Gospodine Krasiću, mnogo pričate, a niste dovoljno koncentrisani, ne pratite me u izlaganju. Tri puta sam ovde ponovio da je 1,7 BDP samo obračunska osnova za utvrđivanje transfera i da transferi neće biti 52 milijarde dinara, već će biti 32, odnosno tri milijarde dinara. To nije prevara, to piše u ovom zakonu i to govorim otvoreno. Mislim da je to dobro. Transferi idu upola niži razvijenim gradovima, a za samo mala mesta poput Lebana, Crne Trave, Bujanovca, Preševa, Medveđe i ostalih dobiju veće transfere.
Mi želimo da napravimo socijalno pravedniju raspodelu transfera, a da se na isti način i uštedi.
Sa druge strane, dobitak se sastoji u tome da 43 milijarde dinara dobijaju gradovi i opštine po osnovu većeg učešća u porezu na zarade. Druga stvar, prosto, nemojte da govorite da je prevara kada kažem da je to postulat zakona ili niste čuli. Izvinjavam se ako niste čuli ili ste razmišljali o nečemu drugom dok ste to govorili. Uglavnom, to sam tri puta danas ponovio, a evo i četvrti put sada.
Što se tiče lokalne poreske uprave, zašto da ne. Zašto vi mislite da gradovi i opštine ne mogu da budu sposobni da skupljaju i porez na zarade, jer kad su krenuli da skupljaju porez na imovinu, za koji se takođe kada je potpuno dat kao izvorni prihod opštine neki dušebrižnici su govorili kako će sada kada se prebaci republička poreska administracija na lokal, kako će to uticati na naplatu? A ispada, rezultati pokazuju da mnogo više poreza na imovinu se prikupi sada kada ga administrira lokalna samouprava, nego što je bio slučaj kada je to radila Republika. Zašto? Čim je to sada njihov prihod, oni su motivisani da ga prikupe u većoj meri nego što je to Republika. Isto će biti i za porez na zarade. Onoga časa kada se ovo prebaci, a mislim da treba prebaciti u jednom trenutku da ključ poreske administracije za prikupljanje poreza na zarade bude u opštinama i gradovima, a ne u Republici, jer 80% će ostati u tim gradovima, videćete kako odjednom će biti manje sive ekonomije, manje će ljudi raditi na crno, jer će sami opštinari, ljudi u gradovima biti zainteresovani da jure one koji su u sivoj ekonomiji da uđu u legalni sektor, kako bi 80% poreza na njihove zarade ušlo u lokalni budžet.
Osnovna snaga ovog zakona koji predlažemo je motivacija, motivacija da zavisite od zapošljavanja ljudi, da ne zavisite od pomoći koju vam daje Republika, pre svega, to su transferi, nego da zavisite samo od sebe, svog znanja, od klime koju možete da ostvarite na lokalu, da upravo kod vas dođe neko da otvori firmu ili da postojeći preduzetnici mogu više ljudi da zaposle.
Treba predsednici opština da se utrkuju i pomažu preduzetnicima da više rade, da više ljudi zapošljavaju. Motiv je ono što pokreće svet, a i ključna stvar i ključna snaga ovog zakona je motiv. To je direktan odgovor na vaše pitanje – zašto ne pola pola. Vi ste rekli – zašto ne pola opštinama, pola Republici? Ne, bolje je da lokalu ostane više i to ne srazmerno više, 80 gradu, gde se neki porez naplati, a samo 20 Republici, zato što je onda svih 170 gradova i opština biti više motivisano da podstiče preduzetništvo i da onda taj novac koji se tu naplati ostane u tom gradu.

Narodni poslanik Zoran Krasić, dva minuta.

Ovo je prosto neverovatno, da se iz negativnih efekata koji su nastali kao posledica nepoštovanja i ne primenjivanja zakona izvlače neki zaključci za u budućnost koji su apsolutno pogrešni. Iz negativne činjenice ide još negativnija činjenica.
