Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Saša Dujović i Mladen Grujić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić Dejanović, povodom načelnog pretresa 6. tačke dnevnog reda i zajedničkog jedinstvenog pretresa o predlozima zakona iz tačaka 7, 8, 9. i 10. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača Božidara Đelića, potpredsednika Vlade, Olivera Dulića, ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Predraga Markovića, ministra kulture, informisanja i informacionog društva i Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, pozvala da sednici prisustvuju i: Vuk Đoković, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Mirko Stefanović, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, Dragan Marković, pomoćnik ministra spoljnih poslova, Slavica Jelača, direktor Uprave za duvan u Ministarstvu finansija, mr Dejan Dabetić, viši savetnik u Ministarstvu finansija, Borislav Šurdić, viši savetnik u Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva i Biljana Filipović, samostalni savetnik u Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.
Prelazimo na 6. tački dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O DUVANU (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada, primili ste izveštaj Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da je Narodna skupština prihvatila predlog za skraćenje rasprave po ovom predlogu zakona, tako da prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi dva sata, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju na raspolaganju ima 46 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa SRS – 34 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije, G 17 plus i Zajedno za Šumadiju - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Napred Srbijo - 12 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 12 minuta; poslanička grupa SPS - JS - devet minuta; poslanička grupa LDP - sedam minuta i 12 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - pet minuta i 24 sekunde; poslanička grupa manjina - četiri minuta i 12 sekundi i poslanička grupa PUPS - tri minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore svako po jednom do dva i po minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati narodni poslanici: Siniša Stamenković poslaničku grupu PUPS, Milan Lapčević poslaničku grupu DSS – dr Vojislav Koštunica i poslaničku grupu SRS narodni poslanik Milorad Buha.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača želi reč?
Reč ima predstavnik predlagača mr Božidar Đelić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, nekad u Narodnoj skupštini se brane supstantivni veliki sistemski zakoni, bilo ih je mnogo. Danas je pred vama jedan zakon čija je priroda tehnička.
U suštini, radi se samo o usklađivanju statističkog tretmana, usklađivanje cene, tj. akciza i to imajući u vidu da je usvojena strategija Vlade i posle predloga Republičkog zavoda za statistiku imamo prelazak sa stope rasta cena na malo na novi indeks i to je indeks potrošačkih cena. Imajući u vidu da je u Zakonu o duvanu bilo predviđeno usklađivanje sa prvom stavkom naknade koje se ubiraju za budžet RS, sad se jednostavno usklađuje terminološki ovaj zakon sa tom strategijom naše statistike.
Poštovani potpredsedničke, ako mi dozvolite, rekao bih i nekoliko reči o nečemu što će biti rasprava malo kasnije, jer to je jedna od ovih ratifikacija, ali ona koju sam određen da branim u ime Vlade u ovom cenjenom Domu.
Radi se o ratifikaciji Sporazuma o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa Indonezijom. Samo da kažem dve stvari. To je da Indonezija je najmnogoljudnija zemlja u svetu muslimanske veroispovesti, tradicionalne i dobre odnose imamo, a generalno sa raznim zemljama imati dobar sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja je veoma bitno. Onda je za investitore sve jasno.
Mi kao zemlja koja nema visoke i direktne poreze uglavnom imamo koristi od tih sporazuma. Tako da to je u interesu investicija i dobar element u daljem razvoju naših bilateralnih odnosa sa Indonezijom. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala vama. Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, želi reč? Ne.
Da li izvestilac Odbora za finansije, narodni poslanik Branka Ljiljak, želi reč? Ne.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan stvarno mali zakon, svega dva člana, ali sa aspekta SRS smatramo ga nepotrebnim, neracionalnim, nefunkcionalnim i nepotrebnim ovog trenutka u zakonskoj formi. Zašto?
