Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi da učestvuje u raspravi? Narodna poslanica Nada Kolundžija. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega ću danas govoriti o tome da li ovaj izveštaj daje dovoljno osnova i upućuje na zaključke na osnovu kojih Narodna skupština treba da da, da kažem podršku merama za unapređenje oblasti za koju je Zaštitnik građana po zakonu nadležan.
Kada pažnjivo analiziramo ovaj izveštaj i kada istovremeno imamo na umu zakonska ovlašćenja Zaštitnika građana, onda svakako da postoje delovi ovog izveštaja koji nedvosmisleno pokazuju stanje vezano za nadležnosti Zaštitnika građana i, u tom smislu, mislim da je najvažnije da se sada bavimo da li su mere koje je nadležni odbor predložio adekvatne i dovoljne kako bi se stanje u ovoj oblasti unapredilo.
Dakle, ne treba imati nikakvu iluziju da zemlja koja ima instituciju zaštitnika građana tek nekih četiri i po godine ne može biti zemlja koja nema puno problema u oblasti zaštite prava građana. U tom smislu, nijedna kvalifikacija nikoga ovde ne bi trebalo da pogađa i svi bismo trebali da je tumačimo kao putokaz na putu ka unapređenju ove oblasti i izgradnji institucije Zaštitnika građana.
Ono što je za nas jako važno, pre svega zbog građana Srbije koji možda nedovoljno, možda čak ponekada zbunjeno razumeju ulogu Zaštitnika građana, zbog činjenice da i u javnosti postoji prilična konfuzija oko toga šta je nadležnost ove institucije, mislim da je korisno ponovi da je Zakonom o zaštitniku građana definisano da Zaštitnik građana štiti pravo građana u odnosu na organe uprave i izričito je navedeno da Zaštitnik građana nema nadležnosti da kontroliše rad Narodne skupštine, Vlade, predsednika Republike, sudova i tužilaštava.
U tom smislu, mislim da gradimo iskustvo izgradnje ove institucije zajedno i da niko ne treba da bude previše osetljiv, kao što kažem, svaka kritika u ovom izveštaju za nas je putokaz kako da unapredimo ovu oblasti
Istovremeno, mislim da treba da gradimo i jasno definisane nadležnosti svake od institucija. Želim da kažem da mi imamo istovremeno i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, da smo doneli Zakon o ravnopravnosti i da su tim zakonom u nadležnosti te institucije data sva ona pitanja koja se tiču zaštite ravnopravnosti građana u odnosu na manjinske i većinske grupe, ne ravnopravnosti pred zakonom, nedvosmisleno je da je Zaštitnik građana nadležan za ostvarivanje jednakosti građana pred zakonom.
U tom smislu mislim da ćemo zajedničkim naporima uspeti da jasnije omeđimo prostore nadležnosti svih ovih institucija i ostvariti zajedničku saradnju, jer mislim da jedni bez drugih nećemo moći to da radimo.
Mislim da postoje delovi izveštaja koji su izvesnoj meri po mom osećaju opšte političke kvalifikacije i mislim da iz njih teško možemo izvući zaključak šta je mera koju treba da preduzmemo. Naravno, dragoceni su oni delovi izveštaja koji nedvosmisleno ukazuju na povrede prava građana, koje čine organi uprave. Ono što se uočava kao institucionalni, zakonodavni, pa možda i u izvesnoj meri demokratski kapacitet institucija u Srbiji kojima bi se omogućilo da se građani u većoj meri zaštite od nepravdi, da tako kažem, koju nanose predstavnici organa uprave.
Ono što je takođe jako važno za nas jeste da li smo na najbolji mogući način, ovde možemo da zaključimo koje su to potencijalne zakonske inicijative koje bi možda zajedno, pošto smo mi zakonodavni organ, a znamo da po Zakonu o Zaštitniku građana Zaštitnik građana ima pravo da pokreće zakonodavne inicijative, dakle, koje su to zakonodavne inicijative koje bismo mogli zajedno da pokrenemo kako bismo otklonili zakonske mogućnosti koje postoje unutar postojećih zakona za eventualnu diskriminaciju građana u odnosu na organe uprave. Mislim da je to ono na čemu bismo zajedno trebali da radimo u narednom periodu.
Ovde imam mnogo konstatacija koje su tačne i koje ukazuju na to da je Srbija društvo u tranziciji, da je Srbija društvo u ekonomskoj krizi, da je Srbija društvo velikih socijalnih nepravdi i da je Srbije društvo sa izuzetno malim ekonomskim kapacitetima da neka pitanja koja se ovde navode kao pitanja ugrožavanja elementarnih ljudskih prava, da ih zadovolji na najbolji mogući način.
Ono što opet želim da kažem, jeste da mislim da pitanje kvalifikacija političkih nije pitanje iz kog možemo da nađemo rešenja koja mogu da nam odgonetnu neke stvari. U tom smislu mogu samo ilustracije radi, pitanja kojima se sugeriše na koji način je najbolje vršiti restituciju, mislim da su to pitanja koja država rešava u skladu sa sopstvenim ekonomskim mogućnostima i sa potrebom da se jedna nepravda ispravi, a da se pri tom ne nanesu neke nove nepravde nekim drugim ljudima.
Ako mi dopustite samo jednu stvar i nadam se da mi nećete uzeti za zlo, podržavam izveštaj, podržavam sve ocene i mi ćemo glasati za ovaj izveštaj i predlog mera, jer mislimo, iako je ovaj predlog mera uopšten, da tako kažem, ali je dovoljno širok i daje dovoljno mogućnosti za korake koje Narodna skupština može da preduzme zajedno sa Zaštitnikom građana, kako bismo ovu oblast i dalje unapređivali, jer ne treba zaboraviti, ovo je najosetljivije pitanje, ljudska prava su najosetljivije pitanje svakog društva i odnos države prema ljudskim pravima je mera koja određuje stepen demokratičnosti jedne zemlje, dakle, ako smo osetljivi na svakog pojedinca i na njegovo pravo jednakosti pred zakonom, onda smo jedino zaista istinski demokratsko društvo. Dok god to nije tako, naravno da smo društvo koje gradi institucije koje će biti u stanju da ostvare te ciljeve.
