Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice. Da vas podsetim da smo redovni sat pauze iskoristili od 11,00 do 12,00 časova, a na osnovu člana 90. i člana 87. takođe vas obaveštavam da ćemo danas raditi i posle 18,00 časova. Te smo sada u delu sednice pred otvaranje načelnog pretresa. Dakle, saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.        
Prijavljeni narodni poslanik Čedomir Jovanović, da li želite da govorite o povredi Poslovnika ili? Prijavljeni ste samo u elektronskom sistemu.
Povreda Poslovnika. Izvolite.

Gospođo Čomić, radi se o članu 97. i prosto taj član Poslovnika kojim se uređuje naš rad ostavlja mogućnost meni kao predlagaču ispred LDP odnosno podnosioca zahteva za produženje vremena predviđenog za raspravu, tako nešto obrazlažem. Ukoliko vi mislite da ja na to nemam pravo, naravno ja ću vaše mišljenje prihvatiti, ali mislim da bi bio elementarni red da mi se omogući da obrazložim zbog čega smo tražili da se udvostruči vreme predviđeno za raspravu. Ne radi se o nikakvoj opstrukciji mislim da nam je potrebno to vreme da bi mogli malo odgovornije da razgovaramo o tako važnom pitanju, kao što je pitanje ove delimične fiskalne decentralizacije. Naime, ni u jednoj drugoj instituciji dijalog nije vođen i mislim da nema razloga ovde bežati od jedne ozbiljne rasprave u kojoj bi svako dobio priliku prvo da kaže ono što misli, a potom i da prihvati mišljenje ukoliko je argumentovano sa kojim se ovog trenutka nije složio.

Nema povrede Poslovnika. Mogu da vam pročitam 3. stav, člana 97. Predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme pretresa za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana. O tom predlogu Narodna skupština odlučuje većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina poslanika, bez pretresa.
To podrazumeva pravilo da tokom vođenja sednice za predlagača, za produženje vremena nije predviđeno vreme obrazlaganja za razliku od Poslovnikom utvrđenog prava da se predloži spajanje tačaka dnevnog reda ili promena redosleda koja je pismena i na kojoj predlagač ima pravo da obrazloži. U ovom slučaju bez pretresa Skupštine se izjašnjava ukoliko je prisutna prisutnost od 126 narodnih poslanika.
Narodni poslanik Zoran Krasić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Gospođo Čomić, ovo je ostalo u sistemu greškom, da znate.

Izvinite.
Narodni poslanik Čedomir Jovanović i dalje ste prijavljeni, da li želite još jedan put o povredi Poslovnika? (Ne.)
U tom slučaju nastavljamo sa radom i pitam da li predstavnik predlagača narodni poslanik Mlađan Dinkić, predsednik poslaničke grupe Ujedinjeni regioni Srbije, G 17 plus, Zajedno za Šumadiju, želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Mlađan Dinkić, trenutno nije u sali. Molim vas da Služba ili poslanička grupa da obaveste narodnog poslanika da uđe u salu da bi mogli da nastavimo rad.
Reč ima narodni poslanik Mlađan Dinkić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, najpre da zahvalim što je inicijativa Ujedinjenih regiona Srbije za promenom zakona o finansiranju lokalne samouprave uvršćena na dnevni red Skupštine. Imajući u vidu da je ovu inicijativu podržalo oko 500.000 građana Srbije i smatram da je jako važno da se u Srbiji otvori ozbiljna debata o decentralizaciji. Smatram da je ovo jako važna tema, gde je zakon o finansiranju lokalne samouprave samo jedna i početna tačka te debate.
Naime, centralizam u kome mi trenutno živimo već dugo godina je suštinski pogrešan sistem u višepartijskoj državi. Centralizam je oduvek vladao na ovim prostorima, govorim oduvek mislim u novoj istoriji posle 1945. godine, imao je smisla u vreme jednog partijskog sistema. Jednopartijski sistem jeste spoj sa centralizmom i ako imate jednopartijski sistem, onda centralizam može da omogući relativno efikasan razvoj, jer se onda odluke brzo donose i mogu se brže sprovoditi i to je razlog zašto je u to doba, u Titovo doba zapravo Srbija i gradila hidrocentrale, autoputeve kao i druge republike u bivšoj Jugoslaviji. Problem nastaje 1990. godine, kada se uvodi višepartijski sistem a zadržava centralizam. Te dve stvari nisu spojive. Sa uvođenjem višepartijskog sistema treba da se jača demokratija, a centralizam je suprotan od demokratije.
