Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog novog zakona o železnici, pošto je Vlada u onom starom zakonu od 2005. godine videla, kako su naveli u obrazloženju, kočnicu razvoja srpske železnice i prepreku koptiranja sa železnicama susednih zemalja, članica EU.
Pre nego što nastavim sa diskusijom, trebalo bi ovde da otklonimo jednu dilemu, koja je nastala u prethodnoj diskusiji poslanika iz DS, koji se pitao koja je razlika između vremena Milana Obrenovića i ovog danas? Razlika je više od 127 godina i devet kilometara na čas, brzina koju je prevazišao čak i Laki Topalović. Tada su, kao što je kolega rekao, vozovi od Niša prema Beogradu išli brzinom od 36 kilometara na sat. Sada, kada nas ova vlast vodi brzim prugama u EU, vozovi od Beograda prema Nišu idu prosečnom brzinom 45 kilometara na sat.
Ovaj zakon ne bi mogao da bude neka svetla tačka na putu ka EU da nije, po običaju, sav prožet direktiva EU, koje će navodno svojim rešenjima popraviti ovo stanje u našoj železnici. Ranijim zakonom su izvršene podele delatnosti u železničkom saobraćaju i to očigledno nije funkcionisalo, transport usluge kroz strukture, upravljački deo, a naročito kada su u pitanju tenderi, nabavka lokomotiva, vozova, vagona, raspolaganje ogromnim kreditima za unapređenje železnice, a koji su jednim delom pretvarani u stanove, u vile, apartmane, koji su trošeni na seminare i usavršavanja u inostranstvu.
Vi, gospodine ministre, imate prilično težak zadatak po pitanju unapređenja srpske železnice. Za početak, da zakonom date velika ovlašćenja Direkciji za železnice, a između ostalog i mogućnost donošenja podzakonskih akata od strane iste. Vi verovatno znate gde se danas nalazi srpska železnica. Nije ni malo smešno, te podatke svako može da pronađe u zvaničnim analizama, ako želi. Činjenica je da se na dve trećine srpskih pruga odvija železnički saobraćaj brzinom manjom od 60 kilometara na sat. Ovo nije vreme parnih lokomotiva, pa da je nešto ovako normalno, ovo je 21. vek i zato ovaj podatak deluje i smešno ali nestvarno. Skupština železnica Srbije je na svojoj sednici krajem avgusta usvojila Predlog projekta za rekonstrukciju pruga koje će omogućiti brzinu vozova i do 200 kilometara na sat. Verovatno za strane vozove, za naše bi to bio raspad sistema. Da li je to realno, videće se uskoro.
Lepo je to, gospodine ministre, što ljudi žele, ali još jedan podatak nam bode oči, koji pokazuje koliko vama treba toga da biste promenili stanje u srpskoj železnici. O čemu se radi? Železnica Srbije postoji od 1884. godine, još od doba Kralja Milana Obrenovića. Kasnije nekoliko godina mreža pruga se širila i van Srbije, tako da je krajem 19. veka kroz Srbiju uveliko saobraćao čuveni "Orijent ekspres". Tim "Orijent ekspresom" se od Beograda do Niša stizalo za pet sati i 45 minuta. Prosečna brzina je bila 45,5 km na sat. Danas putničkim vozom od Beograda do Niša, putničkim, putovaćete šest punih sati i koji minut više, uz prosečnu brzinu od 44,7 kilometara na sat.
Eto, gospodine ministre, pred vama je jedan težak zadatak, da poboljšate prolazno vreme na našoj železnici, postignuto krajem 19. veka, i da ga popravite makar za 15 minuta. Ovako, Kralj Milan Obrenović treba da bude ponosan na svoju železnicu i da se kojim slučajem takmiči sa železnicom Borisa Tadića, on bi pobedio.
