Poštovani narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Međutim, da bismo utvrdili broj poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, ustanovljeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, pa možemo nesmetano raditi.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu s članom 286. Poslovnika. (Da.)
Reč ima narodni poslanik Siniša Stamenković, izvolite.

Za Ministarstvo za zaštitu životne sredine, rudarstvo i prostorno planiranje, imajući u vidu da je Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda u nadležnosti ovog ministarstva, a da je tim zakonom regulisano pravo na prodaju dozvola, postavljam pitanje koje glasi – Zašto dozvola za sportski ribolov ne važi za celu teritoriju Republike Srbije?

Narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, vodiću računa o onima koji u ovom parlamentu traže ono što nikada u njemu nije bilo i paziću da ovog puta ne napravim neku "grešku" koja će vas onda dovesti u poziciju da se izvinjavate u ime čitave Skupštine.
Pitanje je za predsednika Vlade, gospodina Cvetkovića, i za ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Ovde smo imali raspravu pred Odborom za spoljnu politiku, u kojoj je Vlada nastojala da nas uveri kako vodi izbalansiranu i uravnoteženu spoljnu politiku.
Ne mislim da je to bila ispravna formulacija, jer mi ne vodimo izbalansiranu i uravnoteženu spoljnu politiku. Naša spoljna politika je neiskrena i to, pre svega, prema ciljevima koji su formalno utvrđeni ovde u parlamentu i koji se podvode pod taj koncept evropskih integracija i ispunjavanja onih obaveza koji stoje na putu suštinske modernizacije, transformacije i reforme u našoj zemlji.
Govorio sam ovde pre nepune dve nedelje o ratu u Libiji, postavio vrlo jasno pitanja ministru spoljnih poslova. On na njih nije odgovorio, umesto toga je manipulisao mojim poslaničkim pitanjem, zloupotrebljavao ministarsku funkciju i naneo štetu i našem društvu, i mojoj stranci i meni lično.
Pošto sam izbrisao termin koji sam ovde izgovorio iz svog rečnika, još jedanput ću reći da smatram da se nalazimo u Skupštini, da govorimo o politici, o političkom ambijentu i isključivo u političkom kontekstu.
Ono što mislim da je naša obaveza jeste da ponovim pitanje i zatražim vrlo konkretne poteze našeg Ministarstva, kako bi politika bila onakva kakvu je ministar predstavio ovde u parlamentu. Naime, naša stranka je u kontaktu s građanima Libije, s narodom Libije, koji je žrtva svoje vlasti. Ova država ćuti pred činjenicom da njen višegodišnji spoljnopolitički partner u ovom trenutku ratuje sa svojim narodom i da je zapravo u sukobu s onim delom sveta ka kojem mi želimo da se krećemo.
Delegacija naše zemlje predvođena predsednikom Republike je u Francuskoj. Francuska je u ratu s režimom Muamera Gadafija. Francuski predsednik je priznao narodnu vlast iz Bengazija. U istom trenutku mi smo taoci nemoći i nespremnosti naše spoljne politike da bude konkretna, kvalitetna, što je preduslov promena za koje se deklarativno zalaže vladajuća koalicija. Nema evropske i moderne Srbije, bez spremnosti da se dele vrednosti, obaveze i prava EU i njenih članica.
Danas je jasno koliko smo bili u pravu, kada smo kritikovali pogrešnu koncepciju intervencije u Libiji. Nedostaje politika. Tu politiku mi treba da kandidujemo kao zemlja kojoj nije svejedno kako će se rat u Libiji završiti. Naša tragedija iz sukoba od pre deset godina nas na tako nešto dodatno obavezuje, ali i prijateljstvo libijskog naroda, a ne samo libijskog režima.
Zbog toga očekujem od ministra spoljnih poslova i Vlade da nas obaveste – kada će ostvariti neophodnu ravnotežu tako što će makar u istoj meri biti posvećena interesima narodnih predstavnika u Bengeziju, kao što je posvećena interesima režima u Tripoliju?
Očekujem od Vlade da pokrene humanitarnu aktivnost u našem društvu, kako bi se pomoglo postradalima u Libiji, na isti onaj način kako su oni pomagali postradalima u ovoj zemlji. Ne mislim ni na kakvo oružje, na bilo kakvu vrstu nasilja ili političke podrške. Mislim na humanitarnu pomoć, koja je neophodna, na lekove i na hranu, pre svega.
