Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika sagledavaju kao jedno prelazno rešenje, ali takođe i kao jedno demokratsko sazrevanje upravo u odnosu na odredbu člana 102. Ustava, koju su neke od mojih uvaženih kolega pominjale prethodno.
Smatramo da jedan ovakav predlog zakona jeste baziran na onome što jeste intencija svakog ustava i svakog zakona, a to je da normira političku praksu, društvenu praksu, sve one procese koji se u jednom društvu dešavaju.
Kažem da ovo sagledavamo kao prelazno rešenje, iz prostog razloga što još uvek nije dovoljno sazrela situacija da u predizbornoj ili izbornoj godini menjamo čitavo izborno zakonodavstvo. Neko će reći da smo sa tim malo zadocnili, neko će reći da ima vremena, ali, u svakom slučaju, postoji jedan džentlmenski dogovor, još od uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji, da se u izbornoj godini ne čine bilo kakve promene u izbornom zakonodavstvu.
S druge strane, politička praksa nas je demantovala da je član 102. Ustava Republike Srbije preko potreban u primeni. Već dve i po godine se taj institut, kolokvijalno nazvan „blanko ostavke“, u nekom pravnom okviru ne koristi, što je dovoljan dokaz da smo preživeli jedno demokratsko sazrevanje. Kao što je dovoljan dokaz to što smo u Ustav iz 2006. godine kao najviši pravni akt uneli tu odredbu zato što smo želeli da time sačuvamo demokratske institucije, da sprečimo da parlament postane politička pijaca gde bi neki tajkuni ili neke interesne grupe mogle da falsifikuju izbornu volju građana Srbije.
Takođe je važno da poštujemo ono što Ustav kaže, a to je da su nosioci suverenosti ili suvereniteta naše zemlje građani Srbije. Zato je važno da oni koji će kritikovati ovaj predlog, koji može biti plod kritika i mislim da ima nekih nedorečenosti na koje ćemo i mi ukazati i zato kažem da se radi o prelaznom rešenju... Ali, moramo voditi računa i o odluci Ustavnog suda Republike Srbije koji tretira ovo pitanje, pre svega pitanje redosleda na listama političkih organizacija, koalicija ili grupa građana, i na taj način nam i imperativno daje obavezu da to ispravimo ovim izmenama i dopunama Zakona.
Ustavni sud je ovo pitanje razmatrao i na osnovu Zakona o lokalnim izborima 2008. godine. Takođe, tretirao je ovo pitanje i u odnosu na Zakon o izboru narodnih poslanika.
Ono što u političkoj praksi, ako ne gledamo normu i pravnu formu, jeste otežavajuća okolnost, to je da pre svega kod predizbornih koalicija može doći do određenih problema u tehničkom smislu, mehanizmima kako izvršiti dodelu i preraspodelu mandata. To se tiče onog formalnog dela, ali ta preraspodela, da ne budemo neiskreni jedni prema drugima i prema građanima, praktično će biti završena činom predaje te liste kada izađemo na izbore. Ono što smo ranije radili nakon izbora sada ćemo raditi pre izbora, što je mnogo transparentnije, poštenije, čestitije i časnije prema onima koje kandidujemo, ali i prema građanima Srbije kojima time jasno šaljemo poruku.
Neke stranke će reći da će možda oni koji se nalaze niže na listama koje su predložene za ulazak u Narodnu skupštinu Republike Srbije biti demotivisani. Što se tiče Socijalističke partije Srbije, mogu da kažem da ozbiljne stranke sa time ne mogu imati problem, jer na listi od 250 kvalitetnih, referentnih ljudi možete prosto podastrti pred građane Srbije kadrovsku bazu. Da ovaj parlament broji hiljadu narodnih poslanika, Socijalistička partija Srbije ne bi imala problem da i hiljadu kvalitetnih ljudi ponudi i da u tom smislu pošalje jasnu poruku i javnosti i građanima Srbije za koga se opredeljuje. U tom delu moramo da sagledamo ne samo ovu imperativnu normu i odluku Ustavnog suda, već i sa čim koja od političkih partija raspolaže.
Kada govorimo o pravilima izborne utakmice, pravila izborne utakmice su nešto što treba da bude definisano, normirano, dogovoreno, treba da imamo barem najmanji zajednički imenitelj u vezi s tim, ali ono o čemu ne možemo da razgovaramo a da o tome ne povedemo računa, jeste ta, u više navrata pomenuta, odluka Ustavnog suda i član 84. Zakona o izbornu narodnih poslanika.
Ono što bi bilo mnogo bolje za građane Srbije, to je da je Vlada Republike Srbije predložila onaj zakon, u izmenjenom obliku, o lokalnim izborima, što bi umnogome olakšalo da ovaj problem koji tretira sada i republičke izbore rešimo na jedan zadovoljavajući način.
Što se tiče jednog novog kvalitativnog pomaka, moram reći da je veoma važno, mislim da većina političkih partija u parlamentu to podržava, to što će se predstavnice manje zastupljenog pola, odnosno dame, prema ovim izmenama i dopunama Zakona, naći definitivno u određenom procentu u klupama ovog parlamenta, ovog doma. Nadam se da ta odredba da mora biti najmanje 25% neće značiti da će ih biti 25%, nego mnogo više. Mislim da protiv toga ne može niko da bude, osim onih koji ne poznaju ustavnu odredbu koja govori o ravnopravnosti polova u našoj državi.
