Naravno da nam je poznato i naravno da u svakoj prilici iznosimo da je to nešto veoma štetno, loše i za nas neprihvatljivo. Ako je to najkoncizniji odgovor, evo, ja vam ga dajem. To, naravno, ne menja tu realnost koja, nažalost, postoji na KiM i za koju smo najmanje odgovorni i vi ja, gospodine Aligrudiću, i ova vlada i prethodna vlada, vi to vrlo dobro znate. Ali, to je jedna realnost koja u realnom smislu predstavlja potencijalnu pretnju, ne samo za interese Republike Srbije, već i za preostalo srpsko stanovništvo na KiM. Baš zato mislim i da ovaj proces i ovaj dijalog sa Prištinom nam daje mogućnost da otklonimo takve opasnosti po naše interese, između ostalog, da otklonimo mogućnost novih priznanja KiM, baš zato što imamo ovaj dijalog. To je jedan širi kontekst ovog dijaloga i treba ga tako i posmatrati.
Znam da sada konstatujući stvari koje postoje na Kosovu, možemo daleko da odemo i verovatno ćemo se u velikoj većini tih stvari složiti i vi i ja. Ali, ono što se verovatno ne možemo složiti je šta činiti po tom pitanju i da li mi išta treba da radimo ili ne treba da radimo. Mi duboko verujemo da moramo nešto da preduzmemo i da budemo aktivni u tom smislu i da razgovaramo sa svima i to, naravno, nije jednostavno. Naravno da će biti uvek onih koji će reći – to je priznanje Kosova, to je de fakto, kako mi je danas rečeno i de jure, itd. Znate šta, ako Kipar priča sa svojim otkinutim delom preko posrednika, ako Hong Kong može da uđe u sastav Kine, ako Tajvan i Kina imaju razgovore, ako postoje mnogi drugi primeri u svetu gde se te stvari dešavaju, gde priznaju dokumenta jedni drugima, zašto bismo mi bežali od jedinog načina da rešimo kosovski problem, a to je kroz direktan razgovor?
Vi vrlo dobro znate, još iz Beča, kao što zna i gospodin Samardžić, kako je cela stvar prekinuta i ko je prekinuo celu stvar. Nismo sigurno mi. Oni su sami ustali od stola, otišli u Prištinu, proglasili nezavisnost. Sve napore koje smo uložili bili su usmereni da ih vratimo za pregovarački sto. Mislim da tu činjenicu treba ipak uvažiti.
Koja je alternativa tom putu? Da li iko može da odgovori na to? Niko. Zato što alternative nema tom razgovoru i dogovoru. Naravno da on nije perfektan za nas. Voleo bih, verujte, da mogu da dobijem apsolutno sve što mi želimo. Zaista intimno to priželjkujem, kao što bi gospođa Tahiri volela da dobije od nas puno nedvosmisleno priznanje KiM, kao nezavisne države, a neće da dobije. Između toga je jedan veliki prostor u koji su uklješteni preostali Srbi na KiM koji ne znaju gde će da se probude, bez obzira na to što se i vi i ja, svi slažemo da je Kosovo deo Srbije. Ako to ponovimo 27 puta danas, da li ćete uvažiti da je to tako i da ja to ozbiljno mislim i da će to njima da pomogne? Nisam siguran. Koliko budemo jako vikali te parole, budite sigurni, neće im ništa pomoći. Neće. Treba da pričamo svi sa njima što više, da budemo prisutni tamo, da razgovaramo, da čujete šta se dešava.
Kosovske dokumente ima 90 i nešto posto Srba južno od Ibra. Zašto? Zato što ne znaju kako da ostvare svoja minimalna prava. Nemojte da kažete da je ova vlada kriva zbog takve situacije. Znate li ko je kriv za tu situaciju? Kriva je ta priča – držite se, braćo! Mi ne priznajemo Kosovo! Tačno. I šta dalje? Šta je sledeći korak? Ništa. Vidite kako ćete platiti struju, vidite kako ćete uzeti izvod iz matičnih knjiga, vidite šta da radite kada dođu da vam plene stvari što niste platili porez tzv. državi Kosovo. Ko? Hoće partije odavde da idu sa mnom tamo, da mi zajedno stanemo pa branimo da nekom ne otmu šporet? Hoću da kažem da su to realne stvari. meni je žao što je tako. Voleo bih da nije tako, ali to je činjenica. Na severu je potpuno druga situacija. Da li to znači da treba da se odreknemo tih ljudi južno od Ibra?
(Miloš Aligrudić, s mesta: Vi ste bili ti koji ste odbijali pomoć.)
Nije tačno da smo odbijali pomoć, ali pomoć mora da se, gospodine Aligrudiću, kreće u nekim konkretnim predlozima. Ne možemo, pazite, svi se slažemo da moramo da branimo naš Ustav i skupštinske rezolucije, ali šta dalje? Kako ćemo da rešimo taj problem? Mi samo moramo da čekamo da se promene međunarodne okolnosti. Čuo sam tu tezu, ne od vas, ali sam je čuo više puta. To je teza koja obezbeđuje i sigurno, stoji vam čvrsto na tome...
(Predsednik: Vreme.)
...završavam, da će poslednji Srbin biti ispraćen na Merdaru sa pleh muzikom. To je status kvo, gospodom. Ja sam energično protiv toga i ova vlada je protiv toga. Mi moramo sve učiniti da to sprečimo, pa makar pričali sa ljudima, kako ih naziva gospodin Aleksić. Oni to znaju, ali neće ka kažu. I tribuni sa severa Kosova neki imaju vrlo razrađene fine poslove sa Albancima. Zašto to ne kažu? Zašto ne kažu gde su pare koje je ova država davala još od vremena prethodne Vlade? Cifre su frapantne, gospodo. Hvala.
