Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o privredi, ekonomiji, strukturiranju ekonomskog sektora, obično koristimo jednu floskulu, da država treba da stvori povoljan ambijent za privredne subjekte, za strana ulaganja, za domaće investitore. Po meni, tu bi uloga države otprilike trebalo da se iscrpi – u stvaranju ambijenta.
Upravo ovaj zakon, odnosno predlog ovog zakonskog projekta, zakona o privrednim društvima, jeste jedan od veoma važnih pravnih mehanizama da Republika Srbija stvori ambijent za kompetativnu i kompatibilnu privredu u našem društvu.
Podsetiću da je Zakon o privrednim društvima iz 2005. godine bio jedan suštinski, da ne kažem revolucionarni, pomak u odnosu na Zakon o preduzećima iz 1989. godine, koliko se sećam. On je u praksi, dakle Zakon o privrednim društvima iz 2005. godine, pokazao određene manjkavosti, određene nedorečenosti u pojedinim institutima, kako u pogledu regulisanja odnosa članova u zavisnosti od oblika organizovanja privrednih društava, bilo da su to komanditna društva, ortačka društva, društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva... mehanizam funkcionisanja, da kažem, interno i eksterno, privrednih subjekata sa spoljnim svetom. Dakle, mislim da ovaj zakon rešava sve ove probleme o kojima smo danas čuli u izlaganju ministra, odnosno predstavnika predlagača i u debati koja se danas vodila. Po meni, zakon o privrednim društvima koji je pred nama je zakon kojem ne treba mnogo niti dodati, niti oduzeti.
Takođe, u poslednje vreme sam imao kontakte sa ljudima iz Privredne komore, ljudima koji imaju komunikaciju sa Agencijom za privredne registre, ljudima iz pravosuđa, pravne i advokatske struke – imamo sve pohvale u odnosu na ovaj zakon od stručne javnosti.
Napraviću jednu malu digresiju. Kao što smo videli iz obrazloženja ministra Ćirića, razne fokus grupe i kompetentne i relevantne institucije su konsultovane prilikom izrade nacrta zakona; pošlo se od jedne sveobuhvatne analize pre nego što je urađen nacrt, a zatim i predlog koji je nama narodnim poslanicima dostavljen. Dakle, vršene su analize efekata postojećeg Zakona o privrednim društvima. To je notorno, ali dobro je da nam je dostavljena jedna statistika koja govori da u strukturi privrednih društava dominantnu ulogu ima oblik organizovanja koji se zove – društvo sa ograničenom odgovornošću. Trend od 2005. godine, odnosno 2006. godine, kada je praktično taj zakon počeo da se sprovodi, jeste trend rasta društava sa ograničenom odgovornošću u odnosu na ostale oblike organizovanja, odnosno na druge oblike društva lica, odnosno društva kapitala.
Zanimljiva je činjenica, i to je specifičnost naše privrede, da više od četvrtine privrednih društava u Srbiji čine društva u kojima nije bilo zaposlenih (bilo je društvo prijavljeno, registrovano, ali u njemu nije bilo zaposlenih), a nešto više od polovine privrednih društava je zapošljavalo od jednog do pet radnika. Prilično siva statistika dalje govori da se može uočiti da mikroprivredna društva, koja u skladu sa standardima EU zapošljavaju do deset radnika, čine skoro 87% svih privrednih društava. U njima je bilo zaposleno 15% od ukupnog broja radnika.
Drugi ključan problem, kada govorimo o analizi efekata postojećeg Zakona o privrednim društvima, ne o predlogu ovog zakona nego o postojećoj legislativi, jeste izrazita koncentracija vlasništva. To smo čuli u današnjoj raspravi i to je jedan od ciljeva ovog zakona, da se ovo pitanje strukturno i suštinski razreši.
Kada su u pitanju akcionarska društva, veliki broj društava ima mali broj akcionara. To je takođe jedan trend koji ne postoji ni u zemljama u okruženju, u ovim tranzicionim zemljama koje su završile tranzicione reforme, a pogotovo ne u zemljama stare demokratije, odnosno liberalnog kapitalizma na evropskom i američkom kontinentu.
Zvanična statistika kaže da 30% akcionarskih društava ima manje od pedeset akcionara, a nešto manje od 15% akcionarskih društava ima manje od sto akcionara. Ova dva podatka već dovoljno govore, sama po sebi, da je vlasnička struktura preduzeća izrazito koncentrisana, tako da je kumulativno učešće društava u kojima većinski vlasnik ima preko dve trećine učešća u akcijama 57%. Podsetiću da u 74% društava postoji vlasnik koji ima preko 50% vlasništva. Ovakva struktura akcionarskih društava je takođe jedan od strukturnih problema naše privrede.
