Dame i gospodo narodni poslanici, iz obrazloženja amandmana na član 22. koji je podneo moj uvaženi kolega Petar Jojić, videli ste da se vodi računa o zaštiti stranke.
Ovde se moglo u prepodnevnom delu čuti kako neki smatraju da treba favorizovati advokate, a neki smatraju da treba favorizovati stranke.
Mi smatramo da ovaj zakon treba da uredi na najbolji način sve one subjekte koji su vezani i obavezni su postupati po pravilima ovog zakona. Čak se, čini mi se, počelo nadgornjavati kako i na koji način treba advokati da se usavršavaju. Član 17, koji reguliše tu problematiku na jedan uopšten način, kaže - advokat je dužan da se usavršava.
Ako Advokatska komora bude na isti takav način to preuzela, onda od tog usavršavanja nema ništa. U svakoj profesiji prosto je obaveza da se ljudi usavršavaju, a čini mi se u ovoj advokatskoj rekao bih još i više iz razloga što svako želi da se ostvari u toj profesionalnoj karijeri i to je sasvim u redu.
Ali bi, čini mi se, gospodine Ćosiću, mogli da prenesete gospođi ministar da bi ovo odeljenje ili Sektor za nadzor moglo možda malo više da napravi uticaj neke kontrole u sprezi vezanoj između advokata i sudija. Bitno bi bilo to suzbiti i sprečiti jer prosto stranke umeju da prepoznaju ko su dobri i kvalitetni advokati, ali se ovde često u životu nametnu oni koji za novac mogu da kupe slobodu i bilo šta drugo. Tu bi odeljenje za nadzor moglo malo više da napravi nekog pomaka.
Vezano i za član 23, mi smo predložili da se obračun o naknadi i nagradi, inače, član 23. ovog predloga zakona reguliše nagrade i naknade za rad advokata i predložili smo da obračun o nagradi i naknadi troškova advokata predstavlja ne verodostojnu ispravu u izvršnom postupku, nego da ima snagu izvršne isprave ta verodostojna isprava, da ne bi dolazili u poziciju da se ulazi često i u parnični postupak i to može da traje i nekoliko godina, kao što je uobičajeno u tim građanskim parnicama, gde postupci traju desetak godina. Ovde možemo da dođemo u istu poziciju.
Mi ne želimo da zaštitimo na ovaj način nesavesne advokate, ali želimo da zaštitimo one koji vrlo često mogu da ulaze u parnicu da bi naplatili svoju naknadu, a čini mi se da se to najviše odnosi prilikom zastupanja pravnih lica, a ne fizičkih. Fizička lica, čini mi se, zbog obaveze i po definiciji zbog onog zbog čega se pojavljuju pred sudom te svoje obaveze izmiruju. Mislim da bi ovo dobro bilo, da ne bi ulazili u neke dugogodišnje trajne parnice, da bi bilo dobro prihvatiti ovaj amandman.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Petar Jojić ima reč.

Gospodine Ćosiću, nije svejedno da li je isprava samo verodostojna, nego da li je ona izvršna i poseduje li sve one atribute koje treba i kapacitet da bude izvršena.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč.

Razumem nameru predlagača amandmana, međutim, naš pravni sistem nije zaista tako uređen da može da bude izvršna isprava visina o naknadi i naknadi troškova za rad advokata, ali ona, naravno, u postupku izvršenja uz odobrenje suda sigurno u jednokratnom roku, ukoliko ne bude prigovora i redovnog postupka, može biti izvršna.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za pravosuđe i upravu je podneo amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta. Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima Vjerica Radeta.

 Dame i gospodo, interesantna je pojava da se predstavnici Vlade, ne mislim sad na gospođu Malović, pogotovo ne samo na nju, uopšte ne uzbude na činjenicu da na jedan predlog zakona dobiju ovako veliki broj amandmana. Ti amandmani se, naravno, obrazlažu argumentovano i neverovatno je da se ne zamisli predstavnik Vlade, da ne kaže – čekajte da vidimo, možda koncepcijski nešto stvarno nije dobro u ovom zakonu.
Što se tiče SRS, naravno, postoji i koncepcijski razlaz sa Vladom Republike Srbije kada je u pitanju ceo zakon. Član 26, odnosno njegovo brisanje je jedan od dokaza da se mi koncepcijski razlikujemo od Vlade Republike Srbije i što se nas tiče dobro je da je tako. Ovaj član 26. odnosi se na ograničenje prava advokata stranog državljanina.
Interesantno je da Vlada u obrazloženju kaže da amandman ne može da se prihvati, budući da je jedan od razloga donošenja novog zakona o advokaturi da se uredi obavljanje advokature u Republici Srbiji i od strane advokata stranih državljana, u skladu sa zahtevima država članica Svetske trgovinske organizacije, kao i njenim propisima, a u cilju pristupanja Republike Srbije toj organizaciji.
