Gospodine Krasiću, ne znam da li ste učili gimnaziju i kada, ali ću vas podsetiti na sentencu "castis omnia casta sunt", čistom sve je čisto. Razumem vaša razmišljanja o Zabeli.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Milica Radović, Miloš Aligrudić i Jovan Palalić. Najpre, Miroslav Petković.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Malović, dobro smo započeli današnju raspravu, a kako ćemo je završiti, to ćemo tek videti. Dobro smo je započeli zato što smo vas ubedili da se vratite Ustavu Republike Srbije, da advokatura bude samostalna i nezavisna služba, a ne delatnost, kako ste to predložili. Ovom prilikom vam se zahvaljujem što je prihvaćen amandman DSS.
U članu 6. gde su predviđeni uslovi za upis u imenik advokata, zaista ste predvideli, a to je predlog vašeg ministarstva, da se uvede ovo ograničenje od najmanje dve godine od prestanka pravosudne funkcije ili druge javne funkcije. Dobro je što je ta tačka izbrisana i što je ovaj amandman prihvaćen, tako da ovo ograničenje neće biti sprovedeno kroz zakon.
Dali smo jasnu argumentaciju i upitali – kako to utiče na stotine ljudi koji nisu prošli kroz reformu pravosuđa, odnosno reizbor stotine sudija i stotine tužilaca? Dobro je što ćete i vi, nakon završetka vašeg mandata, imati mogućnost da se bavite advokaturom, jer je to ograničenje ukinuto.
Podržavamo kolege iz različitih poslaničkih grupa, i iz opozicije i vladajuće koalicije, vezano za ukidanje advokatskog ispita. To ćemo u danu za glasanje jasno i pokazati. Pozivamo vas da danas na raspravi pogledate još jednom ovaj amandman koji smo podneli. To smo predložili da se ukinu tačke 7, 9. i 11.

Narodni poslanik Milica Radović ima reč.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Zbog načina kako je organizovana ova sednica, zbog toga što su rasprave o četiri zakona, vrlo važna, faktički spojene u jednu raspravu, nisam imala mogućnost uopšte u načelnoj raspravi čak ni da se osvrnem na Predlog zakona o advokaturi.
Ne znam da li uopšte ima smisla govoriti o tome koliko se takvim načinom rada faktički narušava kvalitet rasprave u ovom domu i koliko smo mi, prvenstveno predstavnici opozicije, onemogućeni da sveobuhvatno raspravljamo o svim zakonskim predlozima koji su na dnevnom redu.
Kada je reč o advokaturi, moram da kažem da se radi o jednom izuzetno lošem zakonskom predlogu koji je, prvenstveno, rezultat pogrešne koncepcije u pogledu samostalnosti i nezavisnosti advokature. Ovde se prvi put vidi da država želi da ostvari potpunu kontrolu nad unutrašnjim funkcionisanjem advokature, kako to nikada do sada nije bilo predviđeno.
Advokatura je i ranije prolazila kroz svoje teže periode nego što je ovaj danas. Toliki uticaj i tolika potreba države da kontroliše sve ono što se dešava u advokaturi nije bilo zabeleženo kao što je danas.
Čak i u apsolutističkim režimima advokatura je bila slobodna, odnosno nezavisna i samostalna delatnost, u kojoj su propisi i kodeksi koji su se odnosili na samu advokaturu donošeni u okviru esnafa. Sada mi imamo situaciju da država, znači putem zakona, želi da ima apsolutni uticaj na to koji će organi da budu zastupljeni u samoj advokaturi, kako će oni da budu konstituisani, ko će da ih bira, na koji rok i kakav će njihov uopšte sastav da bude?
Ovde se toliko daleko otišlo da se čak i predvideo zakonski rok u kom moraju da budu raspisani izbori za Advokatsku komoru Srbije. Moraćete da priznate da je to prilično neuobičajeno i ne samo što je neuobičajeno, nego je i duboko protivustavno, jer je direktno suprotno odredbi Ustava, član 67. stav 2.
Dalje, ne mogu a da ne pomenem odredbu sadržanu u članu 6, koja je toliko diskriminatorna u odnosu na nosioce pravosudnih funkcija da se stvarno postavlja pitanje gde je kraj njihovom daljem obespravljivanju. Namerno govorim o ovome, iako znam da je deo našeg amandmana prihvaćen kroz tuđi amandman, ali prosto izražavam svoje čuđenje kako je ovakva jedna odredba uopšte mogla da nađe svoje mesto u ovakvom zakonu.
