Dame i gospodo, predsedniče, ovo je vaš govor od pre godinu dana. Pažljivo smo ga proučili. Vi ništa niste konkretno rekli kakva je naša strategija. Šta ćemo raditi u nekom dužem vremenskom periodu. Koristim ovu priliku pred građanima Srbije, pred Skupštinom da vas konkretno pitam i molim vas da mi konkretno odgovorite, jer pretpostavljam da ćete vi biti zadnji govornik. Šta ćete uraditi ako neko, neću da kažem NATO pakt, neću da kažem Amerikanci nego neko, napadne Kosovsku Mitrovicu? Molim vas da mi konkretno odgovorite na to pitanje.
Drugo pitanje. Šta ćete uraditi ako Evropski savet u skladu sa Lisabonskim ugovorom, pošto se bavite EU, i to vam je osnovni cilj vaše politike, šta ćete uraditi ako Evropski savet u skladu sa Lisabonskim ugovorom donese uz blokirajuću manjinu koja je šest, a znate da samo pet država neće da prizna Kosovo, donese odluku da je uslov za integraciju Srbije u EU priznanje KiM kao nezavisne države? Molim vas da mi konkretno odgovorite na to pitanje. Takođe, mi izražavamo čuđenje kako je moguće da ne zaštitite svog ministra inostranih poslova od Francuske, Velike Britanije i SAD, nisu njega lično ponizili nego državu Srbiju.
Da li je moguće da jednostavno ne možete da stanete iza nekog koga očigledno, zbog toga što možda dobro radi ili nije dobro radio, ne ulazim u to, mrze baš vaši prijatelji iz Amerike, Britanije i Francuske. Dakle, to je toliko očigledno da čak i nama u opoziciji bode oči.
Takođe, mislim da je neozbiljno, ipak ste vi predsednik Republike, da govorite sa diplomatske, sa političke, sa kako god hoćete perspektive, da govorite da je američki ambasador na KiM, tzv. američki ambasador, bio protiv naših, pozicije, a da je navodno Merlin Vorlih naš prijatelj. Priznaćete, predsedniče, da se radi o jednoj neozbiljnoj konstataciji. Mi nećemo reći da vi treba da prihvatite naše stavove, a mi smatramo da su Amerikanci naši neprijatelji, američka administracija i to već 20 godina. Naravno, ne očekujem od vas da idete do kraja kao Slobodan Milošević, da poginete za Kosovo ili da kao Vojislav Šešelj budete devet godina zbog odbrane srpskih nacionalnih interesa u jednom političkom sudu. Ipak treba jedna vrsta ozbiljnosti i jedna vrsta političke promišljenosti, jer vi ste ipak predsednik Republike Srbije koja je ipak najjača država na Balkanu, iako je ponižena izručenjem generala Mladića, Hadžića i svih drugih srpskih heroja, iako je pokradena od strane tzv. prijatelja iz EU, ustvari likvora koji ovde imaju monopol 75% banaka ovde drže. Imao najveće kamate u Evropi. Ipak u odnosu na BiH, na Hrvatsku, na Crnu Goru, na Makedoniju, na sve one države, kvazi države, kako god hoćete, kojima se izvinjavate, vi morate da pokažete jednu vrstu dostojanstva i jednu vrstu odlučnosti.
Mi vam nećemo praviti problem ako tako postupite. Molim vas, realnost je sledeća. Opet kažem, 20 godina se vodi jedna politika koja ima za cilj uništavanje Srbije….
(Predsednik: Gospodine Miroviću, a da se malo ne obraćate predsedniku, nego parlamentu i da poštujete Poslovnik.)
Mislim da jednostavno predsednik će imati završnu reč i prošle godine smo ga pažljivo slušali, nije ništa bilo uvredljivo, ovo su dobronamerne primedbe, dobronamerni saveti, pa vidite ako hoćete nacionalno jedinstvo, treba da i da čujete jednu konstruktivnu kritiku.
Naravno, prošle godine smo čuli od predsednika da SRS ne nudi nikakvu alternativu, da ne nudimo alternativu u smislu da naša zamisao da Srbija treba biti privrženi član ODKB, da je nerealna da je Rusija daleko, itd.
Mi znamo gospodine predsedniče da je od gospodina Borisa Grizlova, predsednika ruske Dume, došlo pismo, poziv da Republika Srbija bude pridruženi član, posmatrač ODKB.
To pismo se nalazi kod gospodina Mićunovića i vi to znate. I znaju i svi i sve diplomate koje su vam to prenosile. Šta se desilo sa tim pismom? Da li nemate dovoljno političke hrabrosti i konstruktivnosti da ako već sa jedne strane imate jednu neprijateljsku situaciju, neprijateljsku politiku da probate makar to da budemo posmatrači u jednoj organizaciji koja priznaćete ima perspektivu ima i moć i silu da nas zaštiti od ovih koji pokušavaju da ocepe deo Srbije i pitanje je da li će se zaustaviti.