Verujte, mučno je više slušati i čitati, šta god krenete da uradite sve je to zato što to traži neka svetska organizacija, evropska organizacija, EU. Dajte bar jedanput ovde da raspravljamo o zakonu koji Vlada predlaže zato što procenjuje da je to u interesu države Srbije, u interesu građana Srbije.
Znate, gospođo Malović, koliko je zaključeno ugovora i sporazuma međunarodnih i uglavnom iz resora vašeg ministarstva o pravnoj pomoći na bilo koji način, da li je u pitanju izručenje, da li je u pitanju organizovani kriminal, da li su u pitanju ratni zločini. Šta je Srbija dobila od toga? Nije dobila ništa.
Samo ste toj drugoj ugovornoj strani zapravo dali legitimitet da progoni Srbe. Šta smo mi dobili od tog sporazuma sa Hrvatskom? Dobili smo to da su vam se u lice smejali, celom narodu Srbije u lice su se smejali zbog vaših poternica, recimo, za Purdu, Jurišića.
Baš njih briga šta Srbija traži na svojim poternicama. Ali, zato vas mnogo briga šta oni traže. Zato vi skačete da udovoljite ustaškom režimu u Hrvatskoj i da uhapsite Božidara Vučurevića i još se spremate da ga izručite.
Da li vi možete da zamislite da je neko ko je bio predsednik opštine mogao da bude odgovoran za bombardovanje Dubrovnika ili bilo kog grada? To je prosto nemoguće. Onda kažete – njega možete da izručite zato što nije državljanin Srbije. Da li je to bitno? Da li vi vodite računa? Da li znate da treba da vodite računa o svakom Srbinu, bez obzira gde živi i čije državljanstvo ima?
Mi pokušavamo vama i kroz ovaj zakon, i ne samo vama, svakom predstavniku Vlade, kroz sve predloge zakona i kroz rasprave da skrenemo pažnju da se okrenete državi Srbiji i državnim nacionalnim interesima. Pošto vi, izgleda, to uporno odbijate, mi ćemo to i pokušavamo to na drugi način da kažemo građanima Srbije, javnosti Srbije, evo, i danas o tome govorimo, govorićemo sutra u Šapcu na protestnom mitingu u 18.00 časova, koji smo zakazali upravo povodom sramnog hapšenja Božidara Vučurevića i vaše namere da ga izručite ustaškom državnom režimu.
Dakle, gospođo Malović, prenesite i ostalim kolegama u Vladi Republike Srbije, podsetite se, vi ste Vlada Republike Srbije.

Dva minuta i 45 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Goran Stefanović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond. Da li neko želi reč? (Ne.) Gospodin Laslo Varga ima reč.

Gospođo potpredsednice, gospođo ministarka, iskoristio bih ovu priliku da objedinim vreme i ovlašćenog predstavnika i poslaničke grupe i vreme po amandmanu da govorim o svim podnetim amandmanima na zakone koji su predmet ove objedinjene rasprave.
Krenuo bih pre svega sa zakonom o advokaturi. Podneli smo pet amandmana na zakon o advokaturi, od kojih se četiri odnose na službenu upotrebu manjinskih jezika i jedan amandman se odnosi na drugo pitanje. Od ovih koji se odnose na službenu upotrebu jezika, tri se odnose na table advokata, a jedan na pečat.
Suština ovih naših amandmana koji se odnose na službenu upotrebu jezika jeste da se amandmanima predlaže da s jedne strane table advokatskih kancelarija, zajedničkih advokatskih kancelarija, budu ispisane, odnosno natpisi na tablama na način da pored naziva na srpskom jeziku sadrže i naziv na jezicima nacionalnih manjina, naravno, u onim lokalnim samoupravama u kojima je jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi. To se odnosi i na pečat, dakle, isti je predlog.
Vlada nije prihvatila ove naše amandmane sa obrazloženjem da advokatura ne predstavlja javnu službu. U ovom trenutku, a i u nekim ranijim vremenima su postojale praktično dve škole mišljenja o ovoj temi. Jedna škola kaže da je zaista advokatura samo privatna profesija i da sa javnom službom i službama nema nikakve veze, a druga škola je tvrdila upravo suprotno.
Mi smo u amandmanu, odnosno u obrazloženju amandmana upravo ukazali na ovu dvojnu prirodu advokatske profesije i pokušavali ili pokušali da ubedimo Vladu da u nekim segmentima advokati i te kako imaju javna ovlašćenja, i tu smo naveli i neke primere, konkretne primere iz prakse odnosno neka ovlašćenja koja niko drugi u državi ili društvu ne može da obavlja, samo advokat. To praktično po našem ubeđenju predstavlja jedno javno ovlašćenje.