Centralizam znači da samo mali broj ljudi utiče na razvoj zemlje, dok se ogromnoj masi građana i pojedinaca to pravo uskraćuje. Zbog toga mi smatramo da centralizam u poslednjih 20 godina jeste jedan od osnovnih uzroka zaostajanja malih gradova i opština u razvoju, produbljivanja regionalnih razlika i činjenica je da danas mladi masovno napuštaju svoje radne gradove, jer ne vide u njima šansu za bolju budućnost. Nije samo u pitanju članstvo za posao, to jeste najvažnije. Ali, u malom gradu, mladi koji završe školu ili fakultet ne vide budućnost jer osim posla nemaju ni mogućnost za normalan društveni život a činjenica koja danas postoji da svi očekuju da im Republika reši njihov problem, jeste utopija, jer Republika ne može efikasno da reši problem u 170 gradova i opština Srbije, u hiljadama i hiljadama sela i mesnih zajednica, jer to ne može ni jedna centralna država na svetu, pa ne može ni srpska država.
Suština je – treba omogućiti gradovima, opštinama i mesnim zajednicama da dobiju novac, imovinu i ljude koji mogu sami da reše probleme u kraju, u kome su rođeni, gde žive, jer su oni i ujedno najviše motivisani da to učine. Dakle, da bi se izvršila decentralizacija, potrebno je tri stvari napraviti. Dati više novca gradovima i opštinama, sutra i mesnim zajednicama, vratiti imovinu i omogućiti direktan izbor predsednika opština i gradonačelnika. I to je paket zakona koji smo mi podneli Skupštini, a evo danas raspravljamo o prvom od njih, to je zakon o fiskalnoj decentralizaciji. Vi znate da je početak fiskalne decentralizacije u Srbiji krenuo predlogom stalne konferencije gradova i opština iz 2005. godine, kada je usvojen sadašnji zakon. Taj zakon je imao jednu dobru nameru, da se omogući predvidivost u planiranju lokalnih budžeta i da se onemogući voluntarizam Ministarstva finansija, odnosno da gradovi i opštine mogu unapred da znaju koliko će novca dobiti.
Kriterijumi koje je tada stalna konferencija gradova i opština predložila su dobri i nismo ih menjali u ovom predlogu zakona, kriterijumi za raspodelu transfera republičkih po pojedinim gradovima i opštinama.
Ono što nije dobro jeste što je i dalje zadržana i suviše visoka zavisnost gradova i opština od Republike. To se posebno pokazalo u godinama krize, kada je suštinski Republika smanjila transfere gradovima i opštinama i time prekršila ovaj zakon i to uzastopno u tri godine. U 2009. godini prvi put se desio taj prekršaja, kada je smanjen transfer za 13 milijardi gradovima i opštinama, 2010. godine je smanjen za 20 milijardi, a ove godine za 16 milijardi dinara. U suštini, 50 milijardi dinara je manje transferisano gradovima i opštinama u poslednje tri godine u odnosu na ono što zakon kaže.
Ono što je problem, što se o rupama u lokalnom budžetu gotovo uopšte i ne govori. Lokalni problemi se gotovo uopšte iz centrale iz Beograda ne vide i to jeste problem kada se priča o nekim rupama u budžetima. Uglavnom se govori u rupi u centralnom republičkom budžetu, a nikoga ne zanima da li gradovi i opštine imaju dovoljno novca.
Sadašnje stanje je otprilike ovako – gradovi, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi koji je poprilično po ugledu na Evropske, imaju dovoljno velika ovlašćenja da pomognu svojim sugrađanima da ostvare nadležnosti za koje ta ovlašćenja imaju. Dakle, gradovi imaju dovoljno ovlašćenja, ali nemaju dovoljno novca.
Protiv toga smo da se šire ovlašćenja, sem možda par o kojima ću govoriti na kraju, o gradovima i opštinama. Mi smatramo da ovlašćenja su već dovoljno velika, ali da trenutno pomanjkanje novca onemogućava zapravo sve gradove i opštine da ta ovlašćenja iskoriste.
Svi gradovi i opštine mogu da grade i lokalne puteve i kanalizaciju i vodovod i da grade sportske terene, institucije kulture, problem je u tome što nemaju danas dovoljno novca. Onda ulazimo u jedan drugi apsurd, u centralističkoj državi, kakva je Srbija danas, kada gradovi i opštine nemaju dovoljno novca onda se Republika vidi kao spasilac, koja iz Republičkih fondova, budžeta raznih ministarstava, javnih preduzeća realizuje te projekte na lokalu.
Problem je u tome što se danas ne zna ko je čija nadležnost, ta distinkcija uopšte nije jasna i danas umesto da opštine i gradovi sami grade svoje lokalne seoske puteve, svoje škole, vrtiće i sve za šta imaju već nadležnosti, često to ne mogu jer nemaju novca i to umesto njih gradi Republika.