Gospodine Dinkiću, pa dobro sam shvatio šta vi hoćete, ali postojeći zakon kaže da se 1,7% bruto društvenog proizvoda raspodeljuje. To je zakonska obaveza. To je tih 50 i nešto milijardi koje postojeći zakon garantuje. Pa, naravno da ste vi to prepravili i kažete da će 1,7% biti obračun, obračunska kategorija, od čega ćemo da oduzimamo prilikom utvrđivanja i sveli ste na 31, kako ste rekli. To je opet neka procena. Pa, kad su vas pritisli sa podacima, a gde će da se obezbede ta sredstva koja su potrebna, kako to vi lepo kažete, onda kažete jedan deo će da se obezbedi uštedama u budžetu, drugi deo kod Direkcije za puteve, jer neće da asfaltira lokalne puteve lokalne ulice, itd.
A kako ćete to da rešite kad je to u konsolidovanom bilansu, u finansijskim planovima završnim računima javnog preduzeća, kad to nije sastavni deo budžeta Republike Srbije? Sastavni deo budžeta Republike Srbije je 1,7% bruto društvenog proizvoda koji se raspodeljuje, a ne 1,7% kao obračunska kategorija, o tome se radi. Ovde se radi o jednoj finti matematički nedokazivoj.
Ušteda se pravi navodno u budžetu i u konsolidovanom obračunu. To su dve nespojive kategorije, molim vas. Pa onda idete dalje, pa kažete - 80% poreza neka kontroliše lokalna samouprava preko svoje poreske administracije. Pa, znači opet se otvaraju neka administrativna mesta? Navodno, Republika nije zainteresovana kada treba da uzme 60, a biće zainteresovana kada treba da uzme 20%. Pa, kažite mi, koja tu logika važi?
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Poneta je da se resetuje postojeće stanje da se krene od početka da neke od ovih predsednika opštine ne izvrši samoubistvo, a dvojica... (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
(Vlajko Senić, sa mesta: Replika.)
Narodni poslanik Vlajko Senić, želite repliku?
(Vlajko Senić, sa mesta: Da.)
Nemate pravo na repliku.
(Vlajko Senić, sa mesta: Želim reč po amandmanu onda.)
Vreme poslaničke grupe je iskorišćeno, jedino u slučaju da vas predsednik poslaničke grupe ovlasti, onda imate pravo.
Ako je predsednik poslaničke grupe ovlastio Vlajka Senića, ja ću dati reč.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Edip Šerifov.
Predsednik predlagača i Odbor za lokalnu samoupravu su prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Momo Čolaković. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, uvaženi predlagači zakona, uvaženi narodni poslanici, prvo bih želeo da se izvinem što ću načelnije govoriti nego što je potrebno. Iz porodičnih razloga nisam mogao učestvujem u načelnoj raspravi.
Drugo, apelovao bih na ostatak narodnih poslanika, koji su ostali, da sa dužnom pažnjom završimo ovaj deo naših obaveza i poslova i u kasno vreme da se omogući predsedavajućima da završimo sednicu kako treba.
Poslanička grupa PUPS u pripremi za raspravu u vezi sa ovim zakonom imala je u vidu dve činjenice. Prva je da je zakon veoma značajan, da je jedan od reformskih procesa i, drugo, da je u okviru vladajuće koalicije postignut dogovor da se on nađe na dnevnom redu u parlamentu. Zato smo dali potpise da se on nađe na dnevnom redu.
Polazeći od ove dve činjenice poslanička grupa PUPS smatra da izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalne samouprave imaju izrazito državni, rekao bih i nacionalni interes. Isto tako, kako ekonomski, tako i politički. Zbog toga smo predlagali da bi ovaj zakon trebalo da pripremi Vlada i da se postigne takva saglasnost i ne samo Vlada nego da se u to uključi i opozicija. U tom smislu mislim da je jako dobro bilo što je obavljena javna rasprava u okviru parlamenta, međutim, na tom javnom slušanju nisam video mnogo narodnih poslanika koji bi želeli da daju doprinos da se ovaj zakon upodobi u skladu sa interesima i da se postigne jedan viši stepen saglasnosti u vezi sa ovim.
