Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, ako je cilj donošenja ovog zakona rešavanje zaista jednog velikog problema u našem pravosuđu, a to je sporost u postupku izvršenja pravosnažnih odluka, mi smatramo da ovaj predlog taj problem neće rešiti. Neće ga rešiti iz prostog razloga što je njime predviđeno jedno rešenje kojim će sadašnji, ionako spor, postupak i dalje ovim rešenjem biti usporen. Naime, to je ono na šta se i odnosi ovaj amandman.
Smatramo da umesto roka od tri dana, koji je bio predviđen i dosadašnjim zakonom, nije osnovano uvoditi rok od pet radnih dana, jer se tada postupak izvršenja neopravdano produžava. Nije mi jasno koja je logika svega toga bila. Ako znamo da se uvodi rok od pet radnih dana, on neminovno znači sedam dana. U slučaju nekog praznika, taj rok naravno može da bude i mnogo duži.
Ovo rešenje me prilično neodoljivo podseća na ono rešenje zbog koga se i krenulo u samu reformu pravosuđa, a to je postizanje veće efikasnosti u postupanju naših sudova. Ona ne da nije postignuta, već je upravo doživela potpuno svoju suprotnost. Umesto efikasnijeg postupanja sudova, mi smo dobili drastično smanjenje broja sudova, drastično smanjenje broja sudija i drastično povećanje broja predmeta po svakom postupajućem sudiji. Mislim da će slično rešenje biti i u ovom predlogu zakona u pogledu ubrzavanja postupka izvršenja.
Dalje, koji je problem ovde prisutan, jeste problem koji će dodatno usporiti postupak izvršenja, a to je neadekvatno regulisanje problema dostavljanja pismena izvršnom dužniku. Mi smo predložili amandman, za koji smatramo da ga je bilo potrebno prihvatiti, jer bi se na taj način mnogo bolje regulisalo ovo pitanje.
Kao što je i moj kolega Jovan Palalić u dosadašnjoj raspravi ukazivao na sve druge probleme koji su evidentirani u ovom predlogu zakona, samo ću pomenuti da je ogroman problem, po našem mišljenju, i prelazak, odnosno prenošenje tih javnih ovlašćenja na privatne izvršitelje, ali o tome je on mnogo više pričao, pa se ne bih na tome zadržavala.
Ako mi dozvolite, mislim da bi bilo dobro da iskoristim sada svoje vreme koje imam kao ovlašćeni predlagač i više se ne bih javljala danas po ovoj raspravi. Reći ću samo par reči o Predlogu zakona o javnom beležništvu. Jeste da smo juče raspravljali o tom zakonu, onako prilično podrobno, to je bila jedna kvalitetna diskusija, ali mislim da bi trebalo da dam neki svoj konačan osvrt na Predlog zakona u celini.
Zakon o javnim beležnicima, kao što sam rekla u načelnoj raspravi, jeste potreban zakon i dobro je da on bude donet. Mi podržavamo ideju donošenja zakona o javnim beležnicima, prosto iz razlog što smatramo da će na taj način ipak doći do jednog ogromnog rasterećenja sudova u pogledu svih onih radnji koje bi oni inače bili u obavezi da vrše, naravno, zbog unošenja veće sigurnosti u pravni promet i olakšanog dokazivanja.
Moram da izrazim svoje sumnje i svoje negodovanje da, ukoliko smo ovoliko dugo čekali na donošenje tog zakona, mislim da smo mogli da sačekamo još malo i da on u potpunosti bude dobro regulisan. Prvenstveno zbog toga što smatram da neki delovi ovog zakona nisu na najjasniji način formulisani, tačnije oni su neprecizni, dok su u drugim delovima ovog zakona oni prenormirani.
Mislim da je kao dobra osnova za izradu ovog zakona mogao da posluži i ovaj zakon o javnim beležnicima iz 1930. godine, koji ima svega par strana, koji je vrlo moderan zakon za vreme kada je donošen, koji je bio i jeste vrlo kratak, vrlo precizan zakon koji je uvažavao sve dobre osobine latinskog sistema notarijata. Mislim da je današnji predlagač zakona mogao ovaj tekst zakona da ima ispred sebe prilikom donošenja ovakvog zakona.
Naravno, naša najveća zamerka jeste, to je ono o čemu smo juče diskutovali, problem samog imenovanja javnih beležnika. Smatramo da ministar u tom pogledu ima ogromna ovlašćenja, ne samo kada je u pitanju imenovanje javnih beležnika, nego i kada je u pitanju regulisanje svih važnih pitanja iz oblasti javnog beležništva.