Kada smo već kod brzina i kod EU, odnosno planova za ulazak u sistem evropske železnice, evo kako to izgleda na nekoliko primera u pojedinim državama, sa kojima bi mi da gradimo zajednički sistem. Idemo redom, rekord na prugama, Nemačka – 368 kilometara na sat, "Evropa star" – 334 kilometara na sat, Italija "Pendolini" – 300 kilometara na sat, Španija "Ave" – 300 kilometara na sat, Švedska "2000" – 275 kilometara na sat, Britanija "Inter-siti" – 260 kilometara na sat. Eto, sa ovim letećim lokomotivama mi treba da integrišemo našu železnicu sa brzinom iz doba Obrenovića.
Da biste doveli u red našu železnicu morate pre svega imati ogromna finansijska sredstva, a ona se nalaze kod evropskih investicionih banaka i MMF. Ali, kada nešto uzmete, morate plaćati ogromne kredite. Epilog je već sada vidljiv, dobićete sredstva da kozmetički nešto uradite, to će da prođe kao i sve do sada u Srbiji, dug će se uvećati, a stanje će ostati isto. Ovo kažem iz razloga što se u obrazloženju Vlade pominje značajno osavremenjavanje železnice, a ovim zakonom se samo trasira put svemu tome. Zaista mi nije jasno kada u jednom delu obrazloženja Vlade navedete činjenicu da troškove tih ulaganja u modernizaciji železnice građani i privreda, pa ste naglasili posebno mala i srednja preduzeća, neće ni osetiti. Za to su vam potrebne milijarde evra. Železnica te pare nema. Zadužiće se Srbija, a samim tim dug će pasti na grbaču čitavog naroda. Zato, ako se sa tim sredstvima ništa konkretno ne uradi, onda neki zaista treba da zaglave robiju. Ovo mišljenje je mišljenje građana Srbije, a verujem da se i vi sa tim slažete, gospodine ministre.
SRS je podnela dosta amandmana na ovaj predlog zakona. U nastavku diskusije ću se osvrnuti na nekoliko članova, zbog vremena. Član 6. se bavi kategorizacijom pruga, pa se u tački 3. navode i lokalne pruge od značaja za lokalni saobraćaj. Kao prvo, veliki broj tih lokalnih pruga je verovatno već davno zarastao u korov. Lokalne samouprave sigurno nemaju sredstva da ih na neki način održavaju, naravno, u koordinaciji sa železnicom, koja opet nema interes da u svemu tome učestvuje, jer su te relacije na lokalu sasvim nerentabilne. Opštine ne krpe rupe po asfaltnim putevima, a kamoli da održavaju lokalnu prugu. Samim tim, ova poslednja kategorija 90% je osuđena na propast. Izuzetak su samo pruge koje se od glavnih železničkih pravaca odvajaju možda nekih 10-15 km do nekog velikog industrijskog pogona, kojim se dopremaju obično sirovine. Znači, ovo u stvari nije primedba, pre bi bila neka konstatacija.
U članu 10, koji se odnosi na licencu za upravljanje železničkom infrastrukturom, našao se jedan čudan uslov, tačnije jedan neodređen i nedorečen opis uslova, koji treba da ispuni potencijalni upravljač železničke infrastrukture u postupku dobijanja licence. Znači, pored uslova da je finansijski stabilan, da ima dokazanu stručnost, uspešnost u dosadašnjem radu, budući licencirani upravljač mora imati, citiram, dobar ugled. Prosto je neverovano da Vlada i dalje ne uči na svojim greškama, osim ako ovo "dobar ugled" ne znači možda dobar partijski ugled.
Vi ste u narednim članovima, kao kroz maglu, pojasnili da se to u stvari odnosi na lica koja nisu osuđivana, kažnjavana, protiv kojih se ne vodi istraga po pitanju nesavesnog poslovanja, utaje poreza, itd, itd. Moram reći da je ovo zaista smešno.
