Prema informaciji koju imam, ovlašćeni predlagač treba da dođe, jedan od onih koje je Vlada ovlastila da predstavlja. Tu je negde blizu.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Gospodine, nije član Vlade. Svaka čast gospodinu, ali član Vlade je ministar.)
Razumem i, naravno, znam to. Prema tome, nema povrede odredbe člana 27.
Reč ima gospodin Petar Jojić. Izvolite.

Što se tiče tačaka dnevnog reda, one jesu brojne i spojene, ali se pojedinačno o njima ima dosta reći. Rekao bih nekoliko reči kada je u pitanju ovaj predlog zakona koji se odnosi na Evropsku konvenciju o predelu.
Srbija ima lepe predele i ono što Srbija danas ima najvrednije, to je da Srbija ima lepu zemlju i ima dobre ljude. Kada bi Srbija u ovom trenutku imala i dobru vlast, Srbija bi bila jedna od naprednijih i razvijenih zemalja u Evropi.
Kada je u pitanju predeo Srbije, on je regionalno prepoznatljiv. Imate predele Deliblatske peščare, koja je jedinstvena u Evropi, imate Frušku goru, imate Vršački breg, imate Staru planinu, imate Rudnik, Taru, Zlatar, Zlatibor, Javor itd. To su sve predeli koje Srbija treba da čuva, da nam ovi iz Evrope ne bi došli da nam takva zdrava područja ne zatruju.
Plašim se da će Srbija dugo i dugo, vekovima patiti i trpeti posledice zagađenja od NATO bombardovanja 99. godine.
Kada je u pitanju predeo i zaštita životne sredine, osvrnuo bih se na područje Pančeva, industrijsku zonu, zagađenost, zaštitu životne sredine i stanje zdravstva u vezi s tim. Pančevo je grad koji je najzagađeniji u celoj Srbiji. Imate najviše bolesnika od najtežih oboljenja, a da stvar bude još gora, Pančevo ima bolnicu, ne smem da kažem, žao mi je, ali bi je neki poredili, kao što su odeljenja interne, kardiologije, patologije i još neka odeljenja, sa štalama.
Interesantno je da su Vlada Vojvodine i Republika Srbija u odnosu na zaštitu životne sredine obećale mnogo Pančevcima, da će u tom pravcu mnogo uraditi i da će se zdravstveni centar u Pančevu osposobiti i omogućiti – prvo, zaposlenima da mogu da obavljaju svoje poslove i pružaju medicinske usluge, a s druge strane da bolesnici imaju adekvatne uslove da mogu da žive i da borave, da se leče i izleče.
Pančevo se ponovo susrelo sa problemom da nadležne komisije iz zdravstvenog centra Pančeva građanima Pančeva ne dozvoljavaju upute da se mogu lečiti u Beogradu. Bilo je obećanja iz Pokrajine, međutim, ovi iz Pančeva ne slušaju ni Pokrajinu, ni Republiku kada je u pitanju zaštita životne sredine i zaštita zdravlja građana Pančeva.
Zbog toga i ta sredina, pošto je u pitanju predeo, u ovoj konvenciji koja se želi ratifikovati sa zemljama Evrope, treba zaista učiniti mnogo toga više da se određeni predeli i određena područja štite i zaštite.
Kada je u pitanju vizni režim, izdavanje viza i zaključivanje sporazuma sa predloženim državama, podsetio bih samo da je Srbija potrošila grdno vreme, potrošila i velika sredstva u vezi sa viznim režimom i tom šengenskom belom vizom. Ona je bila novotarija u našem sistemu.
Mnogo se tu pričalo, mnogo se obećavalo, putovalo se i u zemlje Šengena. Dolazili su ovde mnogi iz EU, obećavali su kako će našim građanima, kada uvedemo te šengen vize, biti olakšano i biće im lakše da putuju, da dođu do posla i da na taj način Srbija bude jedna od zemalja koja će uživati status zemalja EU.
Međutim, to se u praksi nije dogodilo. Mnogi naši građani su bili u prilici da otputuju i sada se prema njima kao azilantima ponašaju iz Evrope i proteruju hiljade i hiljade naših građana. Da stvar bude još zanimljivija, naši građani nemaju pare da mogu da putuju. Ako treba da putuju u jednu zemlju EU, tim našim građanima potrebno je bar da ponesu 500 do 1000 evra, a to malo ko od naših građana u Srbiji ima.
Ima prostora i ima mesta da se više posveti pažnja realnim stvarima i da se građanima ne daju lažna obećanja. Olako se daju obećanja kako će nam biti bolje kada uđemo u EU.
Vidite šta u poslednje vreme kažu statistika, matematika i javno mnjenje. Skoro 80% građana Srbije ne želi da uđe u EU. Zašto? Zato što su prevareni. Ne mogu građani da ostvare svoja prava, a i lažna obećanja nisu realnost, i građani nemaju ni interesa, niti Srbija, niti oni da trče u tu EU, a EU u stvari vodi takvu politiku, a i naši neki političari trče za tom Evropom i Amerikom.
