Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, iako je SRS verovatno jedina stranka u Republici Srbiji koja se zalaže za koncept bezbednosti koji se oslanja na         ODKB i na koncept koji zastupa Ruska Federacija u smislu daljeg pregrupisanja u toj oblasti, mi smo vrlo neutralno i neostrašćeno proučili sve ove sporazume i ugovore i smatramo da se oni razlikuju i da jednostavno imate jedan loš sporazum, i to otvoreno kažemo, sa Albanijom i mislimo da je on i sa pravne i sa političke tačke gledišta loš.
Imamo jedan sporazum, imamo Konvenciju – Opcioni protokol uz Konvenciju o torturi, koji je u suštini neprimenjiv. Zašto? Zato što, videli ste, pre nekoliko dana je ovde bio Zaštitnik građana koji je dužan da sprovede ovaj opcioni protokol i on jednostavno nema faktičkih mogućnosti, iako ima utemeljenje u zakonima, da i mnogo manje stvari istera, što se kaže, do kraja. Treći sporazum koji je dobar, ali koji neće moći zbog EU da bude u potpunosti realizovan kao što bi mi želeli je sporazum sa Kiprom.
Konkretno, što se tiče opcionog protokola, uz Konvenciju protiv torture, vidimo da on nema mnogo veze sa evropskim pravom, sa akikomuniterom, uz ovu patetičnu izjavu o usklađenosti sa akikomuniterom, već se to pokušava privezati uz EU uz akcioni plan i podnošenje izveštaja Evropske komisije Republici Srbiji, što je, kao što znate, dužnost gospodina Dežera i mislim da je to neumesno jer, pre svega, ova konvencija se u pravnom smislu odnosi na instituciju koju pokrivaju UN. Dakle, mislim da malo EU ima veze sa tim i da je to neumesno objašnjavanje ovog opcionog protokola.
Kao što smo rekli, ne bavimo se demagogijom i populizmom i smatramo da za budžet Republike Srbije ovo nisu velike pare koje će se odvojiti za ova četiri savetnika za vozila itd.
Opet kažemo, naše iskustvo sa radom Zaštitnika građana i sa svim problemima sa kojima se on suočava u svom radu, videli ste pre nekoliko dana smo govorili kako jednostavno i pored nekoliko prijava gospodina Jankovića, nema nikakve šanse da se utiče na gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora Republičkog zavoda za osiguranje, ali o tome ćemo pričati kada dođu zakoni iz zdravstva. Dakle, sumnjamo i nažalost mislimo da, sigurni smo da to neće moći da se ispuni do kraja.
Što se tiče Sporazuma sa Albanijom, moram reći sa pravne strane, on je više nego nerazumljiv. Nije jasna teritorija na koju se odnosi Sporazum, nije jasno da li je KiM u sastavu Republike Srbije? Da li je to nekakva kvazi država ili je to deo Albanije, prosto i sam naslov Sporazuma se ne izjašnjava o teritoriji na kojoj važi taj sporazum.
Svaki student Pravnog fakulteta, već na prvoj godini ima dužnost da položi uvod u pravo i tada je dužan da nauči šta je definisanje granične linije između pojmova, verovatno imate pravnike u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu policije i znate da gospodin Čavoški to definiše kao jednu razliku između srodnih pojmova. Ovde se uopšte ne zna na šta se odnosi Sporazum i sa pravne tačke gledišta to je, priznaćete, skandalozno i pokazuje da jednostavno ugovori koji se zaključuju u Republici Srbiji su sa pravne tačke gledišta nepotpuni, jer jednostavno postoji jedan pritisak EU, koji dovodi do toga jednostavno su nejasni zakoni, posebno ovaj Predlog zakona sa Albanijom.
Takođe, što se tiče ovog Ugovora sa Albanijom, postoji u pravu statičko i evolucionističko tumačenje. Ovaj sporazume sa Albanijom je, koliko vidimo u članu 19. zaključen na neodređeno vreme. Dakle,postoji više mogućnosti za to da li će se on primenjivati na način kao što to misli EU, a odgovorno tvrdim i mi u SRS smo sigurni da EU, znači više od četiri petine država članica EU, smatraju tzv. državu Kosovo za nekoga ko će biti član EU i smatraju da je ta kvazi tvorevina država, naravno mi to ne smatramo, mi se oslanjamo na UN, oslanjamo se na preambulu našeg Ustava. Međutim, ako pogledate Lisabonski ugovor i u tom smislu možemo tumačiti ovaj sporazum sa Albanijom, videćete da od 2014. godine blokirajuća manjina za Savet ministara EU, će biti samo šest zemalja.