Ono što jesu određene rezerve, i sam predlagač ovog zakona... Napomenuću da Poslanička grupa SPS - JS nije jedan od predlagača ovog predloga zakona, ali ono što je važno jeste da je i sam predlagač izneo spremnost da sve one sugestije koje su u skladu sa odlukama Ustavnog suda i sa mišljenjem Evropske komisije, ali pre svega Venecijanske komisije, mogu da budu uzete u obzir i da postanu sastavni deo ovog zakona. U odnosu na te predloge i na predlog poslanika Socijalističke partije Srbije, ali i nekih drugih partija, i PUPS-a i Jedinstvene Srbije, ali i ostalih poslaničkih grupa, ukoliko budu prihvaćeni, a budu u skladu sa onim što jeste intencija i mišljenje Venecijanske komisije, ali i komplementarni odlukama Ustavnog suda, smatram da će se na taj način ovim izmenama i dopunama Zakona normirati ne politička potreba, nego politička realnost koja će nas sačekati na sledećem izborima, u sledećem izbornom ciklusu.
Ni na koji način ne možemo oceniti da je ovo jedan zaokružen, sistemski zakonski pristup; ovo je samo inicijativa ili inicijalna kapisla za jasno, sistemsko formulisanje izbornog zakonodavstva, koje će, uveren sam i nadam se, nadamo se svi u SPS-u, uslediti nakon sledećeg izbornog ciklusa, odnosno sledećih republičkih izbora. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Pošto su se zapravo svi predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa javili, ići ćemo od najmanje ka najvećoj poslaničkoj grupi. Predstavnik PUPS-a gospodin Đuro Perić ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika po hitnom postupku proizilazi, po mom mišljenju, prevashodno iz preporuke Evropske komisije radi ubrzanja sticanja statusa kandidata Republike Srbije za članstvo u EU, jer je utvrđeno da Zakon o izboru narodnih poslanika treba izmeniti do juna 2011. godine.
Pored toga, ovim zakonom usklađuju se odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika donete 2000. i 2004. godine sa Ustavom Republike Srbije, kao i sa zakonima koji uređuju pojedina pitanja od značaja za izbor narodnih poslanika (Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o jedinstvenom biračkom spisku, Zakonom o političkim strankama, Zakonom o upravnim sudovima).
Ovim izmenama i dopunama predloženog zakona naš politički i pravni sistem se potpunije usklađuje sa evropskim principima i vrednostima i potvrđuje načelo da su građani nosioci suverenosti, pa im se obezbeđuje ustavno pravo da na izborima odlučuju o tome koji će ih kandidati predstavljati, čime se otklanjaju elementi posrednosti u izborima.
Prestanak mandata narodnog poslanika pre isteka vremena na koje je izabran predstavlja stvarnu i slobodno izraženu volju narodnog poslanika i lični čin neposredno izabranog predstavnika građana i na taj način se dosledno primenjuje ustavni princip da niko ne može prisvojiti suverenost od građana.
Članom 14. Predloga zakona vrše se dopune člana 88. postojećeg zakona, na taj način što se posle stava 1. dodaje novi stav 2. prema kome poslanik podnosi ostavku Narodnoj skupštini Republike Srbije, overenu u skladu sa zakonom (to je novina), u roku od tri dana od dana overe. Umesto dosadašnjeg stava 3, po kome se tek na prvoj narednoj sednici Skupštine konstatovao dan prestanka mandata, dopunom se precizira da dan prestanka mandata Narodna skupština konstatuje odmah posle prijema obaveštenja o razlozima za prestanak mandata poslanika na sednici koja je u toku, odnosno na prvoj narednoj sednici, kako je ranije bilo. Na ovaj način se faktički završava period blanko ostavki narodnih poslanika.
Svakako da je značajna promena u zakonu i to što se članom 15. menjaju odredbe člana 92. zakona tako da se dosledno primeni princip dodele poslaničkog mandata prema redosledu kandidata na izbornoj listi. Brisan je stav 2. člana 92. prema kojem je mandat pripadao političkoj stranci sa čije izborne liste je bio izabran poslanik kome je prestao mandat. Umesto takvog rešenja, predloženo je da kada poslaniku prestane mandat pre isteka vremena na koje je izabran mandat se dodeljuje prvom sledećem kandidatu sa izborne liste kome nije bio dodeljen mandat.
Jedino odstupanje od redosleda na izbornoj listi je posledica obaveze da manje zastupljeni pol na izbornoj listi bude u određenom procentu predstavljen u Narodnoj skupštini tako što se upražnjeno mesto narodnog poslanika manje zastupljenog pola na izbornoj listi popunjava kandidatom istog pola sa iste izborne liste.
Inače, članom 8. Predloga zakona precizira se rešenje člana 40a Zakona tako da među svaka četiri kandidata na izbornoj listi može da bude i više od jednog kandidata pripadnika manje zastupljenog pola na listi, pri čemu se strogo vodi računa da na izbornoj listi mora biti najmanje 30% pripadnika tog pola.
