Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 71. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 74. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Milan Dimitrijević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O REPUBLIČKIM ADMINISTRATIVNIM TAKSAMA.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zlata Đerić, Srđan Spasojević, Miroslav Markićević, Milorad Buha, Dragan Stevanović, Vladan Jeremić, Sreto Perić, Gordana Pop-Lazić, Lidija Dimitrijević, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević, Nataša Mićić, Bojan Đurić, Ivan Andrić, Judita Popović, Marija Bugarčić, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zakov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Šormaz i Jelena Trivan.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Nataša Mićić, Bojan Đurić, Ivan Andrić i Judita Popović i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da l i neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić
Da l i neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Vladan Jeremić je podneo amandman na član 21, koji se odnosi na tarifni broj 41. U načelnoj raspravi smo kritikovali ovo, jer smatramo da republičke administrativne takse, zakon kojim se one regulišu, nisu donete na adekvatan način, u meri u kojoj bi u potpunosti, u celosti odgovarale, bile pravične i bile korektne. Tom prilikom spomenuli smo da se u nekim tarifnim brojevima republičke administrativne takse predviđaju za zahtev za izdavanje jednog rešenja, a onda se rešenje koje se dobije za taj zahtev ponovo plaća i to cifrom koja je tri puta veća nego zahtev.
Kolega Buha je obrazložio koju to radnju radi država kada podnosim zahtev prema državi da mi nešto da. Pitanje je naše šta to plaćamo kao uslugu od strane države kada podnosimo državi zahtev?
Naravno, predstavnici Vlade su u tom trenutku ćutali, nisu ništa govorili. Ne znam koji je ministar bio, sasvim je svejedno, pretpostavljamo da su ćutanjem hteli da nam stave do znanja da nismo u pravu.
Onda smo došli do rasprave u pojedinostima i, recimo, dođete ovde u tarifni broj 41. i vidite da se kroz tarifni broj 41. stvari mogu rešiti racionalno i korektno. Nisam pravnik i ne znam kako se to zove, ali pogledajte, recimo u tarifnom broju 40, stoji ovako – za rešenje po zahtevu za dobijanje ovlašćenja za izdavanje itd. toliko dinara. Znači, ovde nemate za zahtev, pa za rešenje, nego imate za rešenje po zahtevu jednu taksu plaćenu. To je jedna stvar. To ukazuje koliko je ovo površno urađeno i koliko je ovo isključivo u funkciji punjenja budžetskih rupa,
Ni u prethodnom zakonu, gospodine Petroviću, ni u sada ovom ne možemo da prepoznamo opredeljenje države da se svojim poreskim prihodima bavi ozbiljno, kao i u svemu ostalom u državi, nešto čime se bavite za 10 godina vaše evropske priče. Evo, pitam vas, od kada ste dobili u poljoprivredi status preferencijalnog izvoza govedine u EU, od kada ste ga dobili do danas petinu izvoza i preferencijala, odnosno kvote niste u stanju da ispoštujete. Ne stavljam vama to na teret.
Ali, to vam ilustruje odnos države prema svojim poslovima i obavezama. Tako je isto bilo i sa zakonom od malo pre i evo sad opet dolazimo na tu istu priču. Ovde nema posvećenosti poslu.
Sad vas pitam – kako je moguće da u državi imate taksu koja se u poslednjih ne znam koliko godina plaća sa hiljadu ili dve ili tri hiljade dinara i da nam Vlada sad predloži da tu istu taksu plaćamo 60 i nešto hiljada dinara? Šta se to desilo u ovoj državi? Porastao je standard građana? Imamo mogućnost da tako izdašni budemo prema državi? Država nam kroz dobra i usluge to vraća? O čemu se radi? Ima li racionalnog obrazloženja za tako nešto?