Takođe, želim da postavim pitanje pred javnošću Republike Srbije da li je istina da ste promenili deklaraciju od prošle godine u UN zato što su vam prijatelji sa zapada rekli doći će do pobune u Sandžaku, doći će do napada na Kosovsku Mitrovicu i MMF će povući aranžman sa Srbijom? Molim vas, da mi konkretno odgovorite na dva pitanja. Ako je tako, to je strašno. Ako je tako, znači, da se suočavate sa jednom kolonijalnom politikom, sa jednom politikom i ucenom koja nema kraja bez obzira ko je na vlasti, da li ste vi, da li će sutra Vojislav Šešelj ili da li će neko drugi biti na vlasti.
Dakle, molim vas da mi konkretno odgovorite na ova pitanja. Ako se pođe od premisli da nešto nema alternativu, onda to ne može doneti ništa dobro. U političkom, u ekonomskom u bilo kom drugom smislu.
Da li ste vi razmišljali konkretno šta će se desiti ako politika da EU nema alternativu, ako saradnja sa MMF, da saradnja sa Evropskom centralnom bankom, Evropskom investicionom bankom, Evropskom razvojnom bankom dovodi do kraha Srbije u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu.
Da li ste o tome razmišljali, da li imate analizu, da li imate strategiju u tom slučaju? Odgovorno tvrdim i SRS da nemate. I to nije ozbiljno ponašanje i to nije ponašanje koje dolikuje predsedniku države i koje dolikuje jednoj instituciji koja treba da brine o svim građanima Republike Srbije.
Takođe, veoma je čudno, i to mi primećujemo. Mi radimo analize vaše spoljne politike i unutrašnje naravno, kako je moguće da postoji jedna vrsta nesaglašća između vas i ministra spoljnih poslova? Kako je moguće da ste vi tek posle šest meseci došli na njegov stav iz Budimpešte u martu ove godine da Srbija neće ući u EU ako je Kosovo uslov. Do tada je on trpeo kritike upravo od vaše strane, znači, postoji jedno nesaglasje, postoji jedna nedoumica ko vodi, kako vodi spoljnu politiku, da li postoji više spoljnih politika i to nas zabrinjava kao jednu državotvornu stranku koja razmišlja pre svega o nacionalnim interesima Republike Srbije.
Takođe, mi smatramo i to jasno hoćemo da kažemo da je štetno vođenje pregovora sa tzv. Kosovom. Vi njima dajete legitimitet.
Mi znamo da je od strane EU vama naloženo ili ste ucenjeni ili kako god hoćete da se pripremi plan o saradnji između dve nemačke, između istočne i zapadne Nemačke. Što znači da postoji sve osim priznanja, to nije dobro. To nije dobro. I vi morate čitav ovaj proces da vratite u UN, morate da prekinete sa jednom praksom neprijatnih iznenađenja za naše ruske partnere, kao što ste napravili prošle godine kada samo u jednom danu promenili mišljenje o rezoluciji UN.
I umesto da ste imali usaglašen tekst kao što ste dogovorili sa Ruskom Federacijom, mi to znamo, vi ste zbog pritiska EU, ili ne znam zbog čega drugog u jednom danu promenili mišljenje o toj rezoluciji i izazvali ste jednu vrstu nepoverenja od strane naših partnera. To su pravi naši partneri i zato apelujemo na vas da se ponašate državotvorno i da pokažete jednu ozbiljnost i da mi konkretno odgovorite na sva ova pitanja koja sam postavio.
Dakle, shvatite ovo kao jednu dobronamernu kritiku, iako se ne slažemo sa vašom politikom, ne slažemo se sa izručivanjem Hagu, ne slažemo se da EU nema alternativu, ali u ovom slučaju kada sudbina KiM visi o koncu, doslovno, mi nećemo praviti nekakve partijske interese, nećemo ih stavljati iznad opštih interesa.
Zato, najmanje što možete da uradite jeste da mi konkretno odgovorite na ova pitanja pred građanima Republike Srbije, pred ovom skupštinom i pred svim ljudima na KiM i pred svima onima koji gledaju ovu sednicu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragiša Đoković.

Poštovani predsedniče, predsedniče Vlade, ministri, dame i gospodo narodni poslanici. Šta reći posle svega što se izdešavalo i pred strepnjama šta još sve može da nam se desi i nas da zadesi. Pogotovo za ovakve prijatelje i ostale tzv. međunarodne zajednice preciznije onog dela sveta koji sebe naziva demokratskim. Može li iko u ovoj zemlji koji iole misli da nađe svrhu i opravdanje i za samo, nažalost, postojanje Saveta bezbednosti, pa i samih UN. Kako drugačije, osim kao nasilje, teror i bezakonje okarakterisati volju ili samovolju tri stalne članice SB da ne dozvole raspravu o stanju na KiM, čemu takav SB, čemu takve UN.
Možda je bilo i za očekivati, jer me ne iznenađuje nastavak nasilja nad Srbijom, pogotovo posle prošlogodišnje odluke, reklo bi se, tzv. međunarodnog suda pravde koje je, nesumnjivo svima nama jasno doneo političku, a ne pravnu odluku, a nama i presudu.
U sklopu ovog pogleda, ne mogu, a da ne upitam sebe i vas, seća li se iko šta to beše UNMIK, ima li njega negde, oglašavali se, kako je delovao tokom ove nedelje u ovoj kriznoj situaciji? Mislim da je odgovor nikakav, nigde i nema ga.