Podsećam vas, da je samo pet zemalja protiv toga da se Kosovo prizna kao država. Posle 2017. godine Lisabonski ugovor propisuje da je blokirajuća većina u Savetu ministara, a vi znate sigurno i to je uostalom i vaš posao da nas vodite u tu EU, da je blokirajuća većina u Savetu ministara, koji je iznad Evropske komisije i iznad svih ovde tako glorifikovanih institucija i predstavnika da je blokirajuća većina 15 država članica.
Dakle, desiće se da li 2014, 2017. to nije teško predvideti, desiće se da će Savet ministara EU doneti takvu odluku koja će faktički priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To je realnost koja proizlazi iz Lisabonskog ugovora i koji ni jedan neutralan i neostrašćen pravnik neće moći da demantuje.
Dakle, radi se o jednom ugovoru, koji verujte mi, za par godina će se vratiti kao bumerang pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Takođe, može se reći da postoji čvrst stav Republike Srbije da to ne dolazi u obzir, da nećemo priznati Kosovo itd. Međutim, moram primetiti da jednostavno potpisnik ovog sporazuma predlaže podelu Kosova i Metohije, naravno rekao da je to lični stav, a imamo i ovde jednu tzv. opozicionu stranku koja kaže da mi ne znamo šta ćemo da radimo sa Kosovom i Metohijom, nemamo stav. Ali, znate kada neko nema stav onda uzima stav od nekog drugog, od EU, od većine država EU, to znači da će oni uzeti ovaj stav ovih četiri petine država članica EU. Dakle, to je sasvim jasno i sve drugo su fraze, obmane o tzv. evropskom putu, evropskoj budućnosti i tome da ćemo da doživimo bolje itd. itd.Ovo su činjenice, ovo je jedno pravno tumačenje ovog ugovora sa Albanijom i mislim da jednostavno je to nešto što će se desiti u ubrzanom roku.
Ministar nije bio tu, rekao sam da je taj ugovor sa Kiprom dobar, za razliku od ovog sa Albanijom, i mi se naravno ne slažemo sa ministrom u smislu strategijskog pravca, gde treba da ide Republika Srbija. Opet kažem, mi smo za ovu konvenciju o evropskoj bezbednosti, gospodina Medvedeva, ali smatramo da sa Kiprom, kao sa jednom prijateljskom zemljom, svakako treba održavati odnose. Međutim, dobronamerno izražavamo sumnju da se taj sporazum neće moći ispuniti do kraja jer jednostavno to neće dati EU.
Smatramo da je već u preambuli ovog sporazume dobro, ne znam da li ste to vi ubacili ili kiparska strana, da se vrši jedno pozivanje na Povelju UN i to je dobro jer Povelja UN u članu 55. govori o ravnopravnosti svih naroda, što očigledno nije slučaj sa našim narodom, sa Republikom Srbijom, jer smo mi, najblaže rečeno drugorazredni partner tzv. EU.
Obrazloženju ovog sporazuma sa Kiprom se govori da će to biti, i ministar je to tačno rekao, da to će to biti jedna vrsta sveobuhvatne saradnje, ne samo između Ministarstva odbrane nego između dve vlade i opet kažemo da je to dobro. Međutim, mi opet smatramo da je Kipar kao jedna zemlja koja ima dosta sličnih problema kao Republika Srbija može biti i poučan primer za to što će se dešavati u budućnosti i šta treba da bude pravac Republike Srbije u daljim događajima u kojima smo govorili u prethodnom delu.
Na šta to konkretno mislim? Vi sigurno znate da je 1974. godine Turska izvršila invaziju na Republiku Kipar i proterale je tada negde oko 200 hiljada grka, stanovnika Kipra. Zauzeli su negde oko 36% teritorije, a 18% stanovnika slično kao što je slučaj sa Kosovom i Metohijom i SRJ je bilo turskog porekla, tj. bili su ta manjina koja je u dobrom delu vršila separatističke pokret. Šta se desilo u međuvremenu? Kipar je ušao u EU 2004. godine, međutim nije došlo do ujedinjenja ostrva, naprotiv, vi sigurno znate ministre da je došlo do tzv. plana o ujedinjenju, 9900 stranica ako se ne varam koji je kiparskim Grcima, u Nikoziji, predložen tek jedan dan pre referenduma. Što, morate priznati neodoljivo podseća na Rambuje. Kiparski Grci su na referendumu 76% je odbacilo taj plan jer on, inače autora prava su Velika Britanija i Amerika, on predviđa da 40 hiljada turskih vojnika ostane na severnom delu ostrva, da 120 hiljada naseljenih ljudi iz Turske ostane na okupiranom delu ostrva i da bi skandal bio pravni i potpun da se ukine privremeno parlament kiparskih Grka, predsedničke savet ako se ne varam i Vrhovni sud.