Šta je tu problem? Problem je što Republika ne može istovremeno da gradi puteve, škole, obdaništa u svih 170 gradova i opština u Srbiji u jednoj godini i vrši se diskriminacija pojedinih gradova. Ponekad je to po političkoj liniji, ponekad je to prosto zbog fizičke nemogućnosti da se stigne u toku jedne godine na 170 mesta i onda imate situaciju da su građani gotovo svih opština i gradova u unutrašnjosti opravdano nezadovoljni što o njima niko ne brine, osećaju se demoralisani jer, suštinski, svi vide da se samo razlike u razvijenosti između glavnog grada i drugih gradova povećavaju, da se ne smanjuju, i da, maltene, nema te mere koja može sa republičkog nivoa pomoći da se to zaustavi.
To mogu da priznam najotvorenije, jer sam radio tri godine kao ministar za regionalni razvoj. Ne može ni jedan ministar, trebao bi da živi 500 godina, pa opet ne bi mogao da utiče merama sa centralnog nivoa da se smanji dispariteti razvijenosti između pojedinih opština i gradova. Osnovni problem logike je da centralna država to može da uredi je u tome što je to nemoguće. Ne može pet ministara, 10 ministara, 20 ministara da reši probleme 170 gradova i opština jednakim kvalitetom. Fizički ne može da se ode da se to obiđe u toku celog mandata, a kamoli da se reše problemi.
Dakle, postavka sistema je pogrešna i zato mi predlažemo kompletnu promenu sistema. Promena sistema znači da se gradovima i opštinama da novac, imovina, da sami reše lokalne probleme, da regioni, danas imamo samo Vojvodinu kao region, rešavaju regionalne probleme, a da centralna država, dakle Republika, isključivo radi nacionalne projekte i dok se ne uspostave regioni da rade regionalne projekte svuda osim u Vojvodini, jer u Vojvodini pokrajina može da radi regionalne projekte.
Ono što danas jeste situacija zbog ovog preklapanja nadležnosti, imamo i necelishodne rashode u republičkom budžetu, u republičkih organima, u republičkim javnim preduzećima koji su isključivo lokalnog karaktera. Oko 30 milijardi dinara danas Republika troši na lokalne projekte. To ne bi bilo ništa sporno kada bi ti lokalni projekti bili realizovani u svih 170 gradova i opština. Problem je što se to dešava selektivno i problem je što je ovim načinom ne moguće rešiti lokalne probleme.
Predlažemo da Republika prestane sa finansiranjem projekata lokalnog karaktera, da ne gradi seoske mostove i lokalne puteve, nego da da opštinama pare da ih sami grade, da Republika ne finansira izgradnju obdaništa, nego da opštinama da pare da ih sami grde, da ne finansira više vodovode i kanalizaciju u opštinama nego da da opština pare da ih sami izgrade, jer ako svih 170 gradova i opština odjednom dobije više novca to je jedina garancija da će moći mnogo više lokalnih projekata da se u toku jedne godine realizuje.
Iskoristio bih priliku da objasnim model finansiranja koji je dat u ovom zakonu. Suštinski predlažemo dve krupne izmene. Prva je da mnogo više novce od poreza na zarade koji se prikupi u nekom gradu, ostane u tom gradu. Predlažemo da to bude duplo više nego danas, dakle 80% umesto sadašnjih 40%.
Takođe, predlažemo da transferi postanu dominantan oblik finansiranja manjih i siromašnijih opština i gradova, a da veći gradovi se više oslone na prihode od poreza na zarade. U tom smislu prema modelu koji predlažemo i dalje bi lokalne samouprave imale četiri osnovna izvora finansiranja. Ostalo bi od poreza na zarade 80% u gradu gde se to ostvari. I dalje bi ostali transferi iz republičkog budžeta ka svim gradovima i opštinama, jedino bi bio ukinut transfer Beogradu, jer Beograd koji ima najjaču privredu,nema potrebe da ima pomoć iz republičkog budžeta.
Od poreza na zarade Beograd će već ostvarivati veći budžet i biće na dobitku i zato nema potrebe da Republika dodatno pomaže kroz transfer Beogradu. Umesto toga, ukinuo bi se transfer Beogradu a uspostavio novi transfer solidarnosti koji bi taj novac preusmerio svim drugim opštinama i gradovima u Srbiji, ali najviše onima koji su najmanji i najsiromašniji i najmanje razvijeni, dakle opštinama iz četvrte grupe razvijenosti, iz treće u skladu sa klasifikacijom Zakona o regionalnom razvoju.
Zašto je ovo važno? Zato što se prvo uspostavlja mnogo veća samostalnost gradova i opština u odnosu na Republika, finansijska samostalnost u ovom slučaju, što je dobro. Ne moraju građani da biraju u opštinama i gradovima iste stranke kako ih biraju u Republici, a da zbog toga bivaju kažnjeni jer Republika ne daje dovoljno projekata tim gradovima gde nisu političke stranke koje ne odgovaraju strukturi u vladajućoj koaliciji, jer vlade se menjaju. Evo, 20 godina koliko je prošlo od uvođenja višepartijskog sistema, bukvalno sve stranke koje sede u ovom parlamentu su bile na vlasti. Nema ni jedne koja nije bila na vlasti. Dakle, stranke se menjaju i menjaće se. To je dobro. To je demokratija. Problem je što ne treba gradovi i opštine da zavise od republičkih izbornih ciklusa.