Sećamo li se rezolucije 1244, preciznije, pitanja ko još u svetu, pogotovo od moćnika i vladara sveta uvažava i poštuje i afirmiše taj dokument?
Sećamo li se dolaska, odnosno načina i pravnog utemeljenja misije Euleks i famoznih šest prinicipa i šta danas imamo od toga? Sećamo li se svega onoga što je pratilo KFOR i njegov angažman u proteklih 12 godina i onoga za šta jesu i za šta nisu nadležni, a sada su čak i nadležni da budu servis tzv. vladi Kosova, da im osvajaju srpske teritorije i pokoravaju neposlušni srpski narod po svaku cenu, ognjem i mačem, reklo bi se.
Evo, za šta sve nisu nadležni, nisu moćni, nisu odgovorni, uz napomenu da oni ne rade ništa različito od onoga, samo su metode drugačije od onoga što su radili tokom 1998. i 1999. godine kada je NATO pakt bio vazdušno krilo i sva logistika UČK.
Pod jedan, nisu nadležni za progon nekoliko stotina hiljada Srba i nealbanaca sa KiM, tokom 1999. godine. Setimo se generala Džeksona, gle čuda i on je Britanac koji je direktno proterao Srbe iz Prištine, Kosova polja, Vučitrna, itd.
Pod dva, za ubijene Srbe u selu Staro Gracko, bilo ih je 14, želi su žito, za podmetnutu eksploziju pod autobus Nišekspres, mesto Livadice kod Podujeva, za nedužno stradale i izginule tog dana, za ubijenu decu iz Goraždevca, trebali ikoga i na to podsećati, za ubijeni bračni par Stolić iz Obilića, za pogrom 17. marta, za desetine stradalih tog dana, hiljade raseljenih koja je KFOR raseljavao jer nije mogao da ih brani, čuva i zaštiti, a šta može? Dakle, za desetine ili skoro stotine srušenih i do temelja uništenih srpskih crkava, za stotine uništenih da se i trag ne poznaje srpskih grobalja širom KiM, za desetine hiljada uzurpiranih kuća i stanova i ostale privatne imovine, za famoznu "Žutu kuću", čak i za nju nisu nadležni, neće i ne mogu i sve tako u krug, a svi na svetu znaju šta je tamo rađeno i kakve monstrouzne radnje su tamo činjene.
Svi znate koje to moćne svetske sile ponovo i opet ne daju da se napravi ozbiljna istraga i da monstrumi odgovaraju. Reklo bi se da se zločinci znaju, a ostaje pitanje čiji je zločin? Šta ostaje posle toliko primera i pitanja? Da li ima ikoga ko stvarno ima dilemu šta je funkcija, uloga i zadatak te rekli bi statusno neutralne misije i njenih protagonista? Naravno, dileme nema, nema tu ni "n" od neutralnosti.
No, ima tu i pitanja za nas same. To je za sve nas što predstavljamo državu Srbiju ili smo na bilo koji način uključeni u sva politička zbivanja, a prvenstveno u ona koja su vezana za KiM. Prvo je pitanje da li se neko seća priče o sedam prutova i njihovom lomljenju? Da li smo svesni kako i koliko smo podeljeni, fragmentirani, iscepkani, parcijalnim interesima vođeni, a ponekad i iracionalnim sujetama? Imali tome kraja? Dokle i čemu sve to? Da li oni što vrše vlast i imaju moć, mislim na malo duži vremenski period, imaju interes da nas ujedinjuju i organizuju ili dele i svađaju? Nisam siguran, ne bih se zakleo da je uvek bilo pozitivno i konstruktivno.
Drugo pitanje, a to je utisak koji godinama nosim, je ko se u ovoj zemlji bavi KiM? Imali tela, foruma ili organa gde bi se nešto ozbiljno moglo reći, zaključiti ili doneti kakva odluka? Bojim se da već dugo nema, a bojim se i da nije slučajno što nema. Nažalost, oni koji bi kao neko i nešto po tom pitanju trebalo da radi to poodavno ne čine. Nemojte samo reći da su koordinacioni centar, koji je u startu nakrivo nasađen i za razne stvari upotrebljavan i zloupotrebljavan, pa i njegov sledbenik, tj. Ministarstvo za KiM bili ti. Nažalost, nisu i to nikada, ma ko da im je bio na čelu.
Treće pitanje, i to je jako ozbiljno, neko će kad tad morati da da odgovor, je ono vezano za Srbe i nealbance, pripadnike kosovske policijske službe. Naime, poznato je da je doneta odluka, nakon nelegalnog proglašenja tzv. kosovske državnosti, da Srbi i nealbanci istupe iz KPS i da ne prihvate lanac komande iz tzv. MUP Kosova. Pitanje je do kada je to trajalo, ko je i zašto ponovo poslao Srbe preko mosta, poslao ih u MUP Kosova u, reklo bi se, zagrljaj Bajrama Redžepija? Tom nesrećnom integracijom počinju i da se stvaraju vrlo ozbiljni problemi na KiM, pogotovo na njenom severnom delu.