U tarifnom broju 41, o kome govorimo, recimo, kaže se: "Za rešenje po zahtevu za dobijanje ovlašćenja za izdavanje registracione nalepnice, 70 hiljada, 69.850". To do sada uopšte nije postojalo. Ja mogu da razumem i da prihvatim da ste nešto od 2.000 popeli na 4.000 – nemate para, ništa ne funkcioniše, itd. Mogu da razumem zašto ste to uveli, ne mogu da opravdam. Onda u obrazloženju kad mi to izbacimo, znate šta nam napiše Vlada? "Ministarstvo je to predložilo". Šta nas briga šta je ministarstvo predložilo. Mi smo Skupština. Valjda mi određujemo šta će ministarstvo i kakvim će propisima i zakonima ministarstvo da se vlada i na koji način će ova država funkcionisati. Kažu – ministarstvo je predložilo. Mogli su da predlože i 200 hiljada, i 500 hiljada, i neko bi tu, i ne vodeći računa zašto podiže, podigao ruku. I šta onda? Dolazimo u situaciju da to ne možete da naplatite. Imate propis koji je u praksi potpuno neprimenjiv.
Ovakve takse, na koga god da se odnose, zaista su besmislene i neprihvatljive, u ovom i ovolikom iznosu. Ali, to je stvar kad se u državi od danas do sutra sve rešava. U državi koja nije posvećena projekciji države u naredne tri odnosno pet godina, nego od izbornog do izbornog ciklusa. Pa ćemo se danas vladati onim što će nam obezbediti da funkcionišemo do izbora, što nećemo naljutiti građane ili ćemo ih naljutiti ali ćemo, sa druge strane imati malo više koristi odnosno finansija na raspolaganju.
Ne možete promašaje Zakona o porezima na dohodak građana da krpite republičkim administrativnim taksama. Jer, Zakonom o porezima na dohodak građana o kome smo malo pre pričali suštinski se ništa neće promeniti. Čak, kažemo – biće manje prihoda u budžetu ali nisu to veliki nedostaci budžeta. Jer taj porez ne učestvuje u velikoj meri u prihodima. Ali, to ne možete kroz ovo da nadoknadite. Nego, lepo sednete u toj vladi, kao što ste obećali 2008. godine pred izbore i u izbornoj kampanji, obećali ste reforme, promene, standard, kvalitet života, pa izanalizirate vertikalnu, horizontalnu, ovu ili onu poresku pravičnost, pa vidite gde su problemi, šta su problemi, pa jednim sveobuhvatnim načinom rešite to. A ne ovako – ad hok, danas 2.000, sutra 69.000. I tražite da vas neko doživi ozbiljno. Da vas neko u državi Srbiji doživi ozbiljnim ili da vas neko sa strane, van granica ove države doživi ozbiljno. Ovo plaćaju i ljudi koji ovde dođu. Možda se opredele da dođu ovde, da žive, da rade i da investiraju. Pa se pitaju – da li je ovo predvidiv poreski sistem? Šta mogu da očekuju posle narednih izmena republičkih administrativnih taksi? Šta može da ih očekuje na početku naredne godine koja će u fiskalnom smislu biti teža nego ova? Opterećena kamatama, opterećena dugovima, opterećena poreskom i izbornom kampanjom, itd, itd.
Mi se bavimo republičkim administrativnim taksama. Malo pre smo završili raspravu o zakonu – 160 i nešto različitih poreskih osnovica imate u Srbiji na osnovu kojih se isplaćuju plate, pa na osnovu toga se obračunava porez na zarade. Time se niko ne bavi u ovoj državi. Nikog to ne interesuje. Za isti posao u jednom i u drugom sektoru, dva različita sektora u ovoj državi, i zarade drastično različite i porezi različiti, pa ste, ministre, dužni da donosite ovakve republičke administrativne takse.
To nije slika ozbiljne države i Srbija na izborima sa tim mora da raščisti. Da stavi tačku na ovu šumu i na ovaj haos. Politički i ekonomski haos. Nemate argumente da ubedite bilo koga. Rekli smo u načelnoj raspravi – nijedno lokalno rukovodstvo se ovako neozbiljno ne igra sa administrativnim taksama za usluge koja pruža lokalna samouprava. Takav luksuz ponajmanje ima Vlada Republike Srbije na koju te lokalne samouprave treba da se ogledaju. Kakvu poruku šaljete? Jel ovo briga o državi? Briga o platežnoj mogućnosti onih koji učestvuju u privrednom životu i uopšte koji ovde žive? Da li je ovo prošlo ozbiljnu analizu? Zaista nije.