Potrebno je malo više ravnoteže u medijima. U medijima se otvoreno favorizuje ona strana koja je, po našem mišljenju, u sukobu sa svojim građanima, a naše društvo o tome arbitrira bez elementarnih informacija i uvida u stvarnu sliku situacije i odnosa u samoj Libiji. Mislim da je to naša obaveza. Očekujem od Ministarstva da ovog puta mnogo korektnije postupi nego što je to bio slučaj onda, kad je znalo da sa onima, poput ove vlasti, koji prikriveno podržavaju Gadafija proizvelo političku aferu u našem društvu.

Dajem reč poslaniku Dejanu Pisareviću.

Uvažena gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, koristeći svoje pravo da kao narodni poslanik postavim poslaničko pitanje ministru Milutinu Mrkonjiću. Pitanje je sledeće – da li će se nastaviti rekonstrukcija započetog regionalno puta L 214 koji spaja Veliku Planu sa Lapovom.
Naime, o čemu se radi? Godine 2006. započeta je rekonstrukcija tog puta i ona je urađena do naseljenog mesta Lozovik. Prilikom rekonstrukcije urađena je savremena signalizacija, vertikalna i horizontalna, zatim urađen je dobar zastor asfaltni itd.
Međutim, nastavak tog puta nije urađen i iz kog razloga nije urađen zaista ne znam. Da bi bliže shvatili koji je taj put, to je putni pravac koji se kreće od Beograda, preko Grocke, Velike Plane, Lapova i dalje. Samo kroz područje opštine Velika Plana to nije urađeno.
Ne mogu, a da ne primetim, da ne budem malo kritičan u celoj priči, moram ovako da kažem javno, da ovde u ovoj sali ima nas trojica poslanika iz Velike Plane, nažalost ništa nije urađeno. Ovde sam da bih pomogao svom mestu da se nešto uradi. Isto tako, mogu da kažem da se u okruženju, u okolnim opštinama uveliko radi i to zahvaljujući ipak poslanicima koji su ovde.
Daću primer Lapova. U Lapovu radi fabrika "Kronošpan" koja zapošljava ljude. Ne može niko da mi kaže da nije doprinos ovde, jer tamo je gospodin Zlatnić, predsednik SPO, a gospodin naš kolega verovatno ima doprinos, Mirko Čikiriz, tamo i tamo se zapošljava veliki broj radnika.
Drugi primer, opština Rača, koja je, takođe, mnogo manja od bilo kog pomoravskog sela, tamo radi fabrika "Jura" i trenutno radi tamo preko 600 radnika. Ne može niko da mi kaže da to nije delo naše predsednice, da je omogućila da rade ljudi i mogu da vam kažem da su ljudi prezadovoljni, od Natalinaca, Viševca itd., tamo iz tog kraja i svi hvale taj poduhvat.
Sledeći je primer opštine Svilajnac, tu je kolega Miša Marinković, koji je omogućio da nemačka fabrika "Reum" dođe u Svilajnac i da se zaposle radnici. Međutim, u opštini Velika Plana, koja ovde ima tri poslanika, a sva trojica smo iz tri različite partije, nije uradila ništa.
Šta je problem? Problem je u lokalnoj vlasti. Tamo većinsku skupštinu, u lokalnoj vlasti, čine odbornici DSS i odbornici SRS. Odbornici DSS i odbornici JS su tamo u opoziciji. Mi kritikujemo, ali uzalud. Trenutno je lokalni parlament u problemu, došlo je do prebega određenih odbornika u druge grupe i ta skupštinska većina je totalno nestabilna. Na ovaj način želim da iznesem taj problem i želim jednostavno da i naša opština bude uspešna kao i druge opštine.
Takođe, Podunavski region ovde ima pet poslanika. Sva petorica smo iz pet različitih partija. Znači, jednom rečju, jedno nejedinstvo, jedna nesloga je po sredi, da nijedna kapitalna investicija ne dođe u mesto gde živimo. Ljudi očekuju od mene, jer sam stalno tamo i na ulici i u selu, da nešto uradim i da se nešto pomogne.
Na ovaj način, eto, želim da pokušam, ako je moguće i pozivam predsednika opštine Velika Plana i njegove saradnike, ako imaju sluha, da uz moju pomoć i pomoć još dvojice poslanika koji su ovde, da uspostavimo kontakt opštinske i republičke vlasti, da se nešto uradi. Jer, kroz opštinu Velika Plana prolazi auto-put u dužini oko 40 kilometara na koridoru 10 i tamo bukvalno ništa nije urađeno. Takođe, u Smederevu je isti problem.