Ako mi dopustite, ne vidim argumentaciju da ovaj deo izveštaja bude ovde, ovo je citat, vi navodite u svom izveštaju jedan citat i kažete – glomazni, neefikasni, neprofesionalni, korumpirani i apsurdno skupi birokratski aparat sa 30 hiljada viška zaposlenih, prirodan saveznik nesposobne, pohlepne, kriminogene vlasti u ratu koje vode protiv sopstvenih građana. Uz najbolju nameru da javnu upravu modernizujemo da je reformišemo suštinski, da je učinimo efikasnom, nepristrasnom, kada su u pitanju zakoni i građani pred tim zakonima, želim da kažem da uz sve nedostatke koje smo ispoljili kao vladajuća većina, uz sve slabosti koje je ispoljila Vlada koju smo mi birali i podržali, verujem da ne postoji nikakva sumnja da imamo apsolutnu volju da gradimo društvo u kome će građanin biti središte interesovanja svih organa i svih institucija, njegovo pravo, njegova jednakost i ako pokazujemo nemogućnost da sve ostvarimo odjednom, onda možda jeste dobar način da zajedno utvrdimo koji je redosled najbolja garancija, a znajući da ne možemo sve da uradimo odjednom, da idemo putem koji će dovesti do toga da svaki korak koji napravimo vodi ka cilju da ostvarimo zajednički interes, a to je puna zaštita prava građana pred zakonom u odnosu na organe uprave, što jeste nadležnost Zaštitnika građana. Dajemo punu podršku razvoju institucije Zaštitnika građana i dajemo punu podršku inicijativama koje će omogućiti da se ova oblast iz dana u dan popravlja i da svaki korak koji budemo napravili bude veći možda čak i od trenutnih kapaciteta društva.
Ono što je po meni možda trebalo razdvojiti u ovom izveštaju jeste stanje svesti, mentaliteta, nasleđa i odnosa državnih organa prema građanima. Jedna je stvar kakvo smo mi društvo u ovom trenutku, kakav nam je mentalitet, kakvi su nam običaji, kakav je odnos koji smo nasledili prema pojedinim pitanjima manjinskih grupa itd, i kakav je odnos države, njenih institucija i organa uprave prema tim istim pitanjima. Mislim da su to dve suštinski različite stvari.
Istina je da svi zajedno snosimo odgovornost da menjamo mentalitet, da menjamo svest ljudi, ali mislim da se to ne može raditi tako ukoliko ne napravimo jasnu razliku između toga šta je ono što hoćemo da menjamo i šta je i ko onaj sa kim to želimo i možemo da menjamo.
Imate našu punu podršku da radimo na tom poslu koji ni jednostavan, neće se uraditi brzo, ali morate znati da bez široke podrške, moramo stalno da uključujemo što više onih koji podržavaju izgradnju jednog društva u kome će svaki pojedinac pred zakonom i pred organima uprave biti jednak, ali i u odnosu na druge će biti jednak, ali i u odnosu na druge će biti jednak.
Zato, još jednom, mi vam stojimo na raspolaganju da analiziramo zajedno koja su to zakonska ograničenja koja sprečavaju ili onemogućavaju u punoj meri zakonske nadležnosti Zaštitnika prava građana sa jedne strane i sa druge strane, koje su to mere koje možemo zajedno preduzimati, odnosno koje mere možete preduzimati uz podršku Narodne skupštine, kako bismo ovu oblast unapredili.
Još jednom za sam kraj, ukoliko ne postoji priznanje onima koji su spremni društvo da menjaju i pod velikim rizicima, onda se bojim ako su oni stalno izloženi kritici, jer društvo nije savršeno, da će umesto njih doći oni koji se uopšte tim pitanjima neće baviti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Prelazimo na učesnike u raspravi prema prijavljenim narodnim poslanicima za reč u jedinstvenom pretresu po tački 2. dnevnog reda.
Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimiju. Izvolite.

Hvala.
Gospođo predsednice, gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, malo više ću da se zadržim na delu izveštaja koji govori o oblasti prava pripadnika nacionalnih manjina.
Mislim da je pokušano da se ova problematika razradi i prikazuje, međutim ima dosta opštih konstantacija koje bi svakako trebalo detaljnije definisati.
Vidim da je u Izveštaju posebno tretirana problematika Roma sa pravom, jer je ona najteža, ta pozicija Roma. Vidim da je spomenut i problem sa vlaškim jezikom i sa bošnjačkim jezikom. Tu se slažem da problematika i položaj manjina van Vojvodine je u nekom nižem nivou nego uopšte situacija manjina u Vojvodini.
Mislim da neopravdano u ovom izveštaju nije izričitije prikazana problematika Albanaca, a ona odmah nakon Roma je najteža jer, na kraju krajeva, u toku te 2010. godine, na koju se Izveštaj odnosi, imamo dramatičan problem traženja azila u državama EU gde su, pored Roma, prednjačili Albanci iz ovih oblasti – Preševo, Bujanovac i Medveđa. Zbog čega? Zbog nedostatka perspektive za normalan život, a to znači da imamo nesklad između ustanih i zakonskih zagarantovanih prava i onoga što se u praksi ostvari. Kod Albanaca imamo drastičan nesklad.
Nije u pitanju samo ta konstatacija, da se stvara osećaj diskriminisanosti kod pripadnika manjina, nego se radi o faktičnom stanju, realnom stanju, ne samo o nekom osećaju i frustriranosti sa psihološke strane, nego o realnom stvarnom stanju na terenu.