SRS ovo ne može da podrži. Nismo nerazumni i smatramo da država ovlašćenja koja svojim zakonima nameće ili neke nove usluge koje pruža mora da naplati. Ali, to sve mora da ima meru. Dokle god ne budete spremni da se odreknete rasipništva na jednoj strani, ovo neće moći da vas zakrpi. Država će grcati u problemima. Ovo nije put da se finansije i fiskalna politika jedne države sređuju. Riba se čisti od glave, a ne od repa. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je devet minuta i 25 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 22. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 27. amandman je podnela narodni poslanik Jelena Trivan.
Ovaj amandman prihvaćen je od strane Vlade i Odbora za finansije i konstatacijom Zakonodavnog odbora da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom postao je sastavni deo Predloga zakona.
Na član 28. amandman je takođe podnela narodna poslanica Jelena Trivan.
Vlada i Odbor za finansije su prihvatili amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 33. amandmane u istovetnom tekstu podneli su zajedno narodni poslanici Nataša Mićić, Bojan Đurić, Judita Popović i Marija Bugarčić i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 33. Predloga izmena i dopuna Zakona o republičkim taksama reguliše da se uvode nove tarife, i to tarifa u Tarifnom broju 69 – za rešenje po zahtevu za izdavanje rešenja za stavljanje u promet sredstava za zaštitu bilja u iznosu od 80.000 i za rešenje o upisu sredstava za ishranu bilja i oplemenjivača zemljišta u registar sredstava za ishranu bilja, oplemenjivača zemljišta 45.000. U obrazloženju piše da se amandman ne prihvata zato što je resorno ministarstvo predložilo ove naknade radi obavljanja određenih stručnih delatnosti da bi izdalo odgovarajuće rešenje itd, itd.
Međutim, gospodine ministre, ne plaća to onaj ko je podneo zahtev. Plaća onaj koji koristi uslugu, onaj koji kupuje ta sredstva, onaj koji koristi ta sredstva. To je poljoprivredni proizvođač. Vi to dobro znate.
Ovi što brane ovu vladu i ne shvataju obrazloženje amandmana, nemam ja ništa protiv, ja ne shvatam obrazloženje zašto se neki zakoni donose, zašto se neke stvari u državi rade pogrešno. Raščistili smo, znači, da je Srbija u svojoj istoriji bila poljoprivredna, agrarna zemlja. Raščistili smo da nemamo više poljoprivrednu industriju ili da je ona zanemarljivo mala. Zaključili smo da izvoza pravih poljoprivrednih gotovih proizvoda skoro i da nema. Izvozi se pšenica ili brašno, izvozi se kukuruz, izvozi se sveže meso. To su sve sirovine ili polusirovine, ali pravog proizvoda nema.
Sećam se fabrika koje su vodile četvrtu smenu da bi mogle da opravdaju svoje izvozne aranžmane. Nisu imale ekonomsku računicu da izvoze po onoj ceni koju im je plaćao izvoznik, ali su imali računicu, zbog subvencija koje je davala država za svaki njihov proizvod. Takva je situacija bila i sa mesnom industrijom Požarevac, takva je situacija bila i sa voće produktom Požarevac.
Neko će da kaže, verujem da je puno bilo takvih - pa znam, ali zašto mi da plaćamo nekom vlasniku, ako se njemu ne isplati da izvozi? To može da kaže neko ko se ne razume u neke oblasti. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv da Srbija proizvodi frižidere i zamrzivače i električne šporete i televizore i automobile, ali ako će neko da mi kaže da, recimo, klanica koja se bavi izvozom zapošljava samo 200 radnika, mogu da mu kažem da nema pojma o čemu govori. Ne zapošljava 200, zapošljava pet hiljada ljudi. Svaki traktor sa vlasnikom koji hoće da radi biće na njivi. Svaka štala imaće računa da tovi stoku, bez obzira da li krupnu ili sitnu. Svaki seljak koji nema štale imaće računa da seje kukuruz i pšenicu zato što će biti potražnja za tom hranom, ne samo za ljudsku ishranu i izvoz, nego i za proizvodnju tovne stoke, da bi se konačno proizvelo nešto i izvezlo iz zemlje.
Mi ne možemo da budemo sami sebi dovoljni. Moramo da povećamo broj zaposlenih, da smanjimo pritisak na budžet, da se smanje krediti kod banaka. Nemamo mi neku veliku finansijsku podršku, imamo sami sebe i da se okrenemo onome što može da nam da u što je god mogućem roku određen profit, a deset godina se radi da se sve to uništi.
