Gospodine ministre, nijednog trenutka SNS, moj kolega i ja nismo se doticali druge i treće tačke koje govore o ovome što vi govorite meni. Govorimo o problematici zakonskog rešenja, koje nije usaglašeno sa zakonima u okruženju, sa propisima EU i te odredbe dovode do problema funkcionisanja privrede.
Mi ćemo biti sa osmehom u trenutku kada uspete da ispravite ove stvari. Kažem vam još jednom, da li je moguće u jednoj maloj varošici da obezbedite autoprevoznika koji ima autobuse da saobraća na liniji koja broji pet putnika u jednom pravcu? To su zakonska rešenja koja su predložena ovim predlogom zakona. O tome danas pričamo.
Nijednog trenutka nismo ulazili u problem kredita, završetka neophodne infrastrukture koja je potrebna Republici Srbiji, ali nemojte svojim zakonskim rešenjima da kočite ionako ugroženu privredu i privredne subjekte i nemojte da zbog nekih rešenja dovodite ljude u situaciju da bukvalno rade u sivoj ekonomiji i na crno, a država samim tim gubi, a gube i građani, najviše država. Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Gospodine ministre, spomenuli ste da mi napišemo nekakav zakon, da pokušamo da rešimo neku oblast. Samo ću da vam kažem da jedno od najvećih dostignuća jeste da se godinu dana postave ove četiri rampe i dve limene kuće na naplatnoj rampi Požarevac. Ne treba ništa više da vam kažem.
Više od godinu dana se radi most kod naplatne rampe Smederevo, najobičniji nadvožnjak. Da li treba još nešto da vam kažem? Tu nema problema sa građevinskom efektivom, tu ima problem sa izvođačima i sa onima koji su naručili radove. Najveće dostignuće preduzeća za puteve i nekog direktora, mislim da je za naplatu, putarinu, neki Milenko, jeste da napiše jednu prilično ponižavajuću odluku i prosledi inkasantima, da nas poslanike pretresaju na naplatnoj rampi, kao da smo kriminalci.
Zašto vi, kada već kažete da hoćete da prihvatite nešto od strane SNS, niste prihvatili zakon o javnim nabavkama, izmene i dopune zakona? Svi se slažu, i mediji, i čak neki pripadnici stranke vladajuće većine da se zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama godišnje gubi 800 miliona do milijardu evra. Pretvorite to u metre, kilometre autoputa, biće vam sve jasno.

Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da li znate možda ko je vlasnik firme "Atlas elektroniks"? Upoznaću vas, ni manje ni više nego gospodin Đorđe Nicović, veliki sponzor simpatizer SNS, u kojoj su većina članova i funkcionera tzv. zaposleni, koji primaju platu, a nemaju ni struku ni znanje, niti čak dolaze na posao. Jedan od njih je i predsednik Gradskog odbora Beograda Nebojša Stefanović.
Zato oni, gospodine ministre, ne mogu ni da pričaju o ove druge dve tačke, zato što je gospodin Nicović upravo konkurisao za ovu treću tačku, da on bude to preduzeće koje će daljinski da očitava struju, gasi i pali, kao što je to već uradio u nekim lokalnim samoupravama po Srbiji.
Ali, elem, da se ne bi bavili njima, nisu oni ni predmet pažnje niti to zaslužuju, podsetiću vas samo da nikada nije bilo u praksi da može zec da uči kozu kako se ne jede kupus, tako nemojte da očekujete ni da dobijete nešto konkretnije u toj borbi kada je u pitanju analiza bilo kog zakona, jer i ja u ime SRS protestujem što su te tri stvari spojene i nemamo poslovničku mogućnost da razgovaramo objektivno o svakoj tački pojedinačno.
Da ne ulazim sada u analizu preduzeća Niteks, Mačkat iz Surdulice i bilo koji krivični postupak koji se vodi protiv direktora ovih preduzeća, čiji je vlasnik ni manje ni više nego sam finansijer Đorđe Nicović, onda će vam biti jasno zašto oni ne mogu ni da raspravljaju oko ovog.
Elem, ako uzmemo s druge strane da je Sažem firma za koju, možemo slobodno reći, lobira ni manje ni više nego potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić, i sa treće strane imamo još jednog, ajde tako da kažem, proizvođača "Rudnap grupu", "Meter & Control" gospodina Vojina Lazarevića, koji je takođe finansijer jedne političke stranke u vladajućoj koaliciji, onda dolazimo do tri stvari, sukoba ko će doći do ovog novca da očitava struju daljinski i zbog kojih razmera i namena.
Suštinski kada postavimo pitanje da li je uopšte potrebno to - jeste potrebno, da li imaju ljudi koji rade u EDB-u problema sa očitavanjem struje – imaju, ali da li je rešenje daljinsko očitavanje zato što ne može da priđe satu zbog kućnog ljubimca, ograde, interfona ili zbog onoga što ne može da izmiri svoje dugove prema EDB-u je pitanje za raspravu.
Pošto nemamo vremena za tu raspravu, kao saobraćajac obratiću se vama u odnosu na ovaj zakon o izmenama i dopunama o drumskom saobraćaju i onome što sam uvideo i mi uopšte u SRS, analizirajući sam zakon, šta je po nama ovde problematično.
Dakle, najproblematičnije jeste izmena i dopuna člana 7, postojeći član zakona 9, u kome linijski prevoz putnika može obavljati privredno društvo ili drugo pravno lice koje je vlasnik najmanje tri registrovana autobusa, pa ide drugi stav, treći stav, zbog građana i zbog vremena da ne čitam sve, ali ono što je sporno u ovom zakonu, gospodine ministre, jeste to da se primalac lizinga smatra vlasnikom vozila u smislu prvog, drugog, trećeg i četvrtog stava ovog člana.
Ako uzmemo analizu da je vlasnik vozila, neko ko je uzeo vozilo na lizing, stavljen u isti položaj kao i pravi vlasnik vozila koji je vozilo kupio ili zaradio, ili platio, onda dolazimo do ogromnih problema.
Podsetiću vas na samom početku prvo na Zakon o finansijskom lizingu koji je još uvek na snazi. Ne znam kako je Zakonodavni odbor proglasio ovaj zakono bez ikakvih opterećenja, jer se kosi direktno za Zakonom o finansijskom lizingu.
Kaže se ovako – subjekti u poslu finansijskog lizinga, određenje subjekta, u poslu tog lizinga jesu davalac lizinga, primalac, isporučilac. Pod članom 10. kaže se: davalac lizinga je lice koje uz zadržavanje prava svojine na predmetu lizinga.
Znači, gospodine ministre, zadržavanje prava svojine na predmetu lizinga, ne može onome kome je dao da bude vlasnik vozila, prenosi na primaoca lizinga ovlašćenje držanja i korišćenja na predmetu lizinga.
