Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika. Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema. Izvolite.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema ustanovljeno da ima 87 narodnih poslanika, te da ima uslova za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Saša Dujović i Mladen Grujić.
Prelazimo na 11-15. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE O IZBORU ČLANA SAVETA GUVERNERA NBS, ZBIRNA LISTA KANDIDATA ZA IZBOR ČLANOVA NACIONALNOG SAVETA ZA KULTURU, ZBIRNA LISTA KANDIDATA ZA ČLANOVE NACIONALNOG PROSVETNOG SAVETA, PREDLOG ODLUKE O IZBORU ČLANOVA NACIONALNOG SAVETA ZA VISOKO OBRAZOVANjE I PREDLOGU ODLUKE O PRESTANKU FUNKCIJE ČLANU KOMISIJE ZA HARTIJE OD VREDNOSTI (zajednički jedinstveni pretres)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstven pretres o tačkama od 11. do 15. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa podsećam da, prema članu 193, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, da se raspodeljuje tako da poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslaničkoj grupi SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslaničkoj grupi SPS - JS - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslaničkoj grupi PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam da će po ovim tačkama dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati: Esad Džudžević poslaničku grupu manjina; Miletić Mihajlović poslaničku grupu SPS-JS; Svetlana Stojanović poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica; Gorica Mojović poslaničku grupu ZES.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu odluke o izboru člana Saveta guvernera NBS, Zbirnoj listi kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za kulturu, Zbirnoj listi kandidata za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, Predlogu odluke o izboru članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Predlogu odluke o prestanku funkcije članu Komisije za hartije od vrednosti.
Pre nego što pitam predlagača da li želi da obrazloži predlog, određujem pauzu do 12.00 časova, s obzirom da je Odbor za evropske integracije organizovao javno slušanje o položaju izbeglica, interno raseljenih lica, prognanih lica, povratnika i tražilaca azila. U sali jedan ćemo učestvovati u radu. Interesovanje poslanika je veliko.
U skladu sa članom 87, od 12.00 časova ćemo raditi do završetka svih ovih tačaka rasprave u načelu, tako da ćemo sutra preći na rad u pojedinostima. Ovo će ujedno biti i jedina pauza za danas.
(Posle pauze – 12.00.)

Nema nas mnogo, ali ćemo kako smo se i dogovorili nastaviti rad na sednici koju sam jutros otvorila.
Da li predstavnici predlagača i izvestioci Odbora, narodni poslanici Milan Vučković, Jelena Trivan i Zoran Šami, žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Najpre da obavestim da, u skladu sa članom 39. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, poslaničku grupu SRS u raspravi o trećoj grupaciji Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja NS RS u 2011. godini predstavlja narodni poslanik Marko Milenković.
Narodni poslanik Esad Džudžević, izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi posebnu čast da mogu iznijeti nekoliko stavova Poslaničke grupe manjina i posebno Bošnjačke liste u ovoj objedinjenoj načelnoj raspravi o nekoliko tačaka koje su od životne važnosti, posebno za pripadnike i predstavnike manjinskih naroda u našoj zemlji.
Prije svega, dao bih snažnu podršku kandidatima koji su izraz volje zakonskih predlagača nacionalnih veća manjina. Radi se o kandidatima za članove Nacionalnog saveta za kulturu, gospodi Karolju Vičeku i Muhedinu Fijuljaninu, koji su zajednički predlozi svih nacionalnih veća manjina.
Osim toga, radi se o eminentnim ličnostima iz reda mađarskog i bošnjačkog naroda, koji su svaki u svojoj oblasti dali veliki doprinos ne samo kulturi svojih naroda, već ukupnoj kulturi naše zemlje, a rekao bih i šire.
Karolj Viček je rođen 21. avgusta 1941. godine u Novom Sadu, filmski je reditelj i scenarista, realizovao je oko 15 dokumentarnih i tri igrana filma, dobitnik je više značajnih nagrada, kao što su "Bronzana arena" za režiju i "Velika zlatna arena" u Puli. Za svoj stvaralački rad mađarska vlada ga je 96. godine nagradila "Zlatnim leptirom" za uspešan rad u mađarskom i svetskom filmu. Njegovi igrani i dokumentarni filmovi, serije iz obrazovanja i kulture i danas su često reprizirane na našim televizijama i predstavljaju trajne vrednosti naše kulturne baštine.
Muhedin Fijuljanin rođen je 13. jula 1965. godine u Sjenici, novinar i publicista. Objavio je preko 50 radova iz oblasti ljudskih i manjinskih prava, istorije i kulture sandžačkih Bošnjaka. Jedan od obnovitelja kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka "Preporod", osnivač i prvi glavni urednik časopisa "Bošnjačka riječ", glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Sandžačke novine", šef resora za kulturu i informisanje u Bošnjačkom nacionalnom vijeću, autor kapitalne monografije "Sandžački Bošnjaci", dobitnik je najvećeg priznanja za doprinos bošnjačkoj kulturi i afirmaciji multietničke tradicije Sandžaka, medalje "Rifat Burdžević Tršo".
Takođe, podržao bih kandidate sa zajedničke liste tradicionalnih crkava i verskih zajednica za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, gospodu Andriju Kopilovića i Muhameda efendiju Jusufspahića. Smatram da će oni dati svoj doprinos radu ovog značajnog prosvetnog tela kao verski i teološki autoriteti.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, izbor ovih ličnosti iz reda predstavnika manjinskih naroda za članove Nacionalnog saveta za kulturu, odnosno Nacionalno prosvetnog saveta biće, uveren sam, snažan doprinos afirmaciji multietničkog i multikulturnog razvoja kulture i prosvete u Republici Srbiji i izgradnji jednog novog koncepta u skladu sa standardima EU, nasuprot dosadašnjem pretežno monoetnički zasnovanom modelu strategije u ovim oblastima, najvažnijim za očuvanje i unapređenje nacionalnog identiteta svakog naroda.
