Petnaest minuta i 45 sekundi iskorišćeno od vremena predsednika poslaničke grupe.
Da li narodni poslanik Zoran Ostojić želi reč? (Da.)
Izvolite.
Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe LDP.

Hvala gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, potpredsednice, gospodo ministri, koleginice i kolege.
Nadam se da je svima jasno da oni apeli da se ova današnja rasprava ne koristi za sticanje jeftinih političkih poena se odnosi na sve vas, a ne na LDP. Do sada smo hrabro i otvoreno govorili o kosovskom problemu i složićete se da to što smo govori svakako nije bilo sticanje političkih poena, čak naprotiv. Mi tako smatramo odgovornost prema građanima Srbije, ne samo prema onima koji su za nas glasali, nego i prema onima koji za nisu glasali i prema svim građanima Kosova. Zato ne želimo da odstupimo od te politike istine, ni danas. Neću u ime LDP skupljati jeftine političke poene. To ostavljam vama koji ste tako zdušno apelovali da se to ne radi, a vidim da će to biti takmičenje u patriotizmu.
Mi nismo danas ovde došli da merimo stepen patriotizma ni predsednika Republike Tadića, ni predsednika Vlade Cvetkovića, ni vas, da brojimo krvna zrnca patriotska, nego da kažemo istinu. Nismo je od vas čuli, na žalost. Podržali smo bezrezervno dijalog koji ste vi gospodine Stefanoviću započeli. Znate zašto? Zato što verujemo da je dijalog u interesu ljudi koji žive na Kosovo, pre svega Srba i rešenje tih problema koje oni imaju. Znate zašto smo još podržali? Zato što taj dijalog je za nas znak da se napušta dosadašnja pogrešna politika o Kosovu. Na žalost dijalog je stao i evo šta se desilo, i uvek će tako biti kad dijalog stane.
Gospodin Tadić je pre neki dan rekao da se stekao utisak da smo mi odgovorni za prekinut dijalog. U redu, možda je to utisak, ali zašto se stekao takav utisak. I dalje danas, ovde će biti merenje patriotizma po tome ko je veći Srbin iako tamo na Kosovu i severno i južno od Ibra od našeg patriotizma samo neko može da strada. Već je neko stradao, nadam se da niko neće još stradati.
Nije patriotizam nastavak sejanja iluzija, obmanjivanja i pumpanja emocija. Ovde smo čuli već 50 puta 1244. Što ne kažete, šta je 1244? Kakva je to garancija? Šta KFOR ima kao mandat od 1244? Što ne kažete šta je Međunarodni sud pravde rekao o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova u kontekstu 1244. Da nije prekršena Rezolucija. Podsećam vas da Kosovo ima nadgledanu nezavisnost i da nije nezavisno. Ovde se raspravljamo, da li je Tači naredio specijalcima sam ili uz konsultaciju sa nekim. Pa, verujem uz konsultaciju sa nekim, zato što Kosovo ima nadgledanu nezavisnost. Nije nezavisno. Neko bi izgleda voleo da je nezavisno.
Mi danas, ponavljam, pružamo ruku i podršku preokretu i zaokretu u kosovskoj politici, ali u ovoj rezoluciji koja je pred nama tog zaokreta nema. Na žalost, mnogo ima onoga što smatramo pogrešnim, što smatramo pogrešnom politikom koja je dovela do ovog stanja. Zato, nažalost, iako bi želeli ne možemo da je podržimo.
Niste vi gospodine Jeremiću morali da idete u Njujork da bi čuli ono što vam je govoreno. Taj problem se ne rešava u Njujorku. On je nastao na relaciji Beograd – Priština i tako će se rešiti, da čeka tamo ispred vrata, da čujete to što vam godinama već pričamo, a da čak ni vaš ambasador, vaše omiljene zemlje ne traži zvanično da prisustvujete tim konsultacijama. Zato danas moramo možda i da razgovaramo o toj politici četiri stuba. Izgleda da se neki stubovi klate ili je problem, na kraju krajeva, očigledno klate se, jer je naš ministar morao da čeka u čekaonici, odnosno u hodniku. Da li mi imamo problem sa spoljnom politikom ili sa ministrom, to, na kraju krajeva, neka odluče oni koji su sastavljali Vladu.
Mi stalno sebe opisujemo kao lidera u regionu, ali lider u regionu u principu ide u susret problemima i rešava ih. U jednom trenutku, septembra prošle godine, mi smo krenuli tim putem i mogli smo možda u nekom dužem vremenu da pokažemo da smo sposobni, da pošaljemo drugačiju sliku o sebi. Iznad svega i pre svega, ono što unazad 20 godina nismo uspeli, a to je da onima koji odlučuju, naše srpske interese, predstavimo ka njihove. Drugi su u tome uspeli, pa su zato i ostvarili. Mi smo nasuprot išli, nasuprot tim interesima onih koji odlučuju i zato se naši nisu ostvarili.
Zato svi koji predlažu konflikt, izolaciju, sankcije nove, proglašene ili neproglašene, moram da kažem šta je alternativa. Mi, na primer, za razliku od drugih ne kažemo da EU nema alternativu. Mi kažemo – da, politika punopravnog članstva u EU ima alternativu. To je ono što je bilo i što imamo od 90-tih godina do odlaska prošle Vlade koja je pokušala da zapali Jarinje, nije uspela, bila je uspešnija upaljenju ambasada po Beogradu.
Mi moramo učiniti tu promenu politike da bi poslali o sebi drugačiju sliku onima koji odlučuju, drugačiju sliku o svetu. To smo, ponavljam, u jednom trenutku bili sposobni, ali onda se sve vraća na staro i sada vidimo da i ovde pitanja odnosno elementi revitalizacije onoga što se desilo na Jarinju. Ko zna ko je zapalio, nemojmo optuživati, itd, sve me strašno podseća na relativizaciju nasilja koji smo gledali ovde u Beogradu.
Neću da ulazim sada u to da li su ti došli autobusima iz Srbije, pa onda iz Mitrovice na sever ili su došli iz Mitrovice, a u svakom slučaju insinuirati da su uprkos jasnom stavu i objavi zvaničnih nadležnih organa da su u pitanju Srbi insinuirati da su se u srpskoj enklavi nekakvi Albanci zaista je odbrana nasilja. Mislim da to svakako ne doprinosi ugledu zemlje. Mi mislimo da svi dalji potezi u kosovskoj politici treba da budu instrument za realizaciju glavnog političkog cilja, a to je brzi ulazak u EU, punopravno članstvo. I mi mislimo da jednostavno ceo prostor bivše Jugoslavije ima tu perspektivu i bilo bi suludo da se Srbija toga odrekne.