Samo još jedno osetljivo i za neke bolno pitanje - dokle i šta dalje sa uzimanjem plata iz Prištine? Hoćemo li i dalje tolerisati i ohrabrivati takvo ponašanje? Da ne zaboravim i mešetarenje sa kosovskim institucijama i njihovim međunarodnim sponzorima kod tendera, često nepotrebnih i izmišljenih. Imali tome kraja? Imali kontrole ili ćemo se samo čuditi i iščuđavati?
Posle svega ostaje pitanje šta sada raditi, šta sada učiniti, kako se dalje boriti i na kraju izboriti za opstanak za pravo na život? Ako pogledamo naša iskustva, bar nas koji smo preživeli sve ovo na KiM, jedno je jasno – Srbi nikada neće pristati na ovo što im se sada nameće, bar ne dobrovoljno. Naravno, traže i očekuju pomoć od svoje države, i tu spora nema, jedne, jedine Srbije. Mislim da je i to legitimno. Iako vrlo često kratko pamte, znaju za izjave svih irelevantnih političara, da nikada neće prihvatiti ucenjivanje članstvom u EU zarad odricanja KiM. Nadaju se da niko, ne daj bože, nije promenio taj stav.
Srbi sa KiM očekuju ozbiljniji i organizovaniji rad na KiM i oko KiM. Očekuju i uključivanje više relevantnih pojedinaca i instituciju u sve to. Znaju da nas nema premnogo, nažalost, i da nije vreme za sujete i podele, pogotovo ako ih vlast i moćnici podstiču. Dakle, potrebna nam je mudrost, odlučnost i čvrstina da sve istraje u ne prihvatanju nametnutih i jednostranih rešenja, a uz to i, ponavljam, mnogo i mnogo više rada i organizacije, kreativnih rešenja, da se poboljša svakodnevni život i opstanak srpske zajednice na prostoru KiM.
Vremena su teška, stanje je ozbiljno i izazovi veliki. Slobodan sam i nešto lično da dodam svemu ovome. Ne zamerite ako je ovaj govor bio emotivan, možda i nediplomatski, previše otvoren i direktan, ali ovo govori čovek koji je prvog dana 1999. godine stao na branik i mnogo toga preko glave prevalio, koji je u sve ovo ušao da bi mogao da opstane na svom ognjištu, naravno, sa svojim sunarodnicima i svim lojalnim građanima, koji imaju samo jednu otadžbinu, našu dragu Srbiju. Ne pričam ovo da bih dobio sledeći mandat, niti bili kakvu funkciju, već da poručim prvenstveno mojim sunarodnicima i sugrađanima da ću uvek biti tamo gde sam i te, sada daleke, 1999. godine bio. Dakle, sa vama, poštovani prijatelji, uz vas, tamo gde najpunijim ustima izgovaramo – poklič Srbija i borićemo se da večito trajemo i ostanemo na našem KiM. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč.

Gospođo Dejanović, koliko ima vremena, ovog antievropskog?
(Predsednik: Osam minuta i 10 sekundi.)
Mnogo vam hvala.
Budite mirni, neću da vas podsećam na ono, godinama vam pričam, kada srljate u Evropu i u NATO pakt da pravite veliku štetu, ali danas smo imali jedinstvenu priliku, u ovoj sali su bila dva odlikovana. Jednom su pre nekoliko dana dali odlikovanje, još mu nisu ni dali odlikovanje, a ove UČH, kako ih zovete, obukli uniforme i krenuli na granične prelaze. Pokvariše čoveku proslavu, a trebao je da dobije neku nagradu. Malopre beše jedan Bambino, i on dobio isto za najevropljanina. Pa kada vam Evropa daje odlikovanja, onda ste nešto uradili. Evo šta ste uradili.
Krenulo je – na KiM će biti naši prijatelji iz NATO pakta i EU. Pa šta bi sa tim vašim prijateljima? Odrekli se od vas. Da li je onaj za jednokratnu upotrebu pri kraju? Da ne ponavljam ovo što su moje kolege pričale, danas ste zamislili sednicu gde bi sprečili sunovrat i pad vaše popularnosti i da predupredite neke stvarno nepredviđene događaje, a danas ste vi ovde najavili da to liči na "Oluju", "Bljesak" itd. Kako da vam verujemo? Evo ga Goran Bogdanović, prvi Srbin koji je bio u onoj vladi Barema Redžepija zadužen za poljoprivredu. Sada se prosečan Srbin pita da li ga je više plaćao Barem Redžepi ili Boris Tadić? Smeškaj se ti, samo se smeškaj, ja uvek dignem prst.
(Predsednik: Molim vas, nemojte se obraćati ministru, obraćajte se poslanicima i parlamentu.)
Ja se obraćam, gospođo Đukić, samo vama. Ja u vas gledam kao u ikonu, dalje ne gledam uopšte. Gde smem da pogledam. Izvinite molim vas, vi ste mnogo lepši nego ovi drugi, moram vama da se obraćam.