Iskoristio bih priliku da još jednom skrenem pažnju na težak i nedopustiv položaj bošnjačkog kulturnog nasleđa, naročito u Novom Pazaru, kao i u celom Sandžaku. Naime, Vlada i resorno ministarstvo, kao i druge nadležne institucije u ovoj zemlji, nedovoljno posvećuju pažnju zaštiti i revitalizaciji kulturnog, materijalnog i nematerijalnog nasleđa sandžačkih Bošnjaka kao starosedelačkog naroda na ovom prostoru.
To kulturno nasleđe godinama i decenijama propada jer je, između ostalih razloga, definisano suprotno Ustavu i međunarodnim standardima kao islamsko, tursko ili pak orijentalno, a ne kao bošnjačko kulturno nasleđe nastalo u različitim periodima i pod različitim uticajima, što godinama uporno tražimo od nadležnih institucija. Takva dosadašnja definicija dopušta i donekle ''legimitizira'' takav stav države kao odnos prema nečem tuđem i uvezenom.
Rešenje za ovaj problem jeste osnivanje zavoda za kulturu sandžačkih Bošnjaka u Republici Srbiji, što uostalom imaju sve druge manjine, odnosno mađarske nacionalne zajednice. Elaborat o osnivanju zavoda za kulturu sandžačkih Bošnjaka već duže vreme se nalazi kod resornog ministarstva, a alibi za njegovo neosnivanje se traži u jednom opštem nedopustivom procesu zaustavljanja i onemogućavanja ostvarivanja Ustavom i zakonom garantovanih prava.
Mislim da taj nedopustiv pristup mora da se prekine, jer se Ustav, zakoni i standardi EU moraju primenjivati i u odnosu prema pripadnicima bošnjačkog naroda i mora se nastaviti proces ostvarivanja Ustavom i zakonom garantovanih prava za sandžačke Bošnjake u Republici Srbiji.
Smatram da je to ne samo u interesu pripadnika bošnjačkog naroda već i same države, jer se time sužava prostor za svaku vrstu manipulacije i generisanje političke nestabilnosti i krize u Sandžaku, u kojem Bošnjačka lista ni na koji način neće učestvovati. Naprotiv, mi nudimo rešenje i ne želimo biti dio problema, već dio rešenja.
U oblasti obrazovanja, što je takođe tema današnje rasprave, u skladu sa članom 75. i 79. Ustava Republike Srbije, članom 13. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, članom 9. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i drugih zakona, ni na jednom nivou obrazovanja nije ostvareno ustavom i zakonom garantovano pravo na obrazovanje na bosanskom jeziku kao maternjem jeziku sandžačkih Bošnjaka.
Implementacija tog prava u praksi svedena je na nastavni predmet Bosanski jezik sa elementima nacionalne kulture u osnovnim školama u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici i samo jednoj školi u Prijepolju, i to u rangu izbornog nastavnog predmeta.
Pored činjenice da je došlo do formiranje zajedničke radne grupe predstavnika Bošnjačkog nacionalnog vijeća i Ministarstva prosvete i izrade, kao posledice tog zajedničkog rada, modela obrazovanja za sandžačke Bošnjake u Republici Srbiji kao stručnog elaborata na osnovu kojeg bi se u praksi ostvarilo pravo na obrazovanje na maternjem jeziku Bošnjaka u Srbiji, njegova primena je izostala od strane Ministarstva prosvete, kojem je elaborat dostavljen još 11. novembra 2009. godine, odmah nakon usvajanja Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Sav ovaj materijal, mnogobrojna pisma i poslanička pitanja i drugi adekvatni prilozi nalaze se u postupku kod Zaštitnika građana zbog zaustavljanja i onemogućavanja Ustavom i zakonom garantovanih prava i sloboda.
Ovih dana biće pokrenut postupak kod Ustavnog suda Republike Srbije, u skladu sa članom 10. stav 1. tačka 12. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, zbog pravno i činjenički zasnovane procene da je došlo do povrede Ustavom i zakonom garantovanih prava i sloboda pripadnika bošnjačke nacionalne zajednice u Republici Srbiji.
Poštovane predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim još jednom svoje čvrsto lično uverenje i stav Bošnjačke liste, pa i opredeljenje poslaničke grupe manjina u ovom visokom domu, da je ove probleme moguće rešiti u institucijama sistema i u procesu evropskih integracija naše zemlje, zbog čega i uostalom Bošnjačka lista podržava i učestvuje u ovoj vladi.
Na kraju, pozivam vas da u danu za glasanje podržite kandidate iz reda manjinskih naroda za članove Nacionalnog saveta za kulturu, odnosno Nacionalnog prosvetnog saveta.

Dajem reč poslaniku Miletić Mihajloviću.

Poštovana predsednice, radno predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS izneću neke stavove koji se tiču tačaka koje danas ovde obrađujemo, ali pre svega izbora nacionalnih saveta za kulturu i za visoko obrazovanje.
