Dame i gospodo narodni poslanici, mogli bi smo da kažemo da je ovo reformski zakon, međutim, gospođo Malović, kao diplomirani pravnik znate da  u sudskim postupcima postoji nešto što se zove "promena na gore".
Mnoga rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona su ne reforma na bolje nego reforma na gore. Moje prethodne kolege iz SRS koje su učestvovale u raspravi o ovom predlogu zakona su istakle jedan deo problema sa kojima se suočava ovaj predlog zakona. Koliko sam uspeo da razumem, vaš osnovni prioritet kao predlagača ovog zakona, ne mislim vas lično, nego vas kao Vlade, jeste da pospešite efikasnost u radu sudova i smatrate da se to može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku. Međutim, i gospodin Petar Jojić i gospođa Vjerica Radeta su vam lepo objasnili da se taj standard i taj prioritet ne može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku zato što jedan dobar deo problema u rešavanju sporova u Republici Srbiji nije do procesnog zakonodavstva nego do loše organizacije pravosudne mreže u Republici Srbiji, to je jedan problem. Drugi, takođe, važan problem je činjenica da građansko zakonodavstvo u Republici Srbiji nije kodifikovano već da se građansko pravni propisi nalaze razbacani po raznim zakonskim i podzakonskim aktima.
Prosto je neverovatno da na početku 21. veka Republika Srbija još uvek nema građanski zakonik, a recimo, imala ga je Kneževina Srbija koja je u to vreme formalno bila deo otomanske imperije još 1844. godine. Sve dobro uređene evropske države, poput Austrije, Nemačke i Švajcarske su još tokom 19. i 20. veka donele svoje građanske zakone i na jednom mestu objedinili kompletnu materiju građanskog materijalnog prava - statusno pravo, imovinsko pravo, porodično pravo, nasledno pravo. Mi to još uvek nemamo. Kao jedan od primera za to dovoljno je navesti samo Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji je donet iste godine kada je umro bivši komunistički diktator Josip Broz Tito, 1980, godine. To ne menjate, ali zato redovno menjate Zakon o parničnom postupku ili Zakonik o krivičnom postupku, misleći da ćete time postići cilj kome težite, a to je efikasnost u rešavanju sporova, ali kao što vidite, društvena i pravna praksa vas u tome demantuju.
Pošto nemam mnogo vremena, da krenem sa elaboracijom nekoliko osnovnih zamerki ovom predlogu zakona. Prvo, iz člana 1. Predloga zakona mi u stvari ne vidimo šta je to parnični postupak. Svaka dobra definicija treba da bude jasna, jezgrovita i da se iz nje na prvi pogled da zaključiti koja je to društvena pojava koja se definiše.
Evo kako glasi vaša definicija: "Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite", ne znam da li postoji sudska van pravna zaštita, "po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinsko pravnih i drugih građansko pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka".
Dakle, ne znam da li postoji neka druga sudska zaštita, osim pravne. Dalje, ovde upotrebljavate jedan manje-više kolokvijalni termin – parnica. Do koje mere ovaj pojam niste razradili u nekim kasnijim odredbama zakona, evo to ću vam sada da pokažem.
Dakle, iz člana 1. proizilazi da je parnica sinonim za reč "postupak". Dakle, parnica, to je skraćeni termin za parnični postupak. Međutim, ako uzmete recimo, gospođo Malović, član 436. Predloga zakona, to je glava 29, kaže – postupak u parnicama iz radnih odnosa. Ovde parnica nije sinonim za postupak, nego za spor. To su dve potpuno različite stvari. Pitam vas, da li je parnica spor, ili je parnica postupak u kome se spor rešava? Dakle, nemoguće da je parnica sinonim, konkretno u članu 436, za postupak jer onda bi glasilo – postupak u postupcima iz radnih odnosa. To nije logično, nego je u vašem slučaju ovog člana 436. parnica sinonim za reč "spor", a parnica je jako važan pojam u ovom predlogu zakona.
Evo, kao što vidite, taj važan pojam nije dovoljno precizno definisan i mi ne znamo da li je parnica postupak, ili je parnica spor.
Dalje, meni zaista nije jasno šta vam znači ovo – povodom povrede prava ličnosti. Pa, mnoga prava ličnosti se ne štite u parničnom postupku, nego u krivičnom postupku, pravo na život, slobodu, pa i neka imovinska prava itd. Ne štite se parničnim postupkom, nego krivičnim postupkom.