Međutim, Evropi treba Srbija. Njima treba Srbija, a nama manje treba Evropa. Nama više treba velika bratska Rusija i one zemlje koje nisu priznale KiM. U tom pravcu Srbija treba da vodi svoju politiku i da svojim građanima obezbedi mogućnosti za zapošljavanje, otvaranje fabrika, uređenje prostora, razvoj turizma u ovim predelima što se predviđa u ovoj konvenciji.
Turističkih predela ima jako mnogo. Uzmite samo Zlatar i Zlatibor, i opštine Priboj, Prijepolje, Novu Varoš, Ivanjicu, Sjenicu. To su prostori gde zaista Srbija ima dušu, ima pluća i na taj način Srbija treba da gradi svoju politiku u oblasti turizma i zaštite životne sredine.
Samo da dodam, pošto se ovde tretira u ovoj konvenciji i zaštita životne sredine, moram vam reći, gospođo potpredsednice, više puta sam ovde napomenuo da je deponija u Pančevu usred centra grada, a da se gradila 20 godina nova deponija, da je milijarda dinara potrošena, a nažalost, moram da vam kažem i to da u Pančevu postoji i stočno groblje u delu grada koji se zove Kudeljarac. Nije jasno zašto nadležni državni organi ne preduzmu neke mere da to Pančevo jednom obezbedi sredstva i da obezbedi mogućnost da građani žive.
Ono što je još zanimljivo, mediji nam u Pančevu nisu naklonjeni. RTS snima jednu poslastičarnicu u jednom parku deset puta, a pored te poslastičarnice na 20 metara nalazi se ova bolnica koja više liči na neki drugi objekat, ne smem da kažem da je to štala i da nema uslova da žive i da borave bolesnici, a ujedno ni ono osoblje koje tamo radi. Bolesnik koji na internom odeljenju u Pančevu proživi deset dana treba mu dati odlikovanje, orden za hrabrost što je izdržao u onim nehumanim, ponižavajućim uslovima. Hvala vam.

Deset minuta i 45 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Nisam želela da vas prekidam, s nadom da ćete bar jednu rečenicu posvetiti dnevnom redu, ali očigledno ste smetnuli s uma obavezu da govorite o dnevnom redu.
Podsećam sve nas o čemu razgovaramo u ovoj tački dnevnog reda: o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Demokratske Narodne Republike Alžir o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša i Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza.
S razumevanjem da je narodni poslanik želeo da koncipira diskusiju bez ikakve veze sa dnevnim redom i uz kršenje člana 106. Poslovnika Narodne skupštine, molim vas da ne kršimo Poslovnik.
Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, pa posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Evropska konvencija o predelu jedna je u nizu mnogih koje su usvojene i koje se usvajaju u ovom parlamentu i po običaju preko njih se domaćim zakonodavstvima projektuju neka rešenja kojima i nije baš pravi cilj ono što piše u samoj konvenciji.
Ono što je cilj globalističkih planera u svetu je unificiranje gotovo svakog vida društvenog i privrednog života, a sve pod vidom poboljšanja uslova i kvaliteta života ljudi, pa se tako u ovoj konvenciji pominju čak i gradske sredine, sela, degradirane sredine, životna sredina, kulturna nasleđa itd.
Koliko je meni poznato, u Srbiji postoje određeni zakoni koji su svojim odredbama regulisali pojam predela, njihovu zaštitu i unapređivanje. To su Zakon o zaštiti prirode, Zakon o kulturnim dobrima, Zakon o planiranju i izgradnji, zakoni o proceni uticaja i strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zatim Nacionalna strategija održivog razvoja itd.
Sada nam je potreban neki evropski pravni kišobran kako bismo postali elokventniji, kulturniji, samoodgovorniji prema našim predelima i našem nasleđu. Svakome od nas, naravno, stalo je da unapređujemo i čuvamo predele u našem okruženju i tu ništa nema sporno, ali način na koji se nama to ovde predstavlja i prosto uslovljava deluje malo uvredljivo.
Pokušaću na tri primera iz naše stvarnosti da vam pokažem kako izgleda ta kosmopolitska ljubav za očuvanje prirodnog i kulturnog nasleđa. Kao potpisnica ove konvencije u obrazloženju se navode 33 države i još sedam zemalja, među kojima je i Srbija, gde je u toku ratifikacija. Dakle, možemo reći, skoro sve države Evrope.
Ove države su potpisnice i nekih ostalih evropskih konvencija koje se bave zaštitom svetske kulturne baštine, konvencije o zaštiti arhitektonskog i arheološkog nasleđa itd. Ali, bez obzira na to što su se i te evropske države svojim potpisima obavezale na poštovanje principa tih konvencija, nije im smetalo da, recimo, mirno gledaju uništavanje srpskih svetinja na KiM, spaljivanje manastirskog kompleksa Svetog Arhangela u Prizrenu iz 14. veka, manastira Zočište, na desetine drugih manastira, stotinu pravoslavnih crkava.
Vidite, i oni su bili sastavni deo nekih evropskih predela, kako se ovde kaže, koji su svojim prirodnim i kulturnim odlikama činili prepoznatljiv predeo značajan za srpski narod.
Zašto tada nije neka zemlja članica potpisnik ustala protiv nasilja i bezumlja Šiptara na KiM da se sačuvaju srpske svetinje? Niko nije ni prstom maknuo da se sačuva ono što je srpsko. Da ne spominjem sada uništavanje srpske baštine i kulturnog nasleđa u današnjoj Hrvatskoj, u Federaciji BiH itd.