U vezi sa ovako predloženim promenama u članu 92. Zakona koje su formulisane u članu 15. Predloga zakona, Poslanička grupa PUPS je predložila amandman na ovaj član kojim bi se utvrdilo da se na listama stranačkih koalicija primeni princip, analogno ovome za manje zastupljeni pol, da se u slučaju kada narodnom poslaniku jedne od članica koalicije prestane poslanički mandat upražnjeno mesto narodnog poslanika popunjava sledećim kandidatom sa liste iste članice stranačke koalicije čijem je narodnom poslaniku prestao mandat. Mislimo da je to sasvim logično, jer bi se u suprotnom u takvim slučajevima potpuno promenili odnosi u stranačkoj koaliciji u pogledu mogućeg broja narodnih poslanika pojedinih članica. Čini se da su se prilikom javnog slušanja o Predlogu zakona oko ovakvog pristupa usaglasile u velikom broju poslaničke grupe i pozicije i opozicije. Inače, o ovom našem amandmanu biće više reči u toku pojedinačne rasprave.
Između ostalog, važno je istaći da se Predlogom zakona utvrđuje da izbore za narodne poslanike umesto, kao do sada, predsednika Narodne skupštine, ubuduće raspisuje predsednik Republike.
Isto tako, novina je da od dana raspisivanja do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 45 ni više od 60 dana, a do sada je bilo 90 dana.
Jedno od bitnih pitanja je i brisanje u celini dosadašnjeg člana 84. i formulisanje novog člana, po kome će RIK najkasnije u roku od deset dana od dana objavljivanja ukupnih rezultata izbora sve dobijene mandate sa izborne liste dodeliti kandidatima po redosledu na izbornoj listi, počev od prvog kandidata sa liste.
Ovakvo rešenje je u skladu sa stavom Ustavnog suda da redosled kandidata na listi obavezuje podnosioca izborne liste pri raspodeli dobijenih poslaničkih mandata da se mandati dodeljuju kandidatima po redosledu po kojem su njihova imena navedena na izbornoj listi. Predloženo rešenje je takođe u skladu sa zajedničkim mišljenjem Venecijanske komisije Saveta Evrope i Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava, kojim je inače kritikovan postojeći član 84. jer omogućava političkim strankama da nakon izbora proizvoljno izaberu koji će kandidati sa izbornih lista postati narodni poslanici, čime se ograničava transparentnost sistema i političkim strankama daje mnogo snažnija pozicija u odnosu na kandidate sa izborne liste.
Poslanička grupa PUPS se nada da ćete prihvatiti njen amandman na član 15, u vezi sa članom 92. Zakona, pa će u tom slučaju u danu za glasanje podržati Predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Balint Pastor ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, SVM se zalaže za to da građani imaju pravo izbora, a ne samo pravo glasanja. S druge strane, zalažemo se za slobodan mandat narodnih poslanika, odnosno predstavnika građana Republike Srbije.
Što se tiče slobodnog mandata, znamo da mandat može da bude u teoriji slobodan ili imperativan. Kod imperativnog mandata veza između birača i predstavnika je pravne prirode i u tom slučaju ta veza ne prestaje činom izbora. Kod imperativnog mandata birači imaju mogućnost davanja obaveznih uputstava. Predstavnici imaju dužnost podnošenja izveštaja, a postoji mogućnost opoziva. Ova vrsta mandata je bila karakteristična za Evropu do 18. veka, bila je karakteristična za staleške skupštine. Danas u određenim državama Evrope postoji ustavno rešenje koje eksplicitno zabranjuje svaki imperativni mandat. Takav ustav ima, na primer, Republika Francuska.
Kod slobodnog mandata odnos između birača i predstavnika nije pravne nego je političke prirode. Ova vrsta mandata je karakteristična za bezmalo sve države Evrope, ali, kao što sam malopre rekao, kada pravimo klasifikaciju na slobodne i imperativne mandate, onda uzimamo u obzir karakter veze između birača i predstavnika. U Srbiji danas u praksi, nažalost, postoji stranački imperativni mandat. Ta veza nije političke nego je pravne prirode, ali ne postoji između birača i predstavnika birača tj. narodnog poslanika, već između poslanika i stranke sa čije liste je kandidat ušao u Narodnu skupštinu i stekao mandat.
Što se tiče slobodnog mandata, on počiva na teoriji o nacionalnom suverenitetu iz 18. veka. Suština ove teorije jeste da poslanik nije samo predstavnik svojih birača već je predstavnik svih građana, tj. celokupne nacije.
Nažalost, danas možemo konstatovati da je Srbija praksom tzv. blanko ostavki otišla nekoliko koraka unazad i u odnosu na rešenja iz svoje ustavne istorije. Prema Namesničkom ustavu Srbije iz 1869. godine, narodni poslanici nisu bili predstavnici samo onih koji su ih izabrali, već celog naroda. To, nažalost, prema današnjem stanju stvari ne možemo reći, jer postoji stranački imperativni mandat.
