i naravno da ta činjenica stvara određenu pravnu nesigurnost i kod građana i kod investitora, što nije dobro. S jedne strane, nemogućnost izvršenja, rekao bih, obesmišljava samu odluku, obesmišljava čitav postupak. S druge strane, ima izuzetno negativan uticaj na celokupnu privredu u Srbiji.
Najveća novina kada je reč o ovom zakonskom predlogu jeste sistem dvojakog načina izvršenja sudskih odluka, odnosno uvođenje privatnih profesionalnih izvršitelja, pored postojećih sudskih i nova pravosudna profesija – profesionalni izvršitelj jeste nešto što postoji u više od 70% evropskih zemalja, a podaci zemalja u okruženju, kao što smo mogli da čujemo, pokazuju da je došlo do značajnog povećanja u rezultatima rada sistema, i to uz vrlo malo ulaganja iz državnog budžeta.
Posle pravosnažne odluke o izvršenju, poverilac će moći da bira da li će izvršenje poveriti sudskom ili privatnom profesionalnom izvršitelju. Privatni izvršitelji će obavljati značajne poslove koje su ranije obavljali sudski. Dobijaće određenu nagradu od onih koji ih angažuju. Odgovaraju svojom imovinom za štetu koju eventualno pričine sudskom krivicom i od njih očekujemo stručnost i efikasnost.
Odgovornost se obezbeđuje, koliko smo shvatili, kroz angažovanje Ministarstva pravde i kroz angažovanje sudova.
Na samom kraju, nekoliko reči o Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Usvajanjem ovog predloga očekuje se da će biti stvoreni neophodni zakonski uslovi za brže zapošljavanje lica u upravi, što je važno i što je neophodno, zatim, normativni okviri za uspešnu primenu izvršenja kazne zatvora bez napuštanja prostorija u kojima osoba stanuje.
Menjaju se neke odredbe koje su izazvale veće probleme u praksi. Zapravo, stvaraju se, kako je navedeno u zakonskom obrazloženju ovog predloga, uslovi za poboljšanje opšteg stanja bezbednosti u zakonima i poboljšanje odredbi vezano za izvršenje tzv. alternativnih sankcija.
Na samom kraju, još jednom želim da naglasim da će poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati sva četiri zakonska predloga. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Milićeviću.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, poslanička grupa LDP, DSS – Vojislav Koštunica, Napred Srbijo, SRS i poslanička grupa ZES.
Dajem reč narodnom poslaniku gospodinu Bojanu Đuriću.

Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Popović je dosta govorila o stavovima LDP u odnosu na ova četiri zakona i praktično najavila naš generalni stav. Mi smo na neke od ovih zakona, pre svega na zakon o advokaturi, podneli niz amandmana. Za neke verujem da su prihvatljivi, o nekim možda problematičnim rešenjima, i koji ne ugrožavaju generalno ni duh, ni tu načelnu potrebu da se novi zakon o advokaturi usvoji.
Dakle, neka od tih rešenja bi ga svakako popravljala i govoriću o nekim amandmanima ili o sadržaju amandmana.
Prvo, mislim da je važno da se kaže da, makar sa stanovišta LDP, svi ovi zakoni, a pogotovo zakon o advokaturi, predstavljaju praktično integralni deo reforme pravosuđa. To je tako i po suštini i tako bi bilo da nije bilo opšteg izbora i nekih problema koji su ga pratili, ali pogotovo s obzirom na posledice, nedoumice, pa i izvesne probleme kojima je bio obeležen taj deo reforme pravosuđa, čije posledice su svakako javnosti, a pogotovo kod onog dela vrlo zainteresovanih, pa i nedobronamernih, preuveličavan konstantno.
Ali, svakako da će to što se dešavalo imati posledice i na ovaj zakon i na primenu ovog zakona, pa u određenoj meri mora imati posledice i na neka njegova rešenja. Tu pre svega mislim na odredbu o zabrani ili klauzuli zabrane konkurencije, odnosno načelnoj zabrani bavljenja advokaturom, o onemogućavanju upisa u advokatski imenik, u imenik advokata u roku od dve godine za bivše nosioce sudske funkcije.
S teorijskog stanovišta, pa i sa stanovišta problema koje mi imamo u različitim oblastima, pogotovo kada su u pitanju različiti mogući oblici sukoba interesa, svakako da to obrazloženje stoji. Međutim, mislim da mi s druge strane moramo da vodimo računa i o problemu u kome se nalazimo, o visokoj senzibilisanosti javnosti na problem neizabranih sudija, na vrlo različite statuse u kojima se oni nalaze i mislim da tu odredbu treba relativizovati.