Obaveza izbora ovih značajnih tela proizilazi iz donetih zakona koje smo mi ovde razmatrali i doneli. Dakle, izbor Nacionalnog prosvetnog saveta proizilazi iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Nacionalnog saveta za kulturu iz Zakona o kulturi i Zakon o visokom obrazovanju nalaže konstituisanje Saveta za visoko obrazovanje. Dakle, reč je o veoma značajnim telima koji imaju značajnu funkciju u oblastima obrazovanja na određenim nivoima i u oblasti kulture.
Iz onoga što smo dobili u materijalu vidimo da su ovlašćeni predstavnici učinili svoje predloge. Ti predlozi su razmatrani na resornim odborima ovde u Narodnoj skupštini i blagovremeno upućeni na razmatranje, što danas i činimo.
Dakle, sprovedena je jedna procedura u skladu sa zakonom i ne sumnjamo da ćemo u danu za glasanje svakako dobiti nove sastave ovih saveta, koji su veoma značajni za dalje funkcionisanje kako obrazovanja, tako i oblasti kulture.
Želim da kažem da smo mi zapravo u ovom periodu, tranzicionom da tako kažem, imali u tom brzom hodu promena onoga što jeste dosadašnja praksa ili do 2000. godine promena vlasničke strukture, promena ili reforme u društvenim oblastima, možda neke poteze koji nisu bili u dovoljnoj meri odmereni, nisu bili proračunati na najbolji mogući način, nisu izvršene određene procene valjane, tako da su zapravo u tom periodu učinjene takve greške koje teško možemo ispraviti, i to se desilo i u oblasti privatizacije, ali se to dogodilo i u ovim društvenim delatnostima i oblastima, gde je takođe bilo potrebno izvršiti određene reforme.
Tako se to učinilo i u oblasti obrazovanja, gde smo imali da smo usvajali neke programe koji su ušli u nastavni proces, koji možda nisu na najbolji mogući način struktuirani. Pod znakom pitanja je Građansko vaspitanje, koje možda treba preispitati programski i sadržajno, što bi svakako učinilo da mi kao društvo i kao država više držimo do onoga što jesu naše specifičnosti Republike Srbije, što jeste naša tradicija, što jeste naša kultura i istorija, naravno uvažavajući i sve one vrednosti u širem prostoru Evrope.
Ali, smatram da u takvim reformama koje smo mi činili imamo jednu liniju pomodarstva, lakog odricanja od onoga što jeste naše i do čega treba da držimo, a olako prihvatamo možda neke sadržaje koji možda negativno utiču na ono što treba da bude naše vaspitanje i obrazovanje u duhu tradicije i istorije, kojih ne možemo da se odreknemo.
Sada govorim o značaju, da tako kažem, ovih saveta, čija je funkcija veoma značajna i velika je njihova odgovornost. Pretpostavljamo da ljudi koji su predloženi u ovim telima imaju visok i stručni i svaki drugi integritet i da će u značajnoj meri doprineti da buduće odluke budu na pravi način odmerene i uokvirene u ono što želimo kao društvo i kao država.
Imali smo i neke sadržaje u nastavnim programima, koji su na brzu ruku sročeni, sastavljeni i udenuti u programe u oblasti istorije, gde nije prošla dovoljna velika vremenska distanca, a da su ti sadržaji i ideološki i politički obojeni, što je apsolutno neprihvatljivo, jer svaka takva obojenost u ovom trenutku ne doprinosi jednoj stabilnosti i jednom pravom smeru, gde želimo da budemo i iznad ideologije i iznad politike, kako bi na pravilan način i obrazovali i vaspitavali mladu generaciju.
Kada je reč o kulturi, Nacionalni savet za kulturu je svakako značajan, kultura je veoma širok pojam i ne podrazumeva samo određene uže sadržaje u nekim oblastima umetnosti itd, već podrazumeva, da tako kažem, sve ono što je život, rad, sfere života i rada, takođe prožima sve ono što su delatnosti, aktivnosti i prisustvo najmlađih do najstarijih i na tom planu zaista treba posebno da radimo.
Kultura se svakodnevno ispoljava i eksponira i kao način ponašanja, i kao odnos prema sredini u kojoj živimo, i kao odnos prema polovima i društvu, i kao način nalaženja zajedničkog jezika po određenim pitanjima i mnogo, mnogo toga. Prosto je nemoguće pobrojati sve ono šta jeste kultura u datom trenutku.
Mislim da ovoj sferi Nacionalni savet za kulturu, kao stručno savetodavno telo, zaista treba da priđe na jedan veoma detaljan i stručan način, kako bi dao određene smernice za nalaženje jednog takvog kulturnog programa koji će učiniti napredak na tlu našeg prostora, odnosno Republike Srbije, a u korist napretka i svega onoga što je kultura koja je primerena ovom prostoru, evropskom prostoru gde živimo.
Mi smo kao društvo skloni pomodarstvu. Mnogi sadržaji se nude i preko sredstava javnog informisanja i preko elektronskih medija koji doprinose izgradnji jednog modela ponašanja koji je u malograđanskom duhu i neguje možda čak i jedan dekadentan model, da tako kažem, kulture koji je apsolutno neprihvatljiv.
Mi smo svedoci svakodnevnih takvih uticaja, gde se milioni gledalaca danas, pre svega mlad svet, zaokuplja takvim sadržajima, a da nedovoljno kroz te medije imamo sadržaje koji su zapravo suštinski prava vrednost o kojoj treba govoriti i što bi trebalo da bude u našem vidnom polju.
Neka istraživanja, to smo pre neki dan mogli da vidimo, recimo, da idoli mladih ili ono što njih zaokuplja jeste uglavnom ono što se dešava na estradi. Srećom, eto sport ili naši sportski rezultati naših vrhunskih sportista su učinili da taj procenat skoči u tom pravcu, što jeste prava vrednost.