Ovaj način osamostaljuje u finansijskom smislu gradove i opštine i više nije bitno da li građani u jednom gradu glasaju za istu stranku kao što glasaju u Republici, jer grad i opština će moći da isfinansira svoje nadležnosti sa ovim dodatnim prihodom od 80% od poreza na plate. Na ovaj način mi suštinski smanjujemo uticaj politike na razvoj gradova i opština, što mislim da je jako važno.
Druga stvar, motivacioni faktor za lokalno rukovodstvo je izuzetno veliki. Kao što nije moguće bilo proterati dilere na ulicama 2000. godine policijom, nego smo morali da uvedemo mogućnost da ljudi mogu slobodno u bankama i menjačnicama da zamenjuju devize, tako nije moguće ni dati veći motiv gradovima i opštinama da smanje lokalne takse firmarine, sem toga, da im najveći poreza na zarade pripadne.
Ako gradovima i opštinama, kao što mi predlažemo, ostane 80% porezne zarade, pa nema tog lokalnog rukovodstva koje se neće truditi da smanji firmarinu, da napravi bolje uslove za strana ulaganja, za domaća ulaganja, za podsticaj domaće privrede, jer što više ljudi neko zaposli u gradu u kome živi, taj novac većinski ostaje u budžetu tog grada. Dakle, motiv je više nego jasan.
Takođe, veliki problem gradova i opština u unutrašnjosti je što mladi odlaze u Beograd. Podaci pokazuju da, od svih studenata koji su iz unutrašnjosti a studiraju u Beogradu, samo 3% se vrati u svoj rodni grad da tu zasnuje familiju i da pokuša da nastavi život u gradu gde je rođen. Razdvajanja porodica dovodi i do pražnjenja teritorija. To je naročito izraženo u istočnoj Srbiji. Istočna Srbija samo ima dva puta manju teritoriju od Vojvodine a pet puta manje stanovnika. Odlazak stanovnika iz manjih mesta, iz sela, iz gradova, ne samo ka Beogradu, nego ka inostranstvu, dovodi do toga da Srbija gubi teritorije kroz vreme. To je veliki, ne samo ekonomski, nego politički problem.
Mi predlažemo da 80% poreza na zarade ostane svim gradovima i opštinama u Srbiji, ali da se većim gradovima duplo smanje transferi, da najrazvijeniji gradovi više idu na tržište i da preko podsticanja zapošljavanja ostvaruju veće lokalne prihode. Sa druge strane, male opštine, mali gradovi, koji su nerazvijeni i dalje bi imali, ne samo jednak iznos transfera, nego bi dobijali veće transfere nego danas. To ću vam ilustrovati na primeru.
Najpre, želim da kažem da tabele koju je prosledio svim poslanicima Fiskalni savet nisu tačne, iz prostog razloga. Dozvolite mi da vam obrazložim zašto nisu tačne, zato što je Fiskalni savet napravio jednu skandaloznu i kardinalnu grešku. On je pošao od toga da sadašnji republički transferi od 34 milijarde se neće menjati večno. Dakle, pošao je od toga da će se i u budućnosti kršiti sadašnji zakon. Danas, gradovi i opštine treba da imaju 1,7% bruto domaćeg proizvoda. Imaju 1,1%. Fiskalni savet polazi od toga da i 2012, 2013, 2014. godine i u budućnosti nema povećanja transfera, nego ostaju ovako umanjeni, bez obzira što to ni u jednom zakonu ne piše. Dakle, neozbiljna je bilo čija analiza, u ovom slučaju Fiskalnog saveta, ukoliko polazi od kršenja postojećih zakona.
Dakle, sadašnji zakon je prekršen a Fiskalni savet usvaja kao činjenicu i daje analizu. Dobili ste tabelu sa pogrešnim ciframa, jer se polazi od toga da se neće vratiti transferi na 1,7% BDP, što zakon i nalaže. Dakle, ako se pravilno, upravo zbog toga poslanička grupa URS je svim poslanicima podelila tabelu sa ispravnom računicom, koja polazi od toga da se poštuje zakon koji mi ne menjamo, da osnova za obračun transfera i dalje ostaje 1,7% BDP. Videćete da su tu dobiti najveće za najmanje i najsiromašnije opštine.