Mislim da ima niz problema, pored onoga što je spomenuto u slučaju Roma, ali po prvi put se i Albanci javljaju sa problematikom pravno ne vidljivih građana, što nikad ranije nije bilo, a to je problematika raseljenih i iseljenih lica. Kao što znate, u kancelarijama u toku godine je poprilično intenzivno je prijavljeno.
Mislim i u svetlu popisa koji predstoji da je situacija tu veoma osetljiva. Znate da u popisu 2002. godine zavod je već konstatovao da kod većine pripadnika manjina imamo poprilično smanjenje, a kod Albanaca je najosetljivije i najznačajnije smanjenje sa tog popisa. Mislim da će se pokazati da u međuvremenu imamo još drastičnije smanjenje pripadnika albanske nacionalne manjine i da se taj proces odvija i to intenzivno, ne samo zbog ne priznavanja diploma, koju ako ste već tamo nešto konkretnije apostrofiralo moralo da nađe mesta u ovom izveštaju jer, pored onog period 1991-2001. godina, kada se takođe nisu priznavale diplome Univerziteta Prištine, a koje je u praksi imalo dalekosežnih, veoma negativnih posledica, imamo ovaj novi period trogodišnji koji se takođe veoma negativno izražava i ako ga budemo rešili u buduće vreme, ovaj period neće da ostavi poprilično posledica na terenu, jer masovno se odlazi, ljudi završavaju u sopstvenom trošku studije, da treba da rade i to pravo rada im se uskraćuje zbog ovakvog političkog momenta ne priznavanja ovih diploma koje su stekli ne samo u Prištini. Pokušavam pet godina da ubedim ljude da mnogo fakulteta iz Tirane se ne priznaju u Srbiji i da tu ima dosta nerazumljivih prepreka koje onemogućavaju mladim ljudima da rade tamo gde su rođeni, tamo gde bi trebalo da rade, a moraju da napuste radna mesta i da odlaze ili na Kosovo ili po svetu, jer nemaju perspektivu za zapošljavanje, za normalan život.
U ovom izveštaju je moralo biti regulisano i pitanje penzionera koji umiru a ne ostvaruju osnovno ljudsko pravo jer ako su odradili deo radnog veka na Kosovu, da ne govorim ceo, oni propadaju, nego i deo, godinu, dve, tri, četiri, to im se ne priznaje i to samo Albancima. To se ne dešava sa pripadnicima druge nacionalne manjine, nego samo se Albancima radni vek na Kosovu još uvek ne priznaje.
Dobio sam neke odgovore od ministra Ljajića i on obećava kada bude rešeno sa međunarodnim organizacijama ili ko zna nakon koliko godina da će to biti rešeno i onda će to da se stavi ad akta. Šta je sa ljudima koji u međuvremenu umru i ne ostvare svoja osnovna ljudska prava?
Imate decu koja su rođena pre 1999. godine u porodilištima Kosova koju muku vide po centrima Srbije od Vranja do Jagodine, do Kragujevca. Za svaki izvod rođenih, za svaki izvod državljanstva moraju dva puta da odlaze i danima da čekaju da bi došli do tog dokumenta. Zamislite, sada smo došli do toga da se za pet minuta dobije izvod u svakoj opštini, ali izvod ova dva lična dokumenta u matičnim jedinicama službi koje su prenete 1999. godine sa Kosova, tamo se danima čeka. Tu je korupcija u najvišem nivou a ništa u vezi sa tim ne preduzima.
Imam dva sina rođena u Prištini. Moram da odem u Niš, a za snaju moram da odem do Kragujevca. Meni treba ceo dan, a drugima treba i po dva dana i po nedelju, dve, da bi došli do jednog dokumenta, tako da ima niz teških kršenja osnovnih ljudskih prava koja ovde nisu ni spomenuta.
Što se tiče Zakona o nacionalnom savetu, mislim da mora se, nije tu pitanje samo opštinski nivo …

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.

Mora se u najvišem nivou uskladiti zakoni nacionalnih saveta sa Zakonom o obrazovanju, a pogotovo sa Zakonom o informisanju jer imamo veliki raspon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović, a posle njega narodni poslanik Bojan Đurić.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, u ovom godišnjem izveštaju što smo dobili, stoji da je Zaštitnik građana Republike Srbije nezavistan i samostalni državni organ. Iz principa o nezavisnosti proizilazi, normalno, i princip samostalnosti, odnosno zabranjuje se bilo kome da utiče na njegov rad i postupanje.
Postavljam pitanje Zaštitniku građana - da li je to baš tako? Jer ovde, kako ste vi napisali na 33 strani – nezavisnost, uslovi za rad, stoji dosta toga, da Vlada ne pomaže radu, već više odmaže radu Zaštitnika građana na neki način.
Pre svega, naveli ste da Zaštitnik građana se po prvi put uselio u adekvatan prostor, mada je i dalje privremen, kako ovde stoji, i to peti put po redu. Znači, pet puta se selite. Doduše, ovde stoji da se to poslednje izvršilo u maju 2020. godine. Verovatno štamparska greška, verovatno je 2010. godine, pretpostavljam. Takođe stoji da je Vlada Republike Srbije bez obaveštenja i bez vaše saglasnosti predložila rebalans budžeta, gde vam je smanjen iznos sredstava za vaše funkcionisanje. Inače, zakon ne omogućava Vladi da predlaže budžet, pa ni smanjenja budžeta Zaštitnika građana bez njegove saglasnosti, što je ovog puta učinjeno. Ta greška je mogla biti ispravljena i rebalansom budžeta. Nažalost, ona nije učinjena.
Vlada je, takođe, odbila da iz budžetske rezerve omogući nabavku opreme, kako ovde stoji, koju je provalnik ukrao iz privremenih prostorija Zaštitnika građana na Novom Beogradu. Onda, dalje stoji da je MUP odbijalo da taj prostor obezbeđuje na adekvatan način. Zatim, o plati već je bilo reči Zaštitnika građana i Poverenika. Nakon svih ovih vaših, da kažem delova izveštaja, na osnovu ovoga može da se zaključi da Vlada ne pomaže toliko radu Zaštitnika građana, ako se vi pet puta selite, ako nemate adekvatna finansijska sredstva. Iz ovog proizilazi da Vlada više odmaže vašem radu nego što pomaže. Postavlja se pitanje vaše nezavisnosti, i normalno, koliko Vlada utiče na efikasnost vašeg rada?