Podsetiću da je (to je ova statistika o kojoj sam malopre govorio) najveće učešće oblika organizovanja društva kao društva sa ograničenom odgovornošću posledica, između ostalog, i činjenice da je najveći broj akcionarskih društava kod nas nastao u procesu privatizacije. S obzirom na to da se bavim advokaturom, poznato mi je jedno ili dva akcionarska društva koja nisu nastala iz privatizacije nego su formirana kao akcionarska društva.
Kažem, nemamo tu, kao što imaju ostale tržišne ekonomije, tradiciju, stogodišnju ili dvestagodišnju, gde je jedan proces evolucije, jedan sistemski razvojni proces dovodio do rešenja, već smo nakon napuštanja socijalističkog modela države i privrede morali ovakve stvari da regulišemo zakonom, dok je to u drugim zemljama bila stvar jednog sistemskog razvojnog procesa.
Treba reći da u korporativnom upravljanju, i uopšte u korporativnom pravu, upravni odbor predstavlja entitet, odnosno suštinsku vlast u društvu u bilo kom obliku – upravlja firmom, bira i smenjuje menadžment. Dok je u odnosu na pitanje dva ili jedan odbor, suštinski primenjeno drugo rešenje, gde je ostavljena društvima sloboda izbora.
Takođe, pitanje skupštine društva, odnosno njene nadležnosti koncipirano je šire nego što je to uobičajeno. Pored uobičajenih, izbor upravnog odbora, promena osnivačkog akta, odluka o emisiji akcija, tu su još i: izbor revizora, usvajanje novog finansijskog izveštaja, usvajanje svih finansijskih izveštaja, zarade direktora, članova upravnog odbora itd.
Treba istaći da su ugrađeni podsticaji za menadžment putem mogućnosti određivanja zarade menadžera, da je ovo pitanje deregulisano, tj. društvo može zarade menadžmenta za performanse društva uvoditi, dok je menadžment obavezan odredbama o fiducijarnosti na lojalno postupanje u interesu društva.
Ima jedna konstanta i jedan naš problem, a to je da se u većini naših privrednih subjekata, u većini društava, bez obzira na oblik organizovanja, uglavnom ne razume čemu služi svaki od postupaka nadzora i revizije. Tu nam statistika opet potvrđuje ovo što ja kažem – da, primera radi, prema istraživanjima međunarodne finansijske korporacije, nadzor nad realizacijom finansijskih i biznis-planova firmi u trećini slučajeva vrši upravni odbor, u 23% eksterni revizor, a u 12% slučajeva nadzorni odbor.
To su neki od segmenata kada se govori o analizi efekata zakona i ovom periodu od šest-sedam godina egzistiranja Zakona o privrednim društvima iz 2005. godine.
Mi smo kao društvo, kao parlament, takođe i izvršna vlast, odnosno Vlada, učinili dosta značajnih koraka u unapređenju postupka osnivanja i registracije društava, bitnih podataka koji se vode u registru. Napravili smo izuzetno dobar posao sa osnivanjem Agencije za privredne registre. Možemo se samo podsetiti situacije kada je registracija privrednih društava bila u nadležnosti trgovinskih odnosno privrednih sudova i koliko je to oduzimalo vremena, koliko je tu bilo kontradiktorne i različite sudske prakse, tako da je osnivanje Agencije za privredne registre, kao i njena efikasnost i ažurnost, a u nemalom broju slučajeva i tumačenje primene određenih normi iz Zakona o privrednim društvima i drugih relevantnih zakona, veoma značajno.
Po meni, treba još istaći da je potrebno identifikovati probleme, najpraktičnije, one koji postoje u praksi, prema dve oblasti koje zakon reguliše, a to su: razmena, sprovođenje i zaštita vlasničkih prava u pravnom prometu između pravnih i fizičkih lica i zastupanje interesa različitih grupa, pre svega vlasnika, unutar privrednih društava, i druga oblast jeste odnos principala i agenata, tj. raspodela uloga, odgovornosti i prava unutar privrednog društva, tj. tzv. korporativno upravljanje.
Pozdravljajući ovo još jednom i izražavajući zadovoljstvo zbog ovako dobrog predloga zakona želim da kažem da ćemo, ubeđen sam, uraditi sledeće: uskladićemo ovu veoma važnu oblast sa evropskim zakonodavstvom; uskladićemo ovaj zakon sa drugim zakonima koji su komplementarni, na prvom mestu Zakonom o tržištu kapitala; rešićemo probleme koji su uočeni u primeni važećih zakona (o nekim problemima sam govorio i ja, a i moje kolege); detaljnije i jasnije ćemo urediti pojedina pitanja i institute kao što su osnivački akt, osnivački ulozi, prestanak privrednog društva, spajanje privrednih društava, odnos komanditora, komplementara, odnos ortaka u ortačkom društvu, odnos članova društva u društvu sa ograničenom odgovornošću, zaštita manjinskih akcionara u akcionarskom društvu itd.