U tom smislu sam postavio ovo konkretno pitanje i, ukoliko ima sluha da se ovaj put uradi biće dobro, a biće dobro i ako želi predsednik opštine Velika Plana i njegovi saradnici da ih na neki način povežem, jer oni su očigledno u svađi sa Republičkom vladom, da nešto uradimo za dobrobit građana Velike Plane.

Zahvaljujem. Precenjujete moj uticaj na putnu privredu. Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, po članu 286. Poslovnika tražim objašnjenje i obaveštenje predsednice Skupštine, gospođe Slavice Đukić Dejanović. Reč je o jednoj obavezi koju je ova Skupština prihvatila, a nije je izvršila. Skupština treba da se opredeli, da se odluči da li želi da bude posmatrač u Parlamentarnoj skupštini Organizacije Sporazuma za kolektivnu bezbednost. Ta obaveza prihvaćena je na prošloj sednici ove parlamentarne skupštine, prošle jeseni, krajem oktobra.
Naša delegacija je bila na tom sastanku i njen predsednik, poslanik Dušan Bajatović, preuzeo je tu obavezu. Naime, on je sam u svom istupu zahtevao i molio da se ispita takva jedna mogućnost, za šta je Savet ove organizacije raspoložen, ali ne postoji odluka ove skupštine. Prošlo je više meseci, koliko vidim nije se ništa dogodilo. Ova parlamentarna skupština ima svoje sledeće zasedanje u drugoj polovini maja. Još je vreme da se o ovome odluči i da se pošalje zahtev za dobijanje statusa posmatrača.
Prvo pitanje je i zahtev za obaveštenje zašto se ovoliko čeka? Da li je u pitanju birokratska rutina ili je u pitanju opstrukcija ovakve jedne mogućnosti, jer smo se primakli samom kraju tog datuma kada treba da pošaljemo taj zahtev?
Drugo pitanje je da li će se i kada će se to dogoditi u ovoj skupštini? Dakle, mi moramo kroz proceduru da prođemo. Sve i da hoćemo da odbijemo jednu takvu mogućnost, koju je gospodin Bajatović zahtevao, mi moramo da donesemo odluku, jer to je obaveza ove skupštine, a Parlamentarna skupština Organizacije za kolektivnu bezbednost to očekuje. Znači, moramo se ponašati fer prema sebi i prema drugima i kada preuzmemo neku obavezu moramo je izvršiti.
Najzad, najveće moje pitanje, na koje ne mora direktno da se odgovori, na ova dva bih svakako molio da se odgovori, jeste zapravo pitanje naše strategije u kolektivnoj bezbednosti danas u svetu. Prisustvo u ovakvoj parlamentarnoj skupštini ovakve organizacije za kolektivnu bezbednost jeste za ovu državu veoma važno.
Važno je strateški zbog same stvari, a važno je i zbog balansa u odnosu na naše članstvo u Partnerstvu za mir NATO-a i zbog balansa prema NATO-u. Naime, te se dve stvari ne mogu porediti, NATO je jedna militaristička organizacija koja seje smrt po svetu, a ova organizacija, koja se sada polako razvija, jeste jedna mirnodopska, koja ima za cilj da kroz komunikaciju, saradnju i raspravu održava i podržava mir u svetu i kolektivnu bezbednost.
Budući da nam se sad ukazuje prilika da napravimo bar neki minimalni balans, mi zaista moramo da iskoristimo i da pokažemo da smo zapravo vojno neutralni, što naša zvanična politika i tvrdi. Znači, ne smemo ulaziti ni u kakve vojne saveze, broj jedan, ali možemo ulaziti u organizacije za mir, za bezbednost, za sve takve inicijative.
Neophodno je da se to učini u što skorijem vremenu, zato i šaljem ovaj apel gospođi predsednici Skupštine, kako bi se Srbija opredelila. Mislim da pozitivan odgovor na ovu inicijativu Parlamentarne skupštine Organizacije za kolektivnu bezbednost se podrazumeva, ali u svakom slučaju mi o tome moramo odlučivati, i to što pre. Zbog toga molim blagovremeno odgovore na ova pitanja. Hvala.

Gospodine poslaniče, naravno da se staram o radu skupštinskih tela i da sam informisana o ideji o kojoj govorite, odnosno o pozivu da učestvujemo na skupu koji ste pomenuli u Ruskoj Federaciji.