Ne sumnjamo da mnogima, koji ne žele Evropsku Srbiju, Srbiju u NATO paktu i u EU, ne sumnjamo da odgovara nasilja, ne sumnjamo da politika nasilja zatvara kandidaturu Srbije.
Nadamo se da će i Vlada i predsednik Srbije biti na nivou zadataka koji nas čekaju do kraja godine i da ćemo, kako da kažem, refleks i trzaj stare politike koju vidimo u ovoj rezoluciji biti samo refleks i trzaj.
Za LDP je nedopustivo da se kroz pojačane emocije i nesmotrene poteze a oni, ponavljam, znače kontinuitet pogrešne kosovske politike na bilo koji način ugrozi napredak Srbije ka EU.
U nekim današnjim diskusijama članova Vlade, posebno gospodina Stefanovića to vidimo. Bolje bi bilo, gospodine Stefanoviću, umesto što ste nam ovde održali patriotsku lekciju iako ste nekada bili član Građanskog saveza, ali ljudi se menjaju, bolje bi bilo da nam objasnite što niste otišli u Brisel da razgovarate o carinskom pečatu, pa makar se ne dogovorili ili da nam objasnite da li ste se skoro dogovorili, da pečat nema ni sadržaj Kosovo UNMIK, ali ni da na pečatu ne piše Republika Kosovo, nego da piše carina Kosova. I da bude na srpskom, albanskom i engleskom jeziku. Bilo bi bolje da ste to iskoristili nego ono što ste pričali.
Na kraju krajeva, da nam kažete zbog čega svet misli da smo mi prekinuli pregovore. Nadam se da ovaj trzaj, ovaj nagoveštaj povratka na staru politiku ne znači ulazak u predizbornu kampanju u kojoj će se žrtvovati kandidatura Srbije, da je to procena da se sa patriotskom retorikom mora ući u kampanju a da ćemo za kandidaturu videti kasnije, jer to kasnije će dugo potrajati, a za vas, gospodine Stefanoviću, nadam se da ovaj patriotski, kako da kažem, izliv, nije hajde da kažem takmičenje sa gospodinom Jeremićem, tu ste ga i po aplauzu koji ste dobili svakako pobedili.
Sad se najbolje vidi, ako se sećate, da smo bili u pravu kad smo rekli da jednostrano proglašene nezavisnost Kosova ne rešava problem. Rekli smo da ne rešava problem, jer ti ljudi koji na Kosovu žive, oni imaju i dalje problem. Ali, smo rekli da će Srbija uništiti sebe ukoliko nastavi da istrajava na staroj politici, na vrednostima koje su doživele poraz, i na kraju krajeva, na politici koja je do ovoga dovela, jer da je ona bila uspešna ne bi bili ovde ili vi mislite da smo zadovoljni, svi mi treba da budemo zadovoljni situacijom u kojoj se nalazimo. Ne. Sukob sa Evropom i svetom i okretanje glave od činjenice realnosti na Kosovu u principu samo ide na štetu i životu građana i evropskim perspektivama.
Ne možemo biti lider, a imamo najniže plate, najveću stopu nezaposlenosti, najstarije smo društvo i najviše mladih želi da ode iz ove zemlje. Zato nam je i u narednim mesecima potrebna zaista jaka legitimizacija i povratak na onu politiku kada je gospodin predsednik Boris Tadić pocepao onu rezoluciju gospodina Jeremića i napisao drugu i jednostavno, mi bi verovatno bili spremni da podržimo ovu rezoluciju kada bi u njoj bilo ono što je bilo u jednoj rezoluciji, čini mi se decembra 2007. godine, a ovde u vašem predlogu, u ovom preambuli, nju ne pominjete, iz nekog razloga, a isto je rezolucija o Kosovu.
Podsećam vas, tada je u toj rezoluciji umetnuta rečenica, biće, greška, ali, kada bi u ovoj rezoluciji bilo nešto slično što je bilo u toj, a tada je stavljeno da je Srbija vojno neutralna.
Kada bi u ovoj rezoluciji bilo jasno rečeno da Srbija želi da bude članica NATO pakta, to bi bilo za nas težak izazov, a priznajte, nema nikoga ovde koji neće iskreno bar sebi priznati, izvinite, da je Srbija u NATO paktu, da li bi Srbi sa Kosova, sigurnije se osećali, nego što se sada osećaju?
Smejte se vi, ali to je jedini način i mi smo vam to odavno govorili da Srbi ili ako vi braćo srpski radikali, volite tu floskulu – srpska čizma ponovo gazi svetom srpskom zemljom Kosovom, tako jedino je moguće, a ovako nije.
Kao što vidite, vi ćete verovatno podržati ovu rezoluciju, zato što sam ja u pravu, jer u ovoj rezoluciji ima strašno mnogo stare politike i blata te Šešeljeve i Koštuničine vlade.
Zar zaista verujete da Srbima ne bi bilo bolje da je Srbija u NATO paktu, Srbima sa Kosova?
Ne skupljam političke poene, pričam ono što većina građana ne želi da čuje, ali znate kako je, većina građana kada ode kod doktora, ne voli da ga lažu, nego voli da čuje istinu. Ako je stvarno bolestan, da mu daju odgovarajuću terapiju. Tako mora da postoji jedna stranka koja govori istinu.
Ove druge koje vole da igraju na emocije, njih će biti i vi ćete verovatno sa dosadašnjim jedinstvom izglasati i ovu rezoluciju. Pošto LDP nikada do sada za tu pogrešnu kosovsku politiku nije glasao, LDP neće ništa naškoditi jedinstvo zemlje ili vi hoćete da kažete da je nekada ranije ili kada bi LDP glasao, onda bi se sve promenilo. Ne bi. I vi i mi znamo da ne bi.
Mnogo je ovde bilo dušebrižništva za Srbe sa Kosova, ali sa severnog Kosova. Podsećam vas, gospodo, da više Srba živi južno od reke Ibar i probajte da zamislite kako se oni sada osećaju. Lako je srbovati ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u Beogradu, nije teško ni na severu Kosova, ali pre neki dan je bila skupština Kosova i tamo sede poslanici Srbi, tamo je teško osuditi slanje specijalaca na administrativne prelaze 30. i 31. pa su ti Srbi ipak to uradili.
Tamo je teško osuditi uvođenje embarga, pa su Srbi koji sede u kosovskom parlamentu i u Tačijevoj vladi to ipak uradili, jer ta odluka je doneta mimo njih.
To što nije pisalo u novinama, u štampi u Beogradu, to ne znači da ti ljudi to nisu uradili. U svakom slučaju, shvatite, njihova bezbednost, tih Srba južno od Ibra, u enklavama, Gračanici i Štrpcu, zavisi od kosovskih institucija, ne može im ni Srbija, pa ni Euleks garantovati.