Dakle, katastrofalan plan koji su naravno kiparski Turci prihvatili velikom većinom, a kiparski Grci su to odbili. Da katastrofa ne bi bila potpuna i da taj plan o ponovnom ujedinjenju Kipra ne bi bio usvojen u Savetu bezbednosti UN pobrinula se ne jedna članica EU, ne ni SAD, nego je veto uloženo od strane Ruske federacije. To vam govori sve. Vi imate zemlju koja je u EU, vi imate zemlju koja je maksimalno uključena u taj sistem EU, u evro atlansti sistem, naravno nije u NATO, ali kada je došlo pitanje da li će se zaštiti prava kiparskih Grka, da li će se legalizovati agresija od strane Turske, ostala je samo Ruska federacija da brani interese kiparskih Grka.
Mislim i to je naš dobronameran savet za vas, da jednostavno to može biti jedno poučno iskustvo za Republiku Srbiju, za dalje korake oko Kosova i Metohije jer priznaćete da, mi možemo da govorimo o tzv. lobiranju, o tome šta je bilo devedesetih, ko je kriv, nije kriv, ali ovde treba da govorimo o budućnosti.
Vi sigurno znate da jedan od najvećih lobija u SAD je upravo Grčki. Smatra se čak da je među prvih tri i ima više grčkih iseljenika u SAD nego svih iseljenika iz bivših republika Jugoslavije. Dakle, radi se o nečemu što jednostavno je neuporedivo sa svim našim naporima, sa vašim naporima, sa naporima pre i koji će biti jer, jednostavno, ako oni nisu uspeli, tu ću biti potpuno konkretan, da ujedine Kipar i da se ta agresija faktički neutralizuje od strane Turske, onda mi to nećemo nikada uspeti. Ja vam to garantujem. Vi sigurno znate da je potpredsednik SAD bio etnički Grk, da je šef CIA, 20 godina, gospodin Tene bio etnički Grk i oni uopšte nisu uspeli da urade bilo šta smisleno i bilo šta dobro za kiparske Grke. Ponavljam – to je uradila Ruska Federacija.
To su neka iskustva i naša dobronamerna kritika i jedna realnost da jednostavno ovaj sporazum sa Kiprom neće biti ispunjen do kraja i nećemo moći ta korisna iskustva od strane grčkog dela Kipra da primenimo na KiM i na sadašnji položaj Republike Srbije. Zašto? Zato što to jednostavno EU neće dati.
Opet se vraćam na onaj sporazum sa Albanijom, jednostavno, zagovornici nezavisnosti KiM imaju i imaće tek posle implementacije Lisabonskog ugovora apsolutnu većinu u Savetu ministara EU koji je faktički sa Evropskim savetom glavno telo EU. A ovo sada, da li je Štefan Lene rekao ili nije rekao, da li je gospodin Dežer napisao neki izveštaj pa je komisija usvojila, priznaćete da su to trećerazredne činjenice. Činjenica je da glavno telo EU će po Lisabonskom ugovoru imati pravo da nam postavi takve uslove koji će biti možda još gori od onih koji su postavljeni Kipru.
Kažem – mi imamo mogućnost. Sve ima alternative, i u životu, i u pravu, i u politici, a to je jedna neostrašćena politika koja će pre svega gledati ekonomski i društveni interes Republike Srbije i koja će nam pomoći da prevaziđemo teška vremena koja nas očekuju. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. i 90, danas ćemo raditi do završetka ove tačke, odnosno ovih zajedničkih tačaka dnevnog reda. Dakle, ako bude bilo potrebno, i nakon 18,00 časova.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u ime moje poslaničke grupe da govorim o dva ugovora ovde danas. Jedan od njih je Protokol između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o sprovođenju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji i ovaj drugi je Opcioni protokol uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka.
Počeću od ovog za koji mi se čini da ima više da se kaže. Pre nekoliko nedelja Srbija je bila zgrožena kada je na "Ju tjubu" osvanuo snimak kako se u policijskoj stanici Vršac prebija jedan mladi Rom i umesto da se vrlo ozbiljno pokrene procedura, tog trenutka ministar policije je shvatio da je to jedan od boljih načina da se skrene pažnja medija i da po demokratiji, po modelu demokratije po meri "Grand parade" pozove mladog čoveka sa njegovim ocem da se slikaju, popričaju itd. Naravno, to je jedan od manira koji očigledno kako se približavaju izbori postaje sve moderniji – voze se kombajni, usisivači se pale u svaku kuću u koju se uđe, ali, to je jedan od modela koji očigledno ne može da se nazove demokratski.