Prvo, predviđeno je da ministar rešenjem imenuje javnog beležnika, a da je faktički postupku imenovanja posvećeno svega par članova, tačnije pet članova, što smatramo da je jako loše. Takođe, nije dobro ni što mi danas ispred sebe nemamo zakon koji bi jasno citirao koji su to kriterijumi i koja su to merila koja ministar primenjuje u onom trenutku kada odlučuje o imenovanju javnih beležnika. Ako se ne varam, od tih pet članova u zakonu, ovome je posvećen samo jedan stav.
Posebno je problematično ono o čemu smo takođe sinoć diskutovali, a to je imenovanje prvih javnih beležnika i zašto se predlagač zakona opredelio za rešenje da ih imenuje sto u tom prvom ciklusu? Juče sam shvatila vaše protivljenje takvom jednom rešenju, ali niste me uverili argumentima da ste u pravu.
Posebno me niste uverili zbog toga što ste u samom Predlogu zakona predvideli da će prvih sto javnih beležnika da se bira, odnosno imenuje na osnovu kriterijuma teritorija osnovnih sudova. Ako ste to već napisali u samom zakonu, onda bi trebalo da se podrazumeva da ćete ih imenovati 34, koliko imamo ukupno osnovnih sudova u Srbiji.
Takođe, mislim da bi bilo mnogo racionalnije i, u svakom slučaju, opravdanije da smo ovaj postupak imenovanja javnih beležnika prepustili Narodnoj skupštini. Složićete se sigurno sa mnom da bi u tom slučaju postupak imenovanja bio mnogo transparentniji nego ovaj koji imamo danas.
S obzirom da je postupak imenovanja vrlo neprecizno regulisan, s obzirom da pruža i ostavlja mogućnost za veliku proizvoljnost u odlučivanju i s obzirom da ne otklanja sumnju u nepristrasnost prilikom samog izbora, naše je mišljenje da bi prisustvo Agencije za borbu protiv korupcije od samog početka ulaženja u ovaj postupak bilo neophodno.
Bilo bi neophodno, u krajnjem slučaju, i zbog toga da sam ministar pravde, kao neko ko je direktno nadležan za imenovanje javnih beležnika, ne bi bio u mogućnosti, odnosno u situaciji da kasnije, kada se celokupan postupak imenovanja javnih beležnika završi, dokazuje svoju nepristrasnost.
Zato smatram da je bilo vrlo važno da se predvidi prisustvo Agencije za borbu protiv korupcije, prvenstveno zbog toga što svi dobro znaju da je posao javnog beležnika izuzetno dobro plaćen, dobro će biti plaćen i kod nas, ali je dobro plaćen svuda, u svim zemljama gde ovakav institut postoji, i da će se neminovno prilikom samog imenovanja javnih beležnika ovde prelamati veliki interesi.
Pored svih ovih nepreciznosti u Predlogu zakona, nažalost nije posvećena dovoljna pažnja regulisanju javnobeležničkog ispita. Smatram da nije dobro da se ovo pitanje naknadno definiše pravilnikom, kojeg ćete vi doneti. Takođe nije jasan ni status onih lica koja su na Pravnom fakultetu u Beogradu završila specijalističke studije iz oblasti javnobeležničkog prava i koji su imali mogućnost da stiču svoja znanja od vrhunskih profesora koji su, u krajnjem slučaju, uzeli učešće i u pisanju ovog teksta zakona.
Takođe, smatramo da je potpuno neopravdano iz samog teksta predloga ovog zakona izostavljena i izbačena odredba o obaveznom pohađanju javnobeležničke akademije, jer smatramo da bi se tako jasno stavilo do znanja da je obezbeđivanje visoke stručnosti javnih beležnika neophodno.
Kada pogledamo celokupan ovaj predlog zakona, mi faktički ne znamo ni ko će da čini konkursnu komisiju. Juče je bilo polemike o tome. Podržavam ono što ste vi sinoć rekli i volela bih da tako bude, ali garancija u ovom predlogu zakona za tako nešto nema. Mi smatramo da bi konkursna komisija trebalo da bude sačinjena od predstavnika eminentnih pravnika, profesora pravnih fakulteta, sudija najviših sudskih instanci u zemlji.
Takođe, ne znamo ni na osnovu kojih kriterijuma će biti imenovani javni beležnici i kakvog će stručnog obrazovanja oni biti. Jedino što znamo iz ovog predloga zakona jeste da će ih imenovati ministar, na osnovu merila i kriterijuma koji će očigledno biti poznati samo njemu.
Zbog toga ovaj predlog zakona nije dobar, mi ga ne podržavamo. Ostavlja se jedna opravdana bojazan da će ova celokupna služba biti podređena izvršnoj vlasti, što takođe nije dobro.