Dakle, primalac lizinga u smislu ovog zakona je pravno i fizičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, uz ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu.
Ovim zakonom je definisano da korisnik lizing vozila ne može biti i vlasnik. Zbog mnogih problema koji proizilaze u današnjoj teškoj ekonomskoj situaciji jeste da ne mogu ljudi da isplate neki put sva vozila, da završavaju u sudskom postupku, da završavaju pod nekim privremenim merama i da vozila budu oduzeta i da ne mogu biti predmet trgovine kapitala u bilo kom drugom postupku.
Vi najbolje znate kakav je vaš raspored prema firmama koje su velike, koje imaju 40-50, vozila, pa kažete oni su veliki, zapošljavaju veliki broj radnika, pa im dajemo prioritet. Kako ćemo staviti u isti položaj onoga ko je zaradio 30 kamiona svojim radom i onog ko je kupovinom, privatizacijom nekog preduzeća omogućio sebi u banci položaj da uzme 30 kamion na lizing.
Dakle, oni sada treba da budu ravnopravni, ovaj može svoj lizing da ospori i ne mora, a onaj ko je zaradio 30 kamiona u istoj je mogućnosti kao i ovaj što to nije uradio ili što tek treba da uradi po principu hoću da budem dobar, majke mi, ali da li će to biti, ostaje od situacije na terenu.
Član 13. u kome se kaže da ugovor u kome su davalac lizinga i isporučilac isto lice ne smatra se ugovorom o finansijskom lizingu u smislu ovog zakona. Zašto čitam ovaj član 13? Zašto preko 500 kamiona ima koji se vode na Sosijete ženeral banku? Ako banka popisuje i oduzme ta vozila, ona treba da bude u mogućnosti da konkuriše za bilo šta drugo, i za pravce, i za odlazak napolje i za izlazak u EU ili bilo gde drugde.
Dakle, ovaj član 7. ili član 9. postojećeg zakona stav 5. mora, ministre, da se briše da bi omogućili ravnopravan položaj, da ne bi bilo problema na samom tržištu. Pokušaj da se to provuče kroz zakon, primalac lizinga smatra se vlasnikom vozila, jeste namera da se ozakoni, možemo i tako reći, nelojalna konkurencija u poslovanju i izigra već postojeći zakon kao što je Zakon o lizingu, a i Uredba o registraciji vozila jer onda imamo problema.
Vlasnik vozila čije je lice pravno ili fizičko, pošto sam ovo napisao, da ne bi potrošio puno vremena, da bi bilo brže, koje je isplatilo u celosti ili kupilo vozilo u celosti, nije platio prvu lizing ratu i postao vlasnik, postaje jasno da ne može biti u istom pravnom statusu.
Zbog čega ovu mogućnost mogu da koriste i tuđi kredibiliteti i prohodnosti banaka i fondova i da dođu do garancije da povuku veliki broj kako na lizing, tako i na otplatu, jer u tom slučaju niko više ne bi uzimao, gospodine ministre, kredit nego bi svi koristili lizing, pa ako ga vrate - vrate, ako ne - ne, kredit onda ne bi bila popularna mera.
Ako se predstave kao vlasnici, to im prođe zakonski, mogu da traže sve prerogative koje im država pruža, popuste na gorivo, popuste na gume, veći broj dozvola za prevoz, međunarodne linije za prevoz putnika i druge, jer su se dokazali kao veliki korisnici. Gde? U nameri koja kaže hoću da kupim kamion, ali tek kada otplatim obaveze koje imam, a to može da bude i ne mora.
Moraćete priznati i to da već i sada ima takvih preduzeća koja su zloupotrebila lizing varijantu, predstavila sebe velikim preduzećem, a u tom statusu nisu i postoje već računi da ako se pojave nove dozvole za nove pravce, upravo ti koji su korisnici lizinga mogu da povuku, za razliku od dozvola koje je ministarstvo dobilo nekim sporazumom od neke zemlje, nova lizing vozila i da na osnovu ukupnog broja vozila uzmu te dozvole za sebe, što svakako nije želja ni efekat.
Zbog toga ima i revolta u prevozu od ljudi domaćina koji godinama štede i kupuju, održavaju firmu u životu. Sada vam ne bih navodio više primera zbog toga što je suština ovog što sam tražio shvaćena i pretpostavljam da će ovaj jedan amandman na ovaj član biti više nego usvojen da bi se zaštitili potrošači i konkurentnost, da ne bi bila nelojalna.