Zašto sam ja izabrala baš ovaj primer? Moram da podsetim sve u Srbiji da je Srbija vrlo davno usvojila Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, kada se Srbija obavezala da će u dogledno vreme, a to dogledno vreme je bilo godinu dana, da oformi nacionalni mehanizam za prevenciju protiv torture i da formira jedno ili više tela koje bi radilo ovaj posao. Opcioni protokol uz Konvenciju se odnosio na sva mesta gde borave i gde mogu da se nađu lica lišena slobode, a to su zatvori, KPZ, KPZ za maloletnike, specijalne ustanove za psihijatrijske bolesti, psihijatrijske ustanove, centri za pritvaranje emigranata.
Zakon koji je pred nama i koji se dugo čekao, predlaže da posao tog nacionalnog mehanizma obavlja Zaštitnik građana, što ne mogu da kažem da je loše rešenje, jer se Zaštitnik građana i do sada bavio i do sada je, između ostalog, imao nadležnost da se bavi pravima ljudi lišenih slobode. Zatim, da vrši kontrolu zakonitosti i pravilnosti rada organa javne uprave i institucija koje se ovim poslom bave i imao je, što je vrlo važno, nesmetani pristup svim mestima gde su boravila lica lišena slobode. Samo pre nekoliko dana, mislim prošle nedelje, pred poslanicima se nalazio Izveštaj Zaštitnika građana. Taj izveštaj je zaista bio vrlo korektno napisan, pokrivao je veliku oblast koju Zaštitnik građana ima. Jedan vrlo važan deo tog, jedna segment koji nije bio mali, upravo se odnosio na prava osoba lišenih slobode.
Interesantno je da je Zaštitnik građana samoinicijativno ili po pritužbi zaista posetio veliki broj tih osoba i napisao nekoliko zamerki koje mogu da se, doduše, stave u nekoliko grupa. Prva grupa se odnosi na policijsko zadržavanje i on kaže, nekoliko slučajeva ukazao na nečovečno i ponižavajuće postupke prema uhapšenim licima u policijskom zadržavanju i naveo je tamo primere gde je sve mogao da komentariše. Jedan od tih primera drastičnih je Čukarica, gde je u potpuno neadekvatnom prostoru čovek pronašao neke kuke na koje se obesio.
Zatim, kad je u pitanju pritvor, Zaštitnik građana je ukazao da su periodični obilasci pritvorenika od strane nadležnog suda letimični, a što, naravno, pokazuje da nadležno Ministarstvo nema ama baš nikakve izveštaje o tome, a da ti izveštaji kažu bilo koju stvar koja nije u redu ili neku nepravilnost uočenu tokom tih poseta. On je komentarisao i to što sudije za maloletnike ne obilaze redovno pritvorene maloletnike za koje su nadležni, niti odlučuju o njihovom smeštaju zajedno sa punoletnim licima. To je obaveza nadležnih sudija, ali nažalost stanje u zatvorima pokazuje da maloletna lica borave zajedno sa licima koja su punoletna.
Zatim, ono što je Zaštitnik građana uočio, dakle, citiram njegov Izveštaj, "to su brojni propusti u radu Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija", pa kaže "lekarski pregledi po prijemu u zavode su paušalni, protokoli ne postoje, ne vrše se laboratorijske analize, ne obavljaju se periodični lekarski pregledi osuđenih", a inače zakon je predvideo da mora u tri meseca da ima jedan takav pregled. "U najvećem broju zavoda ne postoje bolesničke sobe, u pojedinim zavodima ne postoje ambulante ili postoje potpuno neodgovarajuće ambulante. U mnogim zavodima prisustvo lekara je svedeno na dva sata dnevno". Govorimo o broju ljudi otprilike 1300, 1900, 2000, a u vreme vikenda ili praznika tamo i nema lekara. Kažu da je uobičajeno, kaže Zaštitnik građana, "da je uobičajeno da terapiju daje nemedicinsko osoblje".