Neko je malopre rekao nešto o uređenju jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja, što je takođe važno. Znači, dispozicija je na preduzetnicima, na članovima društva, dakle, nema imperativne norme u zakonu. Ostavlja se dispozicija da li će se učesnici u privrednom životu opredeliti za jednodomni ili dvodomni sistem upravljanja.
Važno je reći da zakon ima mehanizme i za zaštitu prava poverilaca.
Ono što je novina, to je elektronski način komunikacije.
Imamo jedinstven pravni okvir za preduzetnike koji su u strukturi privrede i nominalno najbrojniji. Imamo posebno regulisanje i doslednije razlikovanje ogranaka domaćih i ogranaka stranih privrednih društava.
Dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam da ćemo ovim zakonom doprineti jednom zdravijem privrednom ambijentu, da ćemo dati doprinos konkurentnosti srpske privrede u periodu koji je pred nama a koji je veoma važan za naše evropske integracije. Olakšaćemo privrednicima kada je u pitanju sve ono što je do sada bila kočnica u njihovom poslovanju, barem u onom delu koji se tiče statusa privrednih društava, registracije privrednih društava, menjanja pravne forme privrednih društava itd.
Zbog svega ovoga, u ovom formatu načelne rasprave želim da kažem da ću ja, zajedno sa svojim kolegama, glasati za ovaj zakon. U raspravi o pojedinostima razmotrićemo sve amandmane, mada, ponavljam, ovo je zakon kojem, po meni, ne treba ništa ni dodati niti oduzeti. Hvala.

Hvala gospodinu Ratkoviću. Reč ima gospodin Dejan Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, pažljivo smo saslušali ministra Ćirića; on je uglavnom ponovio ono što piše u obrazloženju ovog predloga zakona. Tu vidimo da se insistira na tome da je ovaj predlog zakona usaglašen sa zakonodavstvom EU, govori se o nekakvih šest-sedam godina primene prethodnog zakona, onda se ponovo govori da se za vreme tranzicije moraju menjati zakoni itd. Mi postavljamo pitanje – koliko će trajati ta tranzicija, da li trideset godina, da li dvadeset, da li pedeset i kada će se to završiti? To je malo neozbiljna formulacija.
Drugo, on je govorio o pravima manjinskih akcionara. U tom smislu, ne vidim razlog zašto se nisu njihova prava i prava svih akcionara bolje zaštitila u čl. 81. i 82, gde njihova informisanost, priznaćete, nije baš na najvišem nivou, tj. njihovo pravo da saznaju neke činjenice koje nisu adrese akcionara, direktora ili vodećih delova akcionarskog društva ili drugih društava, već o poslovanju i o nečemu što ih interesuje, jer oni dobijaju dividende od tih akcija. To su neke primedbe što se tiče njegovog izlaganja.
Naša osnovna primedba odnosi se na to da li je uopšte trebalo doneti novi zakon, da li je bilo prostora da budu dovoljne samo izmene. Ministar u obrazloženju zakona pravda ovaj veliki posao (radi se o zakonu koji ima 600 članova) time da postoji potreba da se ovaj zakon usaglasi sa zakonodavstvom Evropske unije, tj. sa Aki komuniterom. Odgovorno tvrdim da je Aki komuniter u ovoj oblasti, u oblasti kompanijskog prava, sasvim nedovoljan, da nacionalne države u EU imaju mnogo bolje i detaljnije zakonodavstvo i da je Aki komuniter u ovoj oblasti na nivou poreza i poreskog prava, što je, priznaćete, minimalna regulativa.
Da bi se zabašurila ova istina dolazimo do nekakve tabele na kraju obrazloženja ovog zakona; to je, moram da priznam, veoma detaljno urađeno. Imamo izjavu da li je Predlog zakona usaglašen sa direktivama 68, 36, 101, međutim, kada pogledamo to vidimo da su to u stvari direktive koje dopunjuju one stare direktive koje su donete pre Predloga zakona, čak iz 1977. i 1982. godine, ako se ne varam, tako da se radi o jednoj, u pravnom smislu, čudnoj situaciji, najblaže rečeno.