Zato što se radi o statističkoj promeni podataka, koju je do sad radio državni organ – Republički zavod za statistiku, koji je na temelju zakonske regulative prikupljao podatke i objavljivao statistički podatak – porast cena na malo. Umesto tog statističkog podatka sad imao indeks potrošačkih cena.
Radi se o istoj kategoriji, samo drugi pravni naziv, drugi statistički naziv, ali u osnovi ista stvar. Šta je sa aspekta SRS nepotrebno? Nepotrebno je to da mi, ne samo kroz ovaj zakon, nego kroz nekoliko zakona dosad, a sad ću ih nabrojati: Zakon o budžetu, koji je, takođe, imao odredbe o ovoj promeni, Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o zateznoj kamati, sad imamo ovaj zakon, a ko zna koliko će još zakona biti, a radi se o istom finansijskom podatku statističkom, sa elementima finansijske kategorije, i nepotrebnom u ovoj formi.
Šta je potrebno? Potrebno je jednim zakonskim propisom finansijskog karaktera promeniti sve odredbe u svim zakonima. To je pravno moguće i to je pravno najispravnije, najpotpunije i najcelishodnije. Zašto to ne radite? Nema niko u ovoj vladi da sagleda celinu ovog i predloži ovakav zakon kojim će se menjati svi zakonski propisi, a što je uobičajena pravna praksa i jedno od pravnih pravila.
Sad gledajte, ne vodite računa i ne samo o ovom, nego koje su finansijske posledice ovakvog vašeg rada. Mi ćemo izgubiti jedan dan, izgubićemo još jedan dan u raspravi o amandmanima i izgubili smo otprilike pola dana ili dan kod Zakona o budžetu, pa jedan dan Zakona o finansijskom sistemu, pa jedan dan kod Zakona o zateznoj kamati itd.
Pitanje je koliko će se ovakvih zakona pojaviti u praksi. Onda imamo otprilike mesec dana i hrpu zakonskih propisa koje smo doneli i koji su nepotrebni u pravnom sistemu i komplicirali smo situaciju, množili smo pravne propise itd., a izgubili smo vreme, izgubili smo novac, finansije.
Imali smo nekoliko desetina, možda čak i stotina miliona. Vidite koliko ne vodite računa o trošenju državnih sredstava. Umesto da ste jednim propisom to regulisali, sve ove zakone izmenjali kroz jedan pravni propis finansijskog karaktera, vi ćete potrošiti sredstva, umesto da ta sredstva uložite u premije za finansiranje proizvodnje duvana. Da ste tih desetine miliona dinara uložili i dali proizvođačima duvana, danas bi imali daleko više proizvođača duvana, jer bi bili stimulisani za tu proizvodnju.
Šta je još bitno kod ovog zakona? Bitno je to da razgovaramo faktički o jednoj finansijskoj kategoriji. Porast cena na malo sada se kategorizira u finansijskom smislu, u statističkom smislu potpuno na drugi pravni način i dobićemo situaciju istu kao što smo imali pre ovih izmena, izgubili smo vreme.
Umesto da je to stanje bilo jasno već 1. januara, danas je 17. maj, dok stupi na snagu biće negde već šesti mesec. Šta je sa ostalim zakonima, gde se takođe govori o ovoj kategoriji? Ko zna kad ćemo menjati i da li ćemo menjati? To govori samo o karakteru ove vlasti, o nebrizi itd.
Ono što je bitno sa aspekta SRS je sledeća situacija. Mi razgovaramo o efemernom podatku, da li je jedan naziv ili drugi naziv, u osnovi je to ista finansijska i statistička kategorija, a ne razgovaramo o suštini.
Šta je suština? Suština su finansijski podaci koji proizilaze iz proizvodnje duvana, odnosno fiskalni podaci iz svega ovoga i sama proizvodnja, da vidimo gde se nalazimo u proizvodnom smislu. U odnosu na godine posle Drugog svetskog rata, šezdesete i sedamdesete godine, kada je preko 100.000 domaćinstava uzgajalo duvan i uglavnom živelo od proizvodnje duvana i prerade u jednom delu duvana, mi smo to sveli sada na otprilike 6.000 domaćinstava.