Tu su, dakle, samo neke od zamerki koje je Zaštitnik građana naveo ovde, a koje ja zbog svog vremena ne mogu da proširim. Jako bih volela, jer imam mnogo i trebalo bi o tome da govorimo. Kad se sve to što je sad izrečeno vrlo šturo i dosta opisno, jer takav je Izveštaj, mada Zaštitnik građana navodi vrlo konkretne primere sa imenima i prezimenima, hoću da govorim o jednom vrlo drastičnom primeru o kome se nisu nadležni organi izjasnili, nisu bilo šta rekli o tome, iako su mediji izveštavali o tome, iako je moju poslaničku grupu zamolila majka mladića da o tome govorim. Radi se o mladiću starom 21 godinu, Aleksi Filipoviću, koji je nekoliko meseci bio u Istražnom zatvoru u Smederevu. Mladić je imao psihičkih problema, imao je suicidne ideje. Nekoliko puta je pokušao samoubistvo. U vreme tog boravka je upućivan u bolnicu centralnog zatvora. U njegovom dosijeu pišu ovi pokušaji samoubistva.
Zbog razbojništva mladić je osuđen na pet godina i devet meseci u Osnovnom sudu u Smederevu. Dakle, počinio, osuđen i tu nemamo komentar. Ali, majka je apelovala da ga smeste u ustanovu zatvorenog tipa radi lečenja i radi izdržavanja kazne. Međutim, veštak je utvrdio da za tim nema potrebe. Mladić je upućen u Kazneno-popravni zavod u Valjevo. Tamo nema uslova za smeštaj osoba lišenih slobode sa ovakvim problemima. Tamo nema adekvatnog lečenja. Tamo nema osoblja koje bi moglo da se bavi potrebama ovakvih osoba, kakav je bio pokojni Aleksa. Dana 24. maja 2011. godine u samici Kazneno-popravnog zavoda Aleksa se obesio. Nekoliko dana pre toga Apelacioni sud mu je smanjio kaznu na četiri godine. Zakon je ovde vrlo jasan - država je obavezna da preduzme potrebne i dostupne mere, kako bi zaštitila život ljudi na izdržavanju kazne. Tu nema komentara.
Dalje, nesprečavanje samoubistva lica lišenih slobode predstavlja povredu prava na život. Tu je zakon vrlo jasan i vrlo je u vezi sa konvencijom koju smo potpisali. Ali, kako u ovom slučaju uopšte nije bilo bilo koje izjave, bilo kog postupka, niti bilo koje procedure koju je obavezan onaj ko je nadležan da izvrši, smatram da i ovim što ovde javno govori, a govorim u vezi sa Konvencijom protiv torture, neljudskih postupaka i surovih kazni, neko od nadležnih ipak treba da se izjasni i ipak treba da radi svoj posao. Nije valjda moguće da kada nam je neprijatno da onda nemamo potrebu da o tome govorimo. Dužni smo, zato što nas sve plaćaju građani Srbije.
Ovog trenutka samo ću reći nekoliko reči o ovom drugom ugovoru, ako imam vremena, o protokolu između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Albanije o readmisiji. Readmisija kao proces i ugovori ove vrste zaista ne bi trebali da budu sporni, ali šta je sporno u ovom koji zaključujemo sa Republikom Albanijom? To je to što u oceni potrebnih finansijskih sredstava vi ovde kažete da vam finansijska sredstva uopšte ne trebaju. To mene uverava da, s obzirom da na teritoriji Kosova i Metohije, koji su integralni deo države, sastavni deo i neodvojivi deo države Srbije, živi 300.000 onih ljudi koji su došli iz Albanije i koji se ovde neovlašćeno nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, ako vam ne trebaju dodatna sredstva, a budžetom su predviđena vrlo mala sredstva u vezi sa ovim, moram da vas pitam da li ste vi to rekli da teritorija Kosova i Metohije nije integralni deo Srbije? Volela bih da dobijemo odgovore na ovo, zato što ćemo se u odnosu na vaše odgovore mi opredeljivati sa li ćemo glasati ili ne. Hvala vam.

Ministar Šutanovac ima reč.

Teritorija Kosova i Metohije je integralni deo Srbije upravo onoliko koliko je i bila u vremenu kada je premijer Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica, tako da se ta stvar nije promenila sa stanovišta našeg Ustava i našeg zakonodavstva. Činjenica da od Kumanovskog sporazuma Srbija nema mogućnost da kontroliše bezbednost ni na koji način na Kosovu i Metohiji je činjenica iz prošlog veka koju mi ne možemo da promenimo, jer to je jedan sporazum koji je i dalje na snazi.