Evo, gospodine ministre, dolazite iz grada u kojem su se proizvodila ta sredstva, pa se proizvode sad. Da li se proizvode sredstva za prehranjivanje bilja? Da li neko više u Srbiji to proizvodi? Da li postoje azotare u Srbiji? Nema ih više. Zatvorene su, prodate. U čemu je problem? Rekli ste – biće jeftinije iz uvoza. Toga se odlično sećam. Da, hoće, ali ne sme da bude monopola. Ne sme da bude uslov 100.000 tona, primera radi, veštačkog đubriva jedne vrste da bi dobio dozvolu da se bavi uvozom te robe, jer to mogu četiri ili pet, mora da obezbedi skladišne kapacitete. Ako može četiri ili pet, jel to nije monopol? Napravite liberalizaciju. Pustite makar šleper – šleper, pustite ga neka uđe. Ne, smetaće mi Koletu i ekipi oko njih, možda Miškoviću, ne znam kome.
Ali, očigledno je da kada izvršite liberalizaciju uvoza sredstava za zaštitu i prehranjivanje bilja, potpuno sam siguran da će biti mnogo jeftinija poljoprivredna proizvodnja, što daje za nadu da će naš proizvod i na tržištu van zemlje da bude konkurentan i da može da se proda. Ovako, kako mislite da bude najjeftiniji, kada smo i za običan D2 uveli akcizu od 37 dinara? Ne za one automobile koji idu po putu, pa kažemo habaju puteve, nego i za traktore koji su na njivama. Ima li država ozbiljnu strategiju kako da stimulišu poljoprivrednu proizvodnju, u smislu da pre nego što baci prvo zrno pšenice zna kolika će cena da mu bude, za koju cenu će država da garantuje. Pre nego što krene da pravi farmu i da se zadužuje sa kreditima, da zna koja će cena da mu bude kada bude prodavao stoku.
Postoje minimumi ispod kojih ne može i čak najjače poljoprivredne zemlje vode računa o tome da ako poljoprivredni proizvođač ne može da ima zaradu, ne sme da ima gubitke. Ako se država samo malo drzne u tome, kod njih su blokade puteva mnogo žešće, za mnogo manje para nego u Srbiji. Setite se samo Francuske i krize sa mlekom tamo. Zato što svaka ozbiljna država vodi računa o svojim strateškim interesima, bez obzira je li u EU ili na bilo kom drugom kraju sveta.
Evo, Rusija. Nisu imali dovoljno pšenice za sebe, zaustavili izvoz, napravili cirkus na svetskom tržištu. Srbija prodala jeftino, pa posle uvozili, posle te blokade, mi uvozili pšenicu, zato što nemamo strategiju. Nama treba strategija za subvencije, ne po hektaru, nego po proizvodu, po kilogramu pšenice, po kilogramu kukuruza, po komadu izvezene robe i sve u ovom nizu mora da se optereti i raznih monopola i raznih fiskalnih davanja, da bismo mogli da zaposlimo ljude. Kad zaposlite ljude, onda se ne sekirajte za takse, imaće ko da ih plati.

Tri minuta iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe i iskorišćeno je potpuno vreme ovlašćenog predstavnika.
Reč ima ministar Dušan Petrović.

Hvala lepo. Niko nije srećan kada se povećavaju takse. Naravno, govoriću o ovome što je iz domena zakona koje je predložilo Ministarstvo poljoprivrede. Istina je da su za ove dve stavke povećane takse, ali radi se o jednokratnim davanjima, dakle, nije stvar o davanjima koja građani daju u određenim procedurama koje se ponavljaju.
Dakle, radi se o rešenju za stavljanje u promet sredstva za zaštitu bilja i o upisu sredstava za ishranu bilja i oplemenjivača zemljišta u registar. Dakle, privredni subjekti koji stiču licence, u stvari, da se bave ovom stvari, kada za određeni proizvod apliciraju i žele da dobiju pravo učešća na domaćem tržištu, plaćaju ove takse i one nisu male, ali to imajući u vidu veličinu prometa ne utiče bitno na same troškove i na ovo što je gospodin poslanik rekao, da opterećuju krajnje potrošače, odnosno zemljoradnike.