S druge strane, ako se već usaglašava ovaj predlog zakona i ako se on donosi upravo zbog Aki komunitera, kako je moguće da se u ovoj tabeli priznaje da neke odredbe, i to ne bilo koje nego veoma važne, o nadzornom odboru, o elektronskom regulisanju, nisu usaglašene sa tim novim direktivama Evropske unije? Dakle, ovo u potpunosti ruši opravdanje da je zakon donet radi usaglašavanja sa EU. Takođe, jasno je da se neke odredbe koje se odnose na članice EU ne mogu primeniti.
Ali, s pravne tačke gledišta postavlja se jedno, rekao bih najvažnije, pitanje u vezi s ovim zakonom, a to je: zašto se predstavlja da su direktive obavezne za pravni sistem Republike Srbije kada to nije tačno? Vi znate šta po ustavu EU (koji nije usvojen ali devedeset i nešto posto je preneto u Lisabonski ugovor) znači direktiva – okvirni zakon u oblasti gde evropsko zakonodavstvo nije dominantno u odnosu na nacionalna zakonodavstva.
Dakle, to je jedna vrsta... Ne kažem da vi to radite, ali to je jedna vrsta obmane javnosti, jer direktiva nije obavezna ni za članice EU a kamoli za zemlju koja pokušava po svaku cenu, po cenu uništavanja socijalnog mira, uništavanja svojih preduzeća, da uđe u EU i da tamo bude drugorazredni član kao što su Bugarska, Rumunija, Mađarska i sve druge zemlje. Uostalom, dovoljno vam pokazuje stav mađarskog premijera, koji, iako ta zemlja predsedava EU, radi sve suprotno od onoga što mu govori Evropska centralna banka, Evropska komisija i tzv. zapadni investitori ili investitori iz Nemačke koji su dominantni u Mađarskoj.
Tu dolazimo do ključnog dela ovog zakona. Zašto je on donet ako nije usaglašen sa EU, zašto se donosi ako direktiva nije obavezna? Imamo odgovor u obrazloženju zakona. To su očigledno bili konsultanti iz Evropske banke za obnovu i razvoj, to piše u obrazloženju, i bili su konsultanti iz Nemačke. Pitam vas, žao mi je što ministar nije tu, da li su ti konsultanti iz Nemačke bili plaćeni? Ko ih je platio? Mi ili je možda bila neka donacija? Neću da tvrdim ni jedno ni drugo, da je tačno, ali iskustvo govori uglavnom da se te donacije ili krediti koje naši građani otplaćuju i otplaćivaće u sledećim godinama koriste za angažovanje konsultanata iz zemalja Evropske unije.
Video sam u vašem timu neke ljude koji su stručnjaci, doktori pravnih nauka, koji su sedeli tu, i ne vidim razlog zašto se oni ne bi prihvatili tog posla u potpunosti. S druge strane, ne vidim razlog da se angažuju strani stručnjaci, koji očigledno nisu u potpunosti upoznati sa regulativom u ovoj oblasti.
Daću još jedan primer koji to tačno pokazuje. U zakonu postoji samo jedan član – ako se ne varam, to je član 18 – koji se bavi ustanovom probijanja pravnog lica. Vi znate da je to kod nas jedna nova vrsta pravne ustanove i pravnog postupanja, i za naše zakonodavstvo i za naše sudstvo. Na zapadu postoji duga tradicija tog regulisanja, pre svega postoji ona čuvena presuda s kraja osamnaestog veka, Solomon protiv Solomona, ali nećemo se baviti tim detaljima i nećemo ovde, kao neki drugi poslanici, čitati spremljene govore, nego ćemo biti konkretni.
Šta je ovde konkretno? Ovde je, očigledno, prepisan slovenački zakon iz te oblasti, a s druge strane je izvučena jedna formulacija koja u potpunosti prikazuje suštinu te pravne definicije, a to je prevara. Znači, šta je prevara, da budem konkretan – kada se stvori jedno akcionarsko društvo čiji su članovi isključivo delovi jedne porodice. Mogu da vam navedem hiljadu primera, mogu da vam pričam o Karićima, mogu da vam pričam o Miškovićima, ali nećemo se time baviti u ovom trenutku. Neka se bave time ove stranke koje finansira Karić itd. To je već druga tema.
S obzirom na to da zakon nije donet zbog usaglašavanja sa evropskim direktivama, s obzirom na to da je nedovoljan i da od šeststo članova zakona postoji samo jedan koji se bavi tim veoma ozbiljnim pitanjem probijanja pravnog lica, on je u potpunosti promašen. Tvrdim da ste mogli, ako ste već imali dobru nameru, da donesete zakon ili izmene zakona koje bi bile prilagođene našoj praksi.