Mi govorimo sada o Evropskoj konvenciji o predelu, a trebalo bi da se pozabavimo i onim ostalim konvencijama, o pravu na život, Konvenciji o ljudskim pravima, da se prijatelji iz vaše Evrope zapitaju zašto su srpska sela lepog metohijskog predela Velika Hoča na KiM okružena bodljikavom žicom, zašto su oko osnovnih škola na KiM gde uče srpska deca postavljena borna kola i mitraljezi. Da li je to po nekoj konvenciji EU?
Lako ćemo mi za predele. Potrebno je da se sačuvaju životi naše srpske braće od onih kojima je baš ta EU dala državu i mogućnost da sve to čine.
Primer drugi. Naši predeli su prelepe prirodne oaze, nedirnute i nezagađene sredine, znači, Kopaonik, Tara, Rtanj, Fruška gora, Zasavica, Vlasinsko jezero, Đerdapska i Sićevačka klisura, Drina, Zlatar, Pešterska visoravan i da ne nabrajam dalje. Tako je i u susednim zemljama koje imaju svoje predele i zaštićena prirodna dobra i nacionalne parkove.
Međutim, sve zemlje nisu podjednako bogate. Neke su finansijski stabilne, jake, neke su siromašne. To je prvi uslov za nešto što se odvija iza očiju javnosti, a na štetu siromašnih zemalja.
Poznato je da zemlje zapadne i srednje Evrope imaju i imale su odranije veoma razvijenu industriju, da imaju veliki broj nuklearnih elektrana, a samim tim i problem sa skladištenjem nuklearnog otpada od istrošenog nuklearnog goriva.
Njihova industrija brzo tehnološki napreduje, ali je zato ona stara prljava brzo našla put do siromašnijih zemalja. Tako su mnogi predeli, još uvek nezagađeni, dobili ovde dislocirane, reparirane fabrike, koje nemilice zagađuju životnu sredinu.
Pored tih repariranih fabrika sa prljavom tehnologijom, koje su otpisane i prodane za novac zemljama u razvoju, tone i tone nuklearnog otpada se krijumčari u siromašne zemlje, gde se upravo u tim zabačenim nezagađenim predelima, daleko od očiju javnosti, taj otpad skladišti u pećinama, napuštenim rudnicima, jamama, špiljama i tako tu ostaje da podmuklo uništava živi svet oko sebe decenijama i vekovima.
Samo da vas podsetim na veliku aferu koja je svim silama gurana u zapećak iz 1989. godine, kada se nemački brod "Barbara Blomberg" prošetao Dunavom, posle čijeg su prolaska na graničnom prelazu kod Kladova popucali uređaji za detekciju zračenja, a čitava posada, uglavnom staraca, posle godinu dana kompletno je poumirala. Tovar je završio uz Dunav u Rumuniji, Srbiji i Bugarskoj.
Upravo te zemlje potpisnice tako gledaju na naše predele. Toliko su iskreni u svojim stremljenjima da nam daruju takve sumnjive isporuke i tovare. I da napomenem da je procenat obolelih od karcinoma u Timočkoj krajini 30% veći nego u ostalim delovima Srbije. Pitamo se zašto?
Takođe, koliko je unosan posao ilegalnog skladištenja te vrste otpada govori činjenica da cena jednog kilograma uskladištenja nuklearnog otpada iznosi oko hiljadu i po evra, odnosno milion i po dolara za jednu tonu.
Treći primer, ova konvencija prosto vrvi od pojmova kao što su zaštita životne sredine, čista voda, zdrava hrana, organska poljoprivreda, prirodne odlike, kulturno nasleđe itd. Sada nama ministri iz Vlade kojih ovde nema, treba da nam govore, da nas ubeđuju kako oni sve čine da dostignu ciljeve opisane u preambuli ove konvencije.
Međutim, činjenice i dešavanja samo u poslednje tri godine, ne moramo ići dalje, pokazuju nam da sami potpisnici, a to znači naša vlada i pojedini ministri, ne haju baš ni za predele ni za održivi razvoj.
O čemu se radi? Verovatno ste često imali prilike da čujete ovih godina o protestima građana koji se protive izgradnji postrojenja za preradu opasnog otpada koja su kao po pravilu svesno projektovana u blizini gradova, rečnih tokova, usred poljoprivrednog zemljišta. Čak su čini mi se u Krnjevu, kod Velike Plane, planirali izgradnju ogromne deponije opasnog otpada na samo par kilometara od osnovne škole.
Znači, čuli ste maločas primer iz Rusije koji je izneo poslanik SRS Dejan Mirović koliko stotina kilometara se potencijalno opasna trasa izmešta. Međutim, kod nas nisu u pitanju kilometri, kod nas su u pitanju metri.