Neću da polemišem previše, ali samo nekoliko odgovora. Nismo uvozili pšenicu između prošle žetve i žetve koja sada počinje. Izvezli smo, ako ne istorijski maksimum, ali izvezli smo mnogo više nego što je bilo bilansima predviđeno. Zbog toga smo zabranili izvoz pšenice. Izvezli smo 650.000 tona. Slažem se sa vama da nije dobro da se izvozi pšenica, nego je dobro da se izvoze proizvodi od pšenice, ali je dobro da se izvozi i pšenica, kada je već situacija ovakva i dobro je da proizvođači imaju koristi od toga.
Mislim da imamo vrlo ozbiljne naznake da će se investirati u prerađivačke kapacitete u poljoprivredi i da će vrlo ozbiljne količine kukuruza već u sezoni koja dolazi tamo iza ove sezone biti prerađena u skrob i da će tu Srbija imati vrlo značajan izvozni potencijal. Takođe, mislim da se spremaju ozbiljne investicije u rudnike i u proizvodnju veštačkog đubriva, mislim na rudnike fosfata. To su sve dobre vesti za ekonomiju naše zemlje, za poljoprivrednike jer u strateškim oblastima ćemo imati u naredne dve ili tri godine sasvim drugačiju situaciju nego što je imamo danas.
Za sam kraj želim da kažem da prva tri meseca 2011. godine je izvoz povećan izvoz poljoprivrednih proizvoda, izvoz prehrambene industrije povećan za 45% u odnosu na prva tri meseca 2010. godine. Čekamo sada, nadam se da do 20. jula da ćemo imati statistiku za drugi kvarta, dakle za celo prvo polugodište. Ali očigledno je da je trend povećanja izvoza dobra vest u privrednom životu Srbije. Podsetiću vas da smo u 2010. godini imali rekordan izvoz poljoprivrede i proivodno prehrambene industrije od dve milijarde i 200 miliona dolara.
Uz sve teškoće koje pre svega imaju poljoprivredni proizvođači, uz dosta ozbiljne teme koje moramo da razrešimo na tržištu, s čime se potpuno slažem. Mislim da je ova godina sasvim izvesno na pragu da bude, što se tiče poljoprivrede i prehrambene industrije bolja nego 2010. Da se vrlo ozbiljno pripremaju izvoznici za nastup na tržištu carinske unije, Rusije, Belorusije i Kazahstana, gde je šest kompanija koje proizvode i prerađuju meso i šest kompanija koje proizvode, odnosno prerađuju mleko su dobili izvozne dozvole. Da povećamo izvoz u EU, da povećamo izvoz u zemlje CEFTE i mislim da ćemo imati sasvim dobre ohrabrujuće rezultate, što se tiče poljoprivrede i prehrambene industrije u ovoj godini, a da se ozbiljni strateški zahvati. Ja mislim da se mogu očekivati u 2012. godine. Spremićemo se u drugoj polovni ove godine. Spremićemo se pre svega kada je navodnjavanje u pitanju i već najsen ćemo imati jednu široku i ozbiljnu debatu o toj stvari. Donećemo odluke. Imaćemo debatu i oko budžeta za iduću godinu, a takođe i mislim da imamo ozbiljne izglede konkurišemo za sredstva međunarodnih finansijskih institucija.
Kada ove temeljne stvari, mislim na unapređenje rada naših instituta koji imaju vrlo ozbiljne reference u proizvodnji semena u različitim kulturama. Kada je u pitanju otvaranje novih kapaciteta za proizvodnju veštačkog đubriva i treći stub je, naravno navodnjavanje. Mislim da Srbija može da iskoristi svoju veliku šansu u poljoprivredi i prehrambenoj industriji. Ta šansa se svakako iskazuje i u činjenicama da je cena hrane, globalno, dakle u svetu u poslednjih 12 meseci porasla za 38% i da mi svi zajedno, a pre svega dva miliona ljudi u našoj zemlji koji se bave poljoprivredom imamo jednu veliku šansu i slažem se sa svima koji stoje na stanovištu da mi tu šansu ne smemo da propustimo. Što se tiče Ministarstva poljoprivrede, ja vam stojim ovde vrlo čvrsto na poziciji gde ću se svom snagom boriti da svi zajedno tu šansu iskoristimo.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Bojan Đurić.