Od 20.000 ljudi možda jedno 10.000 sezonaca se bavi ovom proizvodnjom, u odnosu na 400-500 hiljada ljudi koliko je direktno živelo od proizvodnje duvana šezdesetih i sedamdesetih godina.
Gde je ta proizvodnja? Gde su ti ljudi koji su se bavili ovom proizvodnjom? Gde su oni nestali? Nestali su u monopoliziranom tržištu. Posebno posle prodaje velikih prerađivača i proizvođača cigareta 2006-2007. godine, kada smo prodali tržište.
Ono što je najpogubnije, što nijedna država ne čini, to je učinila Republika Srbija i aktuelna vlast u tom trenutku. Ne samo uz prodaju golih fabrika, prerađivača i proizvođača cigareta, nego smo prodali i tržište, a to je evidentno iz svih onih postupaka koji će uslediti do danas.
Kada je ova skupština negde pred kraj godine menjala Zakon o akcizama, onda smo tek videli šta znači monopolizacija tržišta, šta znači prodaja tržišta i koje je probleme imala aktuelna vlast i tadašnji ministar finansija da nagovore proizvođače cigareta da se povećaju akcize.
Kakve veze imaju proizvođači cigareta i prerađivači duvana sa akcizama? Akcize su prihod države u svim sistemima. Zašto bi to smetalo proizvođačima? Ali, postoje određene ugovorne obaveze, ugovorne klauzule koje sprečavaju državu da menja akcize, da menja bilo šta na tržištu koje se zove – proizvodnja i prerada cigareta. Takve su klauzule ugrađene u te ugovore.
Zašto ti ugovori o prodaji duvanske industrije nisu transparentno, kao što vi to kažete, izloženi javnosti, da se zna o čemu se radi? Šta smo mi to sve prodali? Ministre Đeliću, te ugovore treba transparentno, kao što vi to naglašavate, izneti u javnost, da vidimo šta smo mi to sve prodali. Pogubnija je politika, ono što sam rekao, u finansijskoj sferi.
Otprilike, proizvodnja duvana za godinu dana u državi donosi prihod državi, proizvođačima, distributerima, otkupljivačima i proizvođačima negde oko 120 milijardi dinara. Preko 65% od ove sume je prihod države, po raznim osnovama, kroz porez, kroz akcize, kroz poreze i doprinose koji se uberu u postupku proizvodnje, u postupku prerade i proizvodnje cigareta, kao i drugi prihodi države. Znači, 65% na onih 120, onda vidite o kojoj sumi se radi.
Samo je 772 milijarde dinara prihod po osnovi akciza od prometa i transfera duvana, odnosno proizvodnje i prometa cigareta. Tridesetak posto je prihod proizvođača i distributera i svega 5% je učešće proizvođača. Učešće u BDP duvanske industrije, baš zbog visokih akciza, poreza i drugih naknada koje se plaćaju u postupku prometa, jeste negde oko 3,5%.
Ako taj podatak kompariramo sa učešćem proizvođača, neposrednih seljaka koji proizvode duvan, to je svega oko između 0,3 i 0,4% u BDP. Onda tek vidimo koliko je malo učešće proizvođača duvana, samo zato što država nema stimulanse, nema premije, nema…

Zahvaljujem. Vreme je isteklo.
Reč ima ovlašćeni predstavnik. Sad je ovlašćeni predstavnik, a vi se javljate za reč? Prozvao sam, pa se niste javili, ali izvolite, imate reč.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, danas je na dnevnom redu rasprava o izmenama Zakona o duvanu, koji se radi po skraćenom postupku. Gledaću da u što kraćoj mogućoj meri sažmem ovu raspravu i da ukažem na mnoge nelogičnosti koje je i kolega Buha izneo, a vezane su za čitavu priču oko duvanske industrije u našoj zemlji.