Pumpanje i jačanje emocija može da dovede do onog procesa koji je počeo posle ovog paljenja Jarinja, izolovanih incidenata prema Srbima koji žive južno od Ibra. Mislite malo kad govorite o Srbima sa Kosova i o njima i njihovoj poziciji. Lako je ovde udariti pesnicom o sto, ali tamo neko onda strada, razbijene glave ili još gore. Zato apelujem da pričamo o svim Srbima na Kosovu. Svakako da tim Srbima južno od Ibra ne odgovara embargo, jer on faktički ide njima na štetu. Ovima severno od Ibra, pravo da vam kažem, tu postoji biznis, vi dobro znate da je od uvođenje tog embarga, dan i po po uvođenju embarga 62 kamiona su ušla na sever Kosova. Čiji su kamioni, to verujem da bolje znate nego ja.
Zato, kažem, ne možemo nažalost da podržimo ovu deklaraciju, jer mnogo toga ima starog o dijalogu koji je za nas ključan. Imaju samo jedna ili dve rečenice, a to bi moralo, po nama, da bude suština ovakve rezolucije, da se nastavi dijalog, jer kad se razgovara onda, sem onih koji namerno žele da izazovu, da kažem, nerede, jer nije to da oni brinu za Srbe ili za Kosovo, puca im prsluk, nego oni hoće da zaustave evropski put Srbije. Došli smo do toga da se napada KFOR. Ljudi, pa KFOR je garant bezbednosti po rezoluciji 1244 na celoj teritoriji Kosova. Što onda ne kažete šta Srbi na Kosovu južno od Ibra misle o KFOR?
Setimo se 17. marta 2004. godine. Što ne kažemo ljudima koliko je tada ukupno ljudi stradalo? Dvadeset troje ili dvadeset četvoro. Koji je nacionalni sastav tih ljudi koji su stradali? Dvadeset je Albanaca. A od koga su stradali? Dve trećine od američkog KFOR-a, u Čaglavici i Lapljem selu. Tada kada su takođe izašli iz svoje zone odgovornosti i došli u tuđu zonu, da bi dejstvovali i da bi sprečili čišćenje enklava. Možda su tada nekome pokvarili posao. Možda je za podelu Kosova bilo potrebno da Srba južno od Ibra nema. Možda je to bio nekakav, ne znam, neću da špekulišem.
U svakom slučaju, Srbi južno od Ibra imaju poverenje u KFOR, a KFOR ima mandat na celoj teritoriji Kosova da održava mir, stabilnost, bezbednosti i prohodnost puteva. Nadam se da se ništa danas neće desiti ili sutra i da će razumno vladati. Zato apelujem da se vratimo onome što je počelo u septembru prošle godine, da se vratimo dijalogu, da postignemo nekakav dogovor. Ako je sada taj carinski pečat problem, onda se ide na neka pitanja koja mogu da se reše. Ako je neko nekog prevario, obećao, ako je došlo do kompromisa, pa se odustalo, onda ćete vi, gospodine Stefanoviću, morati da preuzmete tu odgovornost, žao mi je. Ali, u svakom slučaju apelujemo na dijalog, da ima ovde poništenja vojne neutralnosti, mogli bi da glasamo. Suština, dok se razgovara, da se razgovaralo i da ste došli u Brisel, ovo se ne bi desilo. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Dakle, ne bih ja nikada replicirao zbog različitog političkog viđenja stvari, to je predmet diskusije, kako je već propisano, nego zbog vređanja i omalovažavanja. Dakle, prosto je neverovatno da i predsedavajući nije reagovao u tom trenutku, jer ova diskusija danas je vrlo ozbiljna diskusija i ima za cilj da se postigne dogovor oko važne stvari. Doprinos tom dogovoru mi iz DSS dajemo tako što smo predložili jedan tekst deklaracije, potpuno nezavisno od tekst koji je danas pred nama, sa ciljem da on posluži kao osnova da u nekom dijalogu tokom dana na sednici Odbora za KiM na neki način dođemo do nekog rešenja koje bi bilo korisno za sve nas. Treba voditi računa o tome da se ovde daju neki predlozi, mogu i političke kvalifikacije, ali nemojte vređanja.
Kakav je to način da se kaže da je prethodna Vlada pokušala da zapali Jarinje, to možete iz stenograma videti, i da se kaže da je ta prethodna Vlada palila ambasade? U toj prethodnoj Vladi su sedeli: DSS, DS i G17 plus. Ona vlada pre te vlade, nju je podržavala i SPS kao politička stranka van te vlade. Dakle, vi ste optužili te političke stranke, mada znam da ste pre svega mislili na DSS i njenog predsednika Vojislava Koštunicu, a to je i osnov za repliku, da smo ove stvari činili, bez i jednoj jedinog dokaza za tako nešto. To je prosto neverovatno. Da to bude vaš argument u diskusiji, ta vrsta političke diskvalifikacije? To je zaista nešto neverovatno. Da koristite ovu sednicu u današnjem danu da tako nešto izgovarate? Znate, ako vama nije dobro, nama ostalima jeste.

Narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, predsedniče Republike i članovi Vlade, dozvolite mi da na početku mog izlaganja izložim ciljeve i svrhu ove sednice parlamenta danas, kako ih vidi DSS i poslanički klub DSS.
Kao prvo, treba opisati i oceniti ove događaje na KiM u poslednjih devet dana. Kao drugo, potrebno je tražiti i izložiti uzroke ovih događaja. Treće, trebalo bi da ova skupština izloži smernice za formulaciju politike koja bi izašla u susret ovim izazovima pred kojima se država nalazi. Četvrto, konačno treba napraviti dokument koji će na jasan način izložiti kompromisni stav, što jeste cilj DSS, o svim ovim pitanjima.
Kada je o prvoj stvari reč, dakle, o opisu i oceni situacije, mislim da, bar po ovome što je bilo izloženo od strane Vlade, predsednika Vlade i ministara, nemamo nekih razlika, suštinskih razlika, o tome se radi. Sigurno je da je povod svih ovih događanja jednostrano i nasilno delovanje Albanaca na KiM i njihovih institucija. To je, dakle, jedan razlog i o tome ne bih dalje pričao, slažem se sa onim što je rečeno. Drugi razlog je protivrečno i zaista čudno delovanje misija Međunarodne zajednice na KiM. Mislim da se i tu slažemo, slušajući šta su prethodnici iz Vlade rekli, pa i čitajući ovaj predlog deklaracije koju je Vlada izložila.
Oko druge stvari problem je sledeći. Dakle, mi moramo da proniknemo uzroke svih ovih događanja, da bismo došli do jedne politike koja bi konačno izražavala neku vrstu bar minimalnog kompromisa u ovoj skupštini. Naime, to jeste težak poduhvat, a ja ću reći nekoliko rečenica u prilog razumevanju tog problema. Kao prvo, osnovni uzrok toga jeste ekspanzionistička politika Albanaca na KiM i regionu, koja traje više decenija i u poslednje vreme naročito intenzivno.