Da malo obratimo pažnju na ono što ste naveli u obrazloženju Predloga zakona i ne samo u obrazloženju, nego i u ovom normativnom delu. Prosto je neverovatno da oni koji su pisali Predlog zakona, to nije naravno zamerka upućena vama, gospođo Malović, nego piscima ovog predloga zakona, da ne znaju šta je u stvari predmet dokazivanja. Dakle, u parničnom, u krivičnom, u svakom drugom pravnom postupku ne dokazuju se činjenice, nego tvrdnje o činjenicama. Te tvrdnje mogu da budu istinite ili lažne. Same činjenice su po definiciji istina.
Dakle, činjenica je deo objektivne stvarnosti. Ono što je deo objektivne stvarnosti se ne dokazuje. Dokazuje se tvrdnja o tome da li je to zaista deo objektivne stvarnosti ili ne. Sada, pogledajte koliko smešno deluje u pravničkom, jezičkom, formalno-logičkom pogledu rečenica iz člana 108. Predloga zakona, to je obrazloženje. Kaže – predložena formulacija obavezuje sud da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile. Kako stranke mogu da predlažu činjenice? Stranke mogu da predlažu dokaze, stranke mogu da iznose tvrdnje, ali stranke ne mogu da predlažu činjenice, jer to prosto ni logički ni fizički nije moguće.
Kolega Mirko Munjić vam je detaljno objasnio da je besmislena ova odredba koja se odnosi na to da sudija ne može da postupa u predmetu ako je akcionar u procentu većem od 3% akcija ukupnog kapitala parnične stranke, to je zaista besmislena odredba i praktično uvodi na široka vrata mogućnost korupcije na srpsko pravosuđe, ali pošto je to kolega Munjić detaljno obrazlagao, neću se time mnogo baviti.
Ono što je problem sa ovim predlogom zakona, to sam rekao na početku, vi hoćete da ubrzate parnični postupak i to je do izvesne mere legitimno, naravno, pod uslovom da brzina postupka ne dovodi u pitanje prava stranaka i zakonitost delovanja suda.
Jedna od novina u ovom predlogu zakona je da sud treba da postupa u razumnom roku. To je neki pravni standard, čija sadržina od slučaja do slučaja može da se menja, ali suštinska novina je da sud u dogovoru sa strankama određuje, kako vi kažete, vremenski okvir za preduzimanje određenih procesnih radnji i za okončavanje samog parničnog postupka.
Ako obratite pažnju na glavu 15. Predloga zakona nepoštovanje procesne discipline, da li su propisane neke sankcije za sud koji ne poštuje vremenske okvire u sprovođenju parničnih radnji. Nisu, gospođo Malović. Onda cela ta konstrukcija o ubrzanju parničnog postupka pada u vodu, jer šta se dešava u slučaju da sud ne poštuje vremenske okvire koje je sam definisao? Ne dešava se ništa, nema nikakvih sankcija za tog sudiju, nema nikakvih sankcija ni za jednog drugog učesnika u postupku ako određenim svojim činjenjem ili nečinjenjem probijaju te rokove koji su određeni u postupku. U tom smislu ti vremenski okviri praktično ne znače ništa. To je neki uopšteni vremenski period u kome neka parnična radnja treba da se sprovede, ali ako se i ne sprovede niko od učesnika u postupku, uključujući i sam sud, neće pretrpeti bilo kakve sankcije i u tom smislu suđenje u razumnom roku ostaće samo jedna pusta želja, ali od toga u praksi neće biti ništa.
Ono što po mom dubokom pravničkom uverenju dovodi u pitanje individualna prava građana i pravnih lica kao učesnika u parničnom postupku jeste rešenje iz glave 27. Predloga zakona, a to je da žalba u sporovima u kojima je doneta presuda čija vrednost ne prelazi 300 evra, odnosno 1.000 evra za pravna lica, da u takvim sporovima žalba nema suspenzivno dejstvo.
