Poštovani predsedniče, predsedniče Vlade, ministri, dame i gospodo narodni poslanici. Šta reći posle svega što se izdešavalo i pred strepnjama šta još sve može da nam se desi i nas da zadesi. Pogotovo za ovakve prijatelje i ostale tzv. međunarodne zajednice preciznije onog dela sveta koji sebe naziva demokratskim. Može li iko u ovoj zemlji koji iole misli da nađe svrhu i opravdanje i za samo, nažalost, postojanje Saveta bezbednosti, pa i samih UN. Kako drugačije, osim kao nasilje, teror i bezakonje okarakterisati volju ili samovolju tri stalne članice SB da ne dozvole raspravu o stanju na KiM, čemu takav SB, čemu takve UN.
Možda je bilo i za očekivati, jer me ne iznenađuje nastavak nasilja nad Srbijom, pogotovo posle prošlogodišnje odluke, reklo bi se, tzv. međunarodnog suda pravde koje je, nesumnjivo svima nama jasno doneo političku, a ne pravnu odluku, a nama i presudu.
U sklopu ovog pogleda, ne mogu, a da ne upitam sebe i vas, seća li se iko šta to beše UNMIK, ima li njega negde, oglašavali se, kako je delovao tokom ove nedelje u ovoj kriznoj situaciji? Mislim da je odgovor nikakav, nigde i nema ga.
Sećamo li se rezolucije 1244, preciznije, pitanja ko još u svetu, pogotovo od moćnika i vladara sveta uvažava i poštuje i afirmiše taj dokument?
Sećamo li se dolaska, odnosno načina i pravnog utemeljenja misije Euleks i famoznih šest prinicipa i šta danas imamo od toga? Sećamo li se svega onoga što je pratilo KFOR i njegov angažman u proteklih 12 godina i onoga za šta jesu i za šta nisu nadležni, a sada su čak i nadležni da budu servis tzv. vladi Kosova, da im osvajaju srpske teritorije i pokoravaju neposlušni srpski narod po svaku cenu, ognjem i mačem, reklo bi se.
Evo, za šta sve nisu nadležni, nisu moćni, nisu odgovorni, uz napomenu da oni ne rade ništa različito od onoga, samo su metode drugačije od onoga što su radili tokom 1998. i 1999. godine kada je NATO pakt bio vazdušno krilo i sva logistika UČK.
Pod jedan, nisu nadležni za progon nekoliko stotina hiljada Srba i nealbanaca sa KiM, tokom 1999. godine. Setimo se generala Džeksona, gle čuda i on je Britanac koji je direktno proterao Srbe iz Prištine, Kosova polja, Vučitrna, itd.
Pod dva, za ubijene Srbe u selu Staro Gracko, bilo ih je 14, želi su žito, za podmetnutu eksploziju pod autobus Nišekspres, mesto Livadice kod Podujeva, za nedužno stradale i izginule tog dana, za ubijenu decu iz Goraždevca, trebali ikoga i na to podsećati, za ubijeni bračni par Stolić iz Obilića, za pogrom 17. marta, za desetine stradalih tog dana, hiljade raseljenih koja je KFOR raseljavao jer nije mogao da ih brani, čuva i zaštiti, a šta može? Dakle, za desetine ili skoro stotine srušenih i do temelja uništenih srpskih crkava, za stotine uništenih da se i trag ne poznaje srpskih grobalja širom KiM, za desetine hiljada uzurpiranih kuća i stanova i ostale privatne imovine, za famoznu "Žutu kuću", čak i za nju nisu nadležni, neće i ne mogu i sve tako u krug, a svi na svetu znaju šta je tamo rađeno i kakve monstrouzne radnje su tamo činjene.
Svi znate koje to moćne svetske sile ponovo i opet ne daju da se napravi ozbiljna istraga i da monstrumi odgovaraju. Reklo bi se da se zločinci znaju, a ostaje pitanje čiji je zločin? Šta ostaje posle toliko primera i pitanja? Da li ima ikoga ko stvarno ima dilemu šta je funkcija, uloga i zadatak te rekli bi statusno neutralne misije i njenih protagonista? Naravno, dileme nema, nema tu ni "n" od neutralnosti.
No, ima tu i pitanja za nas same. To je za sve nas što predstavljamo državu Srbiju ili smo na bilo koji način uključeni u sva politička zbivanja, a prvenstveno u ona koja su vezana za KiM. Prvo je pitanje da li se neko seća priče o sedam prutova i njihovom lomljenju? Da li smo svesni kako i koliko smo podeljeni, fragmentirani, iscepkani, parcijalnim interesima vođeni, a ponekad i iracionalnim sujetama? Imali tome kraja? Dokle i čemu sve to? Da li oni što vrše vlast i imaju moć, mislim na malo duži vremenski period, imaju interes da nas ujedinjuju i organizuju ili dele i svađaju? Nisam siguran, ne bih se zakleo da je uvek bilo pozitivno i konstruktivno.