Dakle, duvanska industrija je nekada bila veliki proizvođač i industrija koja je punila budžet Republike Srbije sa daleko većim procentom nego što to danas čini. Proizvodnjom duvana se, kako reče kolega Buha, bavilo oko 100.000 domaćinstava, a danas jedva nekoliko hiljada. Nekada je bila proizvodnja duvana u Srbiji veličine oko 20.000 tona, a danas je to jedva oko 1.000 tona, dakle, 20 puta manje.
Prihodi u budžetu su se devedesetih godina, dakle, budžet Republike Srbije se devedesetih godina punio čak u procentima od 18-25%, zavisno od godine, od proizvodnje i prerade duvana. Srbija i duvanska industrija, pre svega Duvanska industrija u Nišu, ali i u Vranju, Gnjilanu i drugim mestima koja su imala duvansku industriju, proizvodila je i izvozila više duvana i cigareta, duplo više nego što je uvozila pre privatizacija koje su se desile 2003. godine.
Proizvodnja duvana devedesetih godina je bila u visini od oko 20.000 tona, a 60% sirovog duvana je Srbija tada izvozila i po tom osnovu imala visoke prihode, kako prema proizvođačima, tako i prihode u budžet Republike Srbije, jer su se i na to naplaćivale takse i akcize.
Danas je proizvodnja duvana praktično zamrla u Srbiji. To se meri nekim veličinama od jedva 1.000 tona ili 20 puta manje nego što je to nekada bilo. Tako kažu podaci koji su naravno poverljivi, a ako smatrate da nisu tačni, vi ćete izneti one koji jesu. U svakom slučaju, to je daleko manje nego što je nekada bilo.
Ta proizvodnja se odvijala organizovano, bila je finansirana, pre svega od strane prerađivača duvana Duvanske industrije Niš i drugih fabrika i bila je dotirana, tako da su proizvođači unapred imali finansiranu proizvodnju, imali su ugovorenu prodaju, imali su ugovorene cene po kojima će prodavati duvan. Praktično, od proizvodnje i prerade duvana je živelo jako puno ljudi, naročito u jugoistočnoj Srbiji.
Pored toga, srpska duvanska industrija, preko 80% DIN je proizvodila cigareta i izvozila duplo više nego što je bio uvoz cigareta. Učešće u proizvodnji cigareta pre privatizacije, DIN je samo proizvodila više od 1100 tona cigareta mesečno. Tada je učešće na tržištu Srbije bilo 65-75% samo od DIN. Danas je to učešće manje od 40%, a mesečna prerada se svodi na negde oko 700 tona. Broj zaposlenih u DIN pre privatizacije je bio oko 2300, danas je jedva 700.
Dakle, sve su to podaci i parametri na osnovu kojih se mogu napraviti određeni zaključci šta se to desilo s jednim od najvažnijih strateških proizvoda za svaku državu. Duvan i duvanski proizvodi su akcizni proizvodi, fiskalni proizvodi koji u dobroj meri pune budžet svake zemlje. U tom smislu svaka država treba da vodi računa o tome kako će organizovati tu proizvodnju, kako će plasirati te proizvode i koliko će se novca sliti u budžet jedne zemlje po tom osnovu.
Punjenje budžeta devedesetih godina iz duvanske industrije, dakle i od proizvodnje duvana i od prerade duvana, prodajom gotovih proizvoda, se kretalo do čak 26%. To su podaci iz Odbora za duvan pri Privrednoj komori. Danas, kao što reče kolega Buha, prihodi od akciza i od duvanske industrije su negde oko 70 milijardi dinara, a to je oko 10% ukupnog budžeta Republike Srbije, dakle, znatno manje.