Koliko znam, gospođo Malović, u svim pravnim postupcima i u krivičnom i u parničnom i u vanparničnom i u upravnom i u upravnom sporu žalba ima suspenzivno dejstvo, odlaže izvršenje odluke koja je doneta u tom postupku. Međutim, vi sada potpuno menjate ono što je do sada bila praksa ne samo u Republici Srbiji, nego u svim civilizovanim zemljama, a to je da žalba uvek ima suspenzivno dejstvo. Ovim izuzetkom praktično dovodite u pitanje prava građana. Šta će biti ako je čovek izjavio žalbu, vrednost predmeta spora je 300 evra ako je u pitanju fizičko lice ili 1.000 evra ako je u pitanju pravno lice, žalba nema suspenzivno djestvo i izvrši se presuda i posle se dokaže u postupku po žalbi ili po drugim pravnim elkovima da je ta presuda nezakonita? Time stvarate dodatni problem i samim strankama koje učestvuju u postupku, ali isto tako stvarate problem i samom sudu koji sada rešava jedan problem koji je objektivno nastao zbog lošeg rešenja u ovom predlogu zakona.
Ono što je rekao gospodin Dejan Mirović, to je potpuno tačno. Ono što je u podtekstu, u pozadini ovog ubrzavanja parničnog postupka nisu prava građana Republike Srbije nego favorizovanje stranih banaka u Republici Srbiji koje treba da naplaćuju dugove po kreditima koje su uzeli građani Republike Srbije prevareni od tih istih banaka i od svih vlada Republike Srbije o 2000. godine pa na ovamo, kako je vrlo bezbolno uzeti kredit, kako to ne predstavlja nikakav problem, odete u banku, zadužite se, kupite novi stan, automobil itd. Sada kada su hiljade građana Republike Srbije zbog teške ekonomske situacije u kojoj se nalaze došle u situaciju da ne mogu da servisiraju te dugove prema stranim bankama, vi ste se dosetili, verovatno po nalogu tih istih banaka, da ubrzate parnične postupke. To je ustvari pravi razlog zašto vi menjate parnični postupak, ne zbog građana Republike Srbije, ne zbog domaćih privrednih subjekata, nego zbog stranih bankara, jer hoćete da osigurate njihove interese. Strane banke su, gospođo Malović, u ozbiljnoj krizi u celoj EU.
Ako pogledate najnovija događanja u Grčkoj, mnogim francuskim bankama preti bankrot zato što su plasirale svoje kredite u Grčkoj. Grci postali prezaduženi, ne mogu da vraćaju. Da se to ne bi desilo u Republici Srbiji, oni su vas preduhitrili i rekli da morate da donesete novi zakon o parničnom postupku, gde će postupak biti ubrzan, gde se neće voditi računa u dovoljnoj meri o zakonitosti samog postupka i o legitimnim pravima građana kao učesnika u parničnim postupcima, nego gde će se parnični postupak relativno brzo završavati, da strane banke koje ste zaštitili članom 13. stav 2. Predloga zakona praktično ostvare naplatu svojih potraživanja. Kako drugačije objasniti da prema članu 13. Predloga zakona pravosnažna presuda krivičnog suda obavezuje i parnični sud, ali ste se ogradili u stavu 2, kaže – pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnost ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Onda ste u obrazloženju predloga zakona naveli da ste hteli da zaštite osiguravajuća društva.
Ono što niste rekli to je da ste hteli da zaštite ne samo osiguravajuće društvo, nego strane banke, jer nažalost od 2001. godine domaće banke su uništene, one više ne postoje. Građani Republike Srbije, privreda u Republici Srbiji su praktično prepušteni na milost i nemilost stranim bankarima. Mi smo ovde u Skupštini Srbije, lično sam kao poslanik SRS pokazao vam papir iz koga se vidi da se u SAD goni za krivično delo zelenašenja onaj ko naplaćuje kredite po kamatnim stopama koje su danas važeće u Republici Srbiji. Tamo nije moguće, gospođo Malović, da građaninu, privrednom subjektu, zaračunavate kredit po kamatnim stopama od 15, 18, 20, 25%. U SAD je to krivično delo. U Republici Srbiji je to potpuno normalna stvar.