Poslanici LDP-a su podneli amandman kojim traže njeno brisanje. Možemo razgovarati o tome da recimo njena primena bude vremenski ograničena odnosno odložena itd. Ali, mi s druge strane tražimo da se možda i kroz ovu raspravu, a svakako u narednim nedeljama konačno stavi tačka, odnosno da se raščisti šta se dešava s onim ljudima koji nisu izbrani, koliko njih je, mi smo neka od tih pitanja postavili - koliko njih je prešlo u advokatske redova, da se konačno raščisti ova situacija.
Prošlo je, čini mi se, sedam ili osam meseci od tvrdnje jedne parlamentarne političke stranke da je nekoliko stotina bivših sudija prešlo u članstvo te partije. Neki od njih su u postupku žalbi na odluke Visokog saveta sudstva, neki postupci su vođeni pa prekinuti pred Ustavnim sudom.
Za sve njih se praktično, ili za ogromnu većinu, isplaćuje naknada iz budžeta, i u tom galimatijasu više niko ne može da se snađe i da podvuče crtu da kaže kakva je situacija. To je važno za građane. Građani koriste i advokatske usluge. Neki od tih ljudi su u međuvremenu postali advokati.
Ako govorimo o tome problemu, onda i ova odredba o zabrani upisa u roku od dve godine praktično ne bi važila za one bivše sudije i tužioce koji su u međuvremenu postali advokati i upisani u imenik advokata. U realnoj situaciji, njihov problem je isti ili sličan u smislu posledica ili položaja koji mogu da imaju u budućnosti. Posledice zakonske odredbe bi bile različite. To bi stvorilo neku vrstu diskriminacije i neku novu vrstu pravne nesigurnosti.
LDP će glasati za zakon o javnom beležništvu. Praktično od osnivanja, poslednjih pet, pet i po godina, ideja da se u naš sistem uvede javno beležništvo, odnosno javno-beležnička služba, s jedne strane, i sertifikovani privatni izvršitelji u izvršnom postupku, s druge strane, vrlo je važan deo segmenta i programa i politike LDP.
Tu odluku zakonodavca i najveći deo rešenja podržavamo, pogotovo s obzirom na činjenicu, na situaciju, mnogi poslanici su to ovde pre mene pominjali, da sa aspekta efikasnosti pravosuđa i sudskih postupaka, ali i sa aspekta potencijalnog i realnog kršenja individualnih prava i sloboda ljudskih prava, trajanja sudskog postupka, pogotovo ovog njegovog izvršnog dela, jeste najveći problem u proteklim godinama. To je problem koji će se najteže rešavati.
Svi ovi drugi problemi u manjoj ili u većoj meri zavise ili su zavisili od postojanja političke volje. Neki od problema se rešavaju sporije zbog toga što možda kvalitet te političke volje nije bio dovoljno dobar i realizacija poslova dovoljno efikasna, a s druge strane otpori preterani. U ovom delu moraju da budu nađena tehnička rešenja i da ona vrlo dosledno budu sprovođena kako bi se situacija poboljšala.
Znate da se ubedljivo najveći deo i okončanih postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali pogotovo onih koji su u toku, odnosi upravo na ovaj deo sudskog postupka, na član 6. i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno pravo na pravično suđenje i pravo na efektivno pravno sredstvo ili efikasan pravni lek. Manje-više, s obzirom na zatečenu situaciju, Evropski sud donosi uvek iste presude odnosno iste odluke, s obzirom na to da je opis situacije ili problem sa kojim se suočavaju građani i privredni subjekti uvek isti.
Podneli smo jedan amandman na zakon o javnom beležništvu. Videćemo u ovoj raspravi da li će biti prihvatljiv. Mislimo da on ide sa tim da poveća sigurnost građana kao korisnika te usluge, pogotovo u situaciji kada se uspostavlja jedna nova služba koja dobija dosta velika i dosta značajna ovlašćenja.
Ne delim ovaj strah da će Srbija biti u problemu i da ćemo posle niza drugih neprijatelja koje smo imali, da će ovde početi da vršljaju i strane advokatske kancelarije. Mislim da s te strane ne preti nikakva opasnost, pogotovo s našom državom koja je uvek spremna da zaštiti pogotovo domaći monopol, a pogotovo onaj monopol kada se vezuje za neke njene organe.
Mislimo da je svaka vrsta konkurencije, pa i takva, dobra, da ona mora da bude uvedena pod vrlo strogim pravilima. Imamo problem sa tom samoregularnošću, što bi rekao kolega Milićević malopre, i to ne samo u ovoj oblasti. Zbog toga toliko problema postoji u advokatskim komorama, zbog toga je ovaj zakon toliko važan i zbog toga je bilo toliko nedoumica u njegovom pisanju i usvajanju.