Moram na početku da skrenem pažnju da se nalazimo na temi republičke administrativne takse. Samo da podsetim javnost, pričamo o taksenim markama. O taksenim markama pričamo, tako je nastalo. Kada čovek opšti sa svojom državom, podnese neki zahtev, zalepi taksenu marku, dinar dva tri. Zašto je postojala taksena marka? Radi ozbiljnosti. Da je zahtev ozbiljan. Zašto? Jer onaj ko je potpisao odvojio je dva dinara da dobiju tu zvaničnu taksenu marku i to ulazi u zvaničan postupak, pretežno upravni postupak. Jel tako? Po svom iznosu to je bilo simbolično. Zašto je bilo simbolično? Da omogući svakom građaninu, svakom pravnom licu da u onim situacijama kada želi da ostvari neko pravo ili smatra da mu je ugroženo neko pravo, pa se radi zaštite javi državnom organu da taj papir bude zvanično i ozbiljan dokument. I taksene marke su bile u prometu do pre nekoliko godina.
Kad su taksene marke izbačene? Onog momenta kad je država donela odluka da zaradi na republičkim administrativnim taksama. Sada je noćna mora za neke da obezbede za taksene marke. Ali nema više taksenih marki, nego ima uplatnica. Čim se pojavila uplatnica, žiralni novac, povećao se iznos. Sada žiralni novac ide za sve i svašta. Znači prvi metalni problem jeste što taksena marka ne može da bude značajan izvor budžetskih sredstava.
Sledeća vrlo važna stvar, republička administrativna taksa po svom iznosu ne odgovara ceni rada administrativnog radnika. Znači, usluga administracije ne košta toliko koliko je taksena marka, odnosno, taj iznos uplate. Zašto? Pa ukoliko u toku godine se ne pojavi nijedan zahtev onda ispada da ti ljudi koji rade na tim predmetima treba da crknu gladni jer ne zarađuju svoju platu. Nije tačno, plata im se obezbeđuje u budžetu, znači plata ne zavisi od taksi, taksene marke. Ovo delujem možda malo smešno, ali je istinito. Zašto je istinito? Nešto je kvrcnulo u glavi, ne sada, odavno je kvrcnulo u glavi, da republičke administrativne takse mogu da budu značajan izvor prihoda za budžet Republike Srbije i to je prva greška. Svi oni koji opravdavaju ovako visoke iznose republičkih administrativnih taksi pričom o ceni usluge, pa pisarnica, pa papir, pa kompijuter, pa telefon, pa evidencije, pa mora zahtev sa spisima da prođe kroz troje-četvore ruke itd, itd, to su obične bajke.
Sada dolazimo na ovaj član 33. koji se odnosi na sredstva na zaštitu bilja i odgovarajuća rešenja povodom tih sredstava koja treba da se registruju i da se stavljaju u promet jer bez tog rešenja je to ne moguće da to ide u legalni promet. Vidite, prema postojećem zakonu, za te dve stavke iznos je 13 990.
Šta je predlagača predložio? Da se ovi iznosi povećaju na 80 hiljada i na 45 hiljada. Sada vi koji imate digitrone, imate ove "lapa-tapa" kompijutere čukajte po njima pa vidite koliko je to procenata uvećanje. To prevazilazi sve moguće stope inflacije u našoj zemlji pa bez obzira koji obračun da uzmete, indeks potrošačkih cena i rasta cena na malo itd. znači, đuture je određeno. Zašto đuture? Pa treba državi pare, ova država je rešila samo jedan problem, nema para. Znate ono, deco rešili smo jedan problem, koji problem tata, nema para. Kaže, 50% ideš na letovanje a 100% ne ideš jer nema para. I da bi obezbedili pare i sve povodom ovih taksi, sve se preliva na nekog krajnje a taj krajnji je svako od nas. Kod proizvođača ovih pesticida to je trošak poslovanja, 80 hiljada, verovatno jeste neki veliki trošak za njih ali zrno u odnosu na ono kada se prevali kao trošak u ceni svih njihovih proizvoda kasnije.