Naravno, mi u Savezu vojvođanskih Mađara priznajemo i poštujemo ulogu stranaka u ustavnom poretku Republike Srbije, ali to ne znači da mandat treba da pripada stranci. Štaviše, mandat ne može da pripada stranci, mandat pripada mandataru, tj. narodu.
Kao što znamo, u članu 102. stav 2. Ustava Republike Srbije piše da je narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika, ali je pitanje da li narodni poslanik stvarno ima mogućnost, da li ima pravo da raspolaže svojim mandatom? Mi mislimo da nema pravo na takav način da raspolaže mandatom, zbog toga što je slobodni mandat poslanika javna funkcija, a nije subjektivno pravo kojim narodni poslanik, ugovorom ili na neki drugi način, može slobodno raspolagati.
Ovde se poslednjih nedelja mnogi pozivaju na mišljenje Venecijanske komisije, na mišljenje Evropske komisije i to je, naravno, u potpunosti legitimno. Ne mislim da postoji bilo šta sporno u tome što je Narodna skupština tražila mišljenje Venecijanske komisije i Evropske komisije, zbog toga što to čine i punopravne članice EU, a kamoli države koje tek treba da postanu, odnosno koje će, nadamo se, tek u bliskoj budućnosti postati kandidat za punopravno članstvo u EU, ali smatramo da su od mnogo većeg značaja odluke Ustavnog suda Republike Srbije. Time ću preći na ovu drugu temu, vezano za ono što sam rekao – da, po nama, građani treba da imaju pravo izbora, a ne samo pravo glasanja.
Ustavni sud Srbije je u tri navrata raspravljao o ovim pitanjima o kojima mi danas raspravljamo u Narodnoj skupštini; mislim na redosled na listi, odnosno na raspodelu mandata narodnih poslanika. Prva odluka Ustavnog suda Srbije datira još iz 2003. godine, druga iz 2010. godine. Doduše, to je bila odluka Ustavnog suda u vezi sa Zakonom o lokalnim izborima, ali iz obrazloženja te odluke Ustavnog suda na nedvosmislen način možemo doneti zaključak šta je bila namera Ustavnog suda u odnosu na mandat, bilo da se radi o odborničkom ili poslaničkom mandatu.
Treća odluka Ustavnog suda Republike Srbije, vezano za Zakon o izboru narodnih poslanika, doneta je 14. aprila 2011. godine. Ova odluka je značajna pre svega zbog toga što se danas stvara privid da će tek sada Narodna skupština na drugačiji način urediti pitanje raspolaganja, odnosno pitanje redosleda na listi, odnosno na koji način se raspoređuju mandati. To jednostavno nije slučaj, zbog toga što je 14. aprila Ustavni sud u svojoj odluci ocenio da član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. To znači, kolokvijalno rečeno, da je ovaj član zakona ukinut 14. aprila ove godine. Znači, neće sada Narodna skupština odrediti, odnosno uvesti rešenje prema kojem će podnosioci liste morati da poštuju redosled kandidata sa liste, nego je to već danas tako, odlukom Ustavnog suda Republike Srbije.
Zbog čega kažem da se mi zalažemo za pravo izbora građana, a ne samo za pravo glasa, odnosno za pravo glasanja? Citiraću dve-tri rečenice iz odluke Ustavnog suda Srbije od 14. aprila 2011. godine. U obrazloženju stoji: „Time što nije u obavezi da poštuje redosled kandidata na izbornoj listi politička stranka suštinski vrši izbor narodnih poslanika, gospodareći poslaničkim mandatima koji su pripali toj listi. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, ne samo da se ruši sam princip neposrednih izbora, već se obesmišljava ideja reprezentacije naroda, odnosno građana. Polazeći od navedenih razloga, čvrsto zastupajući stav da se pojedinačni poslanički mandati, bez bilo kakvih izuzetaka, dobijaju samo po redosledu naznačenom na izbornoj listi, Ustavni sud je utvrdio da odredbe člana 84. Zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom.“
Mi u danu za glasanje nećemo doneti rešenje da se redosled mora poštovati, nego ćemo doneti rešenje, odnosno formulisaćemo odredbu po kojoj će RIK dodeliti mandate vodeći računa isključivo o redosledu na izbornoj listi, u roku od deset dana od okončanja izbora. Smatramo da je to rešenje ispravno. Još jednom kažem, građanima treba omogućiti pravo izbora.
Još malo bih se vratio na pitanje tzv. blanko ostavki. Malopre sam citirao član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, kojim je na neki način uveden institut blanko ostavki. Naravno, mi u pravnom sistemu Republike Srbije nećemo naići na termin blanko ostavki, ali je predviđena mogućnost da poslanici pod određenim uslovima raspolažu svojim mandatom. Malopre sam rekao da, po nama, poslanik ne može da raspolaže mandatom jer mandat nije ugovor. Mandat ne pripada poslaniku, nego narodu.
S druge strane, kada sam spomenuo član 102. Ustava želim da spomenem još neke članove, a to su: član 2. koji govori o tome da suverenost potiče od građana koji je vrše preko svojih slobodno izabranih predstavnika; član 3. govori o tome da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima; član 5. definiše da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi; član 52. govori o tome da su izbori slobodni i neposredni.