Lobiranje je sasvim legitimno, da se odmah razumemo, ali ono mora da funkcioniše po nekim unapred definisanim pravilima, mora da bude elementarno transparentno i mora da bude u skladu sa nekim bazičnim, ustavnim i uopšte zakonskim načelima koja definišu naš život, pa i funkcionisanje ovog dela života.
Dobro je što smo konačno odustali od te ideje da se advokatura makar formalno ili u smislu zakonske odredbe definiše i doživljava kao neka vrsta javne usluge kojoj svako može da pristupi i da je uzimanje advokata, angažovanje advokata, njegovih usluga praktično na nivou bilo koje druge državne usluge koju, uz odgovarajuću taksu, plaćamo. Među advokatima postoji ogromna razlika u kvalitetu, ugledu, sposobnosti.
S druge strane, osnovni smisao advokatskog posla nije zaštita javnog interesa nego je zaštita privatnog interesa pre svega, naravno, u skladu sa Ustavom i zakonom, ali to ne izdvaja ovu profesiju od bilo koje druge ili od bilo koje druge vrste posla, tako da mislim da je dobro što je uvodnim odredbama, u članu 2. i u članu 3, smisao advokature regulisan na takav način.
Mislimo da je možda bilo prostora da se u jednom delu odustane od ovog rigidnog opredeljenja koje kaže da advokat ne može biti u radnom odnosu, odnosno da je jedan od uslova za upis advokata da nije zasnovao radni odnos, pre svega zbog realne situacije koja postoji, pogotovo kada su u pitanju mlađi advokati i oni koji rade u većim kancelarijama. U realnom životu oni rade za neku vrstu naknade koja je neka vrsta plate, iako se to ne zove formalno tako. S druge strane, nemaju onu vrstu garancije koje su vezane za prava iz radnog odnosa.
Konačno, ljudi se u advokatskom poslu, kao i u svakom drugom, razlikuju po količini i kvalitetu ambicije koju imaju. Neki ljudi će iz niza razloga biti zadovoljni time da su možda u pravom formalnom smislu zaposleni u nekoj advokatskoj kancelariji, da u njoj rade, da primaju platu, da imaju tu vrstu sigurnosti, a da s druge strane možda ne moraju da ulažu onaj nivo angažmana, posvećenosti, celodnevnog angažmana koji zahteva ta vrsta partnerskog statusa ili vođenja advokatskog posla na taj način.
Mislim da je jedan deo neprecizan. Čini mi se da je to član 21, koji u jednom delu govori o uslovu da nije u radnom odnosu, a onda o tome da ugovor o radu tog lica ne zabranjuje konkurenciju. Mislim da se te dve stvari međusobno preklapaju, ali to je, manje-više, pravno-tehnička primedba na ove odredbe.
To su neke generalne ideje s kojima LDP ulazi u ovu raspravu. Verujem da će neki od amandmana biti prihvatljivi za vas.
Insistiramo i na ovim pitanjima koja sam postavio zbog toga što je to važno, pre svega za građane, ne za našu političku borbu ovde, ali važno nam je da znamo koliko od onih sudija koji bi potencijalno možda mogli da se vrate u sudijske kabinete i u međuvremenu koliko je njih ušlo u članstvo nekih političkih partija, kakav je njihov status, koliko je njih u advokatskom statusu, konačno da saznamo malo preciznije taj iznos koji svakog meseca izdvajamo.
On nije mali i Ministarstvo i državu očekuju značajne investicije i u ovom delu. Ovde se uvodi Advokatska akademija, a nedavno smo uveli i Pravosudnu akademiju. Mislim da je možda korisnije da tu situaciju razrešimo, pa da taj novac koji nemamo ili ga imamo u ograničenoj količini možda uložimo u taj deo obrazovanja ili takvu investiciju, a ne u ovakvo trošenje budžetskog novca.
Nemam vremena. Nadam se da ćemo nekom drugom prilikom moći više da pričamo o tome i o kvalitetu pravničkog obrazovanja. Moram da vam kažem, juče sam razgovarao sa 14 studentskih lidera. Verujem da bi premijer Putin, kad bi video i broj studentskih lidera, imao sličnu primedbu kakvu je imao ovde na sastanku sa šefovima poslaničkih grupa, ali među njima nijedan nije pravnik.
Nemam ništa protiv drugih profesija, drugih škola, pa i ovih tehničkih, ali mislim da nekako nije prirodna situacija da među tim sadašnjim ili budućim liderima nema nijednog pravnika.