Lično mislim da bi se time izbegle ovakve posledice rasprave u parlamentu, pre svega posledica politizacije koja je bila i u načelnoj raspravi prisutna a i danas u raspravi u pojedinostima.
Skrećemo pažnju da je zakon mogao biti izučen sa više argumenata, obrazložen, posebno sa aspekta koje će ovaj projekat izazvati u primeni. Ukazaću samo na četiri.
Prvo, u našoj Republici ima mnogo više lokalnih samouprava odnosno opština koje su u zoni nerazvijenosti. Kažete da ih ima 40. Možemo se složiti da je to polazna osnova o kojoj razgovaramo, ali mislim da se može reći da je tih 40 opština devastirano i da su u mnogo težem položaju nego što je značajan broj opština koje su u zoni nerazvijenosti, zoni siromaštva. Zbog toga je trebalo posvetiti više pažnje u pripremi ovog projekta i da se uključi što veći broj i političkih i drugih subjekata, posebno stručne javnosti u vezi sa ovim, mada ne mogu da kažem da toga nije bilo. To pretpostavlja da će u narednom periodu utvrđivanjem kriterijuma i poboljšanjem kriterijuma za utvrđivanje nerazvijenosti opština trebati mnogo više sredstava.
Drugo, ukazao bih na drugi aspekt u odnosu na ono što su danas uvaženi narodni poslanici ukazivali. Problem se može desiti u opštinama koje nemaju projekte. Mi smo svedoci toga svakodnevnim obilaskom opština. Nemaju kapacitet, nemaju ljudske resurse, pre svega stručne kadrove da ostvare ono za šta se zalažemo. Tu se može desiti problem. Ne ukazujem da je to slabost ovog zakona, ali ćemo imati taj problem na terenu. Mislim da to što budemo uradili ako se na pravi način ne bude osmislilo da to automatski znači za veći razvoj opština veća uposlenost u opštinama, bolji standard građana. Onda nećemo imati efikasnu realizaciju ovog zakona. U tom smislu lično mislim da se ne može izbeći odgovornost i potreba da sva ministarstva, Vlada, ustanove, stručne službe Republike, odnosno države pruže pomoć takvim sredinama, takvim opštinama. O tome moramo voditi računa.
Treća činjenica, treba imati u vidu da se ovim zakonom ne vrši decentralizacija države. Da li fiskalna ili ne, o tome možemo razgovarati. Takođe, ne vrši se prenos nadležnosti novih funkcija. U vezi sa tim takođe razvijam tezu da nemamo i za vršenje više funkcija i prenos nadležnosti opštinama, nemamo ni odgovarajući kapacitet u mnogim opštinama, a pogotovo u ovim nerazvijenim. To je naša obaveza da i o tome razmišljamo.
Četvrto, smatramo da efekti primeni ovog zakona ni na koji način, ovde je bilo dosta reči o tome ne može ugroziti izdvajanja za tri ključne stvari – penzije, socijalna davanja i plate u javnom sektoru.
Iako tu garanciju možemo dobiti, i ako ta garancija proizilazi iz zakona, onda ćemo verovatno lakše prihvatiti rešenja koja su ponuđena, i u tom smislu, postići veći stepen saglasnosti. Naša je obaveza da na to ukažemo i da upozorimo, i predlagača i Vladu, kao i državu u celini.
Treba imati u vidu, po našoj oceni, i ove stavove. Nisam tu video suprotnosti od strane predlagača, u vidu i sugestije i neke primedbe MMF, a posebno Fiskalnog saveta.