Pročitaću vam nekoliko primera. Najpre, ima dosta gradova i opština u Srbije koje će kroz ovaj predlog imati čak za 60 i više posto veći lokalni budžet nego ove godine. Na prvom mestu Crna Trava, čiji će budžet biti veći za čak 127%, više od dva puta. Ražanj 89%, Golubac 88%, Trgovište 87%, Gadžin Han 85% veći budžet, Bosilegrad 84%, Rekovac 83%, Žagubica 82% veći budžet, Žitorođa 81%, Žabari 79% veći budžet, Krupanj 78%, Bela Palanka 76%, Osečina 75%, Merošina 75%, Doljevac 74%, Knić, Babušnica, Malo Crniće 74% veći budžet. Takođe, Kuršumlija 72%, Lebane 71%, Kučevo 71% veći budžet, Opovo, Blace, Svrljig 69% veći budžet, Ljig, Varvarin 68% veći budžet, Sjenica 66% veći budžet, Bela Crkva 66% veći budžet, Rača 65% veći budžet, Ljubovija 63%, Tutin 63% veći budžet, Vladimirci 62% veći budžet, Nova Crnja 62% veći budžet i Ćićevac 61%, Koceljeva 61% i Bojnik 60%.
Dakle, 37 gradova i opština u Srbiji će imati za preko 60% veće lokalne prihode kao posledicu ovog zakona, jer sve opštine u četvrtoj grupi dobijaju, ne samo transfer jednak kao danas, ali uz poštovanje zakona, nego i dodatni transfer solidarnosti od novca koji Beograd ustupa svima drugima.
Daću vam primer nekoliko opština iz različitih krajeva naše zemlje. Trgovište, na krajnjem jugu je jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji. Ove godine Trgovište dobija od Republike 58 miliona dinara na ime transfera, zato što se taj zakon krši. Sledeće godine, uz puno poštovanje Zakona koji se nadam da ćemo usvojiti, Trgovište bi dobili 88 miliona dinara od nenamenskog transfera i dodatnih 53 miliona od transfera solidarnosti, plus duplo više od poreza na zarade. Tako bi budžet Trgovišta bio za 97 miliona dinara veći nego danas. Žitorađa o kojoj se takođe u javnosti pričalo, Žitorađa ove godine ima transfer od Republike od 115 miliona dinara. Sledeće godine će imati 173 miliona, plus 53 miliona transfera solidarnosti i plus duplo više poreza na zarade. To je ukupno 151 milion više nego danas. Krupanj u zapadnoj Srbiji danas ima 132 miliona dinara transfera, a imaće 200 miliona sledeće godine, plus 53 miliona transfera solidarnosti. Tako da Krupanj ukupno u zbiru dobija 161 milion dinara više nego danas. Kučevo u istočnoj Srbiji danas dobija samo 134 miliona dinara transfera, a dobijaće 202 miliona transfer i 53 miliona transfera solidarnosti, plus duplo više od poreza na zarade. Tako da će Kučevo imati 164 miliona dinara veći budžet nego danas. Sjenica u Sandžaku ove godine ima transfer od 218 miliona. Sledeće godine treba da ima 329 miliona transfera i dodatnih 53 miliona dinara od transfera solidarnosti. Tako da je ukupno povećanje budžeta Sjenice 224 miliona dinara u narednoj godini. I jedna opština iz Vojvodine, Bela Crkva ove godine ima 114 miliona dinara transfer. Treba da ima 172, uz poštovanje zakona, plus transfer solidarnosti od 53 miliona i ukupno povećanje budžeta je 165 miliona dinara u sledećoj godini.
Dakle, suština je da svi gradovi i opštine, bukvalno, dobijaju povećanje budžeta, pri čemu, veliki gradovi najveći rast ostvaruju po osnovu povećanja prihoda od poreza na zarade, dok mali i nerazvijeni dobijaju mnogo više po osnovu povećanja sadašnjih transfera. To je efekat ovog zakona po gradovima i opštinama – davanje više novca onima koji su najmanji i najmanje razvijeni.
Neko se sigurno može pitati – kako je ovo urađeno u svetu? Iskoristiću priliku da vam ukažem na neka međunarodna poređenja. Lokalni izvor prihoda koje imaju sve države jeste porez na imovinu. U svim državama porez na imovinu jeste najstabilniji izvor prihoda, ali on dominira u strukturi ukupnih lokalnih prihoda, pre svega, u anglo-saksonskim zemljama. Na primer, na Novom Zelandu 55% ukupnih lokalnih prihoda je od poreza na imovinu, u Australiji je 39%, u Kanadi 38%. Jedine zemlje u Evropi gde porez na imovinu dominira kao lokalni prihod su centralističke zemlje poput Francuske, gde 34% ukupnih lokalnih prihoda potiče od poreza na imovinu. U Srbiji u 2010. godini je ukupno 11% lokalnih prihoda poticalo od poreza na imovinu.
Porez na zarade je drugi najdominantniji izvor lokalnih prihoda u svetu i to, pre svega, u evropskim zemljama. Najviše je zastupljeni u Skandinavskim zemljama, ali i u bivšim zemljama u tranziciji, odnosno u zemljama bivšeg socijalističkog bloka koje su, u međuvremenu, ušle u EU.