U ovoj konvenciji navodi se prirodna i kulturna nasleđa, a koliko je to daleko od onoga što Vlada radi na terenu govori sledeća činjenica. Ministarstvo životne sredine je 2009. godine nameravalo da izgradi postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, 43 hiljade tona godišnje, nedaleko od Ćuprije i to usred poljoprivrednog dobra Dobričevo, koje se prostire na 750 hektara, na 500 metara od kulturno-istorijskog kompleksa Ivankovačke bitke iz 1804. godine i na samo pet kilometara vazdušne linije od manastira Ravanice, gde se nalaze mošti Svetog kneza Lazara, da ne pominjem sad i Ćićevac. Ako je ovo po evropskoj konvenciji, onda očekujem da vidim ovakva postrojenja i pored Luvra, i pored Vindzor parka i Koloseuma u Rimu.
Načela koja se provlače kroz ovu konvenciju jesu dobronamerna, jesu slatkorečiva, slatkorečivo opisana, ali ne zaboravimo politika je ta koja dozvoljava ili ne dozvoljava da se nešto uradi. Srpski predeli su 1999. godine bombardovani uranijumskim bombama. Da li mislite da bi neko na osnovu konvencije koja je 2000. godine sačinjena, da je ranije postojala, da bi neko intervenisao da zaštiti našu privredu i naše predele.
To je dokaz da se ideja uspostavljanja novog svetskog poretka ubrzano sprovodi bez obzira na konvencije i rezolucije kojima se propagiraju pozitivne vrednosti ove civilizacije.
I na kraju, primer Švedske, pomenuo je gospodin Stevanović takođe Švedsku maločas. U Švedskoj umesto da spaljuju gume, kao što je to kod nas zakonom dozvoljeno, oni od njih prave veštačka brda i skijaške staze, a i mi i Švedska smo potpisnici ove konvencije, a vi procenite ko ispravno radi.

Jedanaest minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić i on je poslednji prijavljeni govornik.

Koliko imamo vremena, gospođo Čomić?

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je 29 minuta.

Dobro. Krenuo bih redom kako ste objedinili ovu raspravu. Prvi od ovih predloga zakona u objedinjenoj raspravi jeste ovaj koji se odnosi na Evropsku konvenciju o predelu.
Da ne bih pokvario nešto što su moji prethodnici ispričali a tiče se ove konvencije, samo bih nastavio dalje. Godine 2000, 20. oktobra, Savet Evrope je usvojio ovu konvenciju. Da bi ona stupila na snagu bilo je potrebno da je deset država ratifikuje, to je urađeno, na današnji dan praktično 33 države je ratifikovalo ovu konvenciju, ako Savet Evrope ima 47, znači još 14 država, ako mogu tako da kažem, ima obavezu da ovu konvenciju ratifikuje u svojim parlamentima.
Skrenuo bih pažnju na član 15. ove konvencije koji ima malo drugačiju formulaciju, obično u konvencijama visoka strana ugovornica ili potpisnik te konvencije ima pravo da stavi rezervu u pogledu pojedinih odredbi konvencija.
Kad se stavi rezerva, onda se definiše ta rezerva, prevashodno u pogledu teritorije, to je neki standard, a ovde je primenjen drugi princip u članu 15. da država koja ratifikuje ovu konvenciju treba da odredi teritoriju na kojoj će se primenjivati ova konvencija i onda se stvara svojevrsna prezumpcija da ukoliko zakonom o ratifikaciji nije određena teritorija podrazumeva se da se odnosi na celu teritoriju dotične države.
Nama iz SRS bilo bi daleko draže da je recimo u nekom od članova zakona o ratifikaciji definisano da se ova konvencija primenjuje na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, što podrazumeva i Kosovo i Metohiju. Predlagači nisu to uradili, već su pošli od nečega što se zove prezumpcija i pošli su od pretpostavke da ako se što više tih međunarodnih dokumenata ratifikuje u Narodnoj skupštini, na taj način smo kao republika dokazali privrženost vrednostima Saveta Evrope za koje se navodno on bori od svog nastanka tamo neke pedesete godine.
Kada se pogleda tekst ove konvencije i šta je suština te konvencije, onda neki put nije jasno da li se ona odnosi na predeo ili na prostor. Prostor je ipak uži pojam, prostor obuhvata samo teritoriju, a kada se kaže predeo, onda se podrazumeva ne samo nepokretnost teritorija neke države, nego kolokvijalno da nazovem to i kulturna i civilizacijska baština na toj teritoriji koja to čini specifičnim geografskim podnebljem, koje ima neke svoje razlike u odnosu na druga područja i upravo u tim razlikama se nalazi kvalitet zašto to treba da se očuva.
U ovim diskusijama imali ste prilike da čujete da se navodno stavlja težište na održivi razvoj i pre svega onaj ekološki aspekt, međutim, moram da skrenem pažnju da je ovo u stvari jedna početna stepenica jednog procesa koji neminovno sledi u Evropi, pogotovo u državama koje su skoro primljene u EU i u onim državama koje nisu članice EU, ali su naravno članovi Saveta Evrope, i ta prva stepenica treba da nam označi perspektivu ili buduće korake koje će neko, koji raspolaže monopolom fizičke i političke sile u Evropi, da se koristi ili koje ciljeve želi u budućnosti da ostvari.
Opet potenciram ova tri pojma zaštita, upravljanje i planiranje. Ne sporim činjenicu da se u konvenciji nalazi naznaka - nacionalno zakonodavstvo i daje se primat nacionalnom zakonodavstvu, te iz toga se izvlači zaključak da ova prva stepenica jeste u stvari jedno svojevrsno rezervisanje pozicija.