Ali, na primer, naučni sadržaji ili mladi ljudi, deca ili mladi ljudi i studenti koji postižu izvanredne rezultate na svetskim takmičenjima veoma su malo prezentirani, na nedovoljno interesantan način itd, tako da je taj procenat koji utiče na javno mnjenje veoma mali.
Iz tih razloga smatramo da Nacionalni prosvetni savet koji se bavi pitanjima predškolskog vaspitanja i obrazovanja, zatim opšteg obrazovanja i umetničkog obrazovanja, zatim Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Nacionalni savet za kulturu su veoma značajni organi kojima treba da pridajemo značajnu pažnju.
A od takvih tela, zapravo, i kroz ono što je zakon i preko odgovarajućih ministarstava, ali i mi kao Narodna skupština treba da tražimo i pred njih postavimo veoma značajne i ambiciozne zahteve u cilju pravilnog usmeravanja svih ovih naših oblasti, što će doprineti jednom duhovnom napretku kao pretpostavka za sve ono drugo što podrazumeva opšti napredak Srbije i njenih građana.
Naša poslanička grupa SPS-JS će svakako glasati za usvajanje ovih lista i za izbor članova ovih tela, sa očekivanjem da će oni biti na nivou zadatka i da će raditi u korist opšteg dobra.

Reč ima poslanik Svetlana Stojanović.

Poštovani narodni poslanici, od šest veoma raznorodnih tačaka dnevnog reda objedinjenih u jedinstvenu raspravu, kao što su izbori člana Saveta guvernera NB, izbor člana Nacionalnog prosvetnog saveta ili prestanak funkcije jednog člana Komisije za hartije od vrednosti, reči "izbori" i "članovi" su jedino što ove različite oblasti tematski spaja.
Nešto ću reći o izboru Nacionalnog saveta za kulturu. Stanje u svim sektorima naše kulture je izuzetno teško, na ivici golog opstanka. Nacionalni savet za kulturu, koji na ovoj sednici Skupština bira, naći će se pred zidom države ravnodušne prema kulturi.
U sprovođenju kulturne politike koju Srbija nema, morala bi da sarađuje cela Vlada, sva njena ministarstva. Situacija u državi, ne samo u kulturi, izuzetno je teška, između ostalog i zbog toga što ministarstva u Vladi međusobno ne sarađuju u bilo kojoj oblasti, pa ni u kulturi.
Ministarstvo kulture ne preduzima krupne korake koji bi ovu tešku situaciju mogli promeniti. Sramno mala budžetska sredstva izdvojena za kulturu, 0,62% ukupnih budžetskih rashoda za 2011. godinu, Ministarstvo kulture koristi da zakrpi gde procuri, povuče neki marketinški potez ili daruje umetnike po ukusu Vlade.
Izdvajanja za kulturu ozbiljna su prepreka sistemskim promenama. Dugo pripremani i bezbroj puta menjani Zakon o kulturi, konačno usvojen 2009. godine, nije rešio nagomilane probleme, nije doneo ništa dobro srpskoj kulturi, sve je manje-više ostalo isto ili gore. U raspravi prilikom usvajanja ovog zakona poslanici DSS iscrpno su govorili o tome da je Zakon o kulturi prazan i deklarativan, ali to niko nije želeo da čuje.
U Skupštini Srbije se i inače vode isključivo argumentovani ili manje argumentovani, uljudni ili manje uljudni monolozi. Rasprave i dijaloga nema. Dogovora ni oko čega nema.
Zašto smatramo da je Zakon o kulturi prazan, deklarativan i da ne rešava probleme?
Prvo, ovaj zakon nije razgraničio opšti i javni interes u kulturi od kulturne industrije. Opšti i javni interes država mora da štiti od tržišta i dostojno finansira. Kulturnoj industriji, kao i drugim industrijama, dužna je da stvori povoljne uslove za razvoj.
Zatim, Zakon o kulturi nije stvorio osnovne pretpostavke da institucije kulture obavljaju delatnosti zbog koje su osnovane.
Velika novina zakona je da se institucije kulture finansiraju na osnovu projekata koje ponude, a čiju opravdanost arbitrarno procenjuje Ministarstvo kulture. Ako nema projekata koji se ministru dopadnu ili nema sredstava da se dobri projekti finansiraju, nema ni te kulturne delatnosti.
Savet, koji na ovoj sednici sa zakašnjenjem biramo, prilikom usvajanja zakona o kulturi najavljen je kao njegova najznačajnija novina, zamišljen kao ''stručno savetodavno telo, čiji je zadataka da pruža stalnu podršku očuvanju, razvoju i širenju kulture'', predlagaču zakona je bio toliko važan da ga ni godinu dana nakon krajnjeg roka određenog zakonom nije konstituisao. Konstituišemo ga na ovoj sednici.
Savet, od političara nezavisno i stručno telo, bio bi značajna novina da su mu nadležnosti zakonom dobro definisane, ali nisu. Po slovu Zakona o kulturi, poslovi i zadaci Saveta su: da analizira i da daje mišljenje o stanju i kulturi; kako će analizirati stanje i potrebu u kulturi i o tome dati svoje mišljenje kada sredstava za ozbiljan istraživački rad nema.
Zatim, Savet daje sugestije za kreiranje kulturne politike, ali sugestije Saveta po slovu ovog zakona niko nije obavezan da uvaži.