To su stvarni pravni standardi koji postoje u ovoj oblasti, ali vi nećete te standarde, jer da hoćete neke standarde, gospođo Malović, na početku Predloga zakona o parničnom postupku, isto kao što je slučaj sa upravnim postupkom, morali bi da navedete načela na kojima počiva parnični postupak. Zašto je to bitno? I zbog samog parničnog postupka, odnosno parničnog suda, ali i zbog jedne situacije, Zakon o parničnim postupcima se supsidijarno primenjuje i u upravnim sporovima. Kada sud u upravnom sporu treba da reši neki procesni slučaj koji nije regulisan Zakonom o upravnim sporovima, supsdijarno se primenjuje Zakon o parničnom postupku. U istu situaciju može da dođe i parnični sud, a ne zna kako da reši određenu procesnu situaciju i onda mu u tome pomažu načela, pročita načela sa početka Predloga zakona i onda reši taj problem, primenjujući odgovarajuća procesna načela. Prosto je neverovatno da poslanici vladajuće koalicije sve vreme pričaju o nekim načelima parničnog postupka koje ne postoje.
Mi načela iz parničnog postupka iz ovog predloga zakona možemo samo da uopštavamo, da otprilike naslućujemo šta je pisac Predloga zakona hteo da kaže, ali taksativno i jasno definisanih načela parničnog postupka nema. To je jako loša stvar. Ako ih ima u Zakonu o upravnom postupku, potpuno je nejasno zašto ta načela nisu formulisana u Zakonu o parničnom postupku.
Voleo bih da čujem, gospođo Malović, da li će Vlada Republike Srbije nešto da preduzme povodom ovog problema sa početka mog izlaganja? To je – da li će uopšte da se pristupi kodifikaciji građanskog materijalnog zakonodavstva?
Vi ste sada u skupštinsku proceduru uvrstili Zakon o obeštećenju i vraćanju oduzete imovine. kako mislite da sprovedete taj zakon u situaciji kada se u Republici Srbiji, verovali ili ne, još uvek primenjuje zakon koji se zove Zakon o nevažnosti pravnih propisa, donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije? Po tom zakonu, to je, recimo, naročito bitno za Vojvodinu, za mnoga oduzeta imovina se baš nalazi na teritoriji Vojvodine. Recimo, sistem zemljišnih knjiga nije uređen nekim modernim zakonom nego zakonima Kraljevine Jugoslavije iz 1930-1931. godine. Jedan deo imovine u Vojvodine je prešao iz zemljišno knjiških odeljenja sudova u katastre, ali to je samo jednim delom. Onaj drugi deo je ostao još uvek u zemljišnim knjigama. Imaćete situaciju da donosite zakon o vraćanju oduzete imovine, a da prethodni niste regulisali nešto što je mnogo važnije, a to je građansko materijalno zakonodavstvo.

Gospodine Martinoviću, vreme. Zahvaljujem.
Gospođo ministre, da li vi želite reč? (Da.)
Molim vas, samo se prijavite.
Reč ima ministar pravde, gospođa Snežana Malović.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su diskutovali povodom Predloga zakona o parničnom postupku. Želim da vas podsetim da je to bilo obećanje Ministarstva pravde, kada smo krenuli u reformu pravosuđa, kada smo rekli da pored organizacionih promena koje se dešavaju unutar suda, doći će i do promene procedure. Juče ste bili svedoci kada smo raspravljali o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, danas na moju veliku sreću, imamo i Predlog zakona o parničnom postupku.
Takođe, želim da istaknem i svoje zadovoljstvo što se upravo ovih dana počeo primenjivati Zakon o izvršenju i obezbeđenju, za koji sam sigurna da će dovesti do toga da se sporovi u Srbiji, u konačnom ishodu, rešavaju mnogo brže nego što su se do sada rešavali, što će doprineti tome da građani Srbije brže dolaze do pravde, a da samim tim, imamo manji broj kako ustavnih žalbi, tako i predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Rezultati reforme u pravosuđu koje smo do sada ostvarili govore da smo na pravom putu, pošto je ovde bilo iznetih stavova, da je broj predmeta u Srbiji znatno veći i da je efikasnost sudova znatno smanjena. Da ne bih govorila svoje mišljenje o tome, pročitaću vam ono što su brojke i što su činjenice koje proističu iz rezultata rada.
U odnosu na osnovne sudove, za prvih šest meseci 2011. godine, u odnosu na prvih šest meseci 2010. godine, rešeno je više od 120 predmeta, odnosno za 23%. To bi u brojevima iznosilo, da u odnosu na 643.064 predmeta koje je rešeno u 2010. godini za prvih šest meseci, ove godine taj broj iznosi za 522 hiljade predmeta više. Primera radi, u parnici je rešeno blizu 12 hiljada predmeta više, u krivici je blizu šest hiljada predmeta više, a u izvršenju na osnovu verodostojne isprave je blizu 60 hiljada predmeta više, u izvršenju na osnovu izvršne isprave je blizu 13 hiljade predmeta više. Savladavanje priliva je 104,11%, što je više od 24% itd. Sve su ovo podaci koji se nalaze na veb sajtu Ministarstva pravde, o čemu možete da imate uvide.