Šta se desilo na tržištu duvana? Desilo se to da ta potrošnja verovatno nije smanjena, ali se desila preraspodela u proizvodnji i potrošnji, tako da se danas na tržištu Srbije iz domaćih fabrika plasira oko 40-45% potreba za cigaretama i duvanskim proizvodima, a ostatak se uvozi.
Dakle, Srbija je u nominalnom smislu smanjila prihode u budžet od duvana i duvanskih proizvoda a, s druge strane, dodatna šteta je ta što smo izgubili i na planu proizvodnje duvana, odnosno zapošljavanja ljudi koji su se bavili gajenjem, proizvodnjom i preradom duvana, tako da je šteta dupla.
Jedina korist koja je nastala 2003. godine jeste jednokratni prihod u budžetu Republike Srbije. Međutim, nikakve značajnije koristi od toga nije imala ni država Srbija, niti okolina u kojoj su prodate te fabrike. Podsetiću da je grad Niš, ne samo grad Niš, nego i sve lokalne samouprave, po osnovu prodaje preduzeća na njihovoj teritoriji, dobijaju 5% od postignute cene. Grad Niš je po tom osnovu dobio 20 miliona evra, koje je upotrebio za razvoj lokalne infrastrukture.
Međutim, izgubljeno je mnogo više, pored velikog broja radnih mesta, izgubljen je i veliki prihod od same duvanske industrije. Duvanska industrija je, dok je bila u vlasništvu države, bila sponzor mnogih sportskih klubova, kulturnih manifestacija, pomagala je u razvoju grada. Procena je da je negde 10 miliona evra godišnje po raznim osnovama grad Niš dobijao od DIN. Danas je to daleko manje.
Sve ono što se proizvede i što je profit u duvanskoj industriji, nažalost, odlazi kod novih vlasnika, tako da je vreme da se posle osam godina od prodaje glavnih fabrika duvana u Srbiji razmisli koji su to efekti prodaje strateških preduzeća i da li je država morala na taj način da promeni vlasničku strukturu. Razumem da treba ići u tržišnu utakmicu i da država ne treba da bude vlasnik svega i svačega, ali one firme i ona preduzeća koja su punioci budžeta Republike Srbije, koja zapošljavaju veliki broj ljudi i bave strateškom proizvodnjom, u svakom slučaju, treba da budu ili u delimičnom ili u većinskom vlasništvu države.
Jasno se vidi da je ova prodaja, iz više uglova sagledano, bila veća šteta nego korist za državu Srbiju. U tom smislu, naravno, treba i razgovarati, ali se u ovoj privredi treba ponašati kao što se ponašalo proteklih 10 godina.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, DSS – Vojislav Koštunica, Napred Srbijo i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavu Markićeviću, ali on nije u sali. Drugi na listi je narodni poslanik Zoran Nikolić, koji takođe nije u sali. Ima reč gospodin Petar Jojić.

Donošenje ovakvih zakona i njihove izmene i dopune apsolutno ne poboljšavaju stanje u ovoj oblasti, a njihov krajnji rezultat jeste šteta koju država trpi. Ovim predlogom zakona Srbija ništa ne dobija, pare u budžet neće doći.
Ovim zakonom i drugim manipulacijama omogućava se tajkunima i velikim trgovcima da se bave uvozom sirovog duvana, čime sprečavaju i onemogućavaju proizvođačima u Srbiji da proizvode veće količine i da ostvare dobit. Vlada Republike Srbije radi obratno.
Izmene i dopune Zakona o duvanu, koje su izvršene 2007. godine, išle su na štetu domaćih proizvođača. Očigledno da Vlada pokušava da ubedi građane Srbije da će, kroz izmene i dopune zakona, građani bolje da žive. Međutim, to se u praksi apsolutno ne ostvaruje.