Kao što znate, i prošle godine naši poslanici su imali učešće u radu, odnosno bili su posmatrači. Odbor za bezbednost je tačku razmatrao na poslednjoj sednici dnevnog reda i uputio je, kako to u proceduri stoji i predviđeno je, Odboru za spoljne poslove. Prema tome, Odbor za spoljne poslove će razmatrati ovo pitanje, ali ono što vam mogu reći, to je da će neko iz Odbora za bezbednost, u svakom slučaju, uzeti učešće u radu.
Što se tiče strateških pitanja vezanih za bezbednost, nadam se da ne očekujete da kroz formu poslaničkog pitanja dajem odgovor.
Narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih jedno pitanje koje se nadovezuje na ovaj vaš komentar koji ste sada dali, premijeru i pitao ga zašto dozvoljava, a isto pitanje važi i za predsednika države, da se konstantno krši Ustav?  Mi ne možemo sada komentarisati i kršenje Ustava pokrivati raznoraznim odborima i raznoraznim odlukama koje ćemo doneti. Mi imamo Ustav Republike Srbije koji je izuzetno definisao određene stvari, jasno, tačno i precizno. Mi više puta kršimo Ustav, i to vrlo nekorektno, i to sve pokrijemo nekim odlukama koje će sutra neko doneti, jednostavno preduzeti neke mere odgovornosti kada za to dođe vreme.
Drugo pitanje koje bih postavio ministru finansija – da li je u redu da na jučerašnjoj sednici, na kojoj su usvojeni, maltene prošli u raspravi u načelu, sedam finansijskih zakona, koji su izuzetno važni i ključni za ovu državu, ministar finansija ne bude prisutan da obrazloži te zakone, već da pošalje gospodina Đelića, koji nikakve posebne ingerencije nije imao da bi ta pitanja mogao da razreši i da određene odgovore? Drugo, sam tok sednice prepodnevne juče bio je vrlo nekorektan. To se pokazalo malim prisustvom broja poslanika u parlamentu i vladajuće koalicije, a i opozicije.
Vi ste, gospođo Đukić Dejanović, juče imali delegaciju na početku sednice i mi smo mnogi poslanici bili na hodniku, štaviše, i pozdravili se s njima, videli ih itd. U međuvremenu, u sali gospođa Čomić je počela sednicu i odmah dala reč gospodinu Đeliću. Tako da sedam ključnih finansijskih zakona za ovu državu, koji znače život za privredu ove države, počela je sednica na brzinu, da mi nismo uspeli ni da se prijavimo.
Ovde sam ušao na vreme i doneo prijavu, a Đelić je već počeo da govori i automatski nema više prijavljivanja. Zamislite, od sedam finansijskih zakona, veoma ozbiljnih, prijavilo se za diskusiju samo 10 narodnih poslanika u parlamentu Republike Srbije, jer ostali nisu stigli ni da se prijave, ni da predaju prijave.
Naravno, mnogi su napustili i otišli. Bilo je sramota da se jedna takva rasprava vodi pred 10, 15, 20 poslanika, što je povremeno i bivalo, a posebno poslanika opozicije mislim da je u jednom momentu sedam-osam u sali. Nije lepo da zakoni koji su veoma važni za ovu državu tek tako prođu.
Nas ovih dana očekuje zakon o restituciji, koji je izuzetno važan zakon. On će se pripremiti na brzinu i formalno će se doneti, ali tehnički neće biti primenjiv i to će biti kamen spoticanja ka EU. Videćete da će nam to biti veliki kamen spoticanja ka ulasku u EU.
Prema tome, taj zakon će se doneti u ovom parlamentu i izglasati čisto formalno, a tehnički biće neprimenjiv i za njegovo sprovođenje neće biti obezbeđena finansijska sredstva, u to sam ubeđen.
Prema tome, molim vas da preduzmete sve mere da zakoni koji dolaze u parlament ne moraju da se vraćaju po dva-tri puta, ne moraju da se vrše izmene i dopune svakog zakona, ne moraju da budu neozbiljni, već onaj zakon koji dođe ovde da bude ozbiljan zakon i kad se usvoji, da to pitanje bude trajno rešeno.
Ovako, ponavljam, zakon o restituciji koji se priprema, nije za njega stvoren uslov da bude realizovan, da bude sproveden, ni finansijska sredstva. Taj zakon će, kao što i mnogi vaši saradnici i koalicioni partneri najavljuju, čisto formalno biti usvojen, da bi zadovoljio neke kriterijume EU, da dobijemo status kandidata, ali on će u praksi biti neprimenljiv, jer nije pripremljen, nije urađen i neće moći da se sprovede.