Upravo zbog toga smo mi predložili, imajući u vidu pre svega ove druge, da i u Srbiji porez na zarade postane dominantno lokalni prihod, a ne republički, kao što je to do sada bio.
Naime, u Norveškoj, Finskoj, ukupno 40 i više procenata od ukupnih lokalnih prihoda čine ukupno prihodi od poreza na zarade. U Danskoj 46%, u Baltičkim zemljama preko 40%. U poredivim zemljama sa Srbijom situacija je sledeća. U Slovačkoj, koja ima sličan broj stanovnika Srbiji. Nekada, pre 20-30 godina, mi smo bili razvijeniji, oni su sada deset puta ispred nas po bruto domaćem proizvodu, po vrednosti izvoza. Slovačka 90% od poreza na plate daje svojim gradovima, opštinama i regionima. Ukupno kod Slovačke 39% ukupnih lokalnih prihoda jesu prihodi od poreza na zarade. U Rumuniji je to takođe 39% i u Hrvatskoj je 39%. Dakle, u ovim zemljama 39% ukupnih lokalnih prihoda jesu prihodi od poreza na zarade. U Srbiji je situacija takva da ove godine 11% ukupnih lokalnih prihoda je porez na imovinu, a 23% porez na zarade. Sa predlogom Ujedinjenih regiona Srbije, 37% ukupnih prihoda će poticati od poreza na zarade, a od poreza na imovinu 9%. Zemlje koje nisu centralističke u Evropi imaju ukupan prihod od poreza na imovinu manji od 5%. To možete pogledati u svim drugim zemljama.
Moram da kažem da porez na imovinu, porez na plate i naravno transferi, odnosno donacije centralne vlasti nisu jedini lokalni prihodi u pojedinim zemljama. Neke zemlje ostavljaju svojim gradovima i opštinama deo poreza na dobit preduzeća. To su, pre svega, Češka i Austrija, neke čak i deo poreza na dodatu vrednost, mada se on uglavnom koristi za finansiranje regiona. To su Češka, Mađarska, Austrija, Italija i Rumunija, a neke čak i deo akciza na gorivo. To su Austrija, Italija i Španija. Dakle, različite zemlje koriste različite fiskalne instrumente za finansiranje lokalnih samouprava. Ali, ono što je nas motivisalo da predložimo porez na zarade, kao jedan od bitnih budućih elemenata finansiranja gradova i opština, jeste činjenica da to već postoji u sadašnjem sistemu. Mi samo povećavamo procenat koji treba da ostane gradovima i opštinama. Druga stvar, mislim da u budućnosti treba razmišljati, naravno, o usavršavanju ovog sistema.
Želim da iskoristim ovu priliku da kažem da nismo mi prvi koji smo o ovome pričali. Nismo prvi ni koji nešto predlažemo i ne mislimo da je ovo kraj procesa fiskalne centralizacije, ali mislimo da je ovo ozbiljan početak procesa fiskalne centralizacije, jer ono što bi verovatno trebalo da bude sledeći korak jeste ka kada već gradovi i opštine dobiju 80% poreza na zarade, da se onda u narednom koraku gradovima i opštinama prepusti da odrede poresku stopu, porez na plate. Dakle, da Republika na određuje poresku stopu Jagodini ili Opovu ili Subotici, nego da sami gradovi i opštine odrede poresku stopu, ali da se limitira maksimalni iznos stope, kako se ne bi privreda opteretila. Dakle, ovo postoji u skandinavskim zemljama kao rešenje, gde na onaj deo prihoda koji pripada lokalu, lokalne samouprave same određuju kolika će biti stopa poreza na plate.
Ako je danas 12% stopa poreza na zarade, zašto ne bi omogućili Inđiji ili Jagodini ili ma kom drugom gradu da kažu da će u njihovom gradu biti 8%, a neki drugi će da odaberu 10%? Neka gradovi konkurišu i privlače i domaće i strane investitore kroz visinu stope poreza na zarade. Mi mislimo da je to naredna faza u samostalnosti lokalnih samouprava, gde tih 80% poreza na zarade treba da bude i sopstvenih prihod lokalne samouprave, a ako postane sopstveni prihod, a ne ustupljeni, kao danas, onda nema razloga da se gradovima i opštinama ne dozvoli da sami odrede svoju stopu, jer suštinski odgovaraju za dobrobit građana oni koje narod izabere, odgovaraju kako će se njihovo mesto razvijati.
Takođe, mi smatramo da kada gradovi i opštine dobiju ovako značajno veća sredstva po osnovu ovog zakona, da jedan deo sredstava treba obavezno da namene i mesnim zajednicama, jer danas mesne zajednice predstavljaju maltene jedino mesto gde se ljudi direktno biraju na ime i prezime. Samo predsednik Republike i predsednici saveta i članovi saveta mesnih zajednica se biraju na ime i prezime direktno izborom građana. Mesne zajednice ama baš nikakvu nadležnost danas nemaju, da ne govorim o prihodima. To svakako mora da bude naredna faza u decentralizaciji. Zašto? Zato što je onaj ko živi u nekom kraju najviše zainteresovan da razvija sopstveni kraj, mnogo više od onoga ko živi u Beogradu ili u nekom drugom gradu. Suština decentralizacije je davanje motiva onima koji su najviše zainteresovani da najviše rade na razvoju svog kraja i komšiluka.