Onda imamo ovog do Jelene Trivan, takođe, evo, vas gledam gospođo, 2000. godine donosio pare u džakove iz američke ambasade, da dođu baš ovi na vlast. Sada ja ne znam kome da verujemo ovde.
(Predsednik: Molim vas, ne možete vređati ministra. Htela bih samo da vas podsetim, biću prinuđena da izreknem sankciju.)
Dobro, samo vi terajte, gospođo Đukić, nema nikakvih problema. Nije on još ministar, vi niste informisani. Imamo mi tu one koji su pričali da će da seku ruke, svega mi imamo tu, ali da građani znaju.
Šta je sa lokalnom vlašću na teritoriji KiM u srpskim opštinama? Ko je tamo na vlasti? Vi ste 2009. godine prekratili mandate, niste hteli da isplaćujete plate, pa ste onda krenuli sa žutim ovcama da obezbedite većinu, da biste smirili srpski narod na KiM, u očekivanju odluke Međunarodnog suda pravde od 22. jula prošle godine. Pa ste menjali rezolucije. Prošle godine sam vas upozoravao na carinski pečat. Pa ste pre mesec dana išli u Francusku sedam dana da pregovarate o izradi carinskog pečata. Pa sam vas upozoravao 5. ili 4. septembra 2008. godine o SSP, sećate se onaj dan kada je zbog amandmana čovek sa 58 godina rekao – počeo sam svojom glavom da razmišljam.
Ovo je rezultata politika koje su vodile proevropske stranke, pronato stranke. Naravno, ne želimo mi da ostavimo nikoga na cedilu. Želimo da demonstriramo jedinstvo, ali ne sa amandmanom Jelene Trivan, pod okriljem EU. Ne, EU nam otima KiM, a vidite da se pripremaju i dalje, do vašeg Dorćola. Zahvaljujući vama mi smo saznali pravu istinu o EU i NATO paktu. Devedeset posto građana ne želi da čuje za NATO pakt, 80% ne želi da čuje za EU. Još koliko dana ste na vlasti? Problem SAD, Velike Britanije, NATO pakta i EU je da nađu insajdera koji će da prizna.
Znaju oni vrlo dobro da nasilje ne može da bude trajno rešenje. Neće imati međunarodna priznanja. Potreban je insajder, ako neće ovaj, priprema se drugi. I to je poenta i to je ono što treba da izvuče kao nauk svaki Srbin. Sećate se, nije se srpski narod branio u Kninu, nije se branio u Prištini, on se uvek branio u Beogradu demokratskim sredstvima. Pa vidite, prema situaciji sa KiM, ko god da je na vlasti ne odgovara EU i NATO paktu, Velikoj Britaniji. Možete da radite šta god hoćete, možete da se mažete sa čim hoćete, možete da se skidate koliko god hoćete. Istrošeni ste. Pravi se rezerva. Do pre mesec dana imali ste mogućnosti da promenite politiku za 180 stepeni i ovo je što se desilo ovih dana preuranjeno, mesec dana unapred, a Vlada zna, rukovodstvo zna, dogovorilo i onda će da skoči neko od odlikovanih i da kaže – ne možemo mi da branimo Kosovo u sastavu Srbije od vas Srba sa teritorije KiM. Zato su izjave – patrioti su na barikadama, narkomani, kriminalci itd.
Znate šta je realnost? Kada u klanovskoj podeli na KiM Šiptari zaustave na nekom prelazu nekog narkodilera, on beži na srpsku stranu, jer je zaštićen. Zaboravili ste da postoji još jedan prelaz gde kontroliše Srbija šta ulazi, ali to vas ne interesuje, da pokrijete ovu situaciju, da se uokviri nezavisno Kosovo, da sa njim razvijate dobrosusedske odnose, pošto je to uslov za EU, da pobratim Josifović šalje svoje helikoptere, da prebace tamo to.
Niste hteli Euleks, da raspravljamo o Euleksu 2008. godine. Kažete – predsedničko pismo Saveta je omogućilo da dođe Eueleks. A u nazivu šta je – jačanje institucija pravne države budućeg nezavisnog Kosova. Prazna vam je priča, ali to je slaba uteha za sve nas. Vaša politika je katastrofalno pogrešna i mi koristimo priliku danas da kažemo svim građanima Republike Srbije, pa krenuli ste od pogrešnih termina još. Apsolutno pogrešnih pa vas je malopre Ćirić ujeo, pa vas je sada Dragiša Đoković ujeo, pa vas je Stojanka ujela, pa ne znamo da li se hvale, da li se kude. Čime da se hvale, a šta kude? Kude politiku Borisa Tadića, odlikovanog, Evropska unija ga je odlikovala, ali vodite računa, ima nešto što je za jednokratnu upotrebu, a kada se to probuši onda neko uprlja prst. Vodite računa o tome.
Građani Republike Srbije izvucite pouku. Nema blanko poverenja onima koji dele žute ovce, onima koji se pripremaju da prekroje vašu volju. Zbog toga su danas organizovali ovu sednicu. Da su hteli ranije, poslušali bi glas opozicije. Smešnih stvari ima ovde. Kaže – Vlada predlaže, Mirko Cvetković…
(Predsednik: Vreme.)