Mi smo predložili da ono što je bilo tačka 1. da bude 4000, a ono što je bilo tačka 2. da bude 2000. Naravno, taj amandman ne može da prođe, jer mi predlažemo smanjenje u odnosu na postojeće rešenje. Sada iz toga izvlačite zaključke zbog ove takse neće biti proizvodnje kombicida, to nije tačno, to sad može neko da priča bajke, ali ovde je u fundamentu pogrešan pristup. Sve ove republičke administrativne takse treba da tretiramo kao taksene marke. Bukvalno rečeno kao taksene marke, jer ako to postane tako veliki iznos u strukturi budžeta to je takođe zanemarljivo i to mora da se kaže, da neko ne misi da se ovde obezbeđuje 50 % budžeta, daleko bilo, ne, ne obezbeđuje se. Ali za fizička lica neki uopšte prodavci ovde, neki tarifni brojevi su stvarno veliki.
Pogotovo za one koji se nalaze što južnije od Beograda na dole, gde sami znate koja su prosečna primanja, da sad ne pričam, gde je potrebna velika štednja da se registruje auto, štednja. Porodica treba da štedi da bi se registrovao auto. Ima tu još nekih grešaka, neću sad do sitnih creva, da ne bih devalvirao ovo. Dajte da pričamo o ovom zakonu, kao zakonu o taksenim markama. Ako ga svedemo na taksene marke, onda ćemo sve probleme da rešimo. Da znate da iznos ovih taksi treba da bude što niži i zbog toga da se omogući dostupnost svakom građaninu da opšti i da se obrati organu.
Taj problem imamo i kod sudskih taksi, da znate. Tamo kod sudskih taksi imamo enormne iznose taksi, pa još mora da se plati pre nego što se tamo nešto završi, te na taj način sa tim iznosom mi odvraćamo građane od nadležnih organa, sudova i organa uprave. Nije dobro kada građani prinuđeni i delimično i time moraju pravdu da preuzimaju pod svoje ruke. Najgora je stvar kad se pravda preuzme u svoje ruke, jer onda ne postoji ograničenje. Onda ta vrsta samopomoći i nužne odbrane može da pređe sve moguće granice. Nemojmo bilo kojim propisom da hranimo to i doprinosimo tu vrstu samopomoći koja gubi granicu.

Iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću vreme poslaničke grupe. Naravno, poslanici LDP su, takođe, podneli amandman na ovaj član sa zahtevom da se praktično briše, odnosno da iznosi administrativnih taksi za ove dve stavke, odnosno za sredstva za zaštitu bilja i sredstva za ishranu bilja i oplemenjivača zemljišta ostanu na onom nivou koji je do sada postojao. Gospodin Krasić tu jeste potpuno u pravu, ni iz samog zakona ni iz obrazloženja koji su navedeni kao razlog da se naši i još neki amandmani odbiju, nije jasno u čemu je procedura postala toliko komplikovanija, odnosno zbog čega su troškovi rada državnih organa kod izdavanja ovih sertifikata, odnosno rešenja za stavljanja u promet, postali toliko veći da se predlaže povećanje taksi u iznosu koji u jednom slučaju već tri puta, u drugom pet ili šest puta, odnosno 45 hiljada dinara i gotovo 90 hiljada dinara.
Uz put taj iznos od 89 ili 90 hiljada dinara, čini mi se, jedan je od najvećih iznosa republičke adminstrativne takse po ovom zakonu. On je uporediv otprilike tolika taksa koja se plaća u slučaju proširenja rudarskih kopova, odnosno polja za eksploataciju. Zaista ne vidim da su te dve situacije uopšte uporedive u bilo kom smislu. U smislu komplikovanosti ili kako vi na jednom mestu kažete kod obrazloženja zbog koga odbijate jedan naš drugi amandman, tog kompleksnog i multidisciplinarnog pristupa. Sa druge strane, ako hoćete da gađate ili da se usmeravate na ekonomsku snagu onog ko podnosi zakon, tu, takođe, ne postoji ni jedan opravdan razlog.
Takođe mislim da ovaj pristup nije dobar, generalno nije dobar. Dakle, ne mogu se obrazloženja za poskupljenje republičkih taksi bazirati na tome da je svako ministarstvo uradilo analizu u okviru svog resora i Ministarstvu finansija poslalo zahteve. To je legitimno sa tog ili stručnog ili birokratskog nivoa, ali zbog toga postoje ministar finansija, koji uglavnom političar kao u svakoj ozbiljnoj zemlji, i premijer ili predsednik Vlade koji je bez izuzetka političar, i on vodi računa o tome kako će biti definisana i taksena politika i poreska i fiskalna politika i fiskalna politika generalno.