Na samom kraju, poslanička grupa PUPS, upozorava na zajednički rizik koji smo preuzeli kao vladajuće koalicija i koji su ušli za eventualne posledice. To je velika obaveza i odgovornost. Kao da je od te vladajuće koalicije smo svesni toga i mi ćemo to preuzeti. Svesno ulazimo u rizik i, ukoliko do njega dođe, moramo ga prihvatiti i da ga zajednički rešimo.
Iz tih razloga, uz normalno prihvatanje ovih amandmana kojih je ovde devet, i u dodatnim obrazloženjima koje sam danas ovde čuo, i javno od predlagača, gospodina Dinkića, mi ćemo se opredeliti za davanje podrške ovakvom projektu.
Na kraju, reći ću, ne treba, a molio bih one koji su pričali danas o ugroženosti izdvajanja za penzije, socijalna davanja ili plate, da to ne čine. Drugim zakonima je to urađeno i ničim se to ne može dovoditi u pitanje – Zakon o fiskalnoj odgovornosti, Zakon o budžetu, Zakon o PIO to garantuje. Moramo obezbediti i Zakon o budžetu za 2012. godinu, i u tom pogledu, mi ćemo dati punu podršku i u tome učestovati. Zahvaljujemo na pažnji.

Devet minuta i 50 sekundi je iskorišćeno, tako da je iskorišćeno celo vreme poslaničke grupe i imate još osam minuta, izvinjavam se, od ovlašćenog predstavnika, odnosno predstavnika poslaničke grupe.
Predstavnik predlagača Mlađan Dinkić.

Želeo bih da prokomentarišem ove stavove, posebno ovaj poslednji, da se daju garancije da ovaj zakon neće ugroziti penziona i socijalna davanja, kao i plate u javnom sektoru. To se podrazumeva.
Imam utisak ceo dan kao da razgovaramo o Zakonu o finansiranju Republike, a ne o zakonu o finansiranju lokalne samouprave. Ovaj zakon ne reguliše ni penzije, ni plate u javnom sektoru, ni socijalna davanja - niti se time bavi, niti mu je to ambicija, ni ti time može da se bavi. Ovo je zakon o finansiranju lokalne samouprave koji treba da da više novca našim gradovima i opštinama.
Naravno, oni koji su bili oponenti ovog zakona ne mislim na vašu poslaničku grupu, krenuli su da plaše građane raznim, rekao bih, nebulozama – neće biti penzija, neće biti ovoga ili onoga. To se, otprilike, radi kada god neko nema da da neku suvisnu kritiku na neki predlog, onda se plaše građani,
Ono što je sasvim sigurno, doduše, to ste i rekli u vašem zaključnom izlaganju – penzije se regulišu posebnim zakonima koji ovde nisu na dnevnom redu, niti će biti ta garancija. Zakonsko je pravo da se penzije isplaćuju. To stoji i postoji u zakonu tačno kako se indeksiraju i tu nema nikakve dileme da će tako nastaviti da se radi. Isto važi i za socijalna davanja, kao i za plate u javnom sektoru.
Sve ove kategorije čine značajan deo ukupnog republičkog budžeta. Međutim, ne čine ceo republički budžet. Sada ne znam napamet, od 800 milijardi, na penzije, verovatno 200 milijardi ide, u Fond za socijalna davanja još nekih 80 milijardi, za plate u javnom sektoru verovatno maksimalno još oko 100 milijardi. Dakle, polovina budžeta moguće je da ide na sve ovo, ali u ovoj drugoj polovini ima mesta za ovih 40 milijardi dinara ušteda.
Pokušao sam da kažem u šta treba ići, da se smanji. Sasvim sigurno da to nisu penzije, socijalna davanja i plate u javnom sektoru. To mora da se poveća na način kako daju mogućnosti zemlje i zakoni koji regulišu tu oblast. Sa druge strane, treba necelishodne rashode republičke administracije smanjivati, a posebno one koji su vezani za lokalne projekte. Predlažemo da više Republika ne radi lokalne projekte.