Što se tiče analize Fiskalnog saveta koji je uradio tu analizu i, naravno, MMF-a koji se na to nadovezao, najpre, moram sa žaljenjem da konstatujem da je analiza Fiskalnog saveta, koja je dostavljena nama, narodnim poslanicima, pogrešna, jednostrana, da polazi samo od prihodne strane republičkog budžeta i da uopšte ne razmatra rashodnu stranu republičkog budžeta i ne razmatra prihodnu i rashodnu stranu lokalnih budžeta. Dakle, u ovom pismu koje smo dobili, Fiskalni savet govori samo o mogućoj rupi u republičkom budžetu. Njih ne zanima već postojeća rupa u lokalnom budžetu. Da li vi znate kolike su danas rupe u lokalnim budžetima? Najmanje ovih 16 milijardi, za koliko su zakinute opštine kroz transfere. Šta rade danas opštine i gradovi? Opštine i gradovi danas se zadužuju da bi popunile rupe u svojim budžetima ili podižu firmarine, pa tako npr. Kruševac ima preko pola miliona dinara firmarinu za preduzetnike za firme i na taj način se nadomešćuje rupa u lokalnim budžetima ili se diže porez na imovinu građanima ili se podižu neke druge takse. To nije način za zatvaranje lokalnih rupa.
Ukoliko se ovaj zakon ne bi usvojio i ukoliko bi ostao da važi sadašnji zakon, ovo je bitno da se zna zbog upoređenja sa analizom Fiskalnog saveta, dakle, gradovi i opštine bi, samo po osnovu poštovanja sadašnjih zakona, sledeće godine trebalo da dobiju 20 milijardi dinara više. To je ono što je istina. Dakle, poštovanjem sadašnjeg zakona, gradovi i opštine u sledećoj godini bi dobili 20 milijardi dinara više nego ove, a kroz ovaj zakon dobiće 43 milijardi dinara više. Dakle, razlika koja se dodaje kroz povećanje učešća poreza na zarade je 23 milijarde dinara, neto. To je efekat suštinski ovog zakona. Zašto? Zato što, i tu Fiskalni savet takođe greši, oni kažu da ne piše u ovom zakonu ništa o rashodnoj strani republičkog budžeta. Nije tačno. Koeficijenti koje smo mi dali za umanjenje transfera gradovima iz prve grupe razvijenosti su zapravo intervencija na rashodnoj strani republičkog budžeta. To može jasno da se vidi kroz ovaj zakon. Dakle, mi predlažemo da se transferi velikim gradovima duplo smanje, samo malim opštinama da ostanu isti ili da se povećaju.
Drugo, mi smatramo da Republika više ne treba u budžetu za narednu godinu da planira republičke rashode lokalnog karaktera. Kada gradovi i opštine dobiju ovaj novac koji im sada nedostaje, onda nema potrebe da Republika više gradi seoske puteve, da gradi vodovod, kanalizaciju, obdaništa, to će sve same opštine moći da rade i ostavićemo na volju njima da odluče šta im treba, šta je prioritet.
Neki kažu – ne znaju oni ljudi u Babušnici ili u Subotici to da urade. To kažu centralisti. Centralisti polaze od toga da Republika sve zna, a da gradovi i opštine ništa ne znaju. To je osnovni problem centralizma. Ako se ne da više novca gradovima i opštinama, oni nikad neće ni doći u poziciju da pokažu šta znaju, a šta ne znaju. Ono što jeste činjenica, stalna konferencija gradova i opština ima jedan dobar predlog koji nije vezan za ovaj zakon.
To je da se usvajanjem ovog zakona, kada gradovi dobiju mogućnost da ostvare duplo više od poreza na zarade, vremenom prepusti građanima i opštinama i kontrola u prikupljanju poreza na platu. To znači da lokalne poreske administracije, osim što danas administriraju porez na imovinu, trebalo bi u budućnosti da dobiju nadležnost da kontrolišu i prikupljanje od poreza na zarade, s obzirom da će to biti dominantno lokalni poreski prihod.
Takođe, inspekcija rada bi trebalo da pređe jednim delom na lokalni nivo, s obzirom da će gradovi i opštine biti motivisani da kontrolišu da li neko radi na crno, da li se plaćaju porezi, jer, od tog poreza zavisiće lokalni budžet. Dakle, postoji motiv da se poveća naplata lokalnih prihoda.