Takođe, u ovom izveštaju stoji da se približno osam i po hiljada građana obratilo Zaštitniku građana u 2010. godini. Ono što meni jeste privuklo dosta pažnje je to, da stoji da u 300 slučajeva organi javne uprave su odmah, po prijemu obaveštenja od Zaštitnika građana da otpočinje kontrolu, sami ispravili propust u radu. Da li je moguće da se uprava tako osiono ponaša i da u preko 300 slučajeva ništa ne bi preduzeli da isprave svoje sopstvene greške da se vi niste pojavili i da niste najavili vaš dolazak. Voleo bih ako to možete da prokomentarišete. Meni je ovaj podatak stvarno iznenađujući.
Kada su u pitanju građanska i politička prava, normalno je da Ustav garantuje najviši stepen, pre svega slobode medija. Ovde stoji da su nedovoljno kvalitetni i neusaglašeni, nedosledno sprovedeni propisi u medijskom sektoru, da je većina medija povezana sa određenim političkim partijama, pre svega političkim partijama koje su na vlasti. Normalno da bi ovaj problem u narednom periodu trebalo da se prevaziđe.
Takođe, ovde se navodi da imamo problem koji proističe iz netransparentne primene Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Odnosno, da linija koja odvaja crkvu od države biva često zamagljena, uprkos ustavnoj odredbi koja zahteva isključivu njihovu odvojenost.
Takođe, na loš rad sudstva ima dosta pritužbi. Građani se često žale na spora i nekorektna suđenja. Građani se žale zbog dužine trajanja sudskih postupaka, čestih odlaganja ročišta, izostanaka sudija sa suđenja. Pravda koja dolazi prekasno, prestaje da bude pravda. Čak stoji, da kada građanin dođe do sudske odluke, počinje nova bitka za njeno izvršenje, što je stvarno žalosno, a to godinama pokušavate da se izborite za vašu pravdu, i nakon nekoliko godina se izborite za svoju pravdu, a onda od izvršenja nema apsolutno ništa.
U javnosti su povremeno prisutne izjave predstavnika izvršne vlasti u vezi pojedinih postupaka pred pravosudnim organima koje su na granici, kako ovde stoji, dozvoljenog, ili je prevazilaze. Predstavnici izvršne vlasti često daju sebi prava koja nemaju i koja ne bi smeli da imaju.
Što se tiče pravosuđa, reforma pravosuđa je obilovala mnogobrojnim propustima. Pre svega, odluke o izboru, odnosno neizboru sudija, nisu bile obrazložene. Kandidatima nisu saopštene činjenice zbog kojih je pretpostavka njihove dostojnosti za funkciju oborena. Nema, uskraćene su pouke o pravnom leku. Tako da su bili mnogobrojni propusti u radu Visokog saveta sudstva.
Što se tiče manjkavosti u vladavini prava i poštovanju ljudskih i manjinskih prava na koja je Zaštitnik građana ukazivao u godišnjem izveštaju i što se tiče restitucije, stav, kapacitet i nekoordinacija administracije, medijske slobode itd, ono što je interesantno, stoji da se nailazi na mnogo manje odjeka u domaćim institucijama nego u međunarodnim. To je prosto neverovatno, da naše institucije o tome ćute. Želeo bih tu da čijem vaš komentar, da li je to zato što su one u sprezi sa vladajućim partijama, pa oni jednostavno ne daju da izađu u javnost svi ovi problemi koji tište građane Srbije?
Česte su tendencije i za osnivanje novih nezavisnih regulatornih tela. Uglavnom su samo na papiru. Ponekad, rekao bih i često, metodom lošeg prepisivanja, kako sto stoji u drugim državama, netačnog pozivanja na uporedne primere u drugim državama. Takođe, kod nas dolazi i do prebacivanja odgovornosti i organa izvršne vlasti na stanju u svojim oblastima, upravo na nezavisna regulatorna tela, što smatramo da svakako nije u redu.
Kada su u pitanju socijalna i ekonomska prava, objavljeno je da svakom šestom radniku u Srbiji poslodavac ne uplaćuje obavezni penzijski staž. Kada su u pitanju prava radnika, ovde se navodi da se najčešće radnici obraćaju onda kada ostaju bez posla. Takođe, dokazuju da su radili na određeno vreme i duže nego što je zakonom propisano, u odnosu na onih godinu dana. Veliki broj građana u poznim godinama je oteran ispod ruba egzistencije, jer poslodavci godinama nisu plaćali radnike i uplaćivali penzijski staž, zbog čega ne mogu da ostvare ni svoje puno pravo na penziju.
Takođe, dešava se da država radi na spajanju staža radnika, ali se to opet selektivno radi. Znači, ne za sve i to je takođe izuzetno loše po naše radnike. Radnik, takođe, treba da gleda svoj posao, a ne da juri i da gleda da l i mu poslodavac stalno uplaćuje te doprinose. Jednostavno, to je posao države i smatramo da država u ovom trenutku ne vodi dovoljno računa o radnicima i da radnici uvek strepe da li im je uplaćeno socijalno i penzijsko osiguranje.
Radnici su u prethodnom periodu često pribegavali samoranjavanju, u nameri da pokažu dramatičnu situaciju u kojoj se nalaze. Jednostavno, samo na taj način su mogli da privuku pažnju na svoje probleme u svojim firmama.