Kada pogledamo ove četiri odredbe Ustava, s jedne strane, a s druge strane član 102. Ustava Republike Srbije, možemo zaključiti da postoji kolizija, na neki način, između ovih ustavnih odredaba. Nesporno je, bar po nama, da su ustavne odredbe koje govore o suverenosti, o vladavini prava, o političkim strankama i o tome da su izbori slobodni i neposredni šireg domašaja i opštijeg značenja od odredbe člana 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Ove ustavne odredbe o suverenosti, izborima, vladavini prava čine temelje naše ustavne konstrukcije. Zbog toga mislimo da je članom 102. promenjen karakter mandata, jer iz njega proizilazi da poslanik predstavlja stranku, a to ne proizilazi iz ovih ostalih temeljnih i suštinskih ustavnih odredaba, koje su šireg domašaja.
Kada sam malopre govorio o slobodnom mandatu pomenuo sam Namesnički ustav Srbije iz 1869. godine i rekao sam da je ova praksa koja postoji u Srbiji korak unazad u odnosu na to rešenje od pre 140 godina.
Mogao bih da navedem jedan sličan primer i u vezi s poštovanjem redosleda sa liste, odnosno poštovanjem principa slobodnih i neposrednih izbora. Prema Ustavu Kraljevine Srbije iz 1888. godine (tada je na vlasti bio kralj Milan, ako se ne varam), bilo je predviđeno da se pojedinačni mandati dodeljuju po redosledu na izbornoj listi. To je bilo demokratsko dostignuće pre 130 godina. Nažalost, Srbija će to rešenje ponovo uvesti tek sada, odnosno, kao što sam malopre rekao, to je uvedeno pre nekoliko nedelja kada je Ustavni sud ukinuo član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika.
Iz svih tih razloga mi ćemo u danu za glasanje podržati predložena rešenja. Raduje nas što će građani Srbije, posle svih ovih godina, imati ponovo pravo izbora, a ne samo pravo glasa i što će mandat biti slobodan.
Naravno, podržavamo i rešenje prema kojem među svaka četiri kandidata najmanje jedan kandidat treba da bude pripadnik manje zastupljenog pola. Hvala.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za nas iz Liberalno-demokratske partije ova rasprava ima smisla samo zbog toga što ljudi koji nas sada slušaju mogu i na ovom primeru videti koliko smo zapravo mi u pravu i koliku štetu plaća ova zemlja zbog toga što većina drugih aktera političkog života zemlje tako nešto odbija da prihvati.
Ovo nije tema za našu stranku, gospođo Kolundžija, ali je ovo bila tema i za nas i za sve one druge koji su podržali ustavnu reformu u zemlji 2006. godine, zbog toga što je tada bilo jasno dokle ćemo stići tražeći format za ovo društvo koji će očuvati u njemu sve ono što je loše, zbog čega je i samo društvo bilo uništeno.
Umesto da 2006. godine kroz dijalog sa građanima, kroz svaku vrstu rasprave dođemo do odgovora kakav politički sistem želimo, do mehanizma kojim ćemo štititi građanske slobode i ljudska prava, do životne perspektive koja treba, s jedne strane, da zadovolji potrebu ovog društva da očuva svoj odnos prema Kosovu i, s druge strane, da očuva mogućnost da se ono razvija na razvojnim osnovama, mi smo odlučili da sami sebe krademo, varamo, podmećemo. I, evo nas u 2011. godini, raspravljamo o partijama na takav način, zapravo samo podržavajući imitaciju političkog života koji treba ovu zemlju da uveri kako se zapravo mi menjamo kroz postupak evropskih integracija.
Onog trenutka kada je Ustavni sud, ili ono što je od njega bilo moguće dobiti, stavio van snage član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine, svaka stranačka rasprava o toj temi je prevaziđena. Ustavni sud je sa pet godina docnje rekao ono što je rekla naša stranka, ali i većina koja nije podržala Ustav, recimo, ne pristajući na ostavku kao oblik političke kontrole mandata poslanika, iako i vi i ja, pored toga što nam je jasno zašto su ostavke unete u Ustav, imamo obavezu da o tome otvoreno govorimo ovde.
Odluka Ustavnog suda i ova reforma zakona ne vodi nas u Brisel, vodi nas na buvlju pijacu, gospođo Kolundžija, na kojoj će se opet prodavati poslanički mandati, a vlade rušiti kao što su rušene 2003. godine, kada je naša parlamentarna većina tu većinu izgubila kupovinom poslanika, ili kao što je to bio slučaj 2005. godine, pa tako nešto nije dopušteno, između ostalog, ni ovakvom jednom krutom normom. Dakle, umesto u Brisel, stižemo na pijacu, tamo gde se nalaze sve lokalne samouprave od onog trenutka kada je Ustavni sud van snage stavio i ostavku kao oblik zaštite odborničkog mandata, što je takođe bilo predviđeno zakonima ove zemlje.
Zašto je to važno? Zbog toga što moramo u fokus da stavimo suštinu. Reforma političkog sistema ne može biti svedena na otklanjanje nečega što je isključivo posledica grubih unutrašnjih nesporazuma, zloupotreba, manipulacija koje su dovele do mutacije, koja je neizdrživa, političkog života u ovoj zemlji.