S druge strane, readmisija, kao što ste rekli, je nesporno neophodna. Ako mislite da jedan takav zakon treba da padne zato što sredstva nisu obezbeđena, uvek postoji takozvana budžetska rezerva i uvek se može pristupiti pomoću nje readmisiji onih koji se nalaze nezakonito na našem prostoru, tako da to ne treba da bude veliki strah. Čini mi se da imamo istovetno mišljenje i zahvaljujem se ukoliko dajete iskrenu podršku za jedan takav zakon koji je zaista neophodan. Hvala.

Gospodine Aligrudiću nemate osnova za repliku.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Kao šef poslaničke grupe. Pominjan je predsednik moje stranke.)
Ne, nema osnova za repliku.
Molim vas, u kontekstu iznošenja činjenica mogu se pominjati personalno sva lica. Nisu uvredljive i nisu neistinite, prosto, radi se o činjenicama.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika, član 27.)
Izvolite.

 Član 27, reč je o vama, gospođo predsedavajuća.
Dakle, uvažavam da imate pravo da vodite sednicu kako vi mislite da treba, ali moje je da se pobunim ako mislim da to dobro ne činite. Mislim da je vaša obaveza da pažljivo pratite tok sednice i ono što se izgovara. Kada je prethodni govornik izvukao paralelu između dve vlade, pominjući ime Vojislava Koštunice, tvrdeći da se teritorijalni integritet danas isto poštuje kao u vreme Vlade Vojislava Koštunice, tu je došlo do apsolutne zamene teza. Dakle, ovde se ne radi o tome. Ovde je vrlo konkretno pitanje tokom rasprave postavljeno i vi ste kao i predsedavajuća morali da pratite raspravu i vodite računa o onome što se ovde izgovara.
Dakle, nemoguće je na taj način porediti stvari, tim pre što današnja Vlada čini faktičke poteze koje tadašnja Vlada nikada nije radila, koje negiraju teritorijalni integritet Srbije. O tome je ovde hiljadu puta govoreno u Skupštini. Mislim da vaše vođenje sednice sa vaše strane nije korektno. Pročitajte pažljivo član 27. i u vezi sa čime se sve on dovodi kada je reč o primeni Poslovnika.

I dalje procenjujem da je ministar iznosio samo činjenice, vrlo argumentovano, tako da mislim da nema povrede Poslovnika. Međutim, ako niste zadovoljni u danu za glasanje će se Skupština izjasniti. Zahvaljujem.
(Miloš Aligrudića, sa mesta: Da, u danu za glasanje.)
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, pre usvajanja ovog sporazuma sa Albanijom o readmisiji treba rešiti nekoliko pitanja, bolje rečeno predpitanja,  bez čijeg rešavanja ovaj sporazum nema smisla i vrlo lako umesto sporazuma može da postane nesporazum u odnosima između dve države.
Prvo pitanje jeste na koju teritoriju se ovaj sporazum odnosi? Da li se odnosi na celovitu Republiku Srbiju ili na Srbiju bez Kosova i Metohije? Konkretnije, da li Albanija potpisuje sporazum sa celovitom Srbijom u njenim ustavnim granicama ili sa delom Srbije? Da li će se odredbe ovog sporazuma primenjivati u Prištini, Podujevu i Đakovici ili samo u Nišu i Beogradu? To se mora znati. Ovakva pitanja, izuzetno značajna u međunarodnim odnosima, ne smeju da ostanu bez odgovora, posebno u tako osetljivoj oblasti kao što je diplomatija, gde se mora voditi računa o svakom detalju.
Naravno, Albanija je priznala Kosovo kao nezavisnu republiku i ona ima stav da potpisuje sporazum sa Srbijom bez Kosova i Metohije. Srbija, kao što ste vi rekli, ima stav da potpisuje sporazum sa Kosovom i Metohijom. Albanija tumači da se ovaj sporazum neće primenjivati, i vi i mi znamo da se neće primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije, a Srbija tumači i vi ovde tvrdite da će se primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije. Sve to ovaj sporazum u stvari čini potpuno besmislenim. Kako je moguće da dve strane, dve države potpisuju jedan međunarodni sporazum, potpisuju sporazum o nečemu, a nisu se usaglasile čak ni o tome na šta se taj sporazum odnosi? Praktično se nisu dogovorile oko najvažnijih pitanja. Tako nešto nije normalno i nije praksa čak i među pojedincima, a kamoli među državama.