Kada su u pitanju izbeglice i raseljena lica, takođe stoji da je Srbija, nažalost, prva u Evropi po broju izbeglica i raseljenih lica. Veliki broj je došao sa područja BiH, Hrvatske i KiM. Oni ne mogu ovde da ostvare svoja prava. Postavlja se pitanje – kako i na koji način je Srbija prva po broju izbeglica u Evropi? Imamo i slučaj u haškom kazamatu, da se uglavnom isključivo sudi Srbima. Pretpostavljam da je i to jedno pitanje za vas u tom pravcu. Da li ste vi samoinicijativno, pošto vidim u ovom izveštaju da ste više puta samoinicijativno pokretali određene postupke, nešto uradili kada su u pitanju građani Srbije koji se nalaze u haškom kazamatu?
Kada je u pitanju reforma javne uprave, ovde se navodi stručnjak Ljiljana Tatić, kako je ona to opisala i kaže se – to je jedan glomazni, neefikasni, neprofesionalni, korumpirani i apsurdno skupi birokratski aparat sa 30.000 viška zaposlenih, prirodan saveznik nesposobne, pohlepne i kriminogene vlasti u ratu koji vode protiv vlastitih građana.
Mi smo često iznosili ovaj problem, taj višak nezaposlenih da stranke koje su na vlasti često zapošljavaju svoje političke kadrove. Na taj način se stvara višak nezaposlenih, a takođe na taj način se stvara da dolazi do toga da se zaposle nestručna i neodgovorna lica na određenim funkcijama.
Kada je u pitanju legalizacija, takođe su propusti veliki, pogotovu kada je u pitanju rušenje bespravnih objekata. Često se sprovodilo nažalost u Srbiji selektivno rušenje. Za neke je važio za neke ne. Prava deteta su nažalost ugrožena često u Srbiji, pogovoru deca sa invaliditetom, deca koja su ometena u razvoju, deca bez roditeljskog staranja. Ovde se napominje da deca uglavnom romske populacije često prose na ulicama, a u Srbiji jasno stoji u Zakonu da rad dece ispod 15 godina je apsolutno zabranjen, ali država nikada ništa u tom pogledu, apsolutno nije ništa učinila.
Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, oni se suočavaju sa problemima i u obrazovanju i zapošljavanju, ostvarivanju drugih svojih prava, takođe u nastojanju da im se obezbedi neophodni tretman i pomagala, prosto je neverovatno da država često zanemari njihove potrebe, pa i one najosnovnije kada su u pitanju pomagala, da izađe u susret i obezbedi im na vreme.
Veliki broj zatvorenika u Srbiji nema ležaj, spava na podu, boravi u vlažnim prostorijama, bez prirodne svetlosti i vazduha, loši životni uslovi, odsustva bilo kakve perspektive kod osuđenih, nemaju mogućnosti za bavljenje sportom, kulturom, umetnošću itd. i ono što bih posebno naglasio, što ste i vi stavili – potrebno je stvoriti uslove za povratak što većeg broja građana sa psihičkim intelektom i smetnjama u prirodno okruženje. Na taj način omogućiti da nakon odležane kazne, pogotovo ako su u pitanju višegodišnje robije, da kada se vrate na slobodu da im se omogući adekvatan pristup i da im se na taj način, na neki način spreči ponovo izvršenje istog ili sličnog krivičnog dela.
Posebno je interesantno, Zaštitnik građana je predložio vršiocu dužnosti albanskog Ombudsmana da se u albanskoj javnosti institucijama založi za nezavisnu i potpunu istragu bez političkih obzira i konotacija, kada je u pitanju trgovina organima.
Postavio bih vam konkretno pitanje. Da li ste ikakav odgovor dobili i kakav je taj odgovor?
Takođe, Zaštitnik građana je insistirao da državni organi i javne institucije ne treba da posluju sa poslodavcima koji neuredno izvršavaju obaveze prema svojim radnicima. Ovde apsolutno imate podršku SRS. Mi smo više puta govori o parlamentu kako Vlada Republike Srbije omogućuje poštovanje upravo onim firmama koje ne isplaćuju niti plate, niti doprinose ovim radnicima i tome jednostavno mora da se stane na put.
Organi uprave imaju zakonsku obavezu da sarađuju sa Zaštitnikom građana, omoguće im pristup svojim prostorijama, stave na raspolaganju sve podatke kojima raspolažu, bez obzira na stepen tajnosti. U tom pogledu vam postavljam pitanje – koliko se ovo poštuje? Koliko vama organi uprave izlaze u susret? Da li vam daju tačne podatke? Da li vam daju podatke na vreme ili često pribegavaju da vam daju znatno kasnije?
Ovde su i pojedinačni problemi navode, eto kako se desilo Ministarstvu pravde da je jedan zahtev čak izgubljen, da godinu i po dana nisu znali gde je taj zahtev. Kada je u pitanju zdravstvo, ovde ima baš dosta primera kako se krše osnovna prava, da se neadekvatnim lečenjem i operacijama dolazi često i do smrti pacijenata, da niko za to ne odgovara, zaštiti podataka o ličnosti pacijenata, ne vodi se dovoljno računa, takođe se dešava da dosijei se ne čuvaju na odgovarajući način, da se često zagube, da ne mogu da se pronađu itd.
Pritužbe sa teritorije KiM. Kaže – Zaštitnik građana nema mogućnosti da direktno deluje na celoj teritoriji i Pokrajini KiM, koja je pod međunarodnom kontrolom. Da li ste vi tražili podršku Vlade, kada je u pitanju odlazak na KiM i sve ostalo što se tiče KiM? Da li ste tražili podršku Vlade i kakav je bio njihov odgovor?
Policijsko zadržavanje se često obavlja u prostorijama koje su neuslovne, zapuštene, male, niske, bez prozora, bilo kakvog dodatka prirodne svetlosti, neprovetrene, bez neposrednog dotoka svežeg vazduha, bez grejanja, bez ćebadi, dušeka, bez toaleta i tekuće vode za piće, višečasovno zadržavanje lica u neuslovnim prostorijama ugrožava njihovu ličnost i dostojanstvo, takođe u pritvoru je slična situacija, u zatvorima boravak napolju često traje samo posla sata dnevno, iako je propisima, kao minimum zahtevaju dva sata. Ne postoje adekvatni uslovi za fizičke aktivnosti, ne odvajaju se ni prekršajno kažnjeni od osuđenih, ishrana je jednolična, lekarski pregledi su paušalni, uobičajena terapija deli je nemedicinsko osoblje itd.