Na čemu počiva jedan demokratski poredak? Na parlamentu. Kakav je status našeg parlamenta? Uz sve napore da ovaj parlament izdignemo do onog nivoa na kome on mora biti u jednom ambicioznom demokratskom i modernom društvu, mi smo u tome neuspešni. Na prste ruke mogu da nabrojim kolege poslanike, bez obzira na to da li su iz vlasti ili opozicije, koji su zadovoljni zbog toga što su poslanici. To njihovo nezadovoljstvo ne proizilazi iz činjenice da oni sami nešto loše rade, nego pre svega iz utiska da su topovsko meso propalih politika koje su nas ovde u ovo kasno popodne dovele da raspravljamo sami o sebi.
Šta je prvi problem naše politike? Nemamo ljude u politici. Mi nemamo ljude u politici. Nemamo društvo u politici. Oni koje ste pomenuli tražeći neku argumentaciju za to što radite, jer je valjda grubo ovde reći da ako ova zemlja želi u Evropu mora pristati na pravila Evrope jer se neće sedamsto miliona ljudi prilagoditi potrebama nas sedam miliona... Pomenuli ste Ustavni sud i nevladine organizacije koje su kritikovale pravo stranaka da zloupotrebljavaju volju građana. Reći ću vam da je najglasnija nevladina organizacija bila ona koja je pisala zakon sa tom normom, mislim na CESID. Najglasnija. Oni su to pisali. Pa, ko vodi politiku u ovoj zemlji? Nevladine organizacije ili stranke?
Ustavni sud. Ovo je objašnjenje Ustavnog suda. Evo profesora prava u poslaničkoj grupi, on će detaljnije govoriti o održivosti argumentacije Ustavnog suda. Samo ću vam citirati jednu besmislicu, i zbog toga nisam srećan: „Sud je mišljenja da se osporeni način dobijanja pojedinačnog poslaničkog mandata nalazi u veoma napetom odnosu sa ustavnim načelom ravnopravnosti polova.“
Mi, gospođo Kolundžija, treba da kažemo istinu da smo prepušteni sami sebi i da, na svu sreću, ukoliko imamo sposobnosti da formulišemo svoje ciljeve, možemo računati na podršku onih koji su uspešni i koji se osećaju dužnim da nam u tom poslu pomognu, ali ne mogu umesto nas da ga završe, a to je Evropska unija.
Prvi problem ove reforme je to što je ona zapravo bez sadržaja. To znate vi, to znam ja. Mi smo učestvovali koliko smo mogli u radu te grupe, tražeći neki model kojim bismo mogli da zadovoljimo ono što je potreba političkog života u zemlji, a to su ljudi u politici.
Prvo, jedna od besmislica je da građani ne znaju za koga glasaju. Znate šta, možda je nekada, u vreme prote Đurića, bilo važno biti deo nekog stada, ali ne bih potcenjivao ovo društvo, građani glasaju za politike. Mi njima predlažemo Srbiju u NATO-u, a ne Ivana Andrića koji će ih za ruku odvesti u NATO; obrazovanje u fokusu rada buduće vlade, a ne profesora Ranđelovića kao nekoga ko će ih učiti. Glasaju za politike.
U prošlosti, o tome je govorio gospodin Pastor, bez medija, bez direktne komunikacije, bilo je nužno poznavati nekog lično da bi mogao da utičeš na odluke koje će taj neko u tvoje ime doneti. Ali, mi treba da gledamo u budućnost, da sada stvaramo politički sistem koji će moći da izdrži onaj pritisak kojem će zemlja biti izložena hteli mi to da priznamo ili ne, pre ili kasnije, bolje pre; pritisak suštinskih reformi koje se moraju sprovesti, od kojih možemo bežati, ali će onda biti teže, biće teže stići do cilja i, naravno, biće skuplje.
Celovita reforma političkog sistema, to je ono što nam je bilo potrebno. Hoću da vam kažem, zbog toga što mislim da je važno to reći, da ne možemo da donosimo ovakve zakone, a da pristanemo na ambijent u kojem nas milioni posmatraju. Po svojoj prirodi mi odgovaramo za svoje postupke i imamo pravo da se staramo o svojoj deci do njihovog punoletstva. Ni vi, ni ja, ni bilo ko u ovoj sali nema pravo da veruje da je dužan da živi život miliona ljudi. Ako ovo društvo želi da ima parlamentarnu demokratiju, onda mora preuzeti svoj deo odgovornosti. Ta odgovornost koju od njih očekujemo i nas obavezuje sada na vrlo jasan stav.
Ovom odlukom koju ćemo sada formalizovati, nakon odluke Ustavnog suda, mi ćemo samo skloniti jednu obavezu sa liste preostalih poslova čiji je završetak uslov za dobijanje statusa kandidata za EU. Šta ćemo izgubiti? Izgubićete, gospođo Kolundžija, mogućnost, koju smo mi uvek koristili, da se jedan „Džon Do“, jedno n.n. lice za čitavu Srbiju pojavi u parlamentu. Kada će neki Kenan Hajdarević ponovo doći u Skupštinu Srbije? Kada će doći jedna Judita Popović, koja je potpredsednik Skupštine? Kada će doći jedan Bojan Đurić sa 32 godine? Ivan Andrić?