Da bi građanima koji prate ovaj prenos ovo bilo malo jasnije, navešću jedan naizgled banalan, ali vrlo slikovit primer jednog poređenja. Da li je moguće da dva lica potpisuju ugovor o kupoprodaji kuće, a da prethodno nisu razjasnila čak ni to da li se prodaje cela kuća ili deo kuće? Onaj što kupuje kuću misli da kupuje celu kuću, a onaj što je prodaje smatra da prodaje dva od tri sprata. Postavljam pitanje da li je to moguće? Jeste, moguće je u teoriji, ali u praksi je nerazumno i teško ostvarljivo, malo verovatno.
Postavljam jedno hipotetičko pitanje – da li bi Republika Albanija pristala da potpiše ovakav sporazuma sa Republikom Srbijom da je srpski narod u Albaniji okupirao područje Skadra?
Znate, da je Skadar stara srpska prestonica, da je to stanovništvo tamo proglasilo nezavisnu republiku Skadar i da je Republika Srbija priznala tu državu, da li bi Albanija potpisala ovaj sporazum? Naravno da ne bi. Kao što znate, Srbi polažu mnogo veća istorijska prava na Skadar nego Albanci na Prištinu ili Peć.
Podsećam još jednom da je Skadar bio prestonica srpske države duži vremenski period nego što je Beograd. Kao što nam sada otimaju Peć i Prištinu, tako su nam pre sedam, osam vekova oteli Skadar.
Isto jedno hipotetičko pitanje – da li bi sutra Republika Nemačka pristala da potpiše bilo kakav međunarodni bilateralni sporazum sa nekom državom koja Bavarsku ne priznaje kao deo nemačke države? Pre bi se moglo dogoditi da Osama Bin Laden vaskrsne i prihvati hrišćanstvo nego što bi Nemačka prihvatila da potpiše ovakav sporazum. Isto to važi i za Kanadu kada je u pitanju Kvebek ili za Španiju kada je u pitanju Baskija itd.
Zbog čega onda Srbija čini ovaj presedan? Verovatno mnogi pretpostavljaju da ćemo mi od ovog sporazuma imati neku korist. Tvrdim da nećemo nikakvu. Ovaj sporazum neće biti primenjiv u praksi. Nema baš nikakvu praktičnu vrednost. Mi ćemo od njega imati samo štete.
Podsećam da je nakon okupacije KiM od strane NATO pakta u južnu srpsku pokrajinu doselilo između 250.000 i 300.000 Albanaca iz Albanije, koji su dodatno promenili i onako nepovoljnu etničku sliku u južnoj srpskoj pokrajini. Praktično, oni su na taj način zacementirali etničko čišćenje koje će izvršiti proterivanjem srpskog naroda sa KiM. Najviše njih je doselilo u Prištinu, zauzeli su tamo napuštene srpske stanove, ali nekoliko hiljada njih je uzurpiralo srpske kuće i imanja po KiM i ta uzurpacija traje 11 godina posle završetka rata.
Po ovom sporazumu svi oni bi trebalo da budu vraćeni u Albaniju, jer ne ispunjavaju uslove koje propisuje ovaj sporazum, koje propisuje ovaj protokol, za dalji boravak na teritoriji Republike Srbije. Da li će se to dogoditi, da li će oni biti proterani? Naravno da neće. Da li će Srbija zbog toga praviti problem, da li će protestvovati u Prištini, u Tirani, Euleksu, u međunarodnoj zajednici? Ubeđen sam da neće. Mi ćemo priznati faktičko stanje, kao i svaki put do sada, priznaćemo rezultate etničkog čišćenja u sopstvenoj državi, nad sopstvenim narodom.
Takođe, nameće se pitanje da li će na osnovu ovog sporazuma iz Srbije biti proterano nekoliko stotina hiljada Albanaca koji su ovu državu doselili još u vreme SFRJ, nisu po međunarodnim standardima regulisali svoj status, pritiskom su podstakli iseljavanje srpskog stanovništva sa KiM, od srpskog naroda tamo napravili manjinu i stvorili uslove i preduslove da se sa KiM dogodi sve ovo što se dogodilo od 1998. godine do danas? Znači, postavljam pitanje da li će Srbija uopšte postaviti to pitanje? Po ovom sporazumu bi trebalo da postavi, ali ga neće postaviti, jednostavno, da ne bi kvarili dobrosusedske odnose ne samo sa Republikom Albanijom, nego i sa Alijom Berišom, nego, bojim se i sa ovom samoproglašenom republikom Kosovo, jer vidim da im dopuštamo neke stvari koje ni jedna druga država, koja drži malo do sebe, do svog samopoštovanja i obraza, ne bi dopuštala, posebno sada uoči izbora, kada se DS grčeviti bori za naklonost zapada i NATO pakta u utakmici sa SNS oko toga ko će, eventualno, da formira buduću prozapadnu vladu u Beogradu.