Pogledajte, najautoritativnija knjiga u ovoj oblasti je knjiga koju je napisao dekan Pravnog fakulteta, koja se zove „Kompanijsko pravo“. On tvrdi, to je 2007. godine objavljeno, da je u ovoj oblasti naša sudska praksa nerazvijena, da je zakonodavac kolebljiv. Dakle, trebalo je da prilagodite upravo taj član 18, ili da ga proširite, da bude najmanje duplo veći, duplo više stavova, da bi se ipak, s obzirom na to da je ovde i berza minimalna i da postoje neke okolnosti o kojima je pričao kolega Stevanović, prilagodilo našem zakonodavstvu, našem sudstvu i realnosti koja postoji ovde.
Ove fraze o Evropskoj uniji, o direktivama mene podsećaju na onu frazu i onu histeriju oko usaglašavanja akciza. Kao, navodno, postoji ta direktiva koja je obavezna, međutim, nije tačno. Jedino što je obavezno, i to za zemlje članice, to su uredbe. To je potpuno različit pojam od direktiva EU.
Dakle, pozivam vas da povučete ovaj zakon ili da ga usaglasite sa srpskom situacijom, sa našom privredom i sa pravim stanjem u našem društvu. Zahvaljujem.

Devet minuta i deset sekundi. Reč ima gospodin Kenan Hajdarević. U preostalom vremenu poslaničke grupe imate pet minuta.

Hvala, gospodine potpredsedniče. Poštovana potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o privrednim društvima je ozbiljan i prihvatljiv zakon za LDP, kao i Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava. U svojoj biti ovo su moderni zakoni, zakoni koji su usklađeni sa EU standardima. Međutim, ovi zakoni su samo alat za sprovođenje ekonomske politike, odnosno, koristeći možda matematički rečnik, oni su potreban ali ne i dovoljan uslov da bi privredna društva mogla normalno da funkcionišu ovde u Srbiji. Da bi ta privredna društva normalno poslovala, neophodno je da se promeni ambijent u kome ona deluju.
Brojevi koje je objavila Evropska komisija opisujući stanje ekonomije na Balkanu pokazuju da je Srbija po svim parametrima na samom dnu ne samo Evrope, već i regiona. Naša inflacija je dvadeset puta veća nego inflacija u Crnoj Gori, deset puta veća nego inflacija u Hrvatskoj, tri puta izraženija nego inflacija u Albaniji. Stopa nezaposlenosti je dvostruko veća nego u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. Investicije u Srbiji su u prošloj godini bile na nivou investicija u Crnoj Gori, iako smo mi petnaest puta veća država nego što je Crna Gora. To što zaostajemo za regionom nije posledica zle sudbine naše države, nažalost, to je posledica političkih odluka koje su donesene ne samo u toku trajanja ove vlade nego i u poslednjih dvadeset godina.
Zbog toga smo mi iz Liberalno-demokratske partije predložili ekonomski program pod nazivom „Nova ekonomija, nova politika“, jer ako želimo bolju ekonomiju, moramo više da radimo, ako više radimo, moramo da znamo kome ćemo da prodajemo naše proizvode, a to su očigledno tržišta koja se nalaze u regionu.
Zbog toga je za nas u Liberalno-demokratskoj partiji izuzetno važna ta nova regionalna politika, a naročito za ona društvena preduzeća, one firme koje se nalaze na području Sandžaka. Jer, gde ta preduzeća mogu na najbolji način da prodaju svoje proizvode nego u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i na teritoriji Kosova? Međutim, loša politika je onemogućila normalno funkcionisanje tih preduzeća. Možda su najbolji primer za to preduzeća sa teritorije opštine Tutin. „Dalas“ iz Tutina, koji je bio odlična firma, proizvodio je robu koju je prodavao na području Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova, a lošom politikom doveden je u izuzetno lošu situaciju. Ali, obaveze koje država zahteva i od te firme i od drugih firmi sličnih „Dalasu“, kao što su „Stil“, „Jasen“, „Elan“, „Jogi“ itd., ostale su iste ili su povećane. To su oni problemi o kojima moramo da govorimo.
Ono na čemu insistira LDP jeste novi okvir u poslovanju svih privrednih društava, odnosno promenjena politika. Za razliku od svih drugih tranzicionih zemalja, koje su donele u pravom trenutku prave političke odluke koje su omogućile normalno funkcionisanje njihove privrede, mi od tih odluka bežimo. Zato je kod nas tranzicija izuzetno spora, a spora tranzicija je najgora tranzicija.