Savet daje i predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti. Ne postoji zakonska obaveza da se predlozi Saveta makar samo obnaroduju, pa da po tome indirektno saznamo šta se Ministarstvu kulture nije dopalo i kakvu politiku ono, mimo stručnog mišljenja, želi da vodi.
Savet učestvuje u izradi strategije razvoja kulture i daje ocenu njenog izvršenja. Pošto do sada nije bio konstituisan, Savet nije ni mogao učestvovati u izradi bilo kakve strategije. Javna rasprava o strategiji počela je tek juče. Od krajnjeg cilja smo veoma daleko.
Kada bi Savet koji budemo izabrali uspeo da, uprkos svim preprekama njegovom normalnom funkcionisanju, iznedri elemente strategije razvoja kulture za narednih 10 godina, da ta strategija bude razložena za svaku godinu posebno i da Savet jednom godišnje Skupštini podnosi izveštaj o izvršenju usvojene strategije, to bi bio prvi veliki napredak za kulturu Srbije.
Nacionalni savet za kulturu ima 19 članova koji se biraju na pet godina. Ovlašćeni predlagači su Vlada – četiri člana, zaposleni u ustanovama kulture – četiri člana, reprezentativna umetnička udruženja – četiri člana, a ostala udruženja u kulturi, dakle nereprezentativna – zastupljena su sa jednim članom, SANU – dva člana i Savet nacionalnih manjina – dva člana.
Svi ovlašćeni predlagači dostavili su Skupštini svoje kandidate za ovo važno telo, jedino što u tom poslu kasne ravno dve godine.
Reprezentativna umetnička udruženja, Savet nacionalnih manjina i nereprezentativna umetnička udruženja predložili su više kandidata od broja koji se bira i dali priliku Skupštini da izabere onog kandidata kojeg smatra boljim. Svi ostali ovlašćeni predlagači predložili su tačno onoliko kandidata koliko se bira, tako da je zadatak Skupštine samo da njihovu kandidaturu potvrdi.
Hoće li novoizabrani Savet uspeti da se izbori sa svim teškoćama na koje će naići u svom radu i hoće li moći da iznedri elemente strategije kulturnog razvoja koju će Ministarstvo kulture predložiti Vladi, a Vlada Skupštini na usvajanje?
Strategija, kako je Zakon o kulturi propisao, ne zalazeći u pojedinosti procedure, obuhvata: analizu postojećeg stanja kulturnih delatnosti i stvaralaštva; kojim sredstvima će se izrada ozbiljnih naučnih analiza stanja i potreba u kulturi platiti i koliko je vremena potrebna da se takve analize naprave.
Da li je dve godine nakon usvajanja Zakona o kulturi stanje u bilo kojoj kulturnoj delatnosti bolje? Nije, gore je. Da li stvaralaštvo ima bolje uslove da nastaje i živi? Nema. Pogoršani su. Strategija sadrži i ciljeve kulturnog razvoja. Do sada jasne ciljeve nismo imali. Ne znamo iza čega država hoće da stane i to finansira, a šta delimično ili potpuno prepušta tržištu.
Ova vlada, čini se, sve kulturne delatnosti prepušta tržištu, bučno objavi poneki svoj program koji ima određenu marketinšku svrhu, ispuni ceo medijski prostor posvećen kulturi, ali za opšte stanje u kulturi koristi od tih gromoglasnih programa nema.
Strategija obuhvata i instrumente kulturnog razvoja. Do sada nam nije bilo poznato za koje instrumente se Vlada opredelila. Slutimo da Vlada takve instrumente nema. Strategija mora predvideti i neophodne kapitalne investicije, u budžetu ih nema. Gradilišta Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, Muzeja savremene umetnosti, Muzeja grada Beograda i dalje su samo gradilišta.
Priznajem da nije lako sprovoditi deklarativne, prazne, međusobno protivrečne i neusaglašene zakone, koje Vlada u ogromnim količinama, na stotine godišnje, iznosi pred Skupštinu, a Skupština ih brzometno usvaja u svim oblastima, u kulturi najređe.
Na samom kraju, u ovoj zemlji nema mesta ni za koga ko pokuša da se kulturom bavi profesionalno i ozbiljno. Ni činjenica da bi kultura mogla biti i da u mnogim zemljama jeste pokretač privrede, nije ovoj vladi dovoljna da joj posveti dužnu pažnju.
Od srpske kulture i države neće ostati kamen na kamenu ukoliko se izbori ne raspišu što pre, da bi neka nova skupštinska većina mogla izabrati Vladu koja će se prema svom narodu i državi ponašati odgovorno. Hvala na pažnji.

Reč dajem poslaniku Marku Milenkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u traženju zajedničkih niti za pet tačaka dnevnog reda koje ste objedinili u jedinstvenu raspravu, jedino vezivno tkivo do koga se može doći jeste da su sva ova tela tvorevina Vlade Republike Srbije i to tvorevine koje basnoslovno koštaju građane Republike Srbije.
Ako krenemo od Nacionalnog prosvetnog saveta, sa 42 člana, koji primaju po 40.000 dinara i predsednikom od 50.000 dinara, što ukupno iznosi milion 700.000 dinara mesečno, doći ćemo do članova Komisije za hartije od vrednosti, koji imaju platu od 332.000 dinara, i članova Saveta guvernera Narodne banke, koji od plate od 125.000 dinara, uz druga primanja, dostižu do 900.000 dinara mesečno, bezuspešno se trudeći da dostignu svog kolegu iz istog saveta sa neverovatnih milion 707.000 dinara, izvesnog Kostu Josifidisa, a država i građani sve siromašniji, sve zaduženiji.