Evropi će biti potrebna neka nova otkrovenja, neki novi predeli, netaknuti, čisti, vrlo interesantni i ovo je u stvari ne konvencija nego jedna prosta deklaracija, jedno lepo pismo o nekim namerama.
Naravno, ovo se uklapa sa strategijom NATO-a. NATO pakt, svojom strategijom koju je pre godinu dana usvojio u Madridu, odredio je neke svoje strateške ciljeve, više to nije sofisticirano naoružanje nego praćenje klimatskih promena, intenziviranje akcija da se ovlada energentima na celoj zemljinoj kugli.
Promovisanje jednog novog principa da prirodno rudno, mineralno i svako drugo bogatstvo koje se nalazi na bilo kojoj tački sveta ne predstavlja dobro države gde se ta nepokretnost ili to dobro nalazi, nego predstavlja prirodno bogatstvo svih građana sveta i onda kroz proces, ako mogu tako da kažem, privatizacije svega i svačega, uspostavljaju se neki novi monopoli na tržišnim principima, tako da ruska nafta u perspektivi neće biti samo ruska nafta, nego će biti nafta svakog onoga koji je u mogućnosti da eksploatiše.
Lep Kopaonik neće biti Kopaonik Srbije i srpskog naroda, nego će biti takođe i Kopaonik svih onih koji su u mogućnosti da na recimo urbanistički predviđenih šest-sedam lokacija na Kopaoniku izgrade svoj lanac hotela, što je vrlo interesantno, s obzirom da je infrastruktura već završena, i sada treba da se ide tamo sa nekim korišćenjem.
Crna Gora je bila u tom pogledu vrlo atraktivna lokacija do pre nekoliko godina, kada su oligarsi prali svoje pare tako što su basnoslovne novce davali za neko kamenje i za neke lokacije. Danas više ta atraktivnost ne postoji, pošto se očigledno dolazi do kraja priče ko je gazda Darku Šariću?
Moram da skrenem pažnju da ovaj prvi početni korak može da bude vrlo opasan u perspektivi. Svestan činjenice da smo mi članovi Saveta Evrope i svega onoga što povlači članstvo, moram da kažem da nije iskorišćena prilika da se putem rezerve ili definisanja teritorije primene ove konvencije na prostoru Republike Srbije verifikuje zakletva iz Ustava Republike Srbije o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Republike Srbije.
Nije iskorišćena prilika da se i ono što se dešava na Kosovu i Metohiji na neki način ugradi i definiše kao neka naša primedba ili skretanje pažnje međunarodnoj javnosti, i ne mogu da izbegnem situaciju da nam se u zgradi nalaze neki predstavnici OEBS-a, a prosečan građanin Republike Srbije kada čuje OEBS on prvo pomisli na Vilijama Vokera, na džipove i ono što su oni poklonili teroristima na KiM.
Krenuo bih sa drugim predlogom zakona, a evo da krenem od ovih manje problematičnih. To je ratifikacija jednog ugovora kojim treba da se izbegne vizni režim za nosioce diplomatskih pasoša, a tiče se Alžira. Naravno, predstavlja interes svake države da tu saradnju, putovanje učini što jednostavnijim.
Moram da skrenem pažnju da Alžir još uvek nije priznao nezavisno Kosovo i da potenciram stav SRS da sve one države koje nisu priznale nezavisno Kosovo – ovo Kosovo gde haraju teroristi, sada naravno, kao poslanici i političari, ovo Kosovo u čijem centru se nalazi spomenik podignut Bilu Klintonu za života u znak zahvalnosti za sav njegov trud, doprinos da se KIM oduzme od Republike Srbije, pa i činjenica da oni koji idu na doručak, s vremena na vreme odlepe, pa kažu treba da podelimo Kosovo, vi znate na koga to mislim – izuzetno ceni i smatra pravim prijateljima.
A sad malo da se našalimo, pošto gospodin Željko Ivanji traži azil, pošto se oseća ugroženim ovde, eto kad se ratifikuje ovaj sporazum, onda može sa diplomatskim pasošem potpuno legalno da ode u Alžir i da potraži azil, jer se oseća nesigurnim. Samo da vas podsetim, on je poslanik većine nije manjine.
Što se tiče Indonezije, i Indonezija nije priznala nezavisno Kosovo, gospođo Čomić, to je za svaku je pohvalu, a u pitanju je sporazum gde se izbegava dvostruko oporezivanje.
Samo bih potencirao jedan princip, tu je važno da li je rezident ili nije rezident, i važno je da za jednu istu stvar se ne plati dva puta porez u dve države ukoliko se poslovne aktivnosti obavljaju u tim državama, i to ne znači, upozoravam ove tajkune, da ukoliko je u Indoneziji manji iznos poreza moraju da znaju da će onu razliku do pravog poreza koji se plaća u Srbiji morati ipak da plate Srbi.
Na kraju, došao bih do ove vrlo interesantne teme, a to je bezvizni režim sa Japanom i sporazum koji je na dnevnom redu.