Ono što je takođe bitno u samom predlogu zakona i što treba uvrstiti jesu uslovi vozača koje je imaju u današnjem periodu. U članu 9. postojećeg zakona ili članom 7. izmene kaže se ovako: auto-taksi prevoz može obavljati auto-taksi prevoznik koji je vlasnik najmanje jednog registrovanog putničkog vozila. To znači da može jedan taksi prevoznik da ima registrovano deset vozila, a da koristi jedno i da formira neku varijantu preduzeća, iako je to zakonom definisano drugačije.
Članom 35. se kaže: auto-taksi prevoznik je dužan da prilikom otpočinjanja prevoza uključi taksimetar. To je normalna pojava koja je bila. Time mislim da se sprečava ona pojava na železničkoj stanici gde se cena pogađa unapred, čak i u valuti koja nije naša.
I ovo, kaže, auto-prevoznik za izvršenu uslugu prevoza naplaćuje cenu prevoza u iznosu koji pokazuje taksimetar u trenutku završetka prevoza. Gospodine ministre, ovo ne može da urodi plodom zato što većina udruženja koja žele da imaju što veći obim posla daju popust na telefonske pozive i ukoliko bi taksimetar pokazao jednu tarifu i uračunali telefonski poziv, koji ne može biti instaliran u taksimetar, videćete da ova odredba teško može da se poštuje.
Zbog čega to kažem? Zato što istim članom 27. opština, grad i grad Beograd svojom odlukom utvrđuje izgled krovne oznake, utvrđuje i usklađuje ekonomski najnižu cenu. Od te ekonomske najniže cene, ako uzmete 20% na telefonski poziv, videćete da se ova odredba neće poštovati.
Ono na šta bi takođe skrenu pažnju jeste da ovo učešće ministarstva u pomoći vozačima u neku drugu ruku, da je bilo sreće da postoji sam zakon o saobraćaju ili da postoji ministarstvo saobraćaja, pa onda bi mogli da se dotaknemo svih tema i da pomognemo u svakoj vrsti problema, ali suštinski kada je već ovako zbijeno sve u jedno ministarstvo zbog navodne uštede administracije, ono što buni jeste sledeće: kažnjavanje pravnog lica u pravnom licu.
Pa kaže, predlogom zakona se takođe ustanovljuje novi privredni prestupi i prekršaji, predviđaju prekršaji kod kojih se novčana kazna naplaćuje na mestu izvršenja prekršaja, menja raspon propisanih novčanih kazni za ustanovljene privredne prestupe i prekršaje.
Dakle, ako uzmemo Zakon o bezbednosti saobraćaja i ako uzmemo ovaj vaš zakon, kako će se ponašati taksista ili kako udruženje taksista da se ponaša ako važi jedno pravilo za vozača kamiona u kome se kaže – ukoliko prekrši odredbe člana da je vozio nedozvoljenom brzinom, da je imao uređaj kojim ometa radar, da ima preopterećenje osovinsko i plaća kaznu pravno lice u pravnom licu ili pravno lice a ne vozač, zašto to nije sprovedeno i u ovom slučaju?
Podsetiću vas i ovo, da treba pomoći taksistima, tako što stajališta za taksiste treba da određuju u odnosu na njihovu svrhu korišćenja, a ne u svrhu potrebe kako to određuje grad. Grad može da odredi stajališta tamo gde je njemu pogodno, gde ima svoje zemljište da ne bi radio eksproprijaciju, ovo ili ono, a da tu obim posla ne bude ni blizu potrebniji u odnosu na to kakvo je stajalište.
Onda imate situaciju da nema uslova da taksista izađe iz vozila na taksi stajalištu, ode da vrši nuždu, u međuvremenu se pojavi inspektor i nađe vozilo bez vozača, on mora da napiše kaznu, a taksi stajališta nemaju propisano i obezbeđeno sve ono što bi trebalo da imaju.
Tako da suštinski ovih problema i te kako ima. Naravno, oni nisu do te mere rešivi i nisu ustanovljeni tako da bi poboljšali ne znam koliko život ljudi koji se bave transportom kako ljudi, tako i stvari.
Doneo bih jedan zaključak vezan za ceo ovaj zakon, ako uzmemo pomoć za umanjenje carinskih stopa, preduzmu se hitne mere predviđene zakonom, spreči nezakonit međunarodni prevoz putnika, izrada daljinara ako bude što pre i neke druge stvari koje su potrebne za sprovođenje ovog zakona, možda bi ovaj zakon urodio plodom tek za naredni period. Za sada je to neprimenjivo i mislim da ste poranili sa istim. Hvala.