Uopšte nama veze što učiteljica ili bankarski službenik imaju prosečnu platu 33.000 i 34.000 dinara i koliko oni rade za mesec dana. Kada je u pitanju formiranje Nacionalnog saveta za kulturu, predviđenog vašim izuzetno lošim Zakonom o kulturi još jula 2009. godine, sa rokom za predlaganje članova Saveta 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona, evidentno je danas da su gospoda iz Vlade prvi koji krše zakone, za šta i vi kao skupštinska većina snosite odgovornost.
Bivši ministar Bradić najavljivao je izbor članova saveta još prošle godine, međutim savet do danas nije formiran.
U Zakonu o kulturi, da li usled loših namera ili usled nerazumevanja predlagača, ukinuto je umetnicima u pozorištu pravo na rad na određeno vreme, te se pitam koliko će članovi saveta koje birate danas hteti da zaštite glumce kao eksponente kulture od volje i zlovolje stranački postavljenih upravnika u pozorištima, ako su i sami stranački obojeni.
Vaše Ministarstvo kulture je ostavilo lokalnim samoupravama da odlučuju o pozorištima, biraju upravnike, gase, povećavaju i smanjuju pozorišta.
U Zaječaru je Boško Ničić zatvorio pozorište gde je od 45 zaposlenih bilo 17 glumaca, a posle dva meseca ga je otvorio sa isto 45 zaposlenih, ali sa sedam glumaca, jer je zapošljavao svoje prijatelje. Poznavajući njegov smisao za umetnost i pozorište, mogao je instituciju da ostavi bez ijednog glumca, a da se i dalje zove pozorište. Još je promenio status da bi srednjoškolac došao na mesto upravnika i dan-danas je u zaječarskom pozorištu upravnik sa srednjom školom.
U Leskovcu ste imali za upravnika pozorišta carinika. Sada nema kandidata za članove Saveta koji bi me možda ubedili da glasam za njih, ako bih pomislio da neće dozvoliti više u sferi kulture i umetnosti, i pozorišta i da svako može da radi šta hoće. Skoro po pravilu ili nekompetentni ljudi, ili neostvareni umetnici sa partijskim knjižicama promovišu se na čelu kulturnih institucija po Srbiji.
U Nišu, koji treba da bude bastion kulture i kulturnog života južne Srbije, upravnik pozorišta je glumica lutkarskog pozorišta, koja se po prirodi stvari ne razume u večernji teatar, jer je po struci književnik sa dvogodišnjom režijom iz Bugarske i nenostrifikovanom diplomom. To vam je kao da fudbalski tim vodi trener hokejaškog tima, pa kaže, hajde igrajte fudbal kao što se igra hokej, vi kažete, pa ne znamo, pa kako ne znate, i to je sport. Tako i ovde.
Članovi Saveta moraju da stanu na put takvom principu izbora upravnika: što se manje razumeš u posao, to bolje. Takvi upravnici čuju za potrebu vizuelnog identiteta pozorišta i u želji da građani koji prolaze pored pozorišta ostvare vizuelni doživljaj predstava koje se daju, umesto da slike likova iz predstava okače ispred pozorišta, oni u prirodnoj veličini daju da se naslika Betmen, Supermen, Modesti Blejz i Šerlok Holms, i to im nije dovoljno, već kao reklamu napišu – ja sam Betmen, slepi miš, letim u Narodno pozorište Niš.
Da nije žalosno, bilo bi smešno, ali to je verovatno za ljude koji odlučuju o kulturnom životu grada Niša genijalno rešenje i uopšte me ne bi iznenadilo da tu gospođu Biljanu Vujović, u demokratskoj klimi procvata srpske kulture, predlože u najmanju ruku za pomoćnika ministra.
Osim toga, da li će kandidati za članove Saveta bilo šta raditi po pitanju kontrole, jer o kulturnom sutonu Niša, pod DS-om, verno svedoče i oštećeni učesnici 20-e Književne kolonije Sićevo, koji po završetku Kolonije nisu dobili honorare, niti je laureat nagrade Ramonida Serbika dobio novčani iznos tog priznanja.
Organizator manifestacije Niški kulturni centar, pokrovitelj grad Niš i Ministarstvo kulture, učestvovalo je blizu 20 pisaca iz zemlje i okruženja, a honorara nema ni za učesnike, ni za žiri. Šta je sa honorarom? Pojela ga demokratija. Iz Niškog kulturnog centra kažu da nisu dobili obećana sredstva od svog osnivača, iz finansijske službe uprave grada Niša kažu da je uplaćeno. Ko laže videćemo, a mesecima po završetku Kolonije učesnici neisplaćeni.
Gde će biti mesto Nacionalnog saveta za kulturu u svim ovim negativnim društveno-kulturnim pojavama čini mi se da i sada prilikom njegovog formiranja ne znamo. Koliko će članovi biti plaćeni - ne znamo. Šta će članovi Saveta uraditi za Beograd, grad zatvorenih muzeja? I to ne znamo. Verovatno ništa.
S jedne strane, istakli ste kandidaturu Beograda za kulturnu prestonicu Evrope 2020. godine, s druge strane, predugačak spisak gotovo svih većih muzeja koji ne rade. Narodni muzej zatvoren već 10 godina. Čak ni u Drugom svetskom ratu nije bilo takvo stanje. Ne radi, dalje, Muzej savremene umetnosti, Muzej grada Beograda, Zavičajni muzej u Zemunu. Toliko o kulturnom nasleđu kao delu evropskog identiteta za koji se zalažete.