Oni su stigli zato što su imali dobre rezultate u zemlji u kojoj kriterijum rada nikada nije bio vrednovan; mi ga trajno udaljavamo iz politike i to je činjenica. „Lezi hlebu da te jedem“, „Niko ne može da me plati tako malo koliko malo mogu da radim“, „Budi klimoglavac i podanik“, to su principi na kojima mislimo da gradimo modernu Srbiju, sposobnu da ostvari ciljeve koje generacije pre nas nisu uspele, da uhvati priključak sa vremenom kojem pripadamo. Jedina istina.
Ko je za to kriv? Da li oni koji kažu – ne može ovako kako je? Ne. Nije za to kriv Stefan File. Nije kriva Evropska komisija. Nije za to kriv ni Ustavni sud ovakav kakav je. Opet mi. Zakasnili smo, gospođo Kolundžija. Na sto krupna pitanja, krupne probleme, u kakvoj zemlji želimo da živimo. Je lʼ želimo da živimo u zemlji u kojoj je moguće voditi politiku koja urniše društvo dvadeset godina, a onda preći u drugi red parlamenta i biti oslobođen svake vrste odgovornosti za to što si radio? Takav smo sistem uspostavili. Je lʼ želimo da živimo u zemlji, jedinoj zemlji na planeti, u kojoj se postavlja pitanje odakle strankama novac? Stranke novac mogu da dobiju iz budžeta ili od onog ko novac ima, nema trećeg puta. Zašto se lažemo?
Je lʼ želimo da živimo u zemlji u kojoj smo osuđeni ili na predsednika koji će biti klovn ili na premijera koji će to biti? Dvadeset godina kroz taj predsednički i premijerski sistem imamo, praktično, jedno veliko iskustvo: ili smo imali jakog predsednika i karikaturu od svake druge institucije, ili nam je predsednik bio karikatura pa je onda premijer radio poslove i za sebe i za predsednika, pa nismo imali državu.
Ustavnu reformu pred nas, sa vizijom zemlje u kojoj do sreće treba da dođu naša deca, pošto, koliko se sećam, mi već petnaest godina te poslove radimo. Nemamo više pravo da mislimo o sebi kao o ljudima koji će biti savremenici tih ideja, nego kao o nekom ko je možda njihova preteča i time možemo da budemo vrhunski zadovoljni.
Dakle, prvi problem, i to ovo zemlja treba da zna, naravno da je besmisleno da 2011. godine kažemo – nećemo da glasamo za ovaj zakon jer smo mi rekli pre pet godina da je danas sreda, pa se ne slažemo sa vama koji to sada kažete. Glasaćemo za zakon, glasaćemo. Zbog toga što glasamo protiv svoje volje, birajući između dva zla, postajemo akteri najtromijeg, najretrogradnijeg političkog sistema u Evropi, u zemlji kojoj treba najdinamičniji razvoj.
Šta će to značiti? Prvo da odgovorim na te besmislice i da kažem da je poražavajuća istina da ste opredeljenjem za populizam i demagogiju pre svega vi iz vlasti dozvolili da se uništi parlament, da se potpuno degradiraju stranke, koje su i same veoma odgovorne za gubitak svakog kredibiliteta, pa ste tako i nas učinili delom tog koncepta, koliko god mi mislili da nam na tom nivou svakako nije mesto.
Umesto partija koje su arbitrirale posle izbora birajući svoje predstavnike u parlamentu – neke su možda grešile, ali sam uveren da smo mi uvek donosili ispravne odluke zato što smo poštovali rezultat i negovali takmičenje u stranci – mi ćemo sada ovim izmenama dobiti stranke koje obesmišljavaju izbore kao takve. Jer, znate, kada dođete i dobijete fiksni meni u restoranu, loša je kuhinja. Pa ćemo umesto onih koji vas varaju, ali možda nekad i budu dobri, imati klin-čorbu odmah u startu. Pre raspisivanja izbora mandati su podeljeni. Posledica toga – 250 ljudi će biti u parlamentu, ostali nemaju čak ni mogućnost da se nadaju tako nečem. Ko su ti ljudi? Mi se nadamo, na primer, 20-25 sa naše liste.
U svom zenitu, gospođo Kolundžija, vaša stranka je imala 60 mandata. I da kažemo da će ljudi ceniti to što vi radite, ali teško možemo biti objektivni, verujem da ćete imati preko tih 60 nakon budućih izbora, ajde da kažemo da će biti i 80, šta će sa ostalih 170 kandidata da radi Demokratska stranka? Ne zato što nema 170 kvalitetnih ljudi; kako reče Ružić, imamo sigurno u svakoj stranci, bar po našim uverenjima, više od onih koje kandidujemo; uvek je problem zatvoriti te liste jer nekome kažete – sačekaj četiri godine za svoju priliku. Ali, šta ćemo sa tih 170 opština u kojima žive ljudi od kojih očekujemo da glasaju, kojima se obraćamo preko bilborda, spotova, pišemo im pisma, pravimo mitinge i kažemo reformisali smo izborno zakonodavstvo, sada vi birate svog predstavnika? A oni kažu – pa gde je moj predstavnik, on je na takvom mestu da mu ni podrška simpatizera kineske Komunističke partije nije dovoljna da uđe u parlament? Eto, to je ono što mi radimo, prepušteni sami sebi. Pa, nije ovo vaš problem.