Kada je u pitanju i njihovo biračko pravo, moramo da istaknemo i taj problem da na izborima koji su održani u maju 2008. godine, da zatvorenici nisu imali osnovno pravo koje je zagarantovano Ustavom, a to je da biraju svoje lokalne opštinske odbornike.
Takođe, su često ugrožena prava trudnica, porodilja. Imali ste tu dosta zahteva da branite njihova prava. Zaštita dece, neefikasnost u izvršavanju sudskih odluka u slučajevima poverenja deteta jednom od roditelja nakon razvoda brakova, jeste jedan od najvećih problema koji najčešće i ugrožava psihički razvoj deteta. Ono što zabrinjava jeste ne saradnja između sudskih izvršnih organa policije i Centra za socijalni rad. Takođe, postavlja se pitanje zaštita dece od neprimerenog prikazivanja u reklamama.
Da ne bih više dužio, na kraju ću, ono što je interesantno u toku 2010. godine, znači Zaštitnik građana je imao jedanaest hiljada kontakata u odnosu na 8700 koliko je bilo u prethodnoj godini. Znači, za 28% više, jeste podatak koji ukazuje na to, organi uprave ne rade svoj posao kako treba i osnovna prava građana su često ugrožena. Država je nesposobna da dovoljno brine o pravima deteta, porodilja, trudnica, osoba sa invaliditetom, radnicima, zatvorenicima, izbeglicama, raseljenim licima itd.
Srbiji je potrebna nova Vlada koja bi mogla da rešava probleme građana, da štiti građane Srbije. Srbiji je potrebna nova Vlada koja bi bila nekorumpirana, nekriminalna, poštena, mudra, odgovorna, ozbiljna, dosledna, stručna, koja bi radila pre svega u interesu građana Srbije, a Srbiji je takva potrebna i uprava koja nije okrenuta sam sebi, kako često navodite u ovom izveštaju. Nego uprava koja bi bila otvorena i prema građanima Srbije i isključivo prema njihovim pravima. Zahvaljujem.

18         minuta i 40 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Radica Jocić, posle nje narodni poslanik Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine Jankoviću, u svom Izveštaju o radu za 2010. godinu, naveli ste da vam se ukupno za celu godinu obratilo 8500 građana, što samo ukazuje da građani još uvek nisu dovoljno upućeni u nadležnosti Zaštitnika građana i koju on sve ulogu ima, pa se nadamo da će vam se ubuduće, veći broj građana obraćati, mada to nije dobro.
Od 2600 formalnih pritužbi pokrenuli ste 925 postupaka, a okončano je preko 1900 postupaka. Dobro je što ste prvi put pokrenuli postupak ocena ustavnosti za bilo koji zakon i da ste imali uložene amandmane na predloge zakona koje je predlagala Vlada.
Ukratko ću se osvrnuti samo na neke oblasti iz vašeg izveštaja. Na primer, za početak, oblast građanskih i političkih prava, gde se bavite slobodnim izborima. Čudi mi da se niste osvrnuli, mada je to od skoro, na mogućnost da ukidanje blanko ostavki omogućava kupovinu odbornika u lokalnim parlamentima, što će dovesti do haosa kada bude formirana nova vlast po ovom zakonu.
Takođe, istakli ste da se Zakon o udruženjima građana dobro sprovodi. Ja bih kratko rekla da je Zakon o udruženjima građana usvojen 2009. godine i da ste se ovde osvrnuli na njegovu primenu još od tada. Neki mediji su preneli nezadovoljstvo DS sprovođenjem ovog zakona, jer su smatrali da od 2009. godine do danas lokalne sredine su trebale da mnogo više iskoriste ovaj zakon, da formiraju udruženja, da apliciraju kod ministarstava i kod drugih donatora, da se tako izrazim, da bi dobili sredstva za rešavanje problema građana na lokalu. Čak su mediji preneli da je DS skrenula pažnju svojim odborima na lokalu da takva mogućnost postoji i da treba što više da je iskoriste. Naravno, to ukazuje na početak kampanje i na mogućnost da se na taj način pribavi novac za predstojeću kampanju za lokalne, a i bilo koje druge izbore, naravno.
Istakli ste da treba voditi računa o zaštiti prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Ovde je interesantno da taj razuman rok nikako da bude preciziran jer upotreba ovakvog termina još uvek ostavlja mogućnost da se taj rok rastegne kako kome odgovara. Još jednom bih se osvrnula na to da pravda koja stiže prekasno prestaje da bude pravda, a da, naravno, mnogo ima problema i sa periodom posle donošenja presude, kada ona postane izvršna.
Bavili ste se i reformom sudstva i reizborom sudija. Slažem se da je u tom postupku bilo manjka transparentnosti, jer mi ni sada nismo uspeli da skontamo koji su to bili kriterijumi kada se vršio reizbor sudija.
Na strani 10. kažete: "na potrebi problema u ostvarivanju ljudskih prava ne reaguje se efikasnijom primenom postojećih zakona, već pisanjem novih. Nesprovođenje propisa ne može se stalno pravdati njihovom nesavršenošću". Slažem se da se i ova vlada, kao i neke prethodne, bavi fabrikovanjem zakona, što uopšte ne doprinosi da ta regulativa bude dobra i precizna. Što više zakona, imam utisak da je veće nesnalaženje i manja mogućnost da se ti zakoni primene.
Na strani 11, u oblasti prava na privatnost, kažete da je "način na koji je organizovano dokumentovanje primene posebnih postupaka i mera takav da bi eventualna zloupotreba bila zabeležena a počinioci zloupotrebe bi se mogli identifikovati". Nije valjda cilj da se počinioci zloupotrebe identifikuju? Valjda je cilj svih zakona da ne dođe do te zloupotrebe uopšte?