Trinaest minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Posle nje narodni poslanik Radiša Ilić.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je vreme moje grupe prilično ograničeno, svoju priču baziraću samo na Koridoru 10.

Koridor 10 je zapravo zamišljen i zapravo jeste deo međunarodnog auto-puta koji treba da poveže Bliski istok i zapadnu Evropu i kroz našu zemlju.

S obzirom da je auto-put u Srbiji 1997. godine izgubio status transevropske magistrale, mi smo te 1997. godine počeli da razmišljamo i da, zapravo, činimo i da delamo u pravcu pravljenja tog našeg Skadra na Bojani koji se zove Koridor 10. Poređenja radi, recimo, Hrvatska je za 10 godina sagradila 1.100 kilometara auto-puta.

Da je Koridor 10 nekim čudom završen, u Srbiji bi godišnje srpskom budžetu donosio milijardu evra. Nažalost, nismo uspeli da ga napravimo i budžet je svake godine prazniji za milijardu evra.

Vlada Mirka Cvetkovića je od samog svog početka govorila da je Koridor 10 za nju najambiciozniji projekat koji će na suštinski i simbolički način uvesti i Vladu i Srbiju i treći milenijum. Najavili su da je to njen prioritet i najavili su da je to put Srbije u Evropu.

Početak tih završetaka radova, kako je najavljivala Vlada Mirka Cvetkovića, započet je 14. jula 2008. godine na deonici kod Preševa, gde je, nekim čudom, ironijom ili potpuno namerno, i započet projekat 1997. godine, kada je radove otvorio tadašnji premijer Mirko Marjanović.

Prosto tu ne mogu da se otmem jednoj asocijaciji, da je između onog Mirka i ovog Mirka Cvetkovića prošlo podosta godina za Srbiju, da se Srbija vratila na isto mesto i da se Srbija, zahvaljujući ovom drugom Mirku Cvetkoviću, vratila u te devedesete godine, u one prizore gde su se ministri, premijeri i predsednik države slikali na onim retkim deonicama gde se nešto radi i predstavljali građanima Srbije kako je Srbija veliko gradilište.

Onda posle tog 14. jula 2008. godine je došlo vreme velikog licitiranja. Neke od tih licitacija su vrlo zanimljive, pa ću ih pročitati. Izjava Mirka Cvetkovića od 11. maja 2009 – za 30 dana počinju radovi na južnom kraku Koridora i time će biti ispunjen novogodišnji plan, završetak 40 kilometara. Da vam kažem da je do danas završno 20 kilometara.

Zatim, izjava prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, od 26. maja 2009. godine – stvari drži pod kontrolom. Neću da komentarišem, možda ne bi bilo optimistički. Radove više ništa neće zaustaviti. Ne osećam se krivim za kašnjenje Koridora 10, jer kašnjenja nema. Radove ništa neće zaustaviti. Dva puta ponavlja u istoj rečenici, prosto da vas ubedi da je to tako. Ako u tome ne uspem, podneću ostavku. Koridor će biti završen tvrdim do 1. maja 2012. godine. Nezgoda je u tome što je taj termin blizu.

Uzgred, o još jednom obećanju gospodina ministra, istog gospodina ministra predsedniku Saveta za infrastrukturu i građanima Srbije, gde kaže – auto-put od Novog Sada do Subotici biće završen do marta 2011. godine. Ili je auto-put završen, pa se to krije od građana Srbije, ili je Srbija još uvek u martu. Nešto nije u redu.

Ministar Dulić je priznao ono što je Srbija davno znala, a ono što je Vlada Srbije bila prinuđena sada da kaže – od Koridora 10 u roku nema ništa. To je u vreme predizborne kampanje bilo prazno obećanje. Danas će to biti jedno od neispunjenih obećanja koje je Vlada dala građanima Srbije, nešto poput onih hiljadu evra, nešto poput evropskog standarda, nešto poput onih 200 hiljada novih radnih mesta.

Dulić je kao razlog naveo – nepredviđene tehničke probleme sa domaćom operativom koja je radila u Vojvodini. Kaže – nije bilo dovoljno železničkih kompozicija koje bi doturale kamen za severni krak Koridora 10. Volela bih vaš komentar za ovo.

Ono što je začuđujuće, a to se dešava posle rekonstrukcije Vlade, da ministri imaju zavet ćutanja, investitori dalje, takođe i mi ne znamo, a gospodin Dulić to nije odgovorio, nije hteo da navede – koji su to još problemi mučili građevince? O tome niko drugi nije hteo da govori.

Nismo pitali Homena, pa bih volela da čujem to od ministra. Da li su u pitanju neprofesionalno pripremljeni tenderi, usled čega je većina oborena? Da li su u pitanju troma i aljkava izrada glavnih projekata, od kojih su mnogi morali da budu preprojektovani, jer su to tražili strani investitori? Da li je u pitanju štrajk?

Gospodin ministar je danas pomenuo, a videli smo u medijima, da je 700 radnika Nibens grupe štrajkovalo juče pred Agencijom za privatizaciju, pred ministarstvom. Gospodin ministar je pričao s njima. Oni su obrazložili da nisu dovoljno plaćeni, da nisu plaćeni za 2009. i 2010. godinu i traže da im se ili plati, ili će svoj štrajk radikalizovati.

