Dame i gospodo, iako je SRS verovatno jedina stranka u Republici Srbiji koja se zalaže za koncept bezbednosti koji se oslanja na ODKB i na koncept koji zastupa Ruska Federacija u smislu daljeg pregrupisanja u toj oblasti, mi smo vrlo neutralno i neostrašćeno proučili sve ove sporazume i ugovore i smatramo da se oni razlikuju i da jednostavno imate jedan loš sporazum, i to otvoreno kažemo, sa Albanijom i mislimo da je on i sa pravne i sa političke tačke gledišta loš.
Imamo jedan sporazum, imamo Konvenciju – Opcioni protokol uz Konvenciju o torturi, koji je u suštini neprimenjiv. Zašto? Zato što, videli ste, pre nekoliko dana je ovde bio Zaštitnik građana koji je dužan da sprovede ovaj opcioni protokol i on jednostavno nema faktičkih mogućnosti, iako ima utemeljenje u zakonima, da i mnogo manje stvari istera, što se kaže, do kraja. Treći sporazum koji je dobar, ali koji neće moći zbog EU da bude u potpunosti realizovan kao što bi mi želeli je sporazum sa Kiprom.
Konkretno, što se tiče opcionog protokola, uz Konvenciju protiv torture, vidimo da on nema mnogo veze sa evropskim pravom, sa akikomuniterom, uz ovu patetičnu izjavu o usklađenosti sa akikomuniterom, već se to pokušava privezati uz EU uz akcioni plan i podnošenje izveštaja Evropske komisije Republici Srbiji, što je, kao što znate, dužnost gospodina Dežera i mislim da je to neumesno jer, pre svega, ova konvencija se u pravnom smislu odnosi na instituciju koju pokrivaju UN. Dakle, mislim da malo EU ima veze sa tim i da je to neumesno objašnjavanje ovog opcionog protokola.
Kao što smo rekli, ne bavimo se demagogijom i populizmom i smatramo da za budžet Republike Srbije ovo nisu velike pare koje će se odvojiti za ova četiri savetnika za vozila itd.
Opet kažemo, naše iskustvo sa radom Zaštitnika građana i sa svim problemima sa kojima se on suočava u svom radu, videli ste pre nekoliko dana smo govorili kako jednostavno i pored nekoliko prijava gospodina Jankovića, nema nikakve šanse da se utiče na gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora Republičkog zavoda za osiguranje, ali o tome ćemo pričati kada dođu zakoni iz zdravstva. Dakle, sumnjamo i nažalost mislimo da, sigurni smo da to neće moći da se ispuni do kraja.
Što se tiče Sporazuma sa Albanijom, moram reći sa pravne strane, on je više nego nerazumljiv. Nije jasna teritorija na koju se odnosi Sporazum, nije jasno da li je KiM u sastavu Republike Srbije? Da li je to nekakva kvazi država ili je to deo Albanije, prosto i sam naslov Sporazuma se ne izjašnjava o teritoriji na kojoj važi taj sporazum.
Svaki student Pravnog fakulteta, već na prvoj godini ima dužnost da položi uvod u pravo i tada je dužan da nauči šta je definisanje granične linije između pojmova, verovatno imate pravnike u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu policije i znate da gospodin Čavoški to definiše kao jednu razliku između srodnih pojmova. Ovde se uopšte ne zna na šta se odnosi Sporazum i sa pravne tačke gledišta to je, priznaćete, skandalozno i pokazuje da jednostavno ugovori koji se zaključuju u Republici Srbiji su sa pravne tačke gledišta nepotpuni, jer jednostavno postoji jedan pritisak EU, koji dovodi do toga jednostavno su nejasni zakoni, posebno ovaj Predlog zakona sa Albanijom.
Takođe, što se tiče ovog Ugovora sa Albanijom, postoji u pravu statičko i evolucionističko tumačenje. Ovaj sporazume sa Albanijom je, koliko vidimo u članu 19. zaključen na neodređeno vreme. Dakle,postoji više mogućnosti za to da li će se on primenjivati na način kao što to misli EU, a odgovorno tvrdim i mi u SRS smo sigurni da EU, znači više od četiri petine država članica EU, smatraju tzv. državu Kosovo za nekoga ko će biti član EU i smatraju da je ta kvazi tvorevina država, naravno mi to ne smatramo, mi se oslanjamo na UN, oslanjamo se na preambulu našeg Ustava. Međutim, ako pogledate Lisabonski ugovor i u tom smislu možemo tumačiti ovaj sporazum sa Albanijom, videćete da od 2014. godine blokirajuća manjina za Savet ministara EU, će biti samo šest zemalja.