S druge strane, postoji jedna odluka Evropskog suda, odnosno suda EU iz 1974. godine, koja kaže da advokatska delatnost nije vršenje javne vlasti, s obzirom da se ova delatnost pre svega odnosi na zastupanje, na davanje pravnih saveta. Dakle, pre svega, ali ne isključivo.
Mislim da je to argument koji bi trebalo da podrži našu argumentaciju, ali naravno Vlada ima mogućnost i pravo da se ne slaže sa ovom našom argumentacijom i na kraju, naravno, u danu za glasanje najverovatnije ovi naši amandmani neće biti prihvaćeni.
S druge strane, imali smo nameru ovim amandmanima i da delimično uredimo jednu šaroliku praksu što se advokatskih tabli tiče.
Naime, ako odete u neka mesta u Vojvodini, videćete zaista jednu šarolikost, neke table su dvojezične, trojezične, neke druge nisu i mislim da bi prihvatanjem ovih amandmana moglo ovo pitanje malo da se uredi.
S druge strane, poslednji naš amandman koji nije prihvaćen, a odnosi se na Zakon o advokaturi, jeste amandman koji se odnosi na obavezno osiguranje.
Mi smo predložili, i o tome sam govorio u načelnoj raspravi, da se zakonom jedan način koji smo predložili, suzi prostor osiguravajućim društvima da svojim opštim ili pojedinačnim aktima sužavaju svoju odgovornost.
Ne znam da li je radna grupa koja je radila na zakonu vršila analizu ili sagledavala neku uporednu praksu drugih država u kojima funkcioniše ovo obavezno osiguranje. Sigurno da, što se nekih država tiče za koje znam, postoje rešenja koja smo mi predložili, dakle, da je isključena mogućnost da osiguravajuća društva smanjuju svoju odgovornost ispod jednog nivoa.
U ovom slučaju, naravno, postoji jedan trougao u kojem se nalaze klijent, advokat i osiguravajuće društvo. Naravno, interes advokata je da plaćaju što manje za ovo osiguranje. Interes osiguravajućeg društva je da za određenu sumu osiguranja snose što manji rizik, a naravno interes klijenata bi bio da imaju što veću sigurnost kada se obraćaju advokatima. Imamo osećaj da je u ovom slučaju prevagnuo interes advokata, a ne klijenata.
Naravno, imamo i neke informacije koje govore o tome da su postignuti neki načelni dogovori oko buduće sume osiguranja između komore i osiguravajućih društava, čak su i definisani opšti uslovi osiguranja i da zbog toga bi prihvatanje ovog našeg amandmana remetilo neki dogovor, što je najverovatnije tačno, ali s druge strane mislim i još jedno ponavljam da bi interes klijenata bio suprotan.
Dakle, da imaju jednog advokata koji ima osiguranje koje u slučaju nekog postupka koji su navedeni u amandmanu, dakle, osiguravajuću kuću dovodi u situaciju da mora da snosi štetu koja proizilazi ili koja se dešava zbog tog propusta advokata.
Naravno, vi ste amandman odbili s jednim tehničkim obrazloženjem da ovo pitanje nije predmet ovog zakona, ali sigurno da ne bi bio ovaj zakon jedini zakon u pravnom sistemu koji bi regulisao neko pitanje koje nije prevashodno predmet ovog zakona. Sigurno da ne bi bio ovaj zakon jedini.
Što se tiče druga dva zakona i ostalih amandmana, sada bih prešao na javno beležništvo, a povezanost između zakona o advokaturi i zakona o javnom beležništvu, a i zakona o izvršenju i obezbeđenju je što smo podnosili faktički identične amandmane na ova tri zakona.
Dakle, što se beležništva tiče, na taj zakon smo podneli amandman u vezi tabli, i u vezi pečata javnih beležnika i zadovoljstvo nam čini što je Vlada prihvatila ove naše amandmane. Dakle, da će table javnih beležnika i pečati javnih beležnika biti višejezične.
Mislim da je to dobar korak zato što to promoviše praktično službenu upotrebu manjinskih jezika. Isto se odnosi i na zakon o izvršenju i obezbeđenju. Kod to zakona smo praktično identične amandmane podneli i Vlada ih prihvatila.
Podneli smo i drugi ili treći amandman na oba zakona, taj se odnosi na srazmernu zastupljenost manjina pri izboru javnih beležnika i izvršitelja. Ustav predviđa pozitivnu diskriminaciju nacionalnih manjina u članu 77. i mi smo praktično u tom smislu predložili korekciju i zakona o javnom beležništvu i zakona o izvršenju i obezbeđenju, i Vlada je i ove amandmane prihvatila.