Srbija je bila jedna od zemalja koja je proizvodila velike količine sirovog duvana, država koja je imala svoje fabrike, država koja je imala kvalifikovane i vredne radnike koji su radili u tim fabrikama, koji su proizvodili velike količine cigareta i velike količine cigareta su izvezene i prodate na stranom tržištu i država je od svega toga imala korist.
Ove česte izmene i dopune zakona, ne samo Zakona o duvanu već i drugih zakona, potvrđuju da oni koji pišu zakone i pripremaju da ih prezentuju pred parlamentom nisu stručni, nisu sposobni i ne znaju da predlože jedan zakon koji će da traje u dužem vremenskom periodu. U praksi zakoni koje predlaže Vlada i koje ovaj parlament usvaja većinom glasova koalicije dešava se da nakon stupanja na snagu ne mogu da zažive i dolazi do izmena i dopuna zakona.
Kažemo da smo spremni da se ugledamo na EU. Hajde da vidimo od 2000. godine koliko je doneto zakona i koliko je zakona za mesec, dva ili tri moralo da bude izmenjeno i dopunjeno. To vam je ogledalo i to je potvrda da li ste vi spremni da se ugledate na prave države, na zakone koje te države donose ili ste samo spremni da nam pišete predloge zakona kao neke pravilnike nekada dok je bio Zakon o udruženom radu.
Mnogi vam zakoni i predlozi liče na pravilnike o lovu i ribolovu ili o vinu i rakiji. Sada ispada da je dobar ministar samo ako predloži veliki broj zakona. Kaže – mi smo doneli oko 2.000 zakona od 2000. godine do današnjeg dana.
Kakva je vrednost tih zakona? Nikakva. U primeni ne može da zaživi, koristi građani od toga nemaju, a građanima se daju lažna obećanja, varaju se, a pogotovo kada krene predizborna kampanja, vidite onda vrvi Vlada, vrve mediji o tome kako će u Srbiji da se bolje živi. Donosimo propise, tu nam je EU, a zapravo EU Srbiji zavrće uši i od te EU, kao što vidite i ovo što pišete u zakonima – usklađenost sa standardima EU, nema ni govora.
Veliki broj zakona vam pišu pripravnici, veliki broj zakona doživljava brze izmene i dopune. Nijedan vam zakon od 2000. godine do današnjeg dana nije ostao u primeni a da nije doživeo veći broj izmena i dopuna. Tako je i sa ovim predlogom zakona o duvanu koji nema delotvornosti i nema nikakve koristi za građane Srbije, koji pored ostalog gaje i duvan. Oni bi trebalo da imaju koristi.
Isto tako kada predlažete Zakon o duvanu, što ne predložite donošenje zakona o proizvodnji heljde, ječma, ovsa kao zdrave hrane, kao što je to područje Zlatara, Zlatibora, Javora, Prijepolja, Priboja, Ivanjice, Sjenice, Požege, Rudnika, Milanovca i da ne nabrajam. Donesite zakone i o tim proizvodima da bi Srbija imala još neki brend osim maline i još nekoliko proizvoda.
U tome će Vlada moći da pokaže svoje rezultate i da dokaže da su građani birali pravu Vladu i pravu vlast. Ovako proizilazi – hajde samo da vidimo, da napišemo ovih brošurica što više, da se zabavljamo u ovoj skupštini i da ispadne da je Vlada izradila, parlament usvojio 2.000 zakona.

Iskorišćeno je sedam minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik gospođa Zlata Đerić, ali nije tu. Gospodin Milan Lapčević je tu, izvolite.

Da nastavimo priču tamo gde smo malopre stali. U ovom zakonu se menja samo jedan član u kome se definiše da se grupa reči "stopom rasta cena na malo" menja rečima "indeksom potrošačkih cena" zato što se promenio Zakon o statistici.