Međutim, kao što sam rekla, i pored ovih podataka koji govore o dobrom radu sudova, nadležnost našeg Ministarstva pravde i Vlade Republike Srbije je da da odgovarajući alat sudovima za rad. Duboko sam uverena da će ovaj predlog zakona o parničnom postupku, kada bude stupio na snagu, upravo biti takav alat.
Predlog zakona, kao što sam rekla, izrađen je od strane radne grupe, koju su činili eminentni profesori pravnog fakulteta – Oliver Antić, Bodiroga i ostali. Mi u Ministarstvu pravde nismo ograničeni tim, da svako onaj koji može da doprinese poboljšanju ili efikasnosti, kako sudova tako i svih onih aktivnosti koje mi preduzimamo, budu delovi, ili da čine radne grupe koje Ministarstvo pravde predlaže.
Neću da se složim sa tim da nije bilo javne rasprave, pošto su ovde izneti takvi stavovi. Jeste, bilo je javne rasprave. Bio je jedan veliki okrugli sto koji je organizovan tokom leta. Pored toga, radna verzija zakona se nalazila na veb stranici Ministarstva pravde. I ne samo radna verzija zakona, već što i sad možete da se uverite, postoji celokupan transkript sa javne rasprave gde smože vidite ko je kakve stavove zastupao i ko je kakve stavove iznosio.
Pored veb stranice Ministarstva pravde radna verzija zakona se nalazila i na veb stranicama Advokatske komore, tako da su i zainteresovani advokati mogli da imaju uvida u osmišljavanje rešenja.
Kao što sam rekla, pribavljeno je i mišljenje Saveta Evrope. Pored mišljenja Saveta Evrope, koju mi uvek tražimo na zakone koje izrađuje Ministarstvo pravde, na ovaj zakon je pribavljeno i mišljenje Fondacije za međunarodnu saradnju, znači, nemačke Fondacije za međunarodnu saradnju.
Pokušaću da u kratkim crtama dam obrazloženje na određena pitanja koja su postavljena tokom današnje rasprave. Verujem da i u danu kada budemo raspravljali i o amandmanima, da ću možda detaljnije moći da vam pojasnim sve nedoumice, ili kritike koje postoje na ovaj predlog zakona.
Ovaj predlog zakona, kao i uostalom, koji je sada na snazi, koji je donet 2004. godine, prati činjenicu da se odustalo od utvrđivanja materijalne istine. Mislim da je to nešto što predstavlja savremenu tekovinu i ono što postoji u zemljama EU, i ne samo EU, već i razvijenog sveta, gde je sud taj koji donosi odluku između dve suprotstavljene strane, između tužioca i tuženog. Mi više nismo zemlja u kome je dominantna društvena svojina i u kome je dominantan samoupravni način državnog uređenja, već smo zemlja koja je prešla na tržišnu ekonomiju, gde je dominantan ugovor i privatna svojina.
Mislim da, kao što sam juče rekla, pored tranzicije koja je izvršena u određenim društvenim aspektima, je potrebna da se ona izvrši i u sudskim postupcima. Verujem da će ovaj zakon upravo tome moći da doprinese.
Sami ste svedoci toga, i to je isticano danas u raspravi, da smo pokušali da ograničimo trajanje postupka. U Predlogu zakona je predviđeno da drugostepeni postupak ne bi trebalo da traje duže od devet meseci. Slažem se sa nekim narodni poslanicima koji kažu da za to ne postoje sankcije, koje nisu predviđene u ovom predlogu zakona. Ali, to treba posmatrati u jednom širem aspektu, u tome da je izvršena reforma svakog dela pravosuđa, gde sada postoje apelacioni sudovi koji imaju nadležnost da kontrolišu rad nižestepenih sudova. Svakako da u rezultatima rada sudija će biti stavka koja će se odnositi na to, da li su oni poštovali instrukcione rokove ili nisu.