Drugo važno pitanje, pitanje ostavki. Znate šta, od lošeg rešenja, odnosno od rešenja koje je otvaralo mogućnost zloupotreba mnogo je gora apstrahovana sloboda, koju ćemo preskupo platiti. Mnogo je gora. Ne treba nama Vikiliks da bismo shvatili šta se u ovoj zemlji dešavalo iza Zakona o informisanju, da li je tako? Ne treba nam sutra depeša neke druge ambasade da bismo shvatili šta se dešavalo ovde kad je uhapšen Radovan Karadžić. Nemojte da šminkamo ono što se ne može šminkati. Ova zemlja nije prelomila po pitanju svoje evropske ili antievropske orijentacije. U ovom parlamentu je dve trećine poslanika glasalo za energetski sporazum, koji je od nas napravio jedinu evropsku koloniju u 21. veku, a jedva smo sastavili većinu za podršku Sporazumu sa EU, koji nam je ostavio makar minimalnu šansu da se nadamo da ćemo doći do trenutka u kome će ova zemlja biti izraz onog što je najbolje u njoj.
Kako će se praviti sledeća vlada i ko će je praviti? Ne morate da šapućete. Želeo bih da to budemo mi, i o tome otvoreno govorim. Umesto toga što bismo mi želeli, prvo, moramo da uverimo ljude, koji su nam potrebni, da bismo u tome mogli da uspemo, a ovo nije put za nešto tako. Žao nam je što naši predlozi, koji su proizilazili iz iskustva... Imam ga i previše i ako bih nešto hteo da ostavim za sobom, onda bi to bila ta iskustva. Nismo bili u prilici zbog tog površnog odnosa prema problemu.
Gospođo Kolundžija, jedino za temu izbornog zakonodavstva, koje je suštinski važno za ovu zemlju, nismo imali svog predstavnika pred Venecijanskom komisijom. Kad je reforma pravosuđa bila tema delegacija Vlade je bila tamo. Razgovarala je o tome. Kako smo mi objasnili Evropi svoje „specifičnosti“, svoje motive, kako smo je uverili da je potreban senzibilitet za rešavanje problema na koje Evropa ukazuje? Tako što je službenik parlamenta pustio faksom jedno rešenje, koje za Evropu, recimo, nije bilo sporno u Crnoj Gori, ali uz gomilu „izvinite“, „razumejte“, „nismo stigli“, „sutra ćemo“, „verujte“, „tako je“ više niko nije imao razumevanja za takvu našu ideju. Činjenice.
Sad moramo da donesemo, pored ovih odluka, zakona, neke druge odluke. Ne regulišu samo zakoni naše međusobne odnose. Valjda postoje još neke norme. Ako smo se opredelili za demokratiju, hajde da vidimo da li postoji kodeks kojim regulišemo svoje međusobne odnose.
Šta ćemo posle izbora kad nam se pojave problemi u poslaničkim grupama koji se nama pojavljuju po čitavoj Srbiji? Imamo problem, nije važno koja je opština...
(Predsednik: Vreme.)
... kad dođe odbornik i kaže – znate šta, nemam posao, gladna su mi deca, ponudili su mi da pređem kod njih, ja sam vaš, doneću vam sto glasova na izborima.
Žao mi je, dvadeset minuta je malo za sve ovo. Ako je nešto važno, za ovo smo glasali 2006. godine kad smo rekli „ne“ Koštuničinom ustavu. Ovo je cena koju plaćamo svi zajedno: i mi, zbog toga što nismo bili uspešni, a i drugi koji su na ta rešenja pristali.

Gospođa Nada Kolundžija.

Ako je vreme prošlo, mogu i sutra.
(Predsednik: Imamo još dva minuta i da zaključim za danas.)
Vrlo kratko. Teško je sporiti se sa činjenicom da neko tvrdi da su reforme previše spore ili da su površne. Volela bih samo kad bi neko mogao da nam kaže koja je to formula da budu brže i dublje. Dakle, ko je to sa kim to može da se izvede. Sigurna sam da mi koji danas sedimo ovde jesmo spremni da to tako uradimo.
Istovremeno, ako je ovo samo mala intervencija na problemu koji treba suštinskim rezom rezati, onda se postavlja pitanje za mnoge pre nas zašto to nisu uradili – pa i za nas, gospodine Jovanoviću, vas i mene – 2001, 2002. i 2003. godine. Dakle, uvek smo očigledno radili ono što je bilo moguće u okolnostima koje su vrlo često bile najsurovije protiv naše namere da povlačimo duboke rezove. Ako je moguća brzina ova kojom idemo, ako postoji nešto što može da nas ubrza, to svakako treba pozdraviti. Ali, ako postoji negiranje kretanja uopšte zbog toga što brzina nije dovoljna, onda, bojim se, imamo veći problem nego da se krećemo ovako kako se krećemo. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Gospodin Čedomir Jovanović.