Sa ovakvom strukturom javnih prihoda, apsolutno u svako u ovoj zemlji veruje da ministarstva kreiraju zahteve, na taj način što u odnosu na sredstva koja su im potrebna da pokriju svoje redovne, administrativne i sve druge troškove koje imaju, postavljaju iznose taksi. Stručnjaci iz ministarstava i iz Ministarstva finansija iz vašeg ministarstva, gospodine Petroviću, i iz svih drugih ne moraju o tome da vode računa. Vi se jako dugo bavite politikom i vi znate da ovakve stvari određuju stav javnog mnjenja prema političarima, prema Vladi, da su svi oni građani koji su juče bili oduševljeni uspehom na Vimbldonu, jutros kad su podneli neki zahtev pred organom državne administracije, zaboravili taj veliki uspeh, ako su nezadovoljni visinom takse, a uglavnom su nezadovoljni. Kao i da će to na kraju proizvesti posledice koje, verujte mi, niko od nas ne želi. Da će to stvoriti mnogo veći prostor populističkim partijama, nekakvim novim idejama o hlebu od tri dinara, nego onim partijama koje su proevropski i koje i ovakve zakone moraju da menjaju u skladu sa potrebama harmonizacije našeg zakonodavstva sa pravilima EU.
Vi ste u pravu kada kažete da krajnjeg potrošača jednokratno plaćanje ovakve takse za ova sredstva neće mnogo opteretiti. Verovatno neće uopšte dovesti do povećanja cene u odnosu na sadašnju cenu. Ako gledamo investicioni potencijal, poslovnu klimu ove zemlje to će naneti ogromnu štetu. Svetska banka sve druge institucije koje se time bave, ne rade tako precizne računice koliko će na kraju poskupeti neko sredstvo za zaštitu bilja. Broje procedure, broje dane koji su potrebni da bi se određena procedura zadovoljila, broje onaj period vremena koji je potreban da određenu dozvolu dobijete. Bilo bi dobro, mislim da to nismo ni u jednom trenutku u ovoj raspravi dobili kao informaciju, kakvi su zapravo neto efekti ovog zakona? Za koliko je veći budžetski prihod i za koliko očekujete veći budžetski prihod u drugoj polovini godine? Ovaj zakon će se primenjivati nešto manje od šest meseci. Kako će se to odraziti na funkcionisanje budžeta. Gospodin Petrović je u jednom trenutku pomenuo da već polako počinju pripreme za usvajanje budžeta ili za pripremu budžeta za sledeću godinu. One bi, već doduše, po Zakonu o budžetskom sistemu morale da budu gotovo u završnoj fazi. Bilo bi dobro da o tome razgovaramo i sa aspekta poljoprivrede a i sa aspekta ovog zakona.
Nije dobro da država tako funkcioniše u mnogim oblastima. Zbog toga postoje problemi Galenike, funkcionisanje Penzionog fonda, Fonda zdravstvenog osiguranja. Taj pristup zaista jeste potpuno pogrešan. Ne može država i njeni, hajde da kažem, paradržavni organi, kao što su ovi fondovi, unapred da definišu svoje troškove i da ima određeni broj zaposlenih, da programira troškove nabavke vozila, svih drugih troškova, a da onda po tome postavi opredeljenje za građane. To je razlog za mnoge probleme u ovoj zemlji.
Kad bi se taj pristup napustio, recimo mogli bismo konačno da uvedemo pravilo da lekarski recept apsolutno na identičan način važi i u državnom i privatnom sektoru. Pošto naša država ima ambiciju da unapred definisan broj državnih apoteka finansira svake godine praktično preko Fonda za zdravstveno osiguranje, onda ne ostane ništa za građane, odnosno za one koji se tim poslom bave na privatnom tržištu. Kad taj sistem držite 20 godina, onda se dogodi Galenika, a pogotovo ako se u međuvremenu Galenika državnom odlukom, administrativnom merom, krene da preuzima i svoje dobavljače ili svoje partnere na tržištu, oni koji treba da budu disktributeri njenih proizvoda.
Dakle, ova rasprava je otprilike pri kraju, možda bi trebalo da je preusmeri u nekom drugom pravcu, odnosno da počnemo da razgovaramo o nekim konkretnim brojevima. Hvala.