Odmah da kažem da njima ni Kosovo nije dovoljno kao poruka onima koji se zalažu da podelu Kosova. To je stari problem sa kojim su se suočavali naši prethodnici, ne samo poslednjih decenija, nego i više od jednog veka. Dakle, jedan veliki uzrok i jedan veliki problem.
Drugi uzrok ovog stanja jeste činjenica da velike zapadne sile, SAD, NATO savez i velike države članice EU i najveći broj država članica EU podržavaju ovu politiku Albanaca na KiM i šire. To je, dakle, jedan problem sa kojim se stalno suočavamo, a koji nismo jedinstveno prihvatili i reflektovali kao uzrok ovih događanja. Ta podrška je poslednjih godina, najmanje 12 godina, od 1998. godine na ovamo, sasvim evidentna.
Treći uzrok se nalazi u pogrešnoj politici ove Vlade, koja je za svoje saveznike u borbi za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije odabrala upravo ove svetske sile koje najviše pomažu ekspezionističkoj politici Albanaca u ovom regionu. Tu dakle postoje neki problemi i stavovi Vlade sa kojima se mi duboko ne slažemo i danas ne moramo mnogo o tome da pričamo, ali moramo neke naznake toga da stavimo zbog javnog mnjenja i zbog ove Skupštine.
Naime, taj problem datira od pre tri godine, ali čini mi se u najzaoštrenijem vidu u poslednjih godini, praktično od prihvatanja Rezolucije Generalne skupštine koja je zamenila u stvarnosti delovanje Rezolucije 1244 i dijaloga koji se vodi između Beograda i Prištine. Taj dijalog moramo oceniti. Tu se nalazi jedan deo problema sa kojima se danas suočavamo i zato ga moramo oceniti. Dakle, ako uzmemo u obzir samo dosadašnje rezultate tog dijaloga, a imamo tri tačke gde je postignut sporazum, dakle, to je sloboda kretanja, priznavanje diploma i priznavanje matičnih knjiga međusobnih, mi ćemo videti i diplome su, nisu dovršene ali imate osnovu za, ali nije bitno. Izvinjavam se, reagovao sam na gestikulaciju gospodina Borka Stefanovića, nije trebalo. Dakle, ako prihvatimo ono što je prihvaćeno kao sporazum, mi ćemo videti da je upravo u tom dijalogu situacija promenjena na štetu Srbije i na štetu Srba, ona je gora nego što je bila pre nego što se dijalog poveo i pre nego što su zaključci o ovoj stvari utvrđeni.
Ukratko govoreći, zaključak je sledeći. Rezultat slobode kretanja glasi ovako – svi Albanci sa KiM koji ne priznaju Srbiju kao državu i koji imaju dokumenta ove nelegalne države moći će slobodno da se kreću širom Srbije. Sa druge strane, svi Srbi na KiM koji priznaju Srbiju kao svoju zemlju i koji imaju dokumenta Srbije neće moći da se kreću sa tim dokumentima širom KiM. U najmanju ruku jedan strašan nereciprocitet. Vidite, Albanci su zaveli režim na granici ili pokušali to da učine uzimajući reciprocitet kao argument, jer Srbija ne priznaje carinski pečat Kosova kao nezavisne države, pa onda oni prave embargo na toj granici.
Kada pogledamo matične knjige, Srbija prihvata da matične knjige nezavisnog Kosova uzima kao relevantan dokument za određene operacije i najzad sa diplomama je možda, na prvi pogled i najgore, mi ćemo priznavati diplome koje je izdao Univerzitet u Prištini sa zaglavljem koje kaže da je Kosovo republika itd. Dakle, imamo tu jedan loš rezultat.
Međutim, problem koji je iskrsao zadnjih devet dana i koji čini povod cele ove naše rasprave nisu ovi zaključci, jer Vlada ih je prihvatila, ma koliko ih je opozicija kritikovala. Imali smo priliku i na Odboru za Kosovo i javno o tome da govorimo i vama je to sve poznato. Detonator ovih svih događaja bio je carinski pečat. Naša strana nije prihvatila carinski pečat ili razgovore 21. jula zato što je bila stavljena pred ultimatum Roberta Kupera da prihvati to. Ona je uspela da odloži to rešenje za početak septembra, na šta je albanska strana reagovala jednostranim i nasilnim aktivnostima i stvar se zaoštrila na način koji nam je poznat i o kome govorimo, koji jeste povod svega ovoga.
Tu je veliki problem. Iz koraka u korak u okviru tog dijaloga Srbija priznaje KiM. Fazno, polagano, ali faktički i veoma temeljito. Na kraju tog dijaloga nezavisno Kosovo sa stanovišta Srbije pašće kao zrela kruška početkom septembra ove godine i mi ćemo steći one uslove za kandidaturu. Ovo što se dogodilo zadnjih nekoliko dana pokazalo je svu dramatičnost ovakvog scenarija. O toj dramatičnosti ne moramo da govorimo, jer se oko toga slažemo, tu reč su upotrebili i predsednik Vlade u svom izveštaju i gospodin Stefanović u svom usmenom izlaganju. Mi se oko toga slažemo, ali da li možemo da izvučemo pouke i konsekvence, to je pitanje ove skupštine i to je pitanje mogućeg kompromisa koji ćemo izvesti.
Šta nam je činiti? Kako iz ocene ovih uzroka izvući nekakve zajedničke elemente politike koju država treba nadalje da vodi? Ne možemo da utičemo na Albance, to je sasvim jasno, oni će i dalje raditi to što rade i to je prosto jedna konstanta u toj njihovoj politici i u našem suočavanju sa njihovom strategijom. Ne možemo da menjamo stav zapadnih zemalja, on je isto tako jaka konstanta kao i albanski stav. Oni su odlučili da će Kosovo biti nezavisno, odlučili su da će Srbija morati da prizna Kosovo ako bude igrala benevolentnu igru i sada se radi o tome da Srbija stvarno to i uradi. Ne možemo menjati taj pritisak, to je sasvim jasno. Ono što možemo menjati jeste naša politika. To je u dispoziciji našeg manevarskog prostora, to možemo da uradimo ako hoćemo.
Sada dolazimo na glavno pitanje, tako da kažem, ove naše sednice. Glavno pitanje jeste da li je moguće da ova skupština napravi jedan kompromisni dokument, dokument koji će uvažiti jedne, druge, treće stavove, ali pre svega činjenicu da je čitav ovaj proces u kome je Vlada Srbije učestvovala na jedan benevolentan način, zapao u ćorsokak. Teško ćete vi vratiti stanje na pre 21. jula ove godine. KFOR je pokazao svoje pravo lice. Mogli smo to da naslutimo, ali to se nažalost dogodilo. On je dakle formacija po Rezoluciji 1244, ali to njemu nije smetalo da podrži akcije Albanaca na jedan možda ne toliko vidljiv način za našu publiku, ali sasvim sam siguran za ljude koji su tamo bili u ime države je sasvim jasno.