Što se tiče medijskih sloboda, slažem se sa konstatacijom da su novinari u mnogim slučajevima preuzeli ulogu neefikasnih državnih organa. Osvrnula bih se naravno na emisiju "Insajder", gde su izneti mnogi podaci kojima su trebali da se bave državni organi a ne novinari. Novinarska etika zahteva da se istina ili legitimna prava onih o kojima se izveštava ne žrtvuju zarad tiraža ili gledanosti. Svedoci smo da se ovo ne poštuje u mnogim dnevnim novinama i u drugim medijima, pa na naslovnim stranama vrlo često možemo da zapazimo i fotografije i tekstove koji su za zgražavanje, a da ne govorim o vulgarnostima u raznim rijaliti programima i u drugim emisijama.
Kada su u pitanju socijalna i ekonomska prava, moj kolega je istakao da ste naveli da se svakom šestom radniku ne uplaćuje staž, da su primanja jako mala, neredovna, da postoji nedostatak posla, a da ne govorimo o nedostatku stanova i dr. Osvrnula bih se na ovo neuplaćivanje radnog staža. Dobro bi bilo kada biste vi u tom slučaju mogli mnogo više da učinite nego što su vaše nadležnosti.
Na primer, ja sam još 2007. godine govorila o tome da u mestu u kome ja živim, Bela Palanka, opština koju svi znaju po tome da je uvek na dnu lestvice po prosečnim primanjima, znači, opština koja je poznata kao "Cipelgrad", u njoj živi veliki broj bivših radnika najveće fabrike obuća u velikoj državi, fabrika obuće "Vesna" koja sada ne radi i pošto je velika ponuda radne snage cena rada je strašno niska. Ljudi su prinuđeni zbog nedostatka posla da rade i u nemogućnim uslovima, a poslodavci, kojih ima mnogo, preko 30 prijavljenih obućarskih radnji, od kojih su neke male a neke i nisu tako male, to su fabrike koje zapošljavaju i preko 100 radnika u fabrici, ali za tu istu fabriku radi i veliki broj radnika koji rade kući. Najčešće su to žene. Naravno, niti su prijavljene, niti im se uplaćuju bilo kakvi porezi i doprinosi i sve što sleduje, a posebno što borave u uslovima koji uopšte nisu primereni za obavljanje takvog posla.
Znači, od 2007. godine do danas, bez obzira na sve apele, tu se ništa nije promenilo. Fabrike i te manje radnje okreću pristojan novac, od njih živi dobar broj radnika, ali i dalje je veliki broj onih koji rade zbog toga što posla u drugim oblastima nema za vrlo malo para, a posebno što su oštećeni za sve prinadležnosti koje im sleduju.
Što se tiče kršenja prava iz radnog odnosa, osvrnula bih se na to da se i dalje zloupotrebljava pravo rada na određeno vreme. Poznato je da do godinu dana najduže može da se radi na određeno vreme, ali sa raznim prekidima. Poslodavci uspevaju da prolongiraju i da radnike ne prevedu u stalni radni odnos.
Zatim, imamo kršenje prava na dnevni, nedeljni i na godišnji odmor. I u ovim slučajevima o kojima sam prethodno govorila, recimo, poznato je da kad je sezona, pravo na dnevni odmor se apsolutno ne poštuje, radi se danonoćno, subotom i nedeljom, a o pravu na godišnji odmor i da ne govorimo.
Kada je u pitanje povezivanje radnog staža, i dalje nisu poznati kriterijumi po kojima se vrši izbor firmi ili izbor radnika kojima se povezuje radni staž. Da li su to državne firme ili su to samo pojedine firme, u svakom slučaju vrši se favorizovanje jednih na štetu onih drugih.
Takođe se mnogim poslodavcima toleriše neplaćanje obaveznih doprinosa. Znači, zna se da pojedinci ne uplaćuju. Navešću jedan drastični primer. Recimo, u opštini u kojoj smo bili deo vlasti do 2009. godine, posle prekomponovanja vlasti, naš predsednik skupštine ostao je bez te funkcije. Šest meseci iza toga je primao platu i kad je to vreme isteklo, trebao je da reguliše svoja prava iz radnog odnosa prijavom na birou i da prima nadoknadu koliko mu već sleduje prema dužini staža koju ima. Ispostavilo se da za vreme dok je bio predsednik skupštine njemu nisu uplaćivani porezi i doprinosi. Znači, nadležan za to je predsednik opštine. Kako država može da toleriše predsedniku opštine, kao nadležnom za budžet, da ne ispunjava to što treba? Šta onda da mislimo o onim mnogo manjim poslodavcima?
Citiram, na strani 16. ste rekli da poslodavci, koji ne uplaćuju doprinose za obavezno penzijsko i zdravstveno osiguranje, najdirektnije krše zakon, a obaveza je nadležnih državnih organa, a ne radnika, da takve pojave otkriju i sankcionišu. Svedoci smo i štrajkova glađu i samopovređivanja, o čemu je takođe već bilo reči, a činjenica je da se i sada ponovo aktuelizuje, a to se radi pred svake izbore, da će sva mesta biti podložna javnom konkursu, u javnim službama, a ne da se desi da neko bude zaposlen, a da se za to radno mesto nije ni znalo. Ovih dana u medijima je takođe bilo da će sva mesta u javnim službama biti i na konkursima, a znamo da se, naravno, to teško sprovodi. Bićemo zajedno svedoci posle formiranja naredne vlade, ako to bude vlada u ovom istom sastavu, da naravno opet neće biti kao što se obećavalo.