Volela bih da govorim nešto i o južnom kraku, jer dolazim iz kolubarskog okruga. U junu 2010. godine su u vrlo pompeznom maniru otvoreni radovi na izgradnji budućeg auto-puta Beograd – Južni Jadran, na deonici Lajkovac – Ub, a to je 12,6 km. Gospodine ministre, ne radi se ništa, proverila sam. Jedino nešto radnika i mašina ima oko Nepričave. Dalje se ništa ne dešava.

Moram da vam kažem da to što ste uveli taj zakon ćutanja, jako mnogo smeta građanima. Građani me mole da pitam gospodina ministra, ako mi se ukaže prilika, zbog čega je sve ovo? Da li je završena eksproprijacija? Da li ima nešto novo u vezi s tim? Prosto da napomenem da je ona priča oko Dimitrovgrada sa eksproprijacijom završena tako što su ljudi poslati na sud, a ono malo deonice koja se radi se radi na tuđoj zemlji.

Ono što je i činjenica, to je da su Savet za infrastrukturu, a i Vlada Srbije, shvatili da moraju da menjaju nešto u svom obraćanju građanima. Sada se vadi rezervni plan B. Otprilike, to je da se do kraja mandata ove vlade makar započnu radovi na svim deonicama Koridora. Ako treba da sve izgleda kao da se radi, da sve pršti od toga, da se poneko i slika, ne verujem, gospodine ministre, da će Srbija biti na kraju u prilici da se slika i ona s vama na tim koridorima.

Volela bih da imam više optimizma. Nisam ni crna, ni neko ko razmišlja na taj način. Sigurna sam da optimizam građana Srbije ne nedostaje, upravo zato što se izbori bliže.

Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.