Prvo, ovde se ograničava upis bivšim nosiocima pravosudnih funkcija u imenik advokatske komore, i to u roku od dve godine od prestanka njihove dužnosti. Znači, prvo su neopravdano ostali bez posla, što će se dokazati i u reviziji samog reizbora u najvećem broju slučajeva, a sada im se faktički zatvaraju vrata za bavljenjem onim poslom koji je najsrodniji onom koji su ranije obavljali.
Ta zabrana od dve godine dobro je što je izbrisana, ali da nije izbrisana, ona bi vrlo lako mogla da bude pretvorena i u zabranu od pet godina. Kako? Tako što, recimo, imate situaciju da bivši sudija, nosilac pravosudne funkcije, zamenik javnog tužioca, nebitno, podnese zahtev za upis u imenik advokatske komore.
Prvo treba da čeka dve godine da bi prošao taj period od prestanka njegove dužnosti da bi uopšte podneo, a onda može da se desi da advokatska komora odbije njegov zahtev za prijem u advokatsku komoru. Posle tog odbijanja on je u obavezi da čeka još tri godine kako bi ponovo podneo zahtev za upis u tu istu advokatsku komoru.
Znači, mi imamo situaciju da lice koje je nekada davno, ranije obavljalo dužnost, funkciju nosioca pravosudnih funkcija, sada biva onemogućeno da u roku od pet godina nakon prestanka svoje funkcije bude u nemogućnosti da se bavi ovim poslom.
Kažem, dobro je što je deo našeg amandmana u tom pogledu prihvaćen, ali nije dobro što ovaj pretežni deo amandmana nije prihvaćen. Molim vas da još jednom razmislite o njegovoj opravdanosti i da nas o istom izvestite.

Dajem reč narodnom poslaniku Danieli Lovrin Gavrilović.

Pre svega želim da se zahvalim Vladi koja je prihvatila moj amandman koji sam dala na član 6. stav 1. tačka 10) zakona o advokaturi, na osnovu koga se briše ova zabrana o ograničenju da bivše sudije i javni tužioci, kao i funkcioneri u upravi, ne mogu da se bave advokaturom. Dakle, ovakvo ograničenje po novom zakonu o advokaturi ne postoji i mislim da je bespredmetna svaka dalja rasprava u pogledu ove teme.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Iskoristiću vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Koleginica je neki deo koji je prihvaćen verovatno obrazložila.
Vratio bih se na amandman šest, da još jednom ministru i ovlašćenim predstavnicima, odnosno njihovim saradnicima, predočim jednu stvar koja je zaista neprihvatljiva. Potpuno je neverovatno da se posle pravosudnog ispita uvodi advokatski ispit. Mi bismo ipak ovde morali da znamo koji će biti sadržaj polaganja tog advokatskog ispita.
Opet se uvode neke komisije, opet će tu neko da ispituje, opet će tu da budu neke verovatno takse na sve to, neki ljudi će da naplaćuju, kao što se to dešava i kod pravosudnog ispita, što je u principu u redu. Ali, postavljam osnovno pitanje – zašto posle pravosudnog ispita uopšte uvoditi advokatski ispit?
Postoji kodeks advokatskog ponašanja, postoje određene disciplinske mere. Svi advokati znaju da nemaju pravo da se reklamiraju, svi znaju da čak u kodeksu advokature, ukoliko vam je upaljena svetleća reklama u toku noći, imate problem. Šta će se to posebno dešavati kod polaganja pravosudnog ispita potpuno je nejasno.
Naravno, i ovaj drugi deo amandmana u članu 10, iako mogu tu da budu jako podeljena mišljenja, još jednom ću istaći činjenicu Ustava, koji garantuje slobodu rada. Želeo bih da pitam ministra – da li postoje rešenja za te ljude koji dve godine neće imati pravo da se upišu u imenik advokata i da obavljaju advokatsku delatnost? Šta će ti ljudi raditi?
Naravno, pošto su godinama provodili vreme u pravosuđu, veoma teško je da sada neko ode da obavlja neki posao u nekoj drugoj firmi jer to je jednostavno malo ispod nekog nivoa, a ono što će sigurno državu opteretiti jeste veliki broj ljudi na zavodima te dve godine i imaćete problem da i oni koji se upišu u advokaturu sve moguće moraju da plaćaju, poreze, doprinose, država ima određene takse, prihode itd.