Gospođo Čomić, Japan je jedna od prvih država koja je priznala nezavisno Kosovo. Samo da vas podsetim, 18. marta 2008. godine Japan je priznao nezavisno Kosovo, Kosovo na čelu sa teroristima, Tačijem, znate i sami. Da li su to uradili pod pritiskom ili ne; ne verujem da su uradili pod pritiskom, imaju neke svoje političke interese, verovatno žele da ih zadovolje.
Naravno, sve one države koje su priznale nezavisno Kosovo, ima ih 70, mi iz SRS, koji se trudimo da predstavimo preko 70 posto građana Republike Srbije, trudimo se da kažemo da tim činom ta država je u stvari pokazala kakve odnose neguje prema nama, kako se oni ophode prema našim vitalnim interesima.
Vitalni interes broj 1, na to moram da vas podsetim, on je i u programu Vlade Republike Srbije i izbornom programu kandidata za predsednika koji je izabran, Borisa Tadića, u promovisanju i one zakletve, da se unese u Ustav, a tu se isto potrudio Boris Tadić, a i u tekst zakletve, da se kune i ne samo u ustavni poredak, nego i očuvanje KiM u sastavu RS, a to kao ustavna norma obavezuje sve.
Znam da vam je neprijatno, ali moram to da kažem, kao što moram da konstatujem i činjenicu da kada ste došli na vlast 5. oktobra Japan je bila jedan od prvih država koje je poprilično pomogla dosmanlijsku vlast. Nisu u pitanju samo autobusi koji se šetkaju kroz Beograd, nego i druge vrste pomoći.
Moram da vas upozorim, gospođo Čomić, ako se gleda ta pomoć u traktorima, kamionima i u autobusima, i ukoliko se gleda njihov odnos prema KiM, ipak mislim da mi po Ustavu moramo da damo primat teritorijalnom integritetu, suverenosti, celovitosti RS i da to koristimo pre svega kao kriterijum za utvrđivanje da li postoji pravi prijateljski odnos između nekih država.
Mi želimo da imamo prijateljske odnose sa velikim brojem država, ali na jednoj ravnopravnoj osnovi, uz puno poštovanje naših vitalnih interesa. Onaj ko poštuje vitalne interese RS drag nam je prijatelj, treba da negujemo tu saradnju, da je razvijamo, ali nemojte sada građane da cepamo i da dovodimo u dilemu, nije važno KiM, važno je dali su nam autobuse, nije važno KiM, dali su nam trešnje koje cvetaju a ne rađaju.
Nemojte da na ovaj način devalvirate ono što Ustav promoviše kao vrhovnu vrednost građana RS, koji su na referendumu glasali i potvrdili baš to što je napisano u Ustavu RS. Nemojte da vređate vašeg predsednika, koji je predsednik republike, koji se takođe zaklinje po Ustavu, i on stavlja Ustav u prvi plan, znate ono crvena linija, žuta linija, zelena linija, ispod toga ne idemo, i sada vi ubacujete ovako nešto gde dovodite u pitanje njegovu iskrenost, opredeljenost ka Ustavu RS, ka poštovanju Ustava RS, ka svemu onome što natčovečanski čini da bi KiM bili u sastavu RS.
Nemojte, molim vas, pogrešno da shvatite da sada branim Borisa Tadića od vas, ali znate na momente stičem utisak da jednostavno podmećete klip u točak gospodinu Tadiću koji jednostavno krvari, vidite i sami, ubledeo nešto, ubledeo nešto jadnik, ne slušate ga, nešto nije u redu tu. Nešto tu nije u redu.
Nemam pretenzije da budem Sveti Sava da vas smirim, ali moram da kažem, jer ako to ne kažem, onda su građani zbunjeni, onda kažu, u Narodnoj skupštini ljudi kažu bolji su autobusi nego KiM, bolje su trešnje koje cvetaju a ne rađaju nego KiM. Bolje su trešnje nego svi oni Srbi iz Kosovske Mitrovice, Čaglavice, i da ne ređam sva ona mesta u onim, a kako se ružno kaže, enklavama.
Više vredi jedan autobus nego Dečane. Nemojte, molim vas, da me dovodite u situaciju da tako pravim poređenje, jer to je pre svega neumesno.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, to je pre svega u sukobu sa članom 106. da se govori o dnevnom redu. Kada je u pitanju tačka dnevnog reda, radi se o Sporazumu između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza. Sve ostalo je slikovito, ali netačno, i kršenje člana 106, obaveze da se govori o dnevnom redu.)
Gospođo Čomić, da ste čitali Predlog zakona mogli bi da pratite moju diskusiju. Samo ću vas podsetiti, imamo i u Predlogu zakona i u obrazloženju napisane pojmove, definišem te pojmove – dobri prijateljski odnosi. Objasnite mi na čemu se zasniva konstatacija – dobri prijateljski odnosi sa Japanom. Priznali nezavisno Kosovo i imamo dobre prijateljske odnose. Kako mi možemo da imamo dobre prijateljske odnose? Ti odnosi mora da budu svedeni na neki minimum.
Dalje – obostrani interes. Kakav je to obostrani interes? Da li je nama interes da izgubimo Kosovo i Metohiju? Nije nam interes. Dalje – razvoj turizma. Gospođo Čomić, ne postoji nijedna turistička agencija u Srbiji koja ima turističku turu prema Japanu. Ne postoji. Kažu – alternativno postoji, ukoliko se napravi grupa do 20 putnika.