Najlepše hvala. S posebnim zadovoljstvom ću vam, gospođo Vojić Marković, odgovoriti.
Idemo od sitnijih stvari. Mislim sitnije, a sve su to krupna životna pitanja. Dimitrovgrad čujem po drugi put. Prvi put kada sam čuo reagovao sam. I danas ima reakcija i miniranja, ali to je stvar graditelja. Opomenuo sam ih nekoliko puta. Ne znam da li ponovo ima nekih problema o eksproprijaciji, do danas nisam čuo.
Molim? Oko eksproprijacije?
(Milica Vojić Marković, sa mesta: Nije završeno ništa.)
Ujutru, ako ne i danas, večeras imate informaciju. Biću tamo iduće nedelje, ali sada ću proveriti da li je to. To je ta sitnija stvar.
Krupna stvar – na deonici od Uba do Lajkovca, dužina te deonice je 12,5 km, tamo se radi i uopšte nije bilo pompezno otvaranje. Zašto to vama to toliko smeta? Ne znam ko je bio tamo. Niko.
Krenuli samo sa radovima, završen je tender, sve je bilo tenderisano legalno, izabrani su naši izvođači, ljudi rade sve ono što treba da rade. Rok je decembar. Proverite, vidite faze rada. Građani su mirni potpuno jer je tamo završena eksproprijacija.
Posao ide dobro. To je ono što sam i kolegi malopre rekao. Nemojte baš da kritikujemo sve. Posao ide dobro. Rok se zna, sve se zna. Pregovori s drugim firmama se vode u Vladi, ja ih ne vodim, inače bih na to pitanje odgovorio. Bilo je pitanje oko Turaka itd. Ne vodim ih ja, vodi ih druga ekipa Vlade.
Što se tiče severnog kraka Koridora, ne znam šta je gospodin Dulić vama ovde objašnjavao, on je, dečko, lekar i on se bavio tim poslom. Ponavljam ponovo, severni krak Koridora 10 biće gotov do 1. jula ili onda, kako ste vi malopre rekli, ako je to Dulić rekao, sa ipsilon krakom do 1. oktobra.
Kasnimo tri meseca. To je pitanje koje vam stalno postavljam. Nisam primetio, a dugo sam u ovom poslu, da je iko pre mene i u ono vreme devedesetih godina i u ovo vreme sada govorio o nekim rokovima, nisam primetio, ne ljutim se. Drago mi je da sada svi govore o rokovima i bar po tome da ostanem zapamćen. Kažem vam da će severni krak Koridora 10 biti gotovo do 1. jula, zajedno sa mostom, i da ćete ove godine ići do Horgoša auto-putem.
Ako to nije jasno, još jednom ću ponoviti. Koji problemi su bili? Ti problemi su poznati. Probleme ne delim s vama. To su problemi moji, rešavam ih s ljudima koji to rade ili izbegavam uopšte da se vraćam na period kada nisam bio ministar.
Neću nikoga da prozivam. Bilo je kako je bilo, ova Vlada je donela tu svoju politiku, koridori su bili politika i bivših vlada, pamtim deset pre devedesete godine. Nažalost, nismo završili, slažem se s vama. Sada je vreme da se završe jer imamo uslove.
Neću govoriti šta je moglo da se uradi ranijih godina, ali dovoljno je reći još jedanput, bez pretenzija, uvek se izvinjavam jer ovde sede četiri bivša ministra, što je meni jako drago i što mi puno pomaže kada razgovaram s vama ovde jer oni razumeju probleme.
Neću nikoga da kritikujem, jednostavno bila je to druga politika. Slažem se s vama, nacionalna politika u pogledu infrastrukture saobraćajne, barem one globalne, znači generalne, mora da bude jedinstvena za sve vlade koje će da rade u ovoj zemlji, dok se ne završe.
Tačno je, Hrvati su radili deset godina, potrošili 15 milijardi i sada se hapse, to je tačno. Radili su deset godina ljudi. Mi radimo tek tri godine na Koridoru 10, na ovom završetku radimo tri godine. Uvažavam sve što je završeno pre toga. Na ovome što sada radimo ostaje još 330 km. Šta da radim: pola auto-puta ili auto-put. To su cifre, molim vas, ko god želi neka se javi, neka dođe kod mene u kancelariju, sve stoji na tablama, to sam i zbog novinara stavio. Znači, 330 km moramo da napravimo, da li za tri, četiri godine, zavisi kako.
Molim vas, mi smo glavni projekat završili tek ove godine. To je valjda jasno svima. Eksproprijaciju još nismo ni završili celu, radimo je, ali ne koči realizaciju. Svi tenderi su raspisivani po međunarodnim standardima, kada se radi o međunarodnim kreditima. I naš tender za sever bio je tender domaćih izvođača. Svi su se oni javili. Nije tu bilo nikakvog bauljanja. Apsolutno poštovali smo sve zakone ove zemlje u kojima sam, priznajem, hteo u nekim stvarima da idem, što bi vi rekli, pre roka, ali poštovali smo sve.
Dakle, ako postoji danas jedan ozbiljan projekat koji bi trebalo da završimo svi zajedno, to je to. Uvek sam se hvalio da u parlamentu kada dođem uživam kada se govori o koridorima, jer svi ljudi su svesni toga da je to naš posao vrlo važan. Važan je, moramo ga završiti. Ponavljam još jedanput, uopšte se ne šalim s tim ostavkama, nema govora. Ako ima sposobnijih, spreman sam da se sklonim, iz opozicije, isto kao i vi, da teram da završi to.