On propisuje da se dinarski iznosi za naknadu – za upis u registar proizvođača duvanskih proizvoda, registar trgovaca na veliko duvanskim proizvodima, uvozniku duvana, obrađenog duvana, odnosno duvanskih proizvoda itd., koju su dužni da uplaćuju u budžetski fond po svakoj pakli cigareta za koju podnose zahtev za izdavanja kontrolnih markica – usklađuju sa stopom rasta cena na malo, odnosno sada sa indeksom potrošačkih cena.
Posle privatizacije Duvanske industrije Niš treba napraviti jednu sveobuhvatniju analizu šta je država, odnosno šta je lokalna samouprava, i grad, time dobila, a šta izgubila. Podaci su egzaktni i kažu sledeće.
Pre privatizacije Duvanske industrije mesečna proizvodnja cigareta bila je 1.100 tona, u Duvanskoj industriji u Nišu radilo je 2.350 radnika. Pri prodaji glavna teza bila je da treba pronaći strateškog partnera, jaku svetsku kompaniju koja će biti partner u proizvodnji, odnosno biti novi vlasnik, jer se time dobijaju, s jedne strane novi brendovi, sa druge strane bi trebalo da bude povećana proizvodnja i uposleni novi ljudi, a s treće strane dobijaju se i nova tržišta, jer taj veliki svetski brend, novi vlasnik će tobože omogućiti proširenje kapaciteta, nove brendove, veći izvoz itd.
Iz ugla grada se desilo sledeće: umesto tadašnjih 1.100 tona proizvodnje cigareta mesečno današnja produkcija na mesečnom nivou je oko 700 tona; broj radnika je oko 700, dakle tri puta manje nego što je bio 2003. godine, pre privatizacije, a učešće na tržištu cigareta je tada bilo oko 65 do 75%, današnje učešće na tržištu Duvanske industrije Niš je manje od 45%.
Ako se ima u vidu da se 2.000 tona popuši mesečno u Srbiji jasno se dolazi do podatka da je ostatak koji se ne produkuje u Duvanskoj industriji u Nišu i delom u Duvanskoj industriji u Vranju uveze. Nekada je uvoz cigareta, dakle, pre privatizacija glavnih fabrika, glavnih prerađivača duvana i proizvođača cigareta, oko 20 do 30% na godišnjem nivou. Danas je uvoz duplo veći.
Duvanska industrija Niš je, govoreći iz ugla lokalne samouprave, bila sponzor mnogih sportskih klubova, mnogih kulturnih manifestacija, opremanja zdravstvenih ustanova, škola, vrtića itd. Svi glavni kapitalni projekti i objekti koji su rađeni u Nišu i okolini nisu mogli da budu uopšte urađeni bez pomoći Duvanske industrije. Naravno, danas novi vlasnik, strateški partner veliki "Filip Moris" na to nema obavezu, niti naravno to čini.
Obaveza u ugovoru koji je sklopljen između države i novog vlasnika je bila da 50% sirovog duvana bude kupovano na domaćem tržištu za potrebe prerade i proizvodnje cigareta u Duvanskoj industriji u Nišu.
Istina je da se zanemarive količine duvana kupuju na domaćem tržištu i da je to znatno ispod 50%, a odgovor na to je da, navodno, nema dovoljno kvalitetnih duvana na našem tržištu, pa se i veća količina i veći procenat od 50, koliko je predviđeno ugovorom, mora uvoziti, čime je, naravno, domaća privreda, dakle, duvanska proizvođačka i prerađivačka privreda dodatno pogođena.
Pre privatizacije veliki broj poljoprivrednih domaćinstava je svoju egzistenciju bazirao na proizvodnji duvana. Imao je obezbeđeno finansiranje proizvodnje, sadnje duvana, tretiranja, sve to je kreditirala Duvanska industrija, a nakon sazrevanja duvana sve količine koje su proizvođači proizvodili su bile obavezno otkupljivane po unapred poznatim cenama.