Drugo pitanje, a to je utisak koji godinama nosim, je ko se u ovoj zemlji bavi KiM? Imali tela, foruma ili organa gde bi se nešto ozbiljno moglo reći, zaključiti ili doneti kakva odluka? Bojim se da već dugo nema, a bojim se i da nije slučajno što nema. Nažalost, oni koji bi kao neko i nešto po tom pitanju trebalo da radi to poodavno ne čine. Nemojte samo reći da su koordinacioni centar, koji je u startu nakrivo nasađen i za razne stvari upotrebljavan i zloupotrebljavan, pa i njegov sledbenik, tj. Ministarstvo za KiM bili ti. Nažalost, nisu i to nikada, ma ko da im je bio na čelu.
Treće pitanje, i to je jako ozbiljno, neko će kad tad morati da da odgovor, je ono vezano za Srbe i nealbance, pripadnike kosovske policijske službe. Naime, poznato je da je doneta odluka, nakon nelegalnog proglašenja tzv. kosovske državnosti, da Srbi i nealbanci istupe iz KPS i da ne prihvate lanac komande iz tzv. MUP Kosova. Pitanje je do kada je to trajalo, ko je i zašto ponovo poslao Srbe preko mosta, poslao ih u MUP Kosova u, reklo bi se, zagrljaj Bajrama Redžepija? Tom nesrećnom integracijom počinju i da se stvaraju vrlo ozbiljni problemi na KiM, pogotovo na njenom severnom delu.
Samo još jedno osetljivo i za neke bolno pitanje - dokle i šta dalje sa uzimanjem plata iz Prištine? Hoćemo li i dalje tolerisati i ohrabrivati takvo ponašanje? Da ne zaboravim i mešetarenje sa kosovskim institucijama i njihovim međunarodnim sponzorima kod tendera, često nepotrebnih i izmišljenih. Imali tome kraja? Imali kontrole ili ćemo se samo čuditi i iščuđavati?
Posle svega ostaje pitanje šta sada raditi, šta sada učiniti, kako se dalje boriti i na kraju izboriti za opstanak za pravo na život? Ako pogledamo naša iskustva, bar nas koji smo preživeli sve ovo na KiM, jedno je jasno – Srbi nikada neće pristati na ovo što im se sada nameće, bar ne dobrovoljno. Naravno, traže i očekuju pomoć od svoje države, i tu spora nema, jedne, jedine Srbije. Mislim da je i to legitimno. Iako vrlo često kratko pamte, znaju za izjave svih irelevantnih političara, da nikada neće prihvatiti ucenjivanje članstvom u EU zarad odricanja KiM. Nadaju se da niko, ne daj bože, nije promenio taj stav.
Srbi sa KiM očekuju ozbiljniji i organizovaniji rad na KiM i oko KiM. Očekuju i uključivanje više relevantnih pojedinaca i instituciju u sve to. Znaju da nas nema premnogo, nažalost, i da nije vreme za sujete i podele, pogotovo ako ih vlast i moćnici podstiču. Dakle, potrebna nam je mudrost, odlučnost i čvrstina da sve istraje u ne prihvatanju nametnutih i jednostranih rešenja, a uz to i, ponavljam, mnogo i mnogo više rada i organizacije, kreativnih rešenja, da se poboljša svakodnevni život i opstanak srpske zajednice na prostoru KiM.
Vremena su teška, stanje je ozbiljno i izazovi veliki. Slobodan sam i nešto lično da dodam svemu ovome. Ne zamerite ako je ovaj govor bio emotivan, možda i nediplomatski, previše otvoren i direktan, ali ovo govori čovek koji je prvog dana 1999. godine stao na branik i mnogo toga preko glave prevalio, koji je u sve ovo ušao da bi mogao da opstane na svom ognjištu, naravno, sa svojim sunarodnicima i svim lojalnim građanima, koji imaju samo jednu otadžbinu, našu dragu Srbiju. Ne pričam ovo da bih dobio sledeći mandat, niti bili kakvu funkciju, već da poručim prvenstveno mojim sunarodnicima i sugrađanima da ću uvek biti tamo gde sam i te, sada daleke, 1999. godine bio. Dakle, sa vama, poštovani prijatelji, uz vas, tamo gde najpunijim ustima izgovaramo – poklič Srbija i borićemo se da večito trajemo i ostanemo na našem KiM. Hvala.