KFOR je tri puta posle dogovora sa našim predstavnicima razgovarao i poništavao taj dogovor i onda helikopterima dovodio albanske granične policajce i carinike na administrativnu liniju. Da li je moguće poverenja u KFOR, da li je moguće graditi poverenje, što je jedan sasvim pozitivan stav načelno gledano, ako imamo takvo iskustvo? Euleks se povukao, dakle nije reagovao u prava dva dana.
Najzad, danas čitamo izjavu šefa Euleksa da Euleks smatra da on poštuje Ustav i zakone Kosova i da će Euleks raditi ono što treba da bi se uspostavila celovita carinska teritorija ili celoviti carinski režim na teritoriji KiM. Kakva crna statusna neutralnost KFOR. Molim vas, ne znam o čemu pričamo. Siguran sam da vi ovo znate onako dobro kao i ja. Samo se ne slažemo kako reagovati na te činjenice. Vaš stav je gurati ovako kako smo započeli, pa makar priznali Kosovo, možda ne verbalno, ali u svakom slučaju faktički. Zbog kandidature, ne zbog pristupanja EU, nego zbog relativno niske cene.
Naš stav je da se politika mora menjati i da je ovo poslednji čas da se to učini. Zato nudimo tu ruku kompromisa.
Sada ću sasvim konkretno govoriti o samom dokumentu. Imamo osnovni dokument, to je Predlog deklaracije Vlade, i imamo veći broj amandmana opozicionih stranaka u ovom parlamentu i stranaka u Vladinoj većini. Ne mogu govoriti u ime amandmana koje su dale druge stranke, mogu govoriti samo o ponuđenoj Deklaraciji i o onom tekstu koji je predložila DSS. Vidite, ako uzimamo ovaj prvi tekst Deklaracije, tu postoje mnogi problemi, oni najmanji i možda tehnički kojih ima jako puno, ona je vrlo amaterski sročena. Tu ima grešaka, propusta, prepisivanja nekih deklaracija od pre nezavisnosti Kosova. Uzmite drugi i treći stav preambule. Pročitajte pažljivo
Svega i svačega tu ima, ali to nije bitno. To se da lako ispeglati. Imali ste brzu brzinu, morali ste ovu skupštinu da organizujete za kratko vreme. Neka ste organizovali, zato imamo priliku da o tome govorimo.
Ono što je problem u ovoj deklaraciji jeste njen politički status kvo. Ona zapravo ne menja ništa u politici Vlade, a trenutak, opisao sam situaciju da bi prosto obrazložio da se mora nešto uraditi, da se mora nešto promeniti. Ona ne menja ništa. To se vrlo lako može obrazložiti, samo ako čitate dva stava u okviru tačke 5. b) i v).
Stav b) kaže – Najbolji način za iznalaženje kompromisnog rešenja, u skladu sa principom međunarodnog prava, je dijalog između Beograda i Prištine, uz posredovanje statusno neutralnih medijatora, kojima su mandat poverile UN. Vidite, to je priča koja je izgubila igru, tako da kažem. O tome smo govorili mnogo ranije, ali to nije sada bitno. Bitno je da učinimo šta možemo sada zajedno. Ako se složimo da je sada problem samog dijaloga, da on više ne može dati rezultat, zato što su se stvari na terenu strašno promenile, i to uz podršku i Euleksa i KEJFOR-a, onda mislim da ili kapituliramo, moramo ili kapitulirati, kao država, ili promeniti nešto u politici. Zato, jednostavno, apelujem da se ta deklaracija dopuni, da se izmeni, da se amendira u meri u kojoj bi ona pokazala taj korak napred.
Kada je reč o našem amandmanu, on ima nekih pet tačaka. Ako ste čitali, to ste mogli da vidite. Te tačke su, zapravo, oni momenti koji bi trebalo da budu utkani u Deklaraciju, koji bi na jedan dovoljan način, nužan i dovoljan način, inovirali taj tekst i učinili ga operativnim, sa stanovišta potrebe da se politika promeni.
Dakle, u tom tekstu se traži otvaranje pregovora oko svih otvorenih pitanja. Vidite, dijalog i pregovori su nešto drugo. Sami ste govorili – pregovori u ovim stvarima dijaloga, a zapravo i sad koristite dobar izraz – dijalog, kako nalaže Rezolucija Generalne skupštine. Pregovori oko osnovnih pitanja pod okriljem UN i u Organizaciji UN Saveta bezbednosti su sasvim jasni.
Drugi stav je da se poštuju sve rezolucije donesene između 2005. i 2007. godine. On je sadržan u prvoj alineji vaše preambule i ako ima dopune da se doda i ona Rezolucija iz decembra 2007. godine, onda je to potpuno ispunjeno.
Treći stav je da se država okrene, dakako, postepeno, nije moguće ništa uraditi preko noći, onim činiocima u međunarodnoj zajednici kod kojih može očekivati realnu podršku za svoju politiku održanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Potom ide jedan stav o jačem angažovanju međunarodnih organizacija, što Vlada već čini i, najzad, generalni stav o kompromisu.
Vidite, tu su stvari dovoljno, kako da kažem, različite, da bi bile identifikovane kao različite, ali možda ne toliko da se ne bi mogao napraviti kompromisni predlog. Naime, da li je kompromis moguć? To je sada glavno i osnovno pitanje? Pazite, on je moguć ako kompromisom pomičemo stvari napred, ako menjamo ono što ne valja i dodajemo ono što bi bila aktivna politika Vlade u ovoj stvari. Naš problem sa ovom deklaracijom je što ona zadržava status kvo i što je, dakle, reaktivna. Vlada reaguje na ono što se stalno događa, nema inicijativu. To je, dakle, osnovni predlog. Onda je moguć kompromis. Razume se, da budemo realni, ima puno političkih interesa u ovoj zemlji, u vladajućoj većini naročito, koji su protiv ovakvog pristupa. Ostavimo za sada njih po strani.
Čini mi se da postoji još jedan načelniji problem. U ovoj zemlji je posejan strah od reagovanja zapadnih sila ako Srbija makar malo mrdne levo ili desno od onoga što je do sada radila. Taj strah je nezasnovan. Naime, zašto bi zapadne sile uvodile sankcije i kažnjavale Srbiju za ono što ona sada čini u korist svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, demokratskim metodama, u jednom režimu, u jednom poretku koji ima sva obeležja demokratije? Ne treba se toga bojati. Ako bi, pak, zapadne sile prionule nekom iracionalnom činu, moramo imati u vidu da svet nije onakav kakav je bio 90-ih godina. On je sasvim drugačiji. Prema tome, u najmanju ruku bi se ustanovilo neko, kako da kažem, zamrzavanje postojećih stanja, kako bi se krenulo jednog dana napred u ono što je nama najvažnije, a to su pregovori oko osnovnih pitanja, kao što sam rekao.