Umesto da muzeji, kao nacionalni i lokalni identiteti, istovremeno formiraju i identitete naših građana i da budu mesto za obrazovanje i fabrike za novac od kulturnog turizma, tzv. demokratskoj vlasti najlakše je da reši probleme kroz zatvaranje muzeja zbog rekonstrukcije, a bez mnogo brige za našu istoriju i umetnost, koje postaju nevidljive. Još samo nedostaje da opet pred izbore čujemo – otvaranje 300 hiljada radnih mesta ili besplatne akcije od 1.000 evra, i tu je demokratska priča kompletna.
Sada bih se osvrnuo na izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta. Čini mi se da ova vlada olako koristi termin nacionalni, a bez utemeljenja u provenijenciji Vlade stavovima i rezultatima rada.
Bili smo svedoci zloupotrebe imena Nacionalna štedionica, koja je kod građana stvorila utisak da se radi o državnoj instituciji, iako se radilo o privatnoj, sa brojnim nezasluženim privilegijama od NB, zatim, očigledno sumnjive dokapitalizacije i pokušaja sakrivanja ovih zloupotreba kroz prodaju akcija Nacionalne štedionice "Eurobank EFG".
Nema ništa lepše i časnije za pripadnike bilo kog naroda u svetu biti nacionalnim, jer to jedino znači voleti svoje narod, živeti i raditi za njega. Hajde da sagledamo koliko Nacionalni prosvetni savet zaista jeste nacionalan. Želim da buduće članove Saveta nateram da budu odgovorniji od svojih prethodnika, pre svega u delu školskih udžbenika. Oni su od 2000. godine jedna od glavnih tema prodemokratskih reformi prosvete i zato Srbija danas ima 27 izdavača udžbenika, po čemu je rekorder u regionu, a i šire.
U Prokuplju imamo tri osnovne škole u kojima se, recimo, engleski jezik uči iz tri različita udžbenika. Učiteljima i nastavnicima ostavili ste da sami biraju izdavačku kući, tako da oni najvrliji dobijaju 10% marže u zavisnosti od izdavača kog izaberu.
Imajući u vidu da objavljivanju svakog udžbenika, navodno, prethodi detaljna, dvostepena kontrola, najpre kroz Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, a zatim i kroz Nacionalni prosvetni savet, pomislićete na prvi pogled da je uveden red.
Međutim, uzmemo li udžbenik istorije za šesti razred, izvesnog Radeta Mihaljčića, saznaćete da su ''starosedeoci Balkana Albanci sačuvali običaje, jezik i druga narodna obeležja, dok je deo doseljenih Slovena primio jezik i običaje Albanaca i stopio se s njima", strana 42. ovog udžbenika. Zatim ćete na 86. stranici saznati da je "Stefan Nemanja osvojio Kosovo i krajeve severne Albanije". Na strani 92. ćete naći da je "Dušan Silni osvojio veći deo albanskih krajeva".
Posle ovakvih saznanja, deca šestog razreda koja su u fazi formiranja nacionalne svesti i identiteta odmah shvataju da nema smisla prigovarati Albancima gotovo baš ništa na svojatanju KiM, jer su oni i tako balkanski starosedeoci, dok su Srbi uzurpatori. Deca uče svoju istoriju da su pripadnici došljaka i otimači albanske zemlje i da ovo što Šiptari uzimaju svetu srpsku zemlju, oni zapravo samo vraćaju svoju i da je to, verovatno, neka Božija pravda.
Autor, genije u zločinačkom poduhvatu protiv srpskog naroda, na strani 125. dalje navodi da su posle Maričke i Kosovske bitke Turci sve više ugrožavali albanske oblasti. Dalje, pod naslovom "Albanci i Turci" nakon veličanja Đorđa Kastriota Skenderbega, autor zaboravlja da kaže da je Skenderbeg poreklom bio Srbin. Zašto on to radi? Zato što radi za albanske, američke i interese EU.
Dalje, u istom udžbeniku možete naučiti da je Marička bitka 1371. godine bila slom ne srpske vojske i države, već makedonske vojske. Nema veze što se iz te Maričke bitke braća Mrnjavčevići, kralj Vukašin i brat mu Uglješa, uopšte nisu vratili, strana 117.
Pored uvođenja naroda makedonskih Slovena u istoriju, autor dalje govori na strani 53, da su ćirilicu sem Srba, Makedonaca i Bugara, prihvatili i ljudi koji žive u "Bosni i primorskim krajevima jugoistočno od Splita". Sada se pitamo – ko li bi ti nepoznati ljudi mogli biti? Ili su vanzemaljci ili su Srbi, trećeg ne može biti. Naravno da su Srbi. Ali, to se ne sme reći, jer istoričari iz BiH uče decu da u srednjem veku u Bosni nije bilo Srba.
Sada se istorijska istina ne poklapa sa interesima BiH i nikako nije evropski da propagiramo istorijsku istinu kroz argumentaciju. Prosto, nije u skladu sa izvinjenjima predsednika Republike Borisa Tadića, koji uvek, po potrebi u regionu, na zahtev ovoga ili onoga, izdeklamuje poneko izvinjenje.
Ne možemo da se ne zapitamo kakva je to kontrola kada se u štampi pojavljuje ovakav udžbenik, čiji bi autor u ozbiljnoj državi za veleizdaju zaradio dugogodišnju robiju, a sa njim i svi odgovorni članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, pa i ministar.