Svi naši ljudi koji maju neki poso u Japanu ili žele jednostavno da vide, znaju i sami, put je 3.000 evra sa nekim aranžmanom, ide se preko Minhena, Frankfurta itd. E sad kada se skinu vize to ima da procveta. Šta će sa procveta? Trešnja koja nema plod.
Dalje, moram da vam skrenem pažu, naravno da se Japan ponaša isuviše racionalno. Oni imaju dugogodišnje finansijske probleme i da bi izašli iz dugogodišnjih finansijskih problema nekada su bili drugi na onoj listi, sada su treći, prestigla ih Kina, za dve-tri godine ima da ih prestigne i Indija, i naravno da se oni otvaraju i naravno da oni žele da poboljšaju neki svoj sistem i svoj odnos prema nekim stvarima, da bi jednostavno ostvarili neku finansijsku korist.
Koja je korist što se ukida vizni režim? Nikakva korist ne postoji. Apsolutno nikakva korist ne postoji. Diplomate kada idu, zna se kako se obezbeđuju. Ako neko želi da ode, zna se preko turističke agencije, da vam sada ne čitam kakva je procedura i šta njihova ambasada ovde govori kako je to vrlo jednostavno da se obezbedi viza za njih.
Ovde se spektakularno najavljuje – ukidamo taj vizni režim i blago nama. Sve će da bude na najboljem mestu, u najboljem redu. Turističke agencije ima da se ovajde, svi će da zarade itd. Da vam ne pričam o problemima turističkih putnika kada idu u Japan, pošto imaju vrlo čudan sistem rezervacije itd.
Gospođo Čomić, ovo sam poprilično pročitao da bih shvatio neke stvari, da vidim šta se u stvari valja iza svega ovoga. Ovaj sporazum je zaključen razmenom nota. Razmenom nota našeg Ministarstva spoljnih poslova i ambasade Japana.
Kada je ovaj sporazum napravljen? Dvadeset i četvrtog februara 2011. godine. Vidite kako to brzo dolazi na ratifikaciju ovde. Zašto brzo dolazi na ratifikaciju? U znak zahvalnosti zbog autobusa. Zbog autobusa zahvalnost ste dali više puta i to ništa nije sporno.
Ali, molim vas, 18. mart 2008. godine kada je Japan priznao nezavisno Kosovo jeste crta, vododelnica koja ukazuje da li su ti prijateljski odnosi iskreno prijateljski ili je to navodno prijateljski odnos za publiku, za one koji se grabe oko onih trešanja ili za ne znam šta. Morate malo dubinski da uđete, ne možete samo medijski da gledate ko nam je prijatelj, a ko nam nije prijatelj.
Dovodim u pitanje iskreno prijateljstvo. Dovodim na vrlo važnoj temi to prijateljstvo u pitanje. Zašto? Kako bi se Japanci odnosili prema nama kad bi mi rekli jedno ostrvo tamo nije više njihovo ostrvo. Neko samoproglasio i mi sad priznajemo toga što se samoproglasio, pa Amerikanci su priznali, hajde i mi da priznamo. Šta bi onda Japanci s nama radili onda? To kad bi se desilo u Japanu, pola nacije bi izvršilo harikiri. Ovde kod nas ne. Dovoljno zalepi etiketu preko TV, zalepi nešto ovako i završen posao.
Da li vidite kao polako ali sigurno Kosovo klizi, ide, odlazi, Euleks došo, ne treba više UN, pa tu su Amerikanci, pa sad su teroristi postali poslanici u toj skupštini, pa ministar koji je bio prvi Srbin u šiptarskoj vlasati sad je ministar Kosova i Metohije u Tadićevoj vladi. Malo-malo Dobrica Ćosić, Dragoljub Mićunović, Boris Tadić, Borko Stefanović, Ivica Dačić, da delimo, da cepamo, da ovo, da ono, neke pričice.
Izvinite molim vas, povodom Kosova i Metohije mora da postoji jasan politički stav koji moraju svi da zastupaju. Nema tu improvizacija. Kakve improvizacije postoje? Moje lično mišljenje, pa nekima, kako stvari stoje, treba zabraniti da razmišljaju. Bolje samo da sede, a da ne razmišljaju. Jer kad razmišljaju nastupa katastrofa.
Medijskim manipulacijama može mnogo da se uradi, ali medijske manipulacije ne mogu da izleče vreme. Sve se javlja kao bumerang kasnije, čim se pobegne od istine. O tome se radi. Ne može ovu našu poziciju da poboljša blagonaklon, snishodljiv i ne znam sve na koji način da opišem naš odnos prema centrima moći u Briselu, gde treba da dokažemo da imamo regionalnu saradnju, da imamo dobrosusedske odnose, gde mi sve lepo to prihvatamo, pa nema veze što 40.000 ljudi više umre nego što se rodi, pa nema veze što se dešavaju ove stvari sa našim siromaštvom itd.