Najzad, mi bi morali da pokažemo da po ovoj stvari drugačije reagujemo nego što je to bio slučaj tokom 90-ih godina. Kada Srbija, kao država, nije uspela da uspostavi kompromis i konsenzus unutar Skupštine ili unutar svog političkog tela u vezi sa KiM, mi to moramo danas pokazati jer je danas takva prilika i takvo iskušenje.
Poslednja rečenica, pošto se vreme primiče kraju, zamolio bih predsednicu parlamenta da odvoji jedno vreme za konsultacije u vezi sa ovim predlozima koje smo dali, dakle, ne samo DSS, ima amandmana i drugih, da se izdvojimo, da vidimo da li možemo napraviti taj kompromis o kome sam govorio, da eventualno, ako se posreći, to ode na Odbor za KiM i da onda nastavimo posle toga ovu raspravu. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Vi ste učestvovali u dogovorima gde su bili šefovi poslaničkih grupa i dogovorili smo metod dogovaranja, svakako sa idejom da to bude konstruktivno, na način kako pretpostavljam da i vi želite.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo ovde čuli opis stanja, novinarsku hronologiju događaja, apele Albancima, pozive Srbima. Dok sam slušao predsednika Vlade, mislio sam da slušam Ban Kimuna.
Danas smo ovde, kao predstavnici, nosioci ustavotvorne i zakonodavne vlasti kojima se do sada niste obraćali u vršenju poslova koji su po Ustavu u nadležnosti Vlade Republike Srbije, u utvrđivanju i vođenju politike. Danas nam ovde niste podneli neki izveštaj o kome bismo glasali, pa ga potvrdili ili odbili. Danas ovde od nas tražite, čak je jedan govornik vaš vatreno rekao – narod očekuje šta će Skupština danas da odluči. Izvinite, nemojte na nas da prebacujete ako ta odluka nije dobra. Vi ste odlučivali. Vi ste vodili politiku. Vi ste uvek razmišljali o tome šta EU misli o nekom vašem potezu, što je dobro, ali nikada niste naveli EU da razmišlja o tome šta bismo to mi nekad želeli. Ne može Narodna skupština da bude talac vladine politike. Ne mogu danas oči Srba sa severa KiM da budu uprte u Skupštinu.
Mogli smo da se sastanemo u 14,00 časova i da glasamo bez rasprave. Šta bi to promenilo, šta, u ovoj deklaraciji? To je najniži mogući akt koji Narodna skupština donosi. Šta u njoj vama govori da će nešto da se promeni? Gde ste našli uporište za to da je to danas biti ili ne biti? Nemojte da se mi, narodni poslanici, osećamo kao oni koji su učestvovali u pobunama robova, npr. one Spartakove, 73. godine pre nove ere. Mislite, pobedismo imperiju, savladasmo ih sve, a na kraju sve se razveje kao mehur od sapunice. Nije vreme za velike govore i nije vreme za stranačke poene, vreme je da Srbija konačno razmisli gde, šta, kako dalje. Radi se o dva prelaza, ima ih više. Pa, na beloj zemlji Albanci već kontrolišu prelaz i vrše carinu. To ne pominjete. Izazivate sukobe između Srba koji žive na severu KiM i onih koji tamo ne žive, koji bi voleli da ovima na severu bude sve isto kao i njima, jer ko su oni da njima bude bolje? Kad se za nas niste izborili, što se borite za ove na severu KiM?
Optužujete Srbe da su vandali koji su zapalili prelaz. Nekoliko dana ste proveli dole, ministar se izgleda više oseća kao čovek iz Beograda, a ne kao čovek sa KiM. Razumem te lj ude. Hladne glave se dole ne razmišlja. Možda su hladne glave ljudi u Kninu razmišljali kada je krenula Hrvatska, pa pogubili glave. Ostali bez igde ičega i dan danas nemaju ni kuću ni imanje. Onaj ko tamo živi on nema hladnu glavu. Trebalo bi država da ima hladnu glavu za njega.
Gde je bila država tada? Šta je to država uradila? Tri dana nam ulivate poverenje u KFOR, samo se čeka KFOR. Samo se čeka general koji će da odluči da Srbi žive mirno, a onda od četvrtog dana samo se čeka Euleks. KFOR više nije onaj u koga verujemo. Nije bio nijednog časa, jer kada Albanci nisu uspeli sami da zauzmu prelaze poslali su KFOR da im obezbedi prelaze, Albanci će da stignu i vi to dobro znate. Ne može izjavom Srbija neće ratovati da se obezbedi mir na severu Kosova. Može izjavom – Srbija ne želi rat, kao što ga ne želi, a ko želi da Bog da mu se ratovalo u glavi, ali ako vrhovni komandant kaže – Srbija neće ratovati, ako direktor policije kaže – Srbija ne može da pređe ono što vi nazivate – administrativni prelaz, ko će da zaštiti tamo narod? Ako nam ovde u ovoj deklaraciji otvoreno kažete da je delovanje svih međunarodnih institucija na KiM upereno protiv Srba, šta tamo narod treba da radi? Da čeka da ga pljujete što je upalio prelaz. Ako je to uopšte uradio narod spontano, ako nisu mnogi učestvovali u organizaciji toga, da bi imao za šta srpski narod da bude optužen.
Niste me dosad uverili da ste baš uradili sve što je moglo. Radili ste sve što ste mislili da smete. Albanci idu dalje nego što vi mislite da će smeti da idu i uvek će da idu dalje i pobediće nas u toj vašoj diplomatskoj borbi, jer ste vi posvađani između sebe. Vi čak gledate ko će na koju funkciju ako bi se desilo svetsko čudo da posle novih izbora ostanete na vlasti. Vi podređujete oktobru i mišljenju Evropske komisije Srbiju. Život Srbije u velikoj meri danas i zavisi od toga šta će reći i Evropska komisija i Savet EU. Gde vam je tu običan čovek?
Imali ste nekoliko zadataka od EU, teške i lakše. Lakši su bili oni koje niste ispunili, da uredite zemlju, da se izborite protiv mita, korupcije i kriminala, da izvršite reformu pravosuđa, da obezbedite sigurnost stranim ulagačima, da razvijate polako državu, njene institucije, da usvajate evropsko zakonodavstvo, da ga implementirate i budete spremni da kad Srbija uđe u EU da to sve funkcioniše.