Da li će Srbija imati neku materijalnu korist od ovog sporazuma? Neće apsolutno nikakvu. Već sam rekao da je on neprimenjiv, što znači da neće biti primenjivan u praksi. Onda se postavlja pitanje zbog čega mi uopšte treba da potvrdimo ovaj sporazum, zbog čega mi danas uopšte raspravljamo o ovom pitanju, zbog čega trošimo vreme, novac i živce građana Srbije? Zbog toga što Srbija i na ovaj način posredno priznaje nezavisnost KiM, priznaje da KiM nije u sastavu Republike Srbije.
Jednostavno, smatram da je u pitanju realizacija dogovora vlasti u Beogradu sa Briselom i Vašingtonom, jedan u nizu poteza kojim vlast u Beogradu sprovodi svoju politiku puzećeg priznanja republike Kosova kao nezavisne države. S druge strane, za razliku od Srbije, Albanija će od ovog sporazuma imati veliku političku korist. Ovim sporazumom Albanija pere svoj obraz, pere se od svoje zločinačke politike koju je vodila prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Podsećam na nekoliko činjenica. Prvo, Albanija je imala presudnu ulogu u podsticanju separatizma na KiM. Druga činjenica, Albanija je imala značajnu ulogu u stvaranju OVK. Treće, Albanija je imala presudnu ulogu u naoružavanju OVK. Sledeće, sa teritorije Albanije izvršena je agresija na Republiku Srbiju. Kao što ste čuli i od generala Delića, jedinice albanske armije su učestvovale u pokušaju kopnene invazije na teritoriju KiM i Republike Srbije. Sledeće, Albanija je država u koju je odvedeno nekoliko stotina srpskih vojnika i civila, muškaraca u najboljem životnom dobu, da bi tamo bukvalno bili iskasapljeni, a njihovi vitalni organi prodati na pijaci svetske medicinske mafije.
Albanija, kao što znate, nije odgovarala ni za jedan od ovih zločina. Iz Tirane nije stigla ni jedna jedinica reč izvinjenja, čak ni reč žaljenja. Naprotiv, oni tvrde da je njihova zločinačka politika bila ispravna, da su oni i da su Albanci na Kosovu bili u pravu. Tvrdim vam, gledano sa stanovišta nekoga sa strane, ko će tumačiti ovaj sporazum, da ovim sporazumom Srbija praktično priznaje da su Albanci bili u pravu.
Mislim da, umesto što potpisujemo ovaj sporazum, mi iz principijelnog razloga čak treba u ovom domu da usvojimo jednu deklaraciju i da od međunarodne zajednice tražimo da rasvetli ulogu Albanije u zločinima koji su proteklih 15 godina počinjeni nad srpskom državom i srpskim narodom.
Reći ću još nekoliko reči o Konvenciji o zaštiti lica koja su izložena torturi. Pošto će ovim pitanjem da se bavi Zaštitnik građana, trenutno gospodin Janković, predlažemo da svoj posao počne da obavlja sa zaštitom prava Vojislava Šešelja, koji se već osam godina nalazi u Haškom tribunalu i nesporno je izložen nesvakidašnjoj torturi. Podsećam, Vojislav Šešelj se u pritvoru Haškog tribunala nalazi osam godina, na osnovu lažne optužnice. To je, bez sumnje, svetski rekord u dužini pritvora. Za tih osam godina sudovanja Vojislava Šešelju su prekršena bukvalna sva ljudska i procesna prava.
Svaka ozbiljna država koji drži do sebe, do svog dostojanstva, do međunarodnog kredibiliteta, ustala bi u zaštitu svog građana, tim pre što nije u pitanju, da kažem običan građanin, nego bivši potpredsednik Vlade ove države i predsednik najveće opozicione stranke u Srbiji. Postavlja se pitanje zbog čega Srbija ćuti? Ćuti zbog toga što je Vojislav Šešelj najveći politički protivnik sadašnjoj vlasti u Beogradu i najveći protivnik NATO pakta i zato što ni sadašnja vlast, ni NATO pakt ne žele da se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju bar do okončanja sledećih izbora.
Zbog toga još jednom koristim ovu priliku da pozovem gospodina Jankovića da pokaže da je zaštitnik svih građana Srbije, da svoj posao ne radi selektivno i da pozove na prekid torture Haškog tribunala nad predsednikom SRS dr Vojislavom Šešeljem. Hvala.