Dobro. Pre nego što kažem reč-dve o obučavanju, o specijalizacijama i onom stručnom usavršavanju advokata, hoću samo jednu jedinu rečenicu da dodam vraćajući se na prethodni amandman, nećete mi to zameriti.
Znači, postoji kodeks, postoje advokatske komore, ali neću pomenuti ni ime, ni oštećene, ali ću reći da je u jednom velikom gradu u Srbiji je sa 100.000 dinara kažnjen advokat u disciplinskom postupku koji je protiv njega vodila advokatska komora, a izgubio je nepojavljivanjem na sudu sporove za osmoro ljudi oštećenih milionskim sumama. Dostaviću mojim kolegama, advokatima uvaženim, dokumentaciju o tome gde dokazujem da nije dovoljno da postoji ni kodeks, ni sama komora kao neko ko štiti interese klijenata.
Zašto je potrebno da se na drugačiji način uredi program stalnog stručnog usavršavanja i da je ipak neophodno da zakonodavac propiše neke osnovne uslove i standarde? Praksa pokazuje da je stalno usavršavanje i učenje u produkciji zakona, koja je evo ovde naša specijalnost, zaista neophodna i stalna potreba.
Pokazuje se i to da je broj seminara i obuka uvećan u svim oblastima, pa i u advokaturi, ali svi mi znamo da je problem njihov kvalitet. Obuka se često svede na klasična predavanja, koja nisu jeftina, pa to predstavlja dodatni ekonomski teret za advokate, ali bez neke veliki i neposredne koristi koja im može u budućem radu biti pružena.
Zato koristimo priliku da zaista ukažem na neophodnost propisivanja obuke i obrazovanja advokatske akademije, koja mora da vodi računa i o kvalitetu i o korisnosti obuke. Želim da dodam da postoje brojne advokatske kancelarije i društva koja sebe proglašavaju specijalizovanim za određene oblasti prava, a da tome ne prethodni nikakva kontrola ispunjenosti uslova za to.
Takođe, ne vodi se registar specijalizovanih advokatskih kancelarija i uopšte pitanje specijalizacije u advokaturi nije uređeno. Ono što je zaista važno imati na umu, ako želimo da povećamo kvalitet advokatskih usluga, to je specijalizacija u pravu, kojoj treba dati značajno mesto. Ako je u medicini neophodno imati specijalistu, to je potrebno i u advokaturi.
Advokati stiču široko obrazovanje u svim oblastima prava na fakultetu, kroz pripravničku praksu, polaganje pravosudnog i advokatskog ispita i kroz stalnu stručnu obuku. Međutim, specijalizacija je u postojećim uslovima zaista neophodan uslov za svakog onog ko želi da bude konkurentan u ovom poslu.
To je preduslov i ukoliko želimo da domaća advokatura može da se meri sa dostignućima u svetu i sa drugim kancelarijama, a jasno je da u vremenu tranzicije i u onom što zovemo privredni razvoj, mi moramo da imamo kancelarije takvog ranga i nivoa koje su specijalizovane da sa investitorima mogu da potpisuju ugovore, u kojima će biti zaštićena prava i naše države i naših kompanija, i da nam se jednostavno ne dese arbitraže raznih vrsta, u kojima država plaća troškove opet na teret građana i iz budžeta.
Znači, postojanje specijalizacije za neki posao mora da bude odlučujući kriterijum. Tako da smo mi članom 17a, gde govorimo o specijalizaciji advokata, i članom 17, gde smo dodali stavove od 2. do 5, zaista želeli da uredimo, da dopunimo vašu potrebu uređivanja oblasti stalnog stručnog usavršavanja i učenja u oblasti prava, a samim tim što advokaturu stavljam u rang medicine, želim da ukažem na značaj ove profesije, a samim tim i na odgovornost zakonodavca kada ovu oblast uređuje zakonom.