Kome je to u interesu? Zašto se određeni ljudi plaše konkurencije, ili vredite ili ne vredite? Naravno, sigurno je da neće ni biti toliko pritiska kao devedesetih godina u advokaturi od nosilaca pravosudnih funkcija.
Postoji jedan problem, da možda neki ljudi koji su izabrani za sudije posle pet godina ili šest-sedam provedenih jednostavno iz raznoraznih razloga žele da promene posao i ne vidim razlog da se neko spreči u tome da se ograničavaju njegova ustavna prava.
Možda to nije u direktnom interesu, jer se i sam bavim advokaturom, ali ovde mora čovek da priča onako kako Ustav nalaže, onako kako bih se ponašao sigurno da sam u poziciji tih ljudi u pravosuđu.
Jednostavno, sudija mora da bude potpuno autonoman, nezavisan, da odlučuje, ali smatram da će biti i dodatni pritisak neki njegov jer, znate, ako nisam sudija, ne mogu da se bavim advokaturom, odnosno ako iz bilo kojih razloga dođe do njegove promene, njegovo pravo je ograničeno.
Postaviću pitanje – šta je sa određenim slobodnim pravom, ako neko nije napravio bilo kakav problem ili nije izabran ili ne želi da izađe iz posla u pravosuđu? Znate, to su neke stvari koje je sigurno Ustav jasno definisao i ne vidim razlog zašto se ovde ograničavaju prava.
Znate, i u drugim profesijama vi imate problem, naravno, ne može se to poistovetiti, ali postoji određeni uticaj bilo koje profesije. Hajde, na primer, da zabranimo doktorima u nekoj sredini, kako smo počeli, da dve godine ne mogu da obavljaju privatnu delatnost ili su postali neko jako važno ime itd, pa su počeli da se bave privatnom praksom.
Gde će nas sve to odvesti? Mislim da, i ako je trebalo nešto ograničiti, možda je trebalo ograničiti bavljenje advokaturom na domicilnom području, recimo, Apelacionog suda ili Višeg suda ili tako nešto, ali jednostavno zabrana od dve godine bavljenja advokaturom je praktično dosta velika sankcija za te ljude i, po meni, to je neprihvatljivo. To je moje mišljenje.

Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Neću imati nameru da budem portparol Ministarstva pravde, ali amandman je prihvaćen u delu u kome je diskutovao gospodin Spasojević, koga izuzetno uvažavam, amandman Danijele Lovrin Gavrilović i ovo ograničenje više ne važi.
Kao neko ko prati izradu ovog zakona čini mi se da mogu da pričam o stanju u našem pravosuđu, kvalifikovan, te prepoznao koja je bila namera Ministarstva pravde kada je prvobitno stavljena ovakva odredba.
Jednostavno, mi smo u praksi imali situaciju da se sudija ili neko ko se bavi javnotužilačkom funkcijom godinama priprema za bavljenje advokaturom. U tom smislu je pripremljena i klijentela, jer neko ko prelazi sa sudijske i javnotužilačke funkcije u advokatsku službu, sigurno neće doći a da nema obezbeđene predmete za rad. To je bio zaista veliki problem i ostaće problem u našem pravosuđu.
Međutim, naravno da i sva argumentacija, i zbog toga je prihvaćen ovaj amandman, koja je išla u drugom smeru, izgleda da je ona prevagnula i želim da ponovim još jednom ono što sam rekao u raspravi u načelu. Skoro 95% odredbi svih zakona ovog Ministarstva pravde, koje izvanredno radi svoj posao, ušlo je u skupštinsku proceduru, a mi sada vodimo raspravu čini mi se o onom manjem delu odredbi i čini mi se da postoji spremnost Ministarstva pravde da prihvati sve dobronamerne amandmane, što je ministarstvo i uradilo i mi smo u tom smislu i dobili izveštaj.
Što se tiče ove opaske gospodina Krasića, koga izuzetno uvažavam oko našeg puta u Evropu, sigurno je da ćemo mi biti sastavni deo porodice uređenih normalnih i pravnih država koje se temelje na poštovanju ljudskih prava, dok su drugi poput Slovenije i iz bivše Jugoslavije išli ka tom putu i danas žive civilizacijski, imaju pravno uređenu državu, mi se još uvek u najvećoj meri suočavamo sa posledicama one politike koja je razorila državu, razbila institucije, unazadila pravni sistem i najmanje su kvalifikovani oni koji su najviše doprineli tome da to bude da sada kritikuju, da se to stanje poboljša ili oni koji su promenili firmu, pa se sada predstavljaju kao neka nova politička stranka.