Koliko njih se ogrešilo o ovu državu, koliko je njih zavuklo ruku u tuđi džep, kada su u pitanju samo privatizacije u Srbiji? Po ovoj definiciji dobar ugled mogao bi da ima i Nemanja Kolesar. Svi znaju šta je uradio sa svojim kompanjonima, sa smederevskom Železarom. Svi znaju za aferu sa popovačkom cementarom i Holcingom, ali po ovom zakonu on ima dobar ugled. Da li je dobar ugled imao i onaj gospodin što je kontrolisao gradnju i rekonstrukciju skoro svih važnijih puteva u Srbiji, tzv. "Nibens grupa", trenutno u zatvoru, zbog koga vi imate grdne probleme, a na hiljade putara je suočeno sa propašću? To znači da ova odrednica "dobar ugled" posle ova dva primera nije apsolutno nikakva garancija.
Član 15. se bavi pitanjem obustave javnog prevoza putnika i robe zbog nerentabilnosti. Maločas, kada sam pomenuo član 6. i lokalne pruge, dotakao sam se teme nerentabilnosti. Nije ništa bolja situacija ni u regionalnim pravcima. 70% tih putnih pravaca je nerentabilno, pogotovo kada je u pitanju prevoz putnika i opet se vraćamo na početak priče. Ako putnik ne zna kada će poći vozom, kada će stići na odredište, zašto pola sata ili sat voz klizi 10 kilometara na čas po šinama, takav će i biti ishod poslovanja u Železnici Srbije.
Uzmite samo kako je stanje u Železnici. Uzmite samo i pogledajte na ju tjubu neverovatne video klipove o našoj Železnici. Evo, samo jedan primer. Kompozicija voza prolazi pored podignute automatske rampe, a vozači se krste i čude. Znači, to ima samo u Srbiji. Naravno, niste vi krivi za sve to, ali vam govorim šta sve morate da promenite. Da nije električnih signalizacija na pružnim prelazima, komotno bi mogli da se premestimo jedan vek unazad.
Član 57. predviđa da se u slučaju prekida saobraćaja na železničkoj infrastrukturi zbog elementarnih nepogoda deo obaveza prebaci na lokalnu samoupravu, koja bi trebalo da otklanja smetnje i da pruža pomoć. Ovo se možda moglo podrazumevati za lokalni železnički saobraćaj, ali za linije međunarodnog ranga teško da će to biti izvodljivo. Opštine te obaveze i da hoće ne mogu ispuniti, ni u finansijskom smislu, ni u smislu angažovanja operative većih razmera.
Zamislite klizište gde se pola brda obrušilo na međunarodnu prugu Beograd-Sofija. Recimo, poplave ili zemljotres. Tu država mora da se angažuje, tu su potrebna velika sredstva. Šta tu opština može da uradi, osim da simbolično prisustvuje, da ne kažem samo statira?
Na kraju, prokomentarisao bih poglavlje VII koje se bavi zaštitom železničke infrastrukture. Zakon o Železnici predviđa, i onaj raniji je predviđao infrastrukturalni pojas širine 25 metara i zaštitni pojas širine 50 metara. Sada vas pitam šta ćete da uradite sa objektima koji se nalaze unutar ovih pojasa, a godinama se sve to tolerisalo, gradilo se, između ostalog i pored zakonske zabrane? Ti objekti tu postoje, činjenica je. Međutim, sada će vam doći neko ko daje novac za osavremenjavanje srpske železnice i taj neko će tražiti maksimum poštovanja standarda EU. Konkretno, u Paraćinu se, npr. uz međunarodnu prugu nalaze stare stambene zgrade. Verovatno još ima sličnih primera u Srbiji. Za ovaj problem ćete morati da nađete kakvo-takvo rešenje. Najlakše je da nekoga ostavite bez krova nad glavom. U svakom slučaju, treba naći najbolje rešenje u interesu građana. Zahvaljujem.