…Samo sekunda. Narodnoj skupštini, a to je 126, da tih 126 obavežu vladu Mirka Cvetkovića i mi treba da saučestvujemo u tome. Igrala se maca.

Molim vas, nemojte ometati govornika. Vreme je isteklo.
Reč ima narodni poslanik gospođa Aleksandra Janković, izvolite.

Pošto osnovno pitanje danas nije pitanje odgovornosti Vladi nego pitanje očuvanja Kosova, bilo je podjednako neprimereno da strastveno napadamo jedni druge, ali i da zatvaramo oči pred činjenicom kako je ova vlast vodila krajnje tajnovitu ili, kako bi to modernije sami preveli, netransparentnu politiku o Kosovu držeći i javnost Srbije i Skupštine kao najviše zakonodavno telo u Srbiji po strani, osim kada sama dospe u ćorsokak i kada je potrebno bilo podeliti odgovornost za posledice pogrešnih odluka sa zakonitim predstavnicima naroda.
Ako znamo da politička neodgovornost nije samo činjenje zla, već i nečinjenje dobra, ne mogu, a da ne konstatujem kako je vlast praktično razvlastila Skupštinu da ih spominje, a kamoli raspravlja o pitanjima naše južne pokrajine. Od početka ovog saziva, znači tri godine, samo smo jednom, skoro pre godinu dana, 26. jula 2010, na zahtev Vlade govorili o pitanjima KiM. Radni naslov te sednice, opet motivisane podelom odgovornosti za preduzete pogrešne akcije vlasti, bio je predlog odluke Narodne skupštine o mišljenju međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija KiM i nastavku aktivnosti Republike Srbije i odbrani njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Naravno da o nastavku tih aktivnosti nismo bili informisani, a pet puta smo imali šansu da u skladu sa poslovničkim mogućnostima postavimo poslanička pitanja koja funkcionišu kao strogo kontrolisani vozovi. Nema ni minimalnog skretanja sa tračnice ili sledi kazna za verbalni delikt.
Zar je trebalo da sa ovako vođenom odbranom KiM doživimo istorijski poraz države Srbije i njenog naroda da bi se prijateljska vlast u Srbiji setila kako je neophodno raspravljati o Srbiji u Srbiji? Zar je moguće da Skupština Srbije nije imala prostora da u dnevni red svake sednice, pored setova evropskih zakona, uvrsti najvažniji srpski o KiM? Sve je bilo važnije, i seksualno opredeljenje i promene polova i hemijska analiza vlasi nacionalno motivisanih grupacija. Samo je još nedostajalo da u Skupštini počnemo da analiziramo ženidbu na udadbene oglase, pa da se predintegrišemo sa Evropom. Znači, samo je zapravo Kosovo moralo da sačeka.
Sačuvaj me Bože takvih prijatelja, za neprijatelje ću se sam postarati – sasvim je ispravno da zaključi narod Srbije i da dodatno kaže – vi više nemojte da nas branite. U praksi ispalo je da i posle Karadžića i posle Mladića i posle Hadžića na red dolazi jedno te isto – Kosovo, i to ne kao i Kosovo i EU, već kao Kosovo za EU. Bez ičijeg odobrenja, iako po Ustavu Skupština Srbije donosi odluke o važnim spoljnopolitičkim pitanjima ušlo se u prihvatanje Euelksa kao posledica Ahtisarijevog plana, u sporazum o graničnoj saradnji, traženje mišljenja sa krajnje trapavo formulisanim pitanjem, umesto tužbi protiv država koje su primenile pravno nasilje, što je normalno bio uvod u konačno negativno mišljenje međunarodnog suda pravde. Odustalo se ne samo od tužbi protiv agresora, već i od samog pojma agresije, pa ćete danas u zakonskoj regulativi Ministarstva odbrane Srbije pročitati samo kako je reč o bombardovanju. Možda uskoro probaju da nas ubede da bombardovanje nikada nije ni bilo.
Odustalo se od tužbi protiv država koje su izvršile pravno nasilje i prešlo na infantilnu poziciju traženja mišljenja od onih koji su izvršili nasilje da li smo mi u pravu što se smatramo žrtvom nasilja. I dobili smo očekivani odgovor – niste, jer da ste uvereni kako ste u pravu ne biste ni tražili mišljenje od nas. Dijalog u Briselu dao je katastrofalne rezultate, jer njegov cilj nije bilo realno poboljšanje uslova života na KiM, već uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, što bi vodilo u to da Srbija posredno prizna Kosovo. Nikakvo šušumiganje kroz razgovore kojima bi predstavnici međunarodne zajednice urazumili vlasti u Prištini da odustanu od svojih agresivnih nastojanja nije bilo delotvorno. Ni to, a ni fantaziranje o podeli Kosova.