Kada govorite o preduzećima, jedan aksiom je ova Vlada prihvatila, bio sam prvi zagovornik toga, retko u Vladi neke stvari govorim van ovog posla koji sada radim, takav sam čovek, to je bio aksiom – posao moramo dati našim ljudima.
Ali, sva preduzeća koja su privatizovana, kako su privatizovana, to znamo, bila su nesposobna da rade velike auto-puteve i projekte. To su bila preduzeća koja su održavala sve velike firme, kao što su Partizanski put, Auto-put, Novi auto-put, Planum itd, privatizovana su. Ovi ljudi to nisu uradili. Prva stvar koja je bila je da se vrate dugovi koji su ostali iz prethodnog perioda objektivni, žao mi je što nema Velje, to je 300 miliona evra.
Neko je pitao, nisam stigao da odgovorim, čini mi se gospodin Jovanović, sada odgovaram. Ti dugovi su vraćeni u celini putarima. Prvo to, da te naše putare stabilizujemo. To je bila moja inicijativa. Onda smo gledali kako da ih osposobimo. Verujte mi, sem jednog ili dva preduzeća, sem Puteva Užice i možda PZP Beograd, ostali nemaju licencu da urade 10 km auto-puta.
Znači, da bi dobili licencu, moraju da ga urade jedne godine. Gledali smo kako to da navučemo, a da ne uđemo u zakonske probleme. Meni je drago što ste me ovo pitali, jer bio sam spreman, odmah da vam kažem, to su rizici o kojima sam govorio i zato sam više za rizike nego za ministra, da se razumemo. Bio sam toga svestan. Deset puta sam bio kandidat za ministra, pa nisam prihvatio. Ne hvalim se, nego samo kažem.
Dakle, rizici su bili potrebni da bismo pokrenuli taj točak, koji sada ne može da se zaustavi. Zato sam zadovoljan. Mislim da nijedna vlada buduća koja dođe, barem prema ovome što ovde osetim, bez obzira na kritike, prihvatam sve, neće stati sa koridorima. To je dobro.
Ta preduzeća smo pokrili parama, stvorili uslove da kupe mehanizaciju na lizing ili kako već, nije bitno, osposobili kadrovski i dali im posao. To je 25.000 građevinara koji rade. Jedini problem koji nam je bio, gde je problem sada sa "Nibensom", to je velika grupacija tih preduzeća, ima 5.500 radnika, oni su privatizovani tako kako su privatizovani.
Mi ćemo to pitanje vrlo brzo rešiti. Ovih dana ćemo to pitanje rešiti. Ima tu nekih stvari, nije sada vreme da o tome govorim, ali država o tome brine. Ti ljudi nijednog momenta nisu štrajkovali na gradilištu. Juče sam bio tamo. Juče sam bio na Ubu. Obišao sam i Ub i sever. Prema tome, što se toga tiče, tu nemojte brinuti.
Moramo imati razumevanja. Na međunarodnim tenderima, reći ću dva koja su sada u opciji, u toku. Za jug Srbije, Grabovnica, Grdelica, gde tenderi idu, i Vladičin Han-Neradovci, to je negde oko 30 i nešto kilometara, ukupna vrednost je negde oko 300 miliona evra, 25 preduzeća se pojavljuje i naši su uvek pri kraju.
Ako se pojave, mi tamo ne možemo da intervenišemo, da se razumemo. Tu poštujemo apsolutno sve uzuse, banke ne bi dozvolile. To je jedan veliki problem kojim se i danas bavim, kako naša preduzeća da uđu u realizaciju tih projekata, ili da idu kao kooperanti ili kao podizvođači, itd. Ali, to je druga tema. To je veliki problem bio. Ne bih hteo da taj problem širim jer bismo ga uglavnom rešili.
Hteo bih samo da kažem da će uvek biti prioritet i ove Vlade u celini, ne samo moj, da građevinska operativa dobije svoj posao. Govorim o operativi. Ne govorim o proizvođačima materijala, koji takođe imaju šansu u procesu gradnje, ali to nije moj resor, to vodi gospodin Dulić i neka o tome govori.
Dakle, ono što mislim da treba kao poslanici da znate ili u tom delu tražim podršku od vas, mada ste vi to meni dali, bez obzira na ove kritike koje idu personalno meni, to prihvatam kao lične kritike. Nema govora da bilo ko u Vladi odgovara za taj posao sem mene. To je istina. Molim vas, meni uputite sve kritike, dok sam ministar. Vas molim samo u tom smislu da razumete, dinamika koja sada sledi će biti sigurno mnogo brža nego ovo što smo se do sada organizovali. Zato molim da me podržite da taj posao nastavimo da radimo i buduću Vladu. Nemojte se vezivati.
Kada govorimo o rokovima, to sam nekoliko puta objašnjavao i u medijima i ponavljam još jedanput, o rokovima se govori kod nas ovako – ući ćemo u EU, neću sada opet da prozivam nikoga, i u ovo vreme i u ono vreme i sada smo u dvadesetoj godini. Pa šta ako smo tri meseca zakasnili? Stvorili uslove da naša građevinska operativa, sada svi naši izvođači mogu da konkurišu za svaku deonicu. To ima svoju cenu.
Zato molim jer ovaj posao koji sada radimo je odgovoran posao i on zapošljava, gospođo Vojić Marković, ljude. Taj posao traži ipak malo strpljenja.

Pravo na repliku, narodna poslanica Milica Vojić Marković.