I odnos prema privatizaciji pokazuje tu iskrivljenu sliku, koju mi treba da pokažemo građanima. Kod nas se privatizacija pokazuje kao nužno zlo, kao nešto što nam je nametnuto, a ne kao potreba da stvorimo jedno moderno društvo u kome ćemo konačno živeti onim životom kojim žive normalni ljudi u normalnim državama. Zbog loših primera privatizacije ta privatizacija je kod većine građana prikazana, kao što sam rekao, kao nužno zlo. Moramo da kažemo da je način kako je privatizacija zamišljena najbolji način privatizacije koju je Srbija trebalo da ima, ali su uslovi u kojima je izvršena ta privatizacija bili daleko od onih uslova u kojima se privatizacija vršila u drugim tranzicionim zemljama.
Zato ne treba da nas čudi što je ogroman broj ugovora privatizovanih firmi raskinut, što kapital koji je trebalo da dođe iz inostranstva u Srbiji nije bio siguran. Ovde je dolazio samo onaj kapital koji je sumnjivog kvaliteta. Da smo mi kao država doneli političke odluke, između ostalog i odluku o pristupanju NATO paktu, onda bi pravi kapital mogao da dođe i da izvrši privatizaciju na onaj način kako je privatizacija izvršena u istočnoj Evropi. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Srđan Miković.

Dame i gospodo, poštovane kolege, pred nama su Predlog zakona o privrednim društvima i druga dva zakona, no ja bih upravo o ovom Predlogu zakona o privrednim društvima nešto govorio. Činjenica je da se posle više godina primene starog Zakona o privrednim društvima pred nama pojavio celovit predlog sa 600 članova, gde se na ozbiljan način reguliše ova materija, na bolji način nego što je to bilo regulisano u prethodnom Zakonu o privrednim društvima jer smo na osnovu pet godina primene sadašnjeg Zakona o privrednim društvima svi videli i šta valja i šta ne valja. Upravo je to bio razlog da se obavi široka javna rasprava tokom koje su anketirani, pitani, saslušani svi oni koji imaju dovoljno saznanja da ukažu na propuste i koji su u prilici da ukažu na dobra moguća rešenja kako to treba uraditi u novom zakonu o privrednim društvima.
Drage kolege i koleginice, bili ste u prilici da pročitate na 242. strani ovog predloga zakona da je samo tokom oktobra i novembra 2010. godine obavljen čitav niz sastanaka i prezentacija ovog zakona, i to sa predstavnicima ministarstava i drugih institucija, sudova, advokatima, predstavnicima banaka, privrednicima i medijima. Zatim, obavljena je prezentacija pred revizorima, kao i predstavnicima privrednika, kako u Privrednoj komori Srbije, tako i u Privrednoj komori Novog Sada; predstavnicima banaka u Udruženju banaka; predstavnicima sudstva u Privrednom apelacionom sudu; znači, uglavnom na mestima gde je moglo da se obezbedi što šire učešće svih subjekata koji su mogli da sugerišu dobra rešenja, da ukažu na eventualne nedorečenosti u starom zakonu. Osim toga, obavljene su konsultacije i sprovedena je saradnja sa Savetom stranih investitora, održana prezentacija za investitore u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Zatim, konsultovane su Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj.
Upravo na osnovu tako obimne javne rasprave došli smo u situaciju da danas raspravljamo u načelu, a nadam se za koji dan i u pojedinostima, o ovom predlogu zakona, čijim ćemo usvajanjem stići do toga da se ostvare ciljevi, i to: usklađivanje sa novim evropskim zakonodavstvom; usklađivanje propisa sa Nacrtom zakona o tržištu kapitala; rešavanje brojnih problema koji su bili uočeni u primeni važećeg zakona; detaljnije i jasnije će se urediti pojedini instituti. Mnoge naše kolege poslanici i poslanice su govorile o tome da će se doslednije razlikovati društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Usvajanjem zakona doslednije će se pojačati odgovornost direktora, ali i članova - akcionara. Omogućava se uređenje jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja; detaljnije je uređena zaštita poverilaca; omogućiće se elektronski način komunikacije; zatim, jedinstveni pravni okvir za preduzetnike i posebno regulisanje i doslednije razlikovanje ogranaka domaćih i ogranaka stranih privrednih društava.
Nije bilo lako sačiniti ovakav predlog zakona. Sve ovo ne samo regulisati, nego i pobrojati nije malo, a pogotovo na dobar i adekvatan način ovako urediti predlog zakona.
Činjenica je da smo mi kao društvo u tranziciji; ono što je specifično, to je da je u dosadašnjem periodu više bilo problema na relaciji većinski vlasnik – manjinski vlasnik, nego na relaciji između samih vlasnika i menadžmenta koji upravlja određenim pravnim licem. Mislim da ovaj predlog zakona taj deo na adekvatan način reguliše.