Vlada u Prištini je poslednje poteze, embargo na robu iz Srbije i slanje specijalaca na administrativne prelaze, povukla uz blagoslov Vašingtona i Brisela učinivši da KFOR bude u njenoj funkciji. Kako se to molim vas usled uspešnih pregovora moglo dogoditi da se KFOR otrgne kontroli i da NATO preuzme ulogu specijalne vlasti na Kosovu? U jednoj suverenoj državi formirana je NATO država po već viđenoj scenarističkoj sekvenci – pravo nasilje, pravno nasilje, pa opet red najzloslutnijeg nasilja nad narodom kome su ugrožena sva ljudska prava. Kako se to zove kada NATO specijalci proglase dva administrativna prelaza u jednoj zemlji za zabranjene zone? Kako se zove to kada isti ti mirotvorci zabrane dotok hrane i lekova onima kojima je i sam život zabranjen? To se zove okupacija, a pregovor o dobrim komšijskim odnosima sa okupatorima ne može da bude.
Ako direktor srpske policije garantuje zaštitu predstavnicima KFOR, ne bi bilo loše da nas neko informiše ko garantuje zaštitu srpskom svešteniku, ocu Igoru Đokiću iz Lipljana, koji okupatora verovatno provocira mantijom, Radišu Milenkovića iz sela Sušica kod Štrpca i mnogim drugima.
Scenario sa huliganima koji dolaze po oprobanom metodu konjice iz američkih vestern filmova već je viđen na Markalama, Račku i gde god je bilo potrebno da Srbi iz pozicije nevine žrtve budu prevedeni u poziciju genocidnih agresora. Znate, stvarno mi je teško da poverujem kako je jedini krivac za eskalaciju nasilja na severu KiM zapravo američki ambasador u Prištini, a da oslobodim svake odgovornosti nekog Bajdena, koji je u Srbiji bio rado viđen gost, uprkos stalnom etiketiranju našeg naroda kao genocidnog.
Slažem se sa Tadićevom konstatacijom da ova sednica Skupštine treba da doprinese smirivanju situacije, naravno, samo pod jednim uslovom. Da se delovanjem Narodne skupštine Srbije zvanična politika Srbije vrati na kolosek Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, na Savet bezbednosti UN, kao jedini merodavan međunarodni činilac rešavanja pitanja KiM, kao i na Ustav Srbije koji, naravno, nalaže da delovanje svih političkih činilaca bude u skladu sa normom o Pokrajini, kao neodvojivom delu države Srbije.
Utoliko uopšte ne razumem zašto ste odbijali amandmane opozicije, a posebno predlog kolege iz DSS, koji je jasno i argumentovano obrazložen u pet tačaka. Šta je tu sporno, da Srbija insistira na otvaranju novih pregovora? Toliko ste uspešno vodili pregovore, da nam je stvarno potrebna nova politika. Malopre, ministar policije ili prvi zamenik premijera rekao je da nam je potrebna nova politika, da se Srbija u svim budućim poduhvatima pridržava rezolucija Narodne skupštine od 2005. do 2007. godine. Šta je tu sporno? Da se okrenemo međunarodnim činiocima koji su spremni da podrže i podupru Srbiju u različitim međunarodnim aktivnostima, i to ne razumem, i da se uveze sa svim tačkama koje su ovde navedene, uspostavi unutrašnji politički konsenzus i nacionalno jedinstvo čiji će garant i kontrolor biti ova skupština. Ne ponaša se tako, ako nam je cilj da sve unutrašnje razlike i međustranačke rasprave ostvarimo po strani.
Ako postanemo svesni da samo u zajednici, koja je iznad svakog pojedinačnog uskostranačkog interesa, trenutnog rejtinga ili sujetnog instrumentalizma možemo da povratimo dostojanstvo Srbiji i odbranimo suštinske nacionalne državne interese, onda ne bi trebalo da bude ni teško, a kamoli nemoguće da se danas konačno saberemo i složimo oko jedne suštinski najsvetlije i najskuplje reči kakva je Kosovo. Razmislite još jednom o tome.

Osam minuta i 30 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a posle njega narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Pre 20-ak dana u jednom intervjuu u "Večernjim novostima" rekao sam nešto zbog čega je poslato pismo ambasadorima svih država članica EU, kako bih valjda bio obrukan. Rekao sam da ako postave uslov da priznamo nezavisnost KiM, da tog časa prekidamo pregovore sa EU i to je neko iz medijskog štaba, koji jedini i radi u vladajućoj koaliciji, protumačio kao priliku da konačno ostane vladajuća većina jedina koja može da računa da joj Evropa valjda više nikada neće otkazati podršku koju je uvek do sada davala.
Nisam čuo nikoga iz vladajuće koalicije da je tako, prvo, da mu je ikada postavljeno takvo pitanje, pošto to vama ne smeju da postave, a drugo, da ste ikada eksplicitno odgovorili na pitanje - šta biva onoga časa kada vam za članstvo u EU, EU postavi uslov da Srbija prihvati nezavisnost KiM? Voleo bih da predsednik Republike, koji će da poklapa ovu našu diskusiju, to je njegov dobar manir, posle njega, naravno, više neće biti rasprava, ali, evo, voleo bih da znam stav predsednika Republike - da li je ono o neprihvatljivosti, nezavisnosti Kosova, kao kad vam se neko jelo ne sviđa a morate da ručate, da li taj stav ostaje i dalje?