Podsećam vas, da je samo pet zemalja protiv toga da se Kosovo prizna kao država. Posle 2017. godine Lisabonski ugovor propisuje da je blokirajuća većina u Savetu ministara, a vi znate sigurno i to je uostalom i vaš posao da nas vodite u tu EU, da je blokirajuća većina u Savetu ministara, koji je iznad Evropske komisije i iznad svih ovde tako glorifikovanih institucija i predstavnika da je blokirajuća većina 15 država članica.
Dakle, desiće se da li 2014, 2017. to nije teško predvideti, desiće se da će Savet ministara EU doneti takvu odluku koja će faktički priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To je realnost koja proizlazi iz Lisabonskog ugovora i koji ni jedan neutralan i neostrašćen pravnik neće moći da demantuje.
Dakle, radi se o jednom ugovoru, koji verujte mi, za par godina će se vratiti kao bumerang pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Takođe, može se reći da postoji čvrst stav Republike Srbije da to ne dolazi u obzir, da nećemo priznati Kosovo itd. Međutim, moram primetiti da jednostavno potpisnik ovog sporazuma predlaže podelu Kosova i Metohije, naravno rekao da je to lični stav, a imamo i ovde jednu tzv. opozicionu stranku koja kaže da mi ne znamo šta ćemo da radimo sa Kosovom i Metohijom, nemamo stav. Ali, znate kada neko nema stav onda uzima stav od nekog drugog, od EU, od većine država EU, to znači da će oni uzeti ovaj stav ovih četiri petine država članica EU. Dakle, to je sasvim jasno i sve drugo su fraze, obmane o tzv. evropskom putu, evropskoj budućnosti i tome da ćemo da doživimo bolje itd. itd.Ovo su činjenice, ovo je jedno pravno tumačenje ovog ugovora sa Albanijom i mislim da jednostavno je to nešto što će se desiti u ubrzanom roku.
Ministar nije bio tu, rekao sam da je taj ugovor sa Kiprom dobar, za razliku od ovog sa Albanijom, i mi se naravno ne slažemo sa ministrom u smislu strategijskog pravca, gde treba da ide Republika Srbija. Opet kažem, mi smo za ovu konvenciju o evropskoj bezbednosti, gospodina Medvedeva, ali smatramo da sa Kiprom, kao sa jednom prijateljskom zemljom, svakako treba održavati odnose. Međutim, dobronamerno izražavamo sumnju da se taj sporazum neće moći ispuniti do kraja jer jednostavno to neće dati EU.
Smatramo da je već u preambuli ovog sporazume dobro, ne znam da li ste to vi ubacili ili kiparska strana, da se vrši jedno pozivanje na Povelju UN i to je dobro jer Povelja UN u članu 55. govori o ravnopravnosti svih naroda, što očigledno nije slučaj sa našim narodom, sa Republikom Srbijom, jer smo mi, najblaže rečeno drugorazredni partner tzv. EU.
Obrazloženju ovog sporazuma sa Kiprom se govori da će to biti, i ministar je to tačno rekao, da to će to biti jedna vrsta sveobuhvatne saradnje, ne samo između Ministarstva odbrane nego između dve vlade i opet kažemo da je to dobro. Međutim, mi opet smatramo da je Kipar kao jedna zemlja koja ima dosta sličnih problema kao Republika Srbija može biti i poučan primer za to što će se dešavati u budućnosti i šta treba da bude pravac Republike Srbije u daljim događajima u kojima smo govorili u prethodnom delu.