Nadam se da ćemo biti u prilici da u narednim danima, kada budemo razmatrali svih ovih šeststo odredaba, šeststo članova ovog predloga zakona, detaljno razmotrimo sve podnete amandmane i mogućnosti da se ovaj dobar predlog zakona eventualno još unapredi.
U svakom slučaju, smatram da se usvajanjem Predloga zakona čini veliki pomak, stvaraju uslovi za bolje poslovanje privrede, koja treba da bude glavni pokretač našeg razvoja u periodu koji je pred nama. Pozivam vas da u danu za glasanje podržimo ovaj zakon.

Hvala. Reč ima gospodin Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama jeste jedan bitan i sistemski zakon, međutim, za Srpsku radikalnu stranku je ovaj zakon ovog trenutka nepotreban u ovoj formi, jer smo imali zakon, donet pre pet godina, koji je aktuelan, savremen i u osnovi nije stvarao probleme privredi.
Koji su suštinski problemi privrede? Privredni ambijent, koji podrazumeva pitanje likvidnosti, pitanje zaduženosti, pitanje sivog tržišta, pitanje privređivanja, konkurentnosti, produktivnosti, funkcionalnosti naše privrede i svih problema koji su u oblasti privrede. Umesto da danas na ovoj sednici razgovaramo o merama za poboljšanje privrednog ambijenta, stvaranje preduslova za prevazilaženje određenih problema koje ima privreda, mi razgovaramo o jednom formalnom zakonu. On jeste sistemski i jeste važan, ali u osnovi, kada presaberemo ovih 600 članova, onda vidimo da bar 300 članova ovoga zakona ne pripada materiji zakona, pripada osnivačkima aktima, statutima itd. Nepotrebno je u zakonsku regulativu ubacivati ono što ne pripada zakonu.
Pored toga, osnovni problem naše privrede jeste to što se naša država maćehinski odnosi prema privredi, upravo onako kao što se država u periodu komunizma i socijalizma odnosila prema GG preduzećima i zanatskim radnjama, jer je to bilo privatno, jer je to bilo strano, jer je to bilo tkivo koje ne pripada. Tako se isto država odnosi prema privrednim preduzećima i privrednim društvima u aktuelnom trenutku. Kao dokaz da je tako sada ću vam dostaviti više podataka koji su nedvosmisleni.
Da krenemo od zaduženosti privrede. Aktuelno je preko dvadeset milijardi evra, do kraja godine će verovatno biti 23 - 24 milijarde evra, što je ogromna zaduženost. Od toga je 75% bankarski kapital, sredstva koja potražuju banke, dvadesetak posto je dug prema državi, a ostalo su ostali poverioci. Kako je to bilo 2001. godine? Nešto preko osam milijardi nemačkih maraka, otprilike četiri milijarde evra. Znači, pet puta je zaduženost privrede povećana. Da li to nekoga zabrinjava? Koji su razlozi? Šta je to uslovilo ovakvu zaduženost privrede i kojim metodama, kojim polugama će privreda prevazići ovakvu zaduženost? Da li mi imamo mere? Da li se može ova privreda iščupati?
Ako ovaj podatak uporedimo sa imovinom preduzeća, tek onda vidimo katastrofalno stanje, da mi privredu i nemamo. Vrednost ukupne imovine preduzeća je nešto preko petnaest milijardi evra, a zaduženost preko dvadeset. Znači, mi nemamo privredu, nije to više naša privreda, to je privreda onoga ko je stavio hipoteku, ko je stavio zalogu, ko potražuje, na temelju zakonskih propisa, određena sredstva. Ko je to? To su banke. Znači, naša privreda više nije privreda Srbije, to je privreda bankarskog sistema i pomalo države, jer privreda duguje ozbiljna sredstva državi, posebno fondovima, Fondu PIO preko dvesta milijardi dinara. Otprilike je to onoliko koliko država za godinu dana izdvoji. Za ovu godinu je to oko 230.000.000.000 dinara, a ukupna dugovanja prema PIO fondu su, sa kamatama, dvesta milijardi dinara.
Kada ove podatke uporedimo sa podacima iz 2001. i 1995. godine vidimo koliko je ta finansijska nedisciplina prisutna u našoj privredi. Sada ću vam izneti podatke o finansijskoj nedisciplini privrede i problemima društva zato što ne može naterati privredu da izvršava svoje obaveze koje privreda mora izvršiti, između ostalog i prema državi. Samo 18% privrednih društava uredno izmiruje obaveze kada se radi o platama radnika, 20% – plate se isplaćuju posle petnaest dana, 18% – posle mesec dana, a 44% – preko trideset dana. Vidite koja su to kašnjenja. Tu je još veći problem kod isplate poreza i doprinosa: 26% privrede isplaćuje redovno poreze i doprinose, 15% – do petnaest dana, 11% – do trideset dana, 48% – duže od trideset dana.