Time se zatvarao jedan ciklus da poljoprivredni proizvođači nisu imali potrebe, niti su ulazili u bilo kakav rizik, već su unapred dobijali novac za proizvodnju, kada završe proizvodnju prodavali to po poznatim cenama i na taj način imali jednu sigurnu egzistenciju radeći u proizvodnji duvana.
Više desetina otkupnih stanica je bilo na teritoriji čitave jugoistočne Srbije, od Bujanovca, Vladičinog Hana, Leskovca, Niša, Pirota, Prokuplja, Žitkovca, Kruševca i da ne nabrajam dalje, koje su se bavile ugovaranjem proizvodnje sa proizvođačem i otkupom tog duvana, zatim, daljom njegovom preradom i, što je najinteresantnije, velike količine sirovog duvana Srbija je nekada izvozila na strana tržišta i po tom osnovu opet prihodovala, ne samo za svoje proizvođače, nego je prihodovala i veliki novac u sopstveni budžet.
Privatizacijom velikih fabrika i sama proizvodnja sirovog duvana, a i njegova prerada su znatno manje nego što su bile pre te privatizacije.
Dakle, i po tom osnovu je i uopšteno gledano srpska privreda pogođena, a na račun te tzv. globalizacije i dovođenja velikih strateških partnera, kojima je jedino cilj da se zauzme tržište i da se ubiraju što je moguće veći profiti.
Prema nekim najavama, a gledajući kako se kretalo smanjivanje radnika od 2003. godine do danas, projekcije Filipa Morisa su da će Duvanska industrija Niš, koja je, naveo sam podatke, bila veliki proizvođač, ostati samo distributivni centar, a da će se kompletna proizvodnja ili najveći deo proizvodnje bazirati u Rumuniji, a da će Srbija biti još veći uvoznik gotovih proizvoda nego što je to danas.
O indirektnoj koristi koju je grad imao ne treba govoriti. Nekada je Niš imao skoro u svakom sportu vrhunske klubove, prvoligaše u svim mogućim sportovima.
Danas praktično da nemate nijedan sport niti sportski klub koji se takmiči u najvišem rangu, iz prostog razloga što ne postoji ili praktično ne postoji niška privreda koja može da finansira sportske klubove, jer bez novca i bez jake privrede ne možete da imate ni kvalitetne klubove, ni kvalitetan sport, ni kvalitetnu kulturu, niti kvalitetne gradske manifestacije, niti brži razvoj jedne lokalne samouprave, što je naravno, gledano iz ugla lokalne samouprave, velika šteta za grad i za čitavu okolinu.
Interesantno je da sadržinu ugovornih obaveza i ugovor koji je napravljen između države i Filipa Morisa skoro nikada javnost nije upoznala, tako da ono što je Filip Moris imao obavezu prema gradu, to je bila finansijska obaveza za finansiranje projekata koje predloži lokalna samouprava u iznosu od jedan milion evra godišnje, što je sigurno daleko manje nego što je to bilo u periodu pre privatizacije.
Sve u svemu, kada se uzme u obzir i kolika je proizvodnja duvana bila, koliko se ljudi bavilo tom proizvodnjom, koliki su bili prihodi u budžetu Republike Srbije po osnovu proizvodnje i prerade duvana pre privatizacije glavnih fabrika duvana u Srbiji, ako se to poredi sa današnjim podacima očigledno je da nikakve koristi, direktne dugoročne koristi za državu Srbiju praktično da nema.
O tome koliko je država izgubila zaista treba da se naprave kvalitetne analize i studije, kako bi se došlo do zaključka da li je zaista bilo neophodno i korisno da se na ovaj način vrši privatizacija jednog bitnog proizvoda, koji u velikoj meri puni budžet Republike Srbije.
Zato se verovatno danas može doći do zaključka zašto srpski budžet ima toliki deficit i zašto država Srbija mora da ulazi, samo da bi zatvorila budžetske rupe, u velike kredite kod komercijalnih banaka, koji su preskupi, koji ne mogu da budu nikako opravdani. Toliko.