Zanimljiv je govor ministra unutrašnjih poslova, potpredsednika Vlade gospodina Dačića, koga predsednik Skupštine nije opomenuo kad je prozivao predsednika Republike. Da je neko od nas iz opozicije to rekao, sigurno bi bio opomenut. Ali, evo, citirao bih iz stenograma: "Ovde je predsednik Republike gospodin Boris Tadić. Neka kaže svima vama, ja ga pozivam - šta su mu obećali američki predstavnici, EU i kad smo prihvatili Euleks i kad je prihvatana Rezolucija u Generalnoj skupštini UN, da li je tada rečeno da neće biti promene realnosti na terenu?"
Ako ste, gospodine Tadiću, pod utiskom takvih obećanja prihvatili sve to što se dešavalo u poslednjih godinu dana u Srbiji i na KiM, vreme je da i vi za nešto preuzmete odgovornost, da se više ne krijete iza nesposobne Vlade, a da svoju nesposobnu Vladu više ne krijete iza parlamenta. Ako ste vi direktno odlučili da prihvatimo Euleks zato što vam je rečeno da stanje na terenu neće da bude promenjeno, a sada je promenjeno, vi ste obmanuli Srbiju, celokupnu srpsku javnost, a Srbe na KiM izložili velikoj opasnosti od pogroma.
Kada neko pomene ovde od poslanika predsednika Tadića, dobije prekor da mu se ne obraća i da se obraća poslanicima, a ne predsedniku Republike. Imam zaista mnogo strpljenja i mnogo mogu da istrpim i izbegavam vrlo često ovu salu zato što me tu očekuju neprijatnosti od poslanika kojima dozvoljavate da svašta kažu o meni, Aleksandru Vučiću, o SNS, koristite ih kao rukavice, da ne isprljate ruke ili kao nešto drugo, da ne isprljate nešto drugo.
Samo molim sve vas koji se usuđujete da o meni govorite uopšte, da znate nekoliko stvari o svom životu, a i o meni, kao o čoveku. Za sve ono što vi o meni izgovarate i što vam naređuje vaš predsednik, imam odgovor da o vašem predsedniku nikada nisam rekao lošu reč, pošto sam mu krstio dva unučeta. Ako on to ne poštuje, vi bi trebalo, kao Srbi, da poštujete.
S druge strane, 2008. godine imali smo raspravu ovde u onoj zgradi, kada sam izneo jedan od razloga zašto smo se posvađali i rekao da je u prisustvu Dragana Todorovića vaš predsednik rekao da je izgubljeno KiM, imate u stenogramima, u replici je Dragan Todorović rekao da je on rekao da je oteto KiM. Pre tri godine. Za šta se vi sad borite, kad kažete da vam je oteto KiM pre tri godine?
Dakle, ako mogu još jednom samo da rezimiram, mada će i gospodin Pelević, zaslužio je da govori o svemu ovome, na vašu dušu ova deklaracija. Sami ste je napisali, nešto od sugestija ste prihvatili, tekst je bio izuzetno loš. Ovo je prvi tekst u kome ne prepoznajem rukopis Borisa Tadića. Mislim da je prepustio nekom svom saradniku da ovo napiše, a ti saradnici ne znaju ništa, osim da medijski brukaju čelnike SNS. Dakle, sami ste napisali, sami popravljate, nećete, ne želite da popravite dovoljno.
Danas smo celog dana, to sam otvoreno rekao gospodinu ministru Jeremiću, bili pod utiskom da se noćas nešto priprema na barikadama. Na svu sreću, izgleda da od toga nema ništa. Ali, zaista očekujem da u najskorije vreme KFOR krene na srpske barikade. A vi ovde prozivajte jedni druge, gledajte ko će koga da nadgovori, tražite grehe od pre 10, 15 godina, mi ćemo svi ostati grešni za ono što će da se desi za dva-tri dana.
Zbog toga, u ime tog jedinstva, nije postignuto, ali hajde da ga iskažemo, mi ćemo glasati za predlog ove deklaracije. Ali, zaista mislim da je došlo vreme da oni koji vode Srbiju, da oni koji nam predlažu u ovoj skupštini, vama, većini koja ne može da odbije sve, ništa od onoga što Vlada predloži, da jednog dana preuzme i odgovornost.
Nije odgovornost od izbora do izbora. Odgovorni ljudi i ranije osete kad su pogrešili, kad su načinili grešku i kako ta greška može da bude ispravljena. Iskreno počinili ste mnogo grešaka. Na silu održavate mandata od četiri godine. Proći će i to vreme do izbora kad god da odlučite da održite, ali sve ono što radite za te četiri godine sve se vrednuje svakoga dana, a ne onog dana kada potrošite desetine miliona evra na kampanju.
Dakle, neka nas optužuje za šta god ko hoće, ali nikad nismo glasali protiv deklaracija koje su predlagale razne vlade u ovoj skupštini o KiM. Ne možemo ni sada da budemo protiv. Samo osećam strepnju i bojazan da smo prali zube danas, a i mladim kolegama koje se usuđuju da govore o meni ružno i nepristojno bez ikakvog razloga, preporučujem da provere da li su se okupali i da li su oprali zube.

Iskorišćeno je osam minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dragan Todorović, dva minuta, replika.