Kad uporedimo ove podatke sa podacima iz osamdesetih godina, kada je svega nekoliko procenata preduzeća neuredno izmirivalo obaveze, tek tada vidimo stvarne podatke o tome kolika je finansijska nedisciplina u privredi. Kada znamo da država ne izmiruje obaveze prema privredi, da je privreda osuđena da uzima kredite kod banaka, i to koje kredite, najviše kredite u Evropi, nema pomoći države, ni tamo gde država treba uredno da izmiruje obaveze, ne izmiruje, onda vidite u kom stanju se nalazi domaća privreda.
Tragično je to što je lokalna samouprava preuzela sada primat u određenim zaduživanjima privrede, kroz određene takse, naknade i druga davanja, tako da je u 2010. godini, prema podacima Privredne komore, sedamnaest novih nameta nametnuto privredi. To je ukupno 65 nameta, odnosno poreza, doprinosa, taksi, naknada i drugih davanja nametnutih kao obaveze onemoćaloj privredi, ugroženoj od nelojalne konkurencije sa strane, zaduženoj, sa ogromnim problemima koje ima.
Zbog vremena ću preći na drugi zakon koji je vrlo značajan sa aspekta sanacije određenog stanja privrede i privrednih društava. Međutim, ovako koncipiran zakon, koji nosi naziv zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, neće sigurno doneti nikakve rezultate, sem što će zadovoljiti banke. On je napisan zbog toga što je bankarski lobi prisilio određena ministarstva, NBS, pa i Vladu da izađe sa ovakvim zakonom. To je rečeno na strani 17, gde se pod tačkom 3) kaže ovako: „Restrukturiranje ima za cilj da omogući bankarskom sektoru u Republici Srbiji još jedan blagovremen i fleksibilan način da, u međusobnom dogovoru i u dogovoru sa privrednim društvom u finansijskim teškoćama, oslobode postojeća ili obezbede nova finansijska sredstva kako bi korporativni dužnik povratio likvidnost neophodnu za nastavak poslovanja“.
Nije suština u tome da se pomogne dužniku nego da se stavi hipoteka, da se obezbedi prioritet u naplati sredstava i da, kroz određena likvidna sredstva koja će dobiti dužnik, naplati prevashodno banka, ne država. Ovo je štetočinski zakon, sa aspekta države. Valjda država treba prvo da zaštiti sebe. Banka se štiti desetinama raznih dokumenata, raznim vrstama obezbeđenja, ona je zaštićena. Oni traže još jednu garanciju od strane države, da poremetite hrpu zakona, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o hipoteci itd.; rušite te zakonske propise, omogućavate bankama da naplate ono što će inače dobiti. Gde je tu država?
Rekao sam da PIO fond potražuje preko dvesta milijardi dinara od privrede. Kada će to dobiti PIO fond? Nikada. Šta znači dvesta milijardi ovog trenutka? To je polovina prihoda PIO fonda za godinu dana. Šta to vas interesuje? Vi gurate ovo samo zato što lobistički krugovi u bankama zahtevaju da kroz zakonske propise dobiju određene privilegije, a imaju ih u izobilju.
Još je tragičnija odredba člana 11. koja kaže: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca“. Gledajte dokle vi idete. Prvo, zašto dve, zašto ne jedna, zašto ne bi i sedam banaka, zašto ne bi sedam poverilaca, zašto ne bi poverioci sami učestvovali u finansijskom restrukturiranju? Prodao sam određenu mašinu, opremu kupcu i kupac nije izmirio; zašto ja kao poverilac ne bih u toj situaciji izvršio finansijsko restrukturiranje tog duga? Vi to onemogućavate, dajete prednost bankama, isključujete sve ostalo.
Šta vam znači „dve domaće ili strane banke“? Otkud strana banka može direktno da učestvuje u restrukturiranju ovde bez predstavništva? Ako je otvorila ovde predstavništvo, onda je domaća banka.
Ovo je, po meni, jedan štetočinski zakon, jer daje prednost bankama, koje su zaštićene ovde, pod posebnim patronatom države, a zna se zašto. Ovaj zakon će omogućiti samo urednu naplatu potraživanja bankama, koje će ogoliti i ovako uništenu privredu, a država će ostati bez sredstava, kao što je ostala i u ovih desetak godina. Hvala.

Gospodine Buha, iskoristili ste dvanaest minuta i petnaest sekundi.
Uz izvinjenje Poslaničkoj grupi DSS, reč ima gospodin Jovan Palalić.