Teži zadaci bili su hapšenje haških optuženika. Teži za svaku vlast u Srbiji. Veoma rizični, a vi ste ih ispunili. Teži zadatak bio je brinuti o KiM. Evo dokle smo stigli. Stigli smo do toga da će EU da kaže – pa jeste, ali niste izvršili reformu pravosuđa.
Ne znam sa čim vi izlazite pred građane Srbije i pred EU. Ono što može da se vidi u sredstvima informisanja to smo prevazišli 90-ih godina kada je neka druga vlast držala medije pod svojom kontrolom. To samo iritira građane i samo nas plaši na šta ste sve spremni da biste očuvali imidž, ugled. Uopšte se ne postavlja pitanje da li ćemo da podržimo mere koje predlažete za KiM, ali samo mi recite mere. Deklaracija, pa sami vaši poslanici su dali amandmane na tu deklaraciju. Otkad to da, deklaracija o KiM, poslanička većina daje amandmane svojoj Vladi. I što dajete amandmane na deklaraciju koju predlaže Vlada Republike Srbije koja utvrđuje i vodi politiku.
Hoćete da Skupština utvrđuje i vodi politiku, pa valjda smo to Ustavom podelili. Nema tu mesta ni za predsednika Republike, on samo predstavlja zemlju u inostranstvu, ali ovde je sve pomešano. Nama premijer Cvetković podnosi izveštaj o Kosovu i Metohiji, pitanje je da li zna koliko ima kilometra do Raške. Predsednik Vlade Srbije četiri minuta održao govor. Izvinite, posle predsednika Vlade, ministri nemaju o čemu da govore. Posle predsednika Vlade se ne diskutuje, članovi Vlade ne diskutuju, jer on treba da kaže sve, prikupi izveštaje od svih, sredi i ispriča nam i šta se dešava i šta će da se desi. Jer ne umem da razumem, pa bih voleo da mi pisci deklaracije objasne šta su mislili kad su rekli: "da imajući u vidu realnu opasnost po suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, koja proističe iz pretnji jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova". Ovo je bilo "kopi pejst" iz neke deklaracije od pre pet, šest godina, draga moja Vlado. Kao i izjava nekih država da će priznati jednostranu nezavisnost Kosova. Koliko je država priznalo nezavisnost Kosova i Metohije?
Pa onda kažete, Narodna skupština Republika Srbije utvrđuje da ovakvo delovanje međunarodnih misija predstavlja grubo kršenje međunarodnog prava takvim aktima i aktivnostima bili bi neposredni ugroženi suverenitet". Valjda su ugroženi suverenitet i opstanak Srbije, a ne bili bi. Pa da bar kažete, biće ugroženi, nego kažete bili bi. Pa bili bi, ako bi se loše ponašali, ali ako se loše ponašaju ili su ugrozili ili će da ugroze.
Sad me zaista interesuje, da li vi svirate u ratne trube ili ne? Molim vas da mi objasnite šta znači, da bih znao da i ja prenesem nešto kad odem među građane Srbije, ova dva stava D i Đ, u kojima kažete:" posebno se obavezuje Vlada Republike Srbije, da u svim okolnostima koje bi mogle nastupiti efikasno deluje na zaštiti života i imovine, prava i sloboda građana pokrajine". Zaista tražim objašnjenje od predsednika Vlade, kako se efikasno deluje na zaštitu života i imovine,prava i slobode građana pokrajine i šta će vam ovo " a posebno srpskog i ne albanskog stanovništva"? U Kosovskoj Mitrovici žive i Albanci. Šta sad njih nećemo da štitimo? Oni neka budu ugroženi.
"Obavezuje se Vlada Republike Srbije da donese konkretan i sveobuhvatan plan mera koji će biti preduzete u svim oblastima njenih nadležnosti za slučaj pogoršanja stanja na Kosovu i Metohiji". To Vlada radi po Ustavu. Ko smo mi da obavežemo Vladu da donese plan mera, a što niste napisali da taj plan mera dostave Skupštini na usvajanje. Vlada da donese plan mera obavezuje se, a šta ako ne donese. Hoćete da glasate da smenim Vladu. Ne danas se peru usta, i sutra idete na godišnji odmor. Završili ste posao, usvojite Deklaraciju i idete na godišnji odmor. Ostaje Vlada da pravi plan mera.
Nikada nije bio problem Narodne skupštine da odobri plan mera deklaracije, rezolucije, sve što se ticalo Kosova i Metohije. Postoji oni koji su protiv toga, ali njih je i sramota, ali šta će biti sutra, prekosutra, naksutra. Šta će biti kad Albanci dođu na te prelaze, administrativne, kažem na granicu, za njih je to granica. Čini mi se da je Euleks već da izjavu da mora da izvrši nalog civilne privremenih institucija na Kosovu i Metohiji. Proverite to?
Šta će da bude? Hoćemo li ovde da se posipamo pepelom? Imamo li saveznika? Šta će sa srpskim narodom da bude i sa tim nealbancima, kako ih vi nazivate? Gde će da se smeste? Jeste li spremili domove? Ljudi, situacija je veoma ozbiljna. Uopšte ne mislim da treba da se svađamo oko toga. Gledam samo, da vidimo ono što vi nećete da vidite. Da pročitam ono što vi niste hteli da napišete. Na vama je to. Ostaje taj greh za KiM. To se nosi. Ne znam da li su vas možda analitičari prevarili kad vrše to istraživanje javnog mnjenja, pa kažu – Kosovo je na desetom mestu svakog građanina Srbije. Važnija mu je nezaposlenost, borba protiv kriminala, a EU jeste, ali svakom čoveku je pojedinačno Kosovo na prvom mestu.
Kad vam neko kaže tu ništa ne može da se uradi, neka kaže to kao zvanično lice. Ne kao komšija, ne kao kum, prijatelj na slavi. Neka kaže kao čovek koji ima potpunu odgovornost. Ja sve vas jako dobro razumem, ali nije lepo, nije u redu da nas 250 preuzimamo odgovornost za ono što radi Vlada i predsednik Republike. Nije to naš posao. Građani Srbije cele očekuje koliki će porezi da budu, očekuju kakve ćemo zakone da donosimo. Ne očekuju od ove Skupštine izuzev ako u skladu sa Ustavom neko predlaže da proglasimo vanredno ili ratno stanje. Onda Skupština ima pravo i dužnost i obavezu da odlučuje o tome. U ovakvim slučajevima, godinama traje prebacivanje loptice na Skupštinu.