Smatramo da su ovi predlozi Stalne konferencije gradova i opština koji su izneti na Odboru za lokalnu samoupravu dobri i da u onim zakonima koji to regulišu u narednom periodu to treba da se uvaži.
Dame i gospodo, ja sam iskoristio priliku da pokušam da obrazložim koje su prednosti predloženog modela o finansiranju lokalne samouprave. Smatram da je ovo dobro, bukvalno za sve gradove i opštine, nezavisno od toga ko je na vlasti. Danas je jedna stranka, sutra će biti druga, i u Republici i na lokalu. To je potpuno normalno. Ali, ovaj zakon daje mogućnost gradovima i opštinama da konačno ne kažu da im Beograd sve uzima, jer to su optužbe koje i ja kao Beograđanin trpim na svakom koraku, jer svi danas, od Kraljeva do Sombora kažu – razvijaju se samo Beograd i Novi Sad. Da li je to tačno? Jeste. Zašto je to tako? Ne verujem da je to tako zato što ljudi koji rade u pokrajini ili Republici to žele. Ali, sistem je pogrešan. Sistem zakonito gura sve ka Beogradu i Novom Sadu.
Bez promene sistema, nikakva intervencija u nekim drugim oblastima neće biti moguća. A promena sistema znači najpre usvajanje ovog zakona o finansiranju lokalne samouprave, zatim vraćanje imovine gradovima i opštinama i konačno, u poslednjoj fazi, a to bi trebalo verovatno da bude najlakše, mene čudi zašto je to najteže, direktan izbor gradonačelnika a ne da to bude izbor partijskih centrala u Beogradu. Jer, ne znam čega se plaše šefovi stranaka. Ovde sede neki šefovi stranaka i ja vas pitam – čega se plašite? Zašto ne pustite da građani u Loznici, u Smederevu, u Kučevu, biraju sami svog gradonačelnika? Zašto da ga vi postavljate?
Nadam se da ćemo imati konstruktivnu raspravu. Hvala vam na pažnji.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li žele reč predstavnici odnosno predsednici poslaničkih grupa?
Povreda Poslovnika. Ima reč narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ste bili dužni da u skladu sa članom 27. opomenete predlagača ovog zakona, gospodina Mlađana Dinkića, s obzirom da je uvredio instituciju našeg parlamenta.
Fiskalni savet, gospođo Čović, formirali smo kako bi nam pomagao u radu. Potpuno je prihvatljivo za nas različito tumačenje Predloga ovog zakona. Ali, neprihvatljivo je takvo ponižavanje tih ljudi, vređanje i očekivanje da će baš svi u ovom parlamentu na to pristati.
Od vas očekujemo da zaštitite elementarni red u današnjoj raspravi, a elementarni red nas obavezuje na poštovanje činjenica i argumentovanu raspravu. Slušali smo 35 minuta predlagača zakona, gde se najmanje bavio činjenicama i argumentima, a najviše neuverljivim insinuacijama koje su potrošili njegovo inače do sada beskrajno samopouzdanje.
U ime naših poslanika ovde, a verujem i u ime nekih drugih kolega i koleginica, ja mislim da smo dužni da štitimo Fiskalni savet. U suprotnom vam predlažem da u skladu sa svojim ovlašćenjima na narednoj sednici stavite tačku dnevnog reda – Stavljanje van snage zakona na osnovu koga deluje Fiskalni savet, pa ćemo onda moći ovde, onako kako se to radilo pre, da organizujemo raspravu u kojoj je sve moguće i gde niko nikog ne obavezuje za ono što je uradio i za šta je preuzeo odgovornost.
Ne možemo tako da razgovaramo i mi na to ne pristajemo.

Nema povrede člana 27. Pažljivo sam slušala predlagača. On ima svoj stav o izveštaju Fiskalnog saveta i pokušao je to da obrazloži pristojnim jezikom. Pri tome, nebitno je da li ja mislim da je u pravu u svojoj argumentaciji ili nije, ja sam dužna samo da pratim odredbe Poslovnika koje zabranjuju vređanje. Nije prekoračio tu granicu te zato nije ni opomenut.
Ono što je izneo u govoru, a što pretpostavljam da je vaša opaska, jeste da Fiskalni savet greši u svom izveštaju i da nije uzeo u obzir sve podatke. To je stav narodnog poslanika, ne predstavlja uvredu nego, nadam se, početak debate.
Da li želite da se u danu za glasanje izjasnimo?
Izvolite, ima reč narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, nisam zadovoljan vašim obrazloženjem. Jasno mi je kako se ponašate kao predsedavajući, ali, ukoliko izvršite uvid u stenografske beleške, videćete da je gospodin Dinkić govorio potpuno drugačijim rečnikom od onog koji ste vi ponudili kao interpretaciju.
Ne radi se tu o neslaganju sa stavovima Fiskalnog saveta, nego o optužbama da Fiskalni savet obmanjuje parlament. Mi se sa tim ne slažemo.