To prijateljstvo, to da nas ceo svet jedva čeka da vidi, da nas žele, da nas obožavaju itd., neminovno za posledicu ima neke stvari od kojih vi bežite i ne dozvoljavate da se to javno saopšti. Pokazaću vam, na nekoliko primera, da ta vrsta nekritičkog otvaranja prema svemu i svačemu što možete da kažete da je neka međunarodna zajednica, međunarodna javnost itd., evo kakve posledice ima.
Pogledajte, u 2010. godini ova naša statistika, ovakva kakva jeste, rekla je da 9,2% stanovnika se smatra siromašnim, žive ispod apsolutne linije siromaštva. To je definisano bilo 8.544 dinara mesečno po potrošačkoj jedinici. Sad ima, da vas ne maltretiram time šta je potrošačka jedinica i kako se izračunava, vidite, to je poraslo sa 6,9% 2009. godine na 9,2% u 2010. godini, a 2008. godina, rekli ste da je bila kriza, u odnosu na nju 2009. godine poraslo je za 0,8%. Sad ovde imate statistiku po broju članova domaćinstva, po teritoriji gde ko živi.
To nije primat ove vlade. To ne rešava ova vlada. Rešava dobrosusedske odnose, međunarodnu saradnju, ukidanje viza, ukidanje ovog, onog, nekritički i sa onim državama koje jasno definišu svoj stav prema srpskom narodu i srpskoj državi.
Izvinite molim vas, ako postoji ta vrsta zahvalnosti i poštovanja prema Japanu za ono što su uradili 2000, 2001. i 2002. godine, gde su pomagali, onda ste morali ovaj sporazum da stavite na čekanje, odnosno niste ni morali da zaključujete ovakav sporazum, jer postoje pitanja koja dovode u pitanje iskrenost tog prijateljskog odnosa.
Ne mogu da prihvatim da neka država kaže – mi želimo s vama da sarađujemo, jeste, priznali smo nezavisno Kosovo, ali to smo morali po nalogu Amerikanaca, Velike Britanije ili NATO pakta. Kakav je to odgovor?
To je otprilike isti odgovor koji ova vlast šalje građanima, koji malo-malo pa dođu ovde ispred zgrade Narodne banke, gde je Telekom, i krene ona ikonografija od 5. februara – pištaljke, zvona itd. Onda izađe službenik i kaže – sve bi mi to vama uradili što vi tražite, ali imamo samo jedan mali problem, ne da MMF, ne da Svetska banka, ne da Evropska komisija, ne da Venecijanska komisija, iako vam Venecijanska samo napisala preporuku, ali nema veze, kod vas je i ta preporuka – ne daju.
Čekajte molim vas, šta je onda prioritetno? Da li je prioritetno ono što je vitalni interes ovog naroda ovde ili je prioritetno ono što se može nazvati briselski zahtevi i ispunjavanje briselskih interesa? Vi dajete primat briselskim interesima. Briselskim zahtevima vas uopšte ne interesuju građani Republike Srbije. Kada bi vas interesovali građani Republike Srbije i statistika bi po prirodi stvari bila mnogo prihvatljivija. Neću da pričam o drugim stvarima, pričam o statistici, jer se vi na nju pozivate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vas ne interesuju obaveze koje vam Poslovnik stavlja.)
Mene interesuju sve obaveze, da znate.
(Predsedavajuća: Član 106 - o dnevnom redu.)
Da?
(Predsedavajuća: Član 106 – obaveza je narodnog poslanika da govori o dnevnom redu.)
Pričam o dnevnom redu i o prijateljskim odnosima sa državama.
(Predsedavajuća: Ne pričate, poslaniče, da pričate, ne bih vas prekidala. Vrlo vas pažljivo slušam i mogu da ponovim, ako to ne bi suviše opteretilo narodne poslanike, i u sali i van sale, ali vas molim preostalih tri minuta o dnevnom redu.)
Gospođo Čomić, vi verovatno ne želite da shvatite da samo pravim svojevrsno upoređivanje šta su to dobri prijateljski odnosi. Šta to predstavlja manifestaciju dobrih prijateljskih odnosa, i sa jedne strane, i sa druge strane? Nikada ova vlast ne sme da u manifestaciji dobrih prijateljskih odnosa sa nekom državom manifestuje briselske interese i zahteve, nego vitalne interese ovog naroda. To ova vlast ne radi već 11 godina.
Što se tiče inostranog partnera, on dokazuje svoje prijateljske odnose prema ovom narodu i ovoj državi na taj način što poštuje ustavno-pravni poredak te države. Sve one države koje su priznale nezavisno Kosovo, uopšte nas ne interesuje pod kojim uslovima, kako, zašto itd, tim činom su pokazale da nas ne uvažavaju. Oni ne uvažavaju naše vitalne interese. Kako može vama biti prijatelj čovek koji kaže – ako ti je neko zapalio kuću i trebalo je da ti zapali kuću? Ostatak vremena vas častim, gospođo Čomić.

Iskorišćeno je 26 minuta vremena poslaničke grupe.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, i pre zaključivanja zajedničkog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine? Niko ne želi, nema prijavljenih.
U tom slučaju, zaključujem zajednički jedinstveni pretres.
Ovim za danas završavamo naš rad i nastavljamo sutra, 18. maja, u 10.00 časova, načelnim pretresom tačaka sledećih po dnevnom redu.