Da li su izvestioci Nacionalnog prosvetnog saveta nakon pregleda ovog udžbenika imali određene primedbe, pa je Savet utvrdio da nisu suštinske, ili primedbi nije bilo. Koje standarde ispunjava ovaj udžbenik? Na kraju, da li se može nazvati nacionalnim savet koji ministru predlaže odobrenje za štampu ovakvog udžbenika?
Ovde nema ničeg nacionalnog. Ako se već pozivate na evropske sisteme vrednosti i evropske primere, pogledajte Grčku. U Grčkoj nastava u školama ne počinje dok se ne razvije grčka zastava i ne intonira himna. To je nacionalno.
Deci iz šestog razreda Nacionalni prosvetni savet može servirati šta god. Međutim, nije mi jasno zašto roditelji prihvataju sve to. Dovoljno je da u jednoj školi ustanu na protest, ali očigledno je da su finansijska i ekonomska nesigurnost učinile svoje, odvele ljude u apatiju, dok vlast pažnju ljudi zaokuplja svakodnevnim senzacijama i događajima.
Koliko za hleba ljudi se nekako i snalaze, a kada Tadićev režim pomisli da mu je u kontrolisanju podanika potreban rimski princip "panem et circenses" – hleba i igara, na scenu stupa nesrećni Gandi iz Bajčetine sa neuverljivom, lošom i jeftinom cirkusko-pozorišnom predstavom štrajka glađu i žeđu, ne bi li nezadovoljan narod umirio, a režim učvrstio.
No, vratimo se kandidatima za izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta. Ako i oni budu sprovodili pravce i koncepcije razvoja obrazovanja kao i ovi do sada, loše nam se piše, jer ćemo uništenu privredu lako obnoviti sa najvećim nacionalistom koga je Srbija ikada imala, srpskim vojvodom prof. dr Vojislavom Šešeljom, ali uništene generacije vrlo teško.
Nacionalni prosvetni savet je u srednjim muzičkim školama ukinuo predmet nacionalna istorija muzike. Toliko im je stalo do nacionalne kulture i nasleđa. Kandidati bi trebalo da se pozabave njegovim vraćanjem.
Reformom visokog školska, sa Nacionalnim savetom za visoko obrazovanje i Komisijom za akreditacije, najviše su ugroženi fakulteti umetnosti.
Izgleda da komisija nije imala sluha za specifičnost umetničke struke. Proces akreditacije odvija se vrlo sporo, bez obzira što su fakulteti nakon akta upozorenja ispravili nedostatke, bilo u zvanjima koje je trebalo zamrznuti, nipošto ne unazađivati, bilo u studijskim programima.
Razumem da je mandat članova Komisije i Saveta istekao u julu, ali do izbora novih članova radne obaveze su morale da se izvršavaju, ili ste po hitnom postupku trebalo da izaberete nove članove. Ovde ne pomažu priče da Savet nije usvojio nacionalni okvir kvalifikacija za visoko obrazovanje ili da u delu bolonjskih diploma dođe do neusaglašenosti pravilnika o izgledu i sadržaju diploma koje izdaje Univerzitet u Beogradu sa Zakonom o visokom obrazovanju i nomenklaturom zanimanja koju je doneo Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
Bez obzire na apele i predloge univerziteta, Ministarstvo nije reagovalo, te je Elektrotehnički fakultet, uz prekoračenje ovlašćenja, podelio prve bolonjske diplome, preko potrebne za zapošljavanje visokoškolaca.
Da li vi znate, dame i gospodo, da je na primer SRS odgovorna za ovakvu situaciju u visokom školstvu, jedan minut odgovorni za ovakvo stanje ne bi smeli da sačekaju Vojislava Šešelja, jer akreditacija i uručivanje diploma ne smeju ni po koju cenu da budu zaustavljeni?
Stiče se utisak da od obrazovanja i kulture, pa sve do privrede i izvoza, vi nemate nikakvu strategiju, nikakvu želju da stvari učinite redovnim i boljim, a još manje energiju da radite za narod i državu.
Na kraju, recimo da nekom čvrsto opredeljenom članu DS, SPS ili G 17 sve ove činjenice koje sam izneo nisu dovoljne da vidi da je na stranputici, siguran sam da će ostavka vašeg člana Komisije za hartije od vrednosti prof. dr Dejana Malinića verno ilustrovati i ne plastično, već čelično dokazati da u vašem radu nema, a to ste preneli i na Komisiju za hartije od vrednosti, kako kaže gospodin Malinić, kompetentnosti, visokih, profesionalnih i etničkih standarda i transparentnosti procesa, koji treba da budu ključni kriterijumi.
Ostavka svedoči o tome da Vlada Republike Srbije nije dozvolila samostalnost i nezavisnost komisije od političkih i uticaja različitih učesnika na tržištu kapitala. Iz ovih reči gospodina Malinića elementi za krivično gonjenje su više nego eksplicitni. Dalje govori o netransparentnom prijemu novih zaposlenih i dominaciji političkih, i privatnim interesima opterećenih kriterijuma u tom procesu, što dovodi do štetnih i pogubnih posledica po funkcionisanje Komisije za hartije od vrednosti.
Ovo nisam pisao ja, pisao je vaš čovek koji vas dobro poznaje i kojem je više dosta ćutanja i nepravde. Sasvim je razumljivo što vaše stare parole o transparentnosti, stručnosti ispred politike, više ne smete ni da pominjete.

Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima akata iz tačaka 11, 12, 13, 14. i 15. dnevnog reda. Dajem reč narodnom poslaniku Radojku Obradoviću.