U ovome se ne slažem sa vama, a to je da je činjenica da postoje opštine koje nemaju projekte, nemaju znanja i nemaju ljude, i treba da se zaustavi veći novac ka njima. Naročito to mislim za one koji nemaju projekte.
Nažalost, ne samo da lokalne samouprave nemaju projekte, već se pokazalo u poslednjih 10 godina da Republika nije imala projekte za Koridor 10. Poslednji projekat za Koridor 10 se završava tek ove godine, iako je to nacionalni projekat već 20 godina. Čak bi i Republika trebala da ima sve te projekte, a ona nema puno projekat. Šta onda očekivati od Crne Trave, Bosilegrada i ostalih.
Sada će opštine imati para da plate projekte, ako ih nemaju. Mogu da plate projekte da im urade specijalizovane institucije koje znaju kako da te projekte urade. Republika će i po ovom zakona da kofinansira takve projekte u manje razvijenim područjima i u onim koji su najnerazvijeniji.
Takođe je primedba da se ovim ne vrši prenos nadležnosti. Moram samo da kažem da to ne stoji, zato što se u zakon o finansiranju lokalne samouprave ne utvrđuju nadležnosti već finansiranje. Nadležnosti se utvrđuju Zakonom o lokalnoj samoupravi. Problem koji se u praksi pokazao, nije u nadležnostima lokalne samouprave, nego na protiv one danas imaju prevelike nadležnosti u odnosu na novac koji se daje iz Republike i koji im ostaje po osnovu poreza na plate.
Dakle, treba da uskladimo već sada dovoljno velike nadležnosti sa odgovarajućim novcem. Opštinama su prenošene razne nadležnosti – od staranja o domovima zdravlja, preko isplata jubilarnih nagrada, a nije im dat odgovarajući novac da to mogu i da izvrše i onda su ostale na cedilu. Sada treba da popunimo tu rupu i da im omogućimo dovoljno novca sa sprovođenje većih nadležnosti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je ovaj amandman jako važan. Smatrali smo da je moralna obaveza predlagača, gospodina Dinkića da ovaj amandman prihvati, jer ga smatramo jednim od najodgovornijih za ovako loše stanje i velike razlike u razvijenosti između Beograda i Novog Sada, i nas iz unutrašnjosti Vojvodine i Centralne Srbije.
Prvo ću obrazložiti amandman. Šta je bila naša ideja? Ako već svi mi iz Republike punimo republički budžet i iz tog budžeta se finansira niz agencija, niz institucija, da imamo veliki broj korisnika javnih sredstava, znači, to su sredstva svih nas, onda porez na zarade, onih 80% koje predlaže gospodin Dinkić, treba da idu u ovaj fond solidarnosti i da se iz tog fonda solidarnosti isplaćuje opštinama prema broju stanovnika, prema broju građana. Na taj način ne bismo mi iz unutrašnjosti bili u situaciji da nešto moljakamo i da nešto otimamo od Beograda, dobili bi ono što je naše, a dobio bi i Beograd, kao i svi građani Srbije na osnovu onoga koliko su uplatili u taj budžet i koliko su potrošile institucije koje se finansiraju iz budžeta raspolagali bi tim sredstvima.
Nažalost, nije bilo volje ni želje da se ovaj amandman prihvati zato što u osnovi nije podrške od strane koalicionih partnera, jer bi to bitno uticalo na preraspodelu sredstava i verovatno bi taj fond bio puniji, a to je ono što nije odgovaralo predlagaču. To nas ubeđuje u nekom uverenju, da je ovo ipak, kao što su i mnoge moje kolege rekle, jedan politički zakon. Onaj drugi deo koji se odnosi na to da postoje moralni razlozi da predlagač prihvati ovaj amandman, to je činjenica da i zahvaljujući ekonomskoj politici, čiji je glavni protagonista bio gospodin Dinkić, i modelu privrednog rasta koji smo imali u prethodnih 10 godina, danas unutrašnjost Srbije, male opštine bivaju ovako siromašne i sa ovako malim standardima.