Izvinjavam se poslaničkoj grupi manjina što nisam pročitao u delu kada sam govorio o podnetim prijavama za reč, pa to ovom prilikom činim. Dajem reč gospodinu Rizi Halimiju.

Gospodine predsedavajući, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko o predlozima zakona o javnom beležništvu i o advokaturi.
U principu podržavam ova dva predloga zakona, valjda će se amandmanima dopuniti i da ćemo imati celovitije zakone koji će što bolje obrađivati ove veoma važne oblasti pravosudnog sistema. Doduše, tu je jedan amandman u vezi sa članom 25. stav 1. tačka 5) u vezi sa potrebnim iskustvom od pet godina nakon položenog pravnog ispita za javnog beležnika, mislim da je ipak veoma preterano jak kriterijum, uzimajući u obzir iskustvo koje se stiče do polaganja pravosudnog ispita, sasvim je dovoljno nakon toga dvogodišnje iskustvo.
Ujedno bih podržao amandmane koje je grupa poslanika SVM podnela u vezi sa problematikom primene Zakona o manjinama u ovim oblastima i u delu koji se tiče javno-beležničkih isprava, tabli, pečata, štambilja. Čim se zakonskim odredbama ne preciziraju ove stvari, onda u praksi veoma malo ostane od dvojezičnosti i uopšte od službene primene jezika manjina. Imamo to iskustvo iz pravosudnog sistema. Velike su muke da se to u praksi ostvari.
Imam mišljenje, verovatno je to i ovim postojećim zakonima koje smo nedavno usvojili utvrđeno, da nismo dovoljno precizirali te obaveze upotrebe jezika manjina. Uzimajući u obzir da ta upotreba povećava obim posla, to je povećana količina rada koji jedan sudija mora da odradi.
Onda po inerciji ljudi pribegnu onome što je lakše, a obično je lakše da se radi u jednom jeziku i onda nadvladava jezik koji je, pod jedan, službeni i zbog toga onda u praksi imamo slabu primenu jezika manjina, pogotovo sada u slučaju Preševa, Bujanovca, veoma slabu primenu albanskog jezika.
Doduše, u Osnovnom sudu u Vranju su primljeni prevodioci, imaju zapisničara, ali već ima problema npr. kod Suda za prekršaje, gde verovatno još u sistematizaciji nije predviđeno neko mesto na kojem bi trebalo da bude zapisničar i za poznavanje albanskog jezika, kako bi mogao da se primenjuje i albanski jezik u sudskim postupcima u Sudu za prekršaje.
Vidim da imaju problem. Objavili su konkurs i onda žalbeni postupci zbog ovih nedefinisanih stvari traju. Kao što traje, vidim, tri meseca najmanje žalbeni postupak za jedno mesto pripravnika u Osnovnom sudu u Vranju, a nema nijednog pripravnika koji zna albanski jezik trenutno u Osnovnom sudu u Vranju. Jedan je primljen pre dva-tri meseca, ali još uvek traje taj žalbeni postupak.
Ako mi nemamo pripravnike, nećemo imati sudije, onda nećemo imati kandidate kada se ističu konkursi, ne samo za sudije Osnovnog suda, ali govorimo o Višem sudu. Kako da imamo Albanca u Višem sudu, ako nismo jedva obezbedili četvoro od 43 u Osnovnom sudu u Vranju, jer je ta loša praksa bila? Da nije bilo pripravnika, da nije bilo sudijskih pomoćnika, onda ne možeš da dođeš ni do sudija.
U ovom slučaju mislim da se ova praksa odražava i kod advokature, gde su advokatske kancelarije nakon primene novog sistema znatno smanjile posao, jer se sve stvari sada odvijaju u Vranju. Gospođo Malović, vi ste pre dva-tri meseca ovde javno izneli da nema problema da sudske jedinice rade skraćeni postupak, ali to ne ide u praksi.
Ko kaže da sprečava to tužilaštvo, da bez određene volje u tužilaštvu ne može to u praksi da se odvija? Ali, činjenica je da su te sudske jedinice u Preševu i Bujanovcu, sem civilnog predmeta, apsolutno ne mogu, još nisu počele nijedan predmet po onom skraćenom postupku.
Ne vidim zbog čega, jer je to daleko racionalnije. Onda bi advokatske kancelarije verovatno imale više posla i onda bi i ovaj zakon o advokaturi imao jaču primenu, a nadam se i o javnom beležništvu da će da sredi neke poslove i da će da oslobodi sudove preteranih poslova koje su do sada imali.
Na kraju ističem da bi trebalo da se vidi da se ovim dopunama, amandmanima poboljšaju ovi predlozi zakona i da bi što bolje sredili ovu veoma važnu oblast.