Izglasaće nas 200 ovu deklaraciju. Šta će sutra da bude? Šta će policija da radi? Šta će vojska da radi? Šta će šatl diplomatija da radi? Da trči pred zatvorena vrata. Trošite benzin. U stvari to je nafta. Kerozin je nafta. Hajde da ozbiljno razgovaramo kao ljudi. Jesmo li spremni mi da gledamo kako se sve urušava i samo da vičemo kako smo patriote? Lagodno je živeti u Beogradu. Teško je živeti na KiM. To uvek imajte na umu. Ne treba Srbija da bude rob teškog života na KiM. Ali, ako u Ustavu piše da treba da bude rob, onda će da bude. I robovi su se podizali na ustanak, svesni da idu na imperiju, ali kad prekipi onda se više o tome ne razmišlja. Svi imate i decu i unučiće. Razmislite o tuđoj deci i tuđim unucima. Onima koji noćas ne spavaju. Jel, ako već danas brinemo o njima hajde da ta briga bude iskrena i poštena, ne uz čitanje novina za vreme sednice gospodo socijalisti. Nema smisla. Tamo nisu ni stigle srpske novine.
Albanci iz Švajcarske prelaze na dva prelaza na jugu Srbije, idu na KiM. Vraćaju se. Oni se leče, oni trguju, oni jedu, spavaju, piju. Srbi koji su osuđeni na dva prelaza na severu, niti se leče, niti jedu, niti spavaju niti piju. Nemojte nama to da pričate. Obezbedite da se leče. Obezbedite da jedu i da piju. Obezbedite da prelaze granicu, administrativni prelaz. Nek nas pobiju. Ajmo u Brnjak da zasedamo, da zaseda Narodna skupština na prelazu. Nek pobije nas KFOR. Ajmo da mi budemo ti vandali koji su zauzeli prelaz.
Imate na raspolaganju poslaničku grupu Srpske napredne stranke. Samo nam recite šta ćete da uradite? Ako ste uopšte o tome bilo kada odlučivali, iako vas je iko ikada pitao šta treba da se radi. Nemojte da jedni govore da je sve izgubljeno, drugi da je sve naše, treći da treba podeliti Kosovo između Albanije i Srbije. Hajde da vas čujemo šta želite da uradite, šta da zastupamo ili šta da napadnemo? Kao ljude ne možemo da vas u ovoj Skupštini napadnemo. Niko od vas pojedinačno nije kriv za ovo što se dešava, a kao političare želeo bih da znam šta treba da vam podržimo.
Kakvu odgovornost želite da preuzmete izglasavanjem ove deklaracije? Što ne napišete u roku od mesec dana uradićemo to i to, u roku od dva meseca to i to. Glasamo, završimo, ako ste uradili dobićete izbore, a ako niste nećete…(isključen mikrofon).

Hoćete li ponovo? Imate minut još. Izvinite, greška je. Imam utisak da ste priveli kraju.
Gospodin Stefanović ima reč. Izvolite.

Prvo, ovde je rečeno nekoliko stvari na koje moram da reagujem. Čini mi se, bilo je dosta i neistina i paušalnih ocena i zaključaka koji su apsolutno neutemeljeni, a sad smo čuli i jednu izrazitu dozu demagogije ponovo. Da kažemo, pre svega, da ako ste svi poslanici ovde slušali ono što je Vlada iznela, mogli ste da čujete da, pošto je bilo kritike zašto se ne pregovara, pa je bilo kritike zašto se pregovara. Dakle, neophodno je održati dijalog sa Prištinom, ali dijalog ne može da se vodi u uslovima kad nas je na jednostran način promeni stanje na terenu. Prema tome, nije naša strana ni na koji način izbegla dijalog, niti ćemo mi pokušavati sa naše strane da izbegavamo dijalog, niti smo mi bežali od rešavanja problema carinskog pečata. Carinski pečat i problem carinskog pečata nije problem kontrole na administrativnoj liniji. To su dve odvojene stvari, gospodo.
Sad mi je žao što poštovani narodni poslanik koji je to, naravno, rekao po svom običaju, izašao je odavde. Ovo je uradio i prošli put kad smo bili ovde. Jednostavno, ne stoji teza i žao mi je što prof. Samardžić ponovo to ističe da mi kroz ovaj proces priznajemo Kosovo kroz fazni pristup. To je jedna vrlo, rekao bih, smela konstatacija koja nema nikakvu argumentaciju. Voleo bih da čujem na osnovu čega mi priznajemo Kosovo. Kad kažete, kritike rešenja koje su donete, mi ne čujemo šta ne valja u tim rešenjima, sem ono što vi mislite da ne valja. To su gole tvrdnje, profesore, vi vrlo dobro znate kako se argument gradi. Ne treba ja to da vas podučavam.
Ono što je činjenica je da niko se ovde nije takmičio u patriotizmu, ovde nije bilo nikakvog prebacivanja niti busanja u prsa, ali jeste bilo realno predstavljanje situacije kakva jeste. Dakle, gospodine Ostojiću, dijalog je odložen na inicijativu poslanika gospodina Kupera, a ne na naše insistiranje. Ponoviću vam ono što sam rekao, mi ne bežimo od dijaloga, mi ga želimo. On je jedini način da rešimo sve ove probleme. Kao što je jedini način da rešimo problem, koji akutno sad postoji i gori, a to je da izbegnemo nasilje, na svaki mogući način.
Ono što je činjenica, da mi ne treba sad, čini mi se, zaplićemo se u situaciju da li je neko posle ovog ispao statusno neutralan ili nije, već da pokušamo da rešimo ovaj gorući problem. Kako da ga rešimo? Vrlo jasno i decidno su predstavnici Vlade ovde predstavili narodnim poslanicima. Tako da ne vidim, uopšte ne vidim nikakvu tajnovitost u tome šta ćete da radite. Čuli ste šta ćemo da radimo. Ako ne valja u onom šta ćemo da radimo, recite šta treba da radimo. Evo recite šta je vaš predlog, osim da odemo na Brnjak svi zajedno, kako ste rekli. Nismo mi radili samo što smo smeli. Bolje je raditi i ono što ste smeli, nego ne raditi ništa. Znači, raditi ono što ste smeli, isto je vrlo hrabra konstatacija sa vaše strane. Treba da vidite te okolnosti i da vidite. Znate šta, možda mi smemo više od vas, a možda vi smete više od nas. To neće rešiti ovaj problem. Ne treba da ocenjujete koliko govore ministri posle predsednika Vlade. Znam da vi vežbate za tu funkciju, ali vam neće uspeti to. Znate, treba sad da uvežbate.
(Predsednik: Replika.)
Još jednu stvar, završavam.
(Predsednik: Izvinite.)
Mislim da je vrlo štetna situacija ako kažete, i ako sam vas ja razumeo, ali zbog građana. Jako je štetno kad kažete da je to granica. Znate, ne govorimo mi – administrativna linija, zato što volimo tu terminološku situaciju, već zato što to jeste administrativna linija. Ako ovo dozvolimo da se desi, postaće ono što ste vi rekli da jeste, a to je granica. Nadam se da ste pogrešili i da je to bio lapsus i da ne mislite da je to granica. Hvala.