Iskoristiću vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Koleginica je neki deo koji je prihvaćen verovatno obrazložila.
Vratio bih se na amandman šest, da još jednom ministru i ovlašćenim predstavnicima, odnosno njihovim saradnicima, predočim jednu stvar koja je zaista neprihvatljiva. Potpuno je neverovatno da se posle pravosudnog ispita uvodi advokatski ispit. Mi bismo ipak ovde morali da znamo koji će biti sadržaj polaganja tog advokatskog ispita.
Opet se uvode neke komisije, opet će tu neko da ispituje, opet će tu da budu neke verovatno takse na sve to, neki ljudi će da naplaćuju, kao što se to dešava i kod pravosudnog ispita, što je u principu u redu. Ali, postavljam osnovno pitanje – zašto posle pravosudnog ispita uopšte uvoditi advokatski ispit?
Postoji kodeks advokatskog ponašanja, postoje određene disciplinske mere. Svi advokati znaju da nemaju pravo da se reklamiraju, svi znaju da čak u kodeksu advokature, ukoliko vam je upaljena svetleća reklama u toku noći, imate problem. Šta će se to posebno dešavati kod polaganja pravosudnog ispita potpuno je nejasno.
Naravno, i ovaj drugi deo amandmana u članu 10, iako mogu tu da budu jako podeljena mišljenja, još jednom ću istaći činjenicu Ustava, koji garantuje slobodu rada. Želeo bih da pitam ministra – da li postoje rešenja za te ljude koji dve godine neće imati pravo da se upišu u imenik advokata i da obavljaju advokatsku delatnost? Šta će ti ljudi raditi?
Naravno, pošto su godinama provodili vreme u pravosuđu, veoma teško je da sada neko ode da obavlja neki posao u nekoj drugoj firmi jer to je jednostavno malo ispod nekog nivoa, a ono što će sigurno državu opteretiti jeste veliki broj ljudi na zavodima te dve godine i imaćete problem da i oni koji se upišu u advokaturu sve moguće moraju da plaćaju, poreze, doprinose, država ima određene takse, prihode itd.
Kome je to u interesu? Zašto se određeni ljudi plaše konkurencije, ili vredite ili ne vredite? Naravno, sigurno je da neće ni biti toliko pritiska kao devedesetih godina u advokaturi od nosilaca pravosudnih funkcija.
Postoji jedan problem, da možda neki ljudi koji su izabrani za sudije posle pet godina ili šest-sedam provedenih jednostavno iz raznoraznih razloga žele da promene posao i ne vidim razlog da se neko spreči u tome da se ograničavaju njegova ustavna prava.
Možda to nije u direktnom interesu, jer se i sam bavim advokaturom, ali ovde mora čovek da priča onako kako Ustav nalaže, onako kako bih se ponašao sigurno da sam u poziciji tih ljudi u pravosuđu.
Jednostavno, sudija mora da bude potpuno autonoman, nezavisan, da odlučuje, ali smatram da će biti i dodatni pritisak neki njegov jer, znate, ako nisam sudija, ne mogu da se bavim advokaturom, odnosno ako iz bilo kojih razloga dođe do njegove promene, njegovo pravo je ograničeno.
Postaviću pitanje – šta je sa određenim slobodnim pravom, ako neko nije napravio bilo kakav problem ili nije izabran ili ne želi da izađe iz posla u pravosuđu? Znate, to su neke stvari koje je sigurno Ustav jasno definisao i ne vidim razlog zašto se ovde ograničavaju prava.
Znate, i u drugim profesijama vi imate problem, naravno, ne može se to poistovetiti, ali postoji određeni uticaj bilo koje profesije. Hajde, na primer, da zabranimo doktorima u nekoj sredini, kako smo počeli, da dve godine ne mogu da obavljaju privatnu delatnost ili su postali neko jako važno ime itd, pa su počeli da se bave privatnom praksom.
Gde će nas sve to odvesti? Mislim da, i ako je trebalo nešto ograničiti, možda je trebalo ograničiti bavljenje advokaturom na domicilnom području, recimo, Apelacionog suda ili Višeg suda ili tako nešto, ali jednostavno zabrana od dve godine bavljenja advokaturom je praktično dosta velika sankcija za te ljude i, po meni, to je neprihvatljivo. To je moje mišljenje.