Naime, šta se dešavalo u ovih zadnjih 10 godina? Imali smo strahovitu apresijaciju dinara. Ta apresijacija dinara forsirala uvoz a ne izvoz. Imali smo strahovitu liberalizaciju prilikom uvoza različite robe. Sve to je uništavalo privredu, a privreda je uglavnom i bila skoncentrisana na unutrašnjost Beograda. Mi nismo mogli kao Beograd da razvijamo usluge. U Beogradu se danas nalazi najveći broj uvoznika, u Beogradu danas imate i prateće službe, znači saobraćaj, imate činjenicu da finansijske usluge cvetaju, imate činjenicu da je velika koncentracija i velika tražnja, jer je najveći deo sredstava koji je prikupljan iz cele Srbije i kroz proces privatizacije trošen u osnivanju raznoraznih agencija i uvećanju tog javnog sektora. U tom smislu mi smo u potpunosti neravnopravni sa Beogradom i nema šanse da se to ni kojim zakonom ispravi, pa ni ovim, rekao bih zakončićem, kao što reče jedan moj kolega jer bitno ništa ne menja.
Ono što nama treba to su investicije u industrijsku proizvodnju. Mi iz unutrašnjosti možemo ili kroz razvoj industrije ili kroz razvoj poljoprivrede da pomognemo da uvećamo broj zaposlenih, pa bismo onda imali mogućnosti da ovih 80% nešto znači u budžetima. Nažalost, ekonomska politika koja se danas vodi, sasvim sigurno smanjiće broj radnih mesta i to pre svega u unutrašnjosti, jer vi imate činjenicu da velika inflacija koja je izazvana, pre svega javnom potrošnjom se sputava kursem dinara koji je neprimeren. Imate činjenicu da za 40% u poljoprivredi su porasli troškovi, što goriva, što semenske robe, što đubriva, a da sa druge strane cene tih poljoprivrednih proizvoda koji se formiraju na svetskom tržištu zahvaljujući ovom nerealnom kursu dinara ostaće iste.
Znači, naš poljoprivrednik od koga živimo mi iz unutrašnjosti neće moći ove godine ništa da zaradi, a što se tiče te ekonomske politike bitno će da se odrazi i to svi ekonomski eksperti kažu i na smanjenje broja radnih mesta. Gde ćemo imati smanjenje tih radnih mesta? Pa ne u javnom sektoru, ne u ovim agencijama po Beogradu, ne u ministarstvima po Beogradu. Imaćemo ih u privatnom sektoru i u tom privatnom sektoru pre svega u unutrašnjosti.
Prema tome, ceo ovaj zakon, ceo ovaj koncept je u suštini prazna priča. Prazna priča zato što iza toga stoji jedna drugačija ekonomska politika, nego stoji jedan model privrednog rasta koji se zasniva na industrijskoj proizvodnji i to je još jedan razlog zbog čega je ovaj zakone neprihvatljiv. Ali, da je bilo bar malo morala, malo i časti gospodina Dinkića, s obzirom da je najodgovorniji za ovu neostvarljivu ekonomsku politike i ovaj model rasta koji je dugoročno bio neodrživ, da makar na ovaj način pokaže dobru volju, pa bismo mogli da kažemo da iza svega ovoga što se dešava sa ovim zakonom stoji dobra volja. Nažalost, te dobre volje nema i ovaj zakon ostaje neprihvatljiv, najobičnije politikanstvo, najobičnija prevara, prosipanje iz šupljeg u prazno i zamajavanje građana Srbije. Hvala vam.

Četiri minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević.
Predstavnik predlagača i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodna poslanica Zlata Đerić.