Ovi amandmani su u osnovi identični onima koji su ugrađeni u zakone o sudijama i javnom tužilaštvu i mislim da je i to dobar primer, a i način što se ovog dela u vezi nacionalnih manjina i nacionalne pripadnosti tiče u procesu izbora sudija i javnih tužilaštva, da je taj princip zaista u praksi i poštovan i naravno, nadamo se, s obzirom na raniju praksu, da će se ovi principi poštovati i prilikom izbora javnih beležnika i izvršitelja.
Na kraju bih govorio o poslednjem amandmanu koji isto spada u ovaj korpus, dakle, korišćenja manjinskih jezika, a taj se odnosi na javno-beležničke isprave. Vlada nije podržala naš amandman u prvobitnoj formi zato što se potkrala jedna tehnička greška, praktično, prilikom pisanja tog amandmana koji se odnosi član 18. zakona o javnom beležništvu izostavili smo numeraciju stavova u članu 18. Predloga zakona i to smo naravno jednom ispravkom u međuvremenu i ispravili.
U međuvremenu je, inače, Odbor za pravosuđe i upravu podržao ovaj naš amandman, što se nadamo da će na kraju rezultirati podrškom Vlade za ovaj naš amandman.
Inače, malo da proširim, da se vratim u neke ranije godine, od 2007. godine, otkako je SVM ponovo parlamentarna stranka, bilo je bezbroj prilika kada smo ubeđivali Vladu i pojedina ministarstva da neka rešenja nisu dobra, a da bi neka rešenja trebalo prihvatiti. U nekim slučajevima smo uspevali, u nekima smo delimično uspevali, u nekima nismo. Zaista smo apelovali na Vladu da ovom prilikom pokaže otvorenost za naše argumente, pošto mislimo da su argumenti i ovog puta na našoj strani.
Radi se, naime, o jeziku javno-beležničkih isprava. Prema originalnom predlogu, te isprave bi bile sastavljene paralelno, dakle, istovremeno na oba jezika, na srpskom jeziku i na jeziku manjina u nacionalno mešovitim sredinama. Smatramo da to rešenje, s jedne strane, nije dobro, a s druge strane, da bi to značilo smanjenje stečenih prava.
Naime, članom 20. Ustava je utvrđeno da je zabranjeno smanjenje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava. Ukoliko ne bi bio prihvaćen naš amandman, došli bismo u situaciju da bi bila smanjena manjinska prava.
U ovom trenutku svi oni ugovori, odnosno svi oni sporazumi koji će biti nakon početka primene zakona o javnim beležnicima predmet obaveznog javno-beležničkog zapisa, dakle, oni koji su nabrojani u tom delu zakona, svi ti sporazumi, svi ti ugovori u ovom trenutku mogu da se zaključuju isključivo na jeziku nacionalnih manjina, uz sudsku overu.
Dakle, nema potrebe u ovom trenutku ni za kakvim prevođenjem. Mi mislimo, ukoliko bi se ova praksa promenila, naravno zakonom, da bi to značilo jedan korak unazad.
Naravno, znamo da će neki pokrenuti ili postaviti pitanje ustavnosti. Mi smo ubeđeni da je ovaj naš predlog u skladu sa Ustavom, zato što se važeći Ustav ne opredeljuje između paralelnog i između ravnopravnog korišćenja manjinskih jezika. Jednostavno, ne reguliše to pitanje.
Raniji Ustav je predviđao istovremenu upotrebu manjinskih jezika i to je bilo tako. To je značilo da je bila praktično obaveza prevođenja. U ovom slučaju, dakle, pošto Ustav o tome ne govori, prepušteno je rešavanje tog pitanja zakonodavcu.
Naš predlog je upravo taj da zakonodavac, tj. mi iskoristimo ovu mogućnost i da usvojimo rešenje koje ide u pravcu stimulisanja, odnosno promovisanja korišćenja manjinskih jezika, a ne u pravcu destimulisanja. Toliko sam želeo sveukupno o ovih 12 amandmana da kažem.
Na kraju bih još jednom apelovao na Vladu, odnosno na ministarku da uvaži naše argumente. Na samom kraju bih samo jednu rečenicu želeo da kažem o temi o kojoj sam i prošle nedelje govorio, o pojavi krađa. U ovom trenutku, u tri ili četiri sela su već formirane civilne straže i mislim da bi to trebalo da bude još jedan upozoravajući signal da ne čekamo kraj godine sa izmenama Krivičnog zakonika.

Iskorišćeno je 13 minuta i 30 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika. Reč ima ministarka Snežana Malović.