Što se tiče rada organa uprave, takozvane dobre i loše uprave, istakli ste takozvani kodeks dobre uprave, međutim, taj kodeks samo služi da se urani u lokalnim upravama i da se mnoge stavke iz njega ne poštuju. Takođe ste se bavili reformom državne uprave, a mi pamtimo da je velika kampanja bila oko smanjenja broja zaposlenih u državnoj upravi, od koje naravno nije mnogo realizovano. I sami ste naveli da ima preko 30.000 viška zaposlenih.
Što se tiče prava deteta, posebno ste naglasili pojam inkluzije. Inače, dolazim iz prosvete, pa bih se ovde posebno zadržala. Inkluzija mislim da je sprovedena i nametnuta jako brzo. Slažem se sa koleginicom koja je prethodno diskutovala, da se nepripremljeno ušlo u primenu ovog programa, jer škole nisu, naročito nastavni kadar nije prošao dovoljno obuka. Mislim da se ne snalaze dovoljno dobro, a to naravno ide na štetu deteta.
Što se tiče rodne ravnopravnosti, osvrnula bih se, naravno, na porodično nasilje i prava žena. Vidim da ste imali slučajeve pritužbi iz ovog dela. Mislim da su žene i dalje jako ugrožena kategorija i da treba omogućiti da se veći broj postupaka iz ovog dela pozitivno reši.
Što se tiče zaštite prava građana lišenih slobode, istakli ste da su uslovi u ustanovama za izdržavanje zakonskih sankcija jako loši, da tamo ima duplo više ljudi nego što treba, da ima 7.000 mesta, a da je u 2010. godini boravilo preko 11.000 osoba, što nameće jedan zaključak - ne bi bilo loše da vladajuća koalicija u narednoj kampanji, kao jednu od glavnih stavki, obeća izgradnju što većeg broja zatvora, da bi tamo mogli da se smeste svi oni koji tamo spadaju. Interesantno je da govorite o resocijalizaciji ljudi i posle izdržavanja zatvorskih kazni. Mislim da je to problem na koji treba da se posebno osvrnete, i vi i svi nadležni, da se ne bi ponavljali slučajevi da ljudi dospeju opet u ove ustanove.
Dalje, priznali ste da je saradnja sa Ombudsmanom u Prištini jako slaba, da je praktično i nema. Samim tim ste priznali, a i piše u izveštaju, da niste nadležni za oblast Kosova i Metohije, što naravno nikako nije dobro. Već ste imali pitanje i podržavam da odgovorite na pitanje o Izveštaju o trgovini organima.
Još bih se kratko osvrnula na oblast ključnih napomena o Zaštitniku građana, gde govorite o zapažanjima o stanju ljudskih prava i kažete da se prema građanima nejednako i nedosledno postupa, da se sreće kršenje principa dobre uprave, a naročito u oblasti zdravstva. Mislim da se treba posebno baviti dopunskim radom u zdravstvu, jer mislim da zakonsko rešenje koje omogućava da se zdravstveni radnici bave dopunskim radom, čak i u radno vreme, otvara velike mogućnosti za zloupotrebu i da treba još voditi računa i precizirati odgovornost lekara za takozvanu lekarsku grešku. Naravno, sve u pravcu zaštite prava pacijenata.
Još bih se osvrnula na oblast rodne ravnopravnosti, jer je to jedna od pet prava na kojima počiva čak i Evropska unija. Treba voditi računa, naravno, o porodičnom nasilju, ne samo nad ženama, nego i nad decom, kao i o ostvarivanju prava iz radnog odnosa, naročito neplaćanje nadoknada trudnicama i porodiljama. Tu treba pokušati da se preventivno deluje. Znači, treba pripremiti zakonsku regulativu da bi moglo da se preventivno deluje.
Što se tiče oblasti prava deteta, osvrnula bih se na pravo na pravilan razvoj sve dece. U mestu gde živim i u školi u kojoj radim 30% dece je romske nacionalnosti. Mislim da se preterano pominje razlika. Treba voditi računa o pravilnom razvoju sve dece, i jedne i druge. Za godinu, dve ili tri u prvom razredu biće 50% Roma u našoj školi. Apsolutno nema razloga da se govori samo o njima, o svoj deci zajedno. Oni zajedno žive, oni zajedno idu u školu, zajedno rade i zajedno provode vreme. Mislim da kod nas nema nekih značajnih slučajeva problematičnih ili zloupotreba što se tiče Roma.
Još bih rekla da je država obećala, na primer, u zadnje vreme mi se obraćaju ljudi i telefonom i lično, jer su u pisanim medijima videli naslov: "Plata za treće dete" ili su videli naslov: "Država plaća alimentaciju umesto nesavesnih roditelja". Da to ne bude samo medijska kampanja, recimo, pod naslovom "Plate za treće dete" stoji demografska naknada od 20.000 dinara, ali bez pokrića. Zašto obećavate nešto što verovatno nikada neće biti? Znate li koliko ima roditelja koji ne plaćaju alimentaciju? Lično znam ženu koja čuva dva odrasla sina, jedan ima 18 godina već, kojoj muž ne uplaćuje alimentaciju već šest godina, ni jedan dinar. Ne zna se gde živi, nema adresu, ne može da ga tuži. Onda sledi naslov da država plaća alimentaciju umesto nesavesnih roditelja. To je, pretpostavljam, daleka budućnost, ali ovakav naslov verovatno služi samo u propagandne svrhe.
Da ne bih dužila, samo bih na kraju istakla jedan podatak. U izveštaju na kraju stoje statistički i brojčani podaci o aktivnosti Zaštitnika građana i stoji da su vam se u 36,54% građani obratili za ono za šta ste nadležni, a da se 63,46% građana obratilo za ono za šta niste nadležni. Treba da uradite mnogo na tome da građani budu obavešteni o onome za šta ste nadležni, a kada bi država donosila zakone koji su jasniji, precizni i primenjivi, onda ni vi ne biste imali puno posla. Ovako, pošto samo fabrikujemo zakone, koji su bitni za evropski put, a niko ne vodi računa o njihovoj primeni, pretpostavljam da ćete imati još mnogo posla. Hvala.