Na šta to konkretno mislim? Vi sigurno znate da je 1974. godine Turska izvršila invaziju na Republiku Kipar i proterale je tada negde oko 200 hiljada grka, stanovnika Kipra. Zauzeli su negde oko 36% teritorije, a 18% stanovnika slično kao što je slučaj sa Kosovom i Metohijom i SRJ je bilo turskog porekla, tj. bili su ta manjina koja je u dobrom delu vršila separatističke pokret. Šta se desilo u međuvremenu? Kipar je ušao u EU 2004. godine, međutim nije došlo do ujedinjenja ostrva, naprotiv, vi sigurno znate ministre da je došlo do tzv. plana o ujedinjenju, 9900 stranica ako se ne varam koji je kiparskim Grcima, u Nikoziji, predložen tek jedan dan pre referenduma. Što, morate priznati neodoljivo podseća na Rambuje. Kiparski Grci su na referendumu 76% je odbacilo taj plan jer on, inače autora prava su Velika Britanija i Amerika, on predviđa da 40 hiljada turskih vojnika ostane na severnom delu ostrva, da 120 hiljada naseljenih ljudi iz Turske ostane na okupiranom delu ostrva i da bi skandal bio pravni i potpun da se ukine privremeno parlament kiparskih Grka, predsedničke savet ako se ne varam i Vrhovni sud.
Dakle, katastrofalan plan koji su naravno kiparski Turci prihvatili velikom većinom, a kiparski Grci su to odbili. Da katastrofa ne bi bila potpuna i da taj plan o ponovnom ujedinjenju Kipra ne bi bio usvojen u Savetu bezbednosti UN pobrinula se ne jedna članica EU, ne ni SAD, nego je veto uloženo od strane Ruske federacije. To vam govori sve. Vi imate zemlju koja je u EU, vi imate zemlju koja je maksimalno uključena u taj sistem EU, u evro atlansti sistem, naravno nije u NATO, ali kada je došlo pitanje da li će se zaštiti prava kiparskih Grka, da li će se legalizovati agresija od strane Turske, ostala je samo Ruska federacija da brani interese kiparskih Grka.
Mislim i to je naš dobronameran savet za vas, da jednostavno to može biti jedno poučno iskustvo za Republiku Srbiju, za dalje korake oko Kosova i Metohije jer priznaćete da, mi možemo da govorimo o tzv. lobiranju, o tome šta je bilo devedesetih, ko je kriv, nije kriv, ali ovde treba da govorimo o budućnosti.
Vi sigurno znate da jedan od najvećih lobija u SAD je upravo Grčki. Smatra se čak da je među prvih tri i ima više grčkih iseljenika u SAD nego svih iseljenika iz bivših republika Jugoslavije. Dakle, radi se o nečemu što jednostavno je neuporedivo sa svim našim naporima, sa vašim naporima, sa naporima pre i koji će biti jer, jednostavno, ako oni nisu uspeli, tu ću biti potpuno konkretan, da ujedine Kipar i da se ta agresija faktički neutralizuje od strane Turske, onda mi to nećemo nikada uspeti. Ja vam to garantujem. Vi sigurno znate da je potpredsednik SAD bio etnički Grk, da je šef CIA, 20 godina, gospodin Tene bio etnički Grk i oni uopšte nisu uspeli da urade bilo šta smisleno i bilo šta dobro za kiparske Grke. Ponavljam – to je uradila Ruska Federacija.
To su neka iskustva i naša dobronamerna kritika i jedna realnost da jednostavno ovaj sporazum sa Kiprom neće biti ispunjen do kraja i nećemo moći ta korisna iskustva od strane grčkog dela Kipra da primenimo na KiM i na sadašnji položaj Republike Srbije. Zašto? Zato što to jednostavno EU neće dati.
Opet se vraćam na onaj sporazum sa Albanijom, jednostavno, zagovornici nezavisnosti KiM imaju i imaće tek posle implementacije Lisabonskog ugovora apsolutnu većinu u Savetu ministara EU koji je faktički sa Evropskim savetom glavno telo EU. A ovo sada, da li je Štefan Lene rekao ili nije rekao, da li je gospodin Dežer napisao neki izveštaj pa je komisija usvojila, priznaćete da su to trećerazredne činjenice. Činjenica je da glavno telo EU će po Lisabonskom ugovoru imati pravo da nam postavi takve uslove koji će biti možda još gori od onih koji su postavljeni Kipru.
Kažem – mi imamo mogućnost. Sve ima alternative, i u životu, i u pravu, i u politici, a to je jedna neostrašćena politika koja će pre svega gledati ekonomski i društveni interes Republike Srbije i koja će nam pomoći da prevaziđemo teška vremena koja nas očekuju. Zahvaljujem.