Bilo je razgovora i oko način predviđana redovnih i vanrednih pravnih lekova. Na moje veliko zadovoljstvo je ukinut zahtev za zaštitu zakonitosti. To je bilo predmet razmišljanja i kada sam ovde branila zakon 2009. godine. Mislim da više nije potrebna intervencija tužilaštva ili, ukoliko je potrebna da se ona svede na najmanju moguću meru. Znači, tamo gde je potrebno zaštiti javni interes. Tako da se ne bi složila sa predlozima da bi vanredni pravni lek koji se odnosi na vanredno preispitivanje presude bude proširen i na zaštitu privatnog interesa, da bi tužilaštvo i u tom pogledu moglo da interveniše i da možda dođe do odlaganja izvršenja.
Bilo je predloga i oko toga da se dozvoli drugostepena žalba, žalba ukoliko dođe do preinačenja presude od strane Višeg suda. Prosto ne mogu da se složim sa tim, jer sam već i rekla da je izmenjena celokupna organizacija i da apelacioni sudovi imaju nadležnost da kontrolišu nižestepene sudove i oni su svakako ti koji su pozvani da daju svoj sud o određenom sporu.
Mislim da je Vrhovni kasacioni sud u ovom predlogu zakona percipiran upravo onako kako zaslužuje. Znači, on treba da rešava sporna pravna pitanja tamo gde je to potrebno, ne u svakom slučaju. Nažalost, mi smo imali inflaciju toga da se o svakom pitanju traži nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Ne bih rekla da je to bilo iz razloga što sudije nisu bile sigurne, već zbog toga što se, nažalost, iza takve intervencije krila čak i želja da odugovlači postupak.
Ovde je bilo reči i oko člana 13. stav 2. i citiranja Ustavnog suda Austrije. Naravno da Ustavni sud Austrije nije pozvan da odlučuje o našim propisima, ali sam to navela u kontekstu toga što takvi stavovi postoje i u okviru presude Evropskog suda za ljudska prava, a izvor je upravo potekao iz odluke Ustavnog suda Austrije. Mislim da što se tiče ovog član 13. stav 2, koji glasi da pravosnažna odluka Krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnost ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta, nije se na adekvatan način sagledala naša intervencija, možda je mi dovoljno jasno nismo napisali, pa ću svakako pažljivo pogledati amandmane na ovaj član. Ukoliko oni budu doprinosili tome da imamo jasnije razumevanje ove naše intervencije, oni će biti prihvaćene.
Znači, nije se mislilo na utvrđeno činjenično stanje, već na visinu štete koja je utvrđena imovinsko-pravnim zahtevom. Bilo je ovde i slaganja sa tim da, na primer, osiguravajuća društva koja nisu učestvovali u krivičnom postupku ne mogu da budu obavezana samom presudom Krivičnog suda ili onim delom presude Krivičnog suda koja se odnosi na imovinsko pravni zahtev, a da tokom krivičnog postupka u tom delu ništa nisu mogli da kažu. Ovo je, naprotiv, način da se dozvoli da oni mogu da učestvuju u parničnom postupku i da osporavaju taj deo.
Takođe, bilo je i reči oko zastupanja. Juče sam rekla da Ministarstvo pravde priprema zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. To je nešto što ova zemlja treba da ima. U krajnjem slučaju, ta obaveza proističe iz Ustava Republike Srbije. Verujem da ćemo mi imati do kraja godine raspravu o tom predlogu zakona u ovom uvaženom domu. Bilo je reči i oko toga da pravnici u pravnim licima, prema ovom predlogu zakona, ne mogu da zastupaju na sudovima. Izneto je i od strane nekoliko stranaka da su podneti amandmani. Te amandmane ćemo razmotriti. Znate da nisam imala nikada problem da se usvoje amandmani, ne vezano sa koje strane potiču, ukoliko oni doprinose još boljem tekstu zakona.
Ne bih se složila sa primedbama koje su se odnosile na to da pozicija građana koji tuže državu je lošija. Prosto i u članu 193. stav 1. smo predvideli da ukoliko je tužen državni organ postoji, pre nego što se uopšte krene u raspravu, da je sud dužan da razmotri mirno rešavanje sporova. Znači, pre podnošenja tužbe dostavlja se predlog za mirno rešavanje sporova. Znam da ima amandmana i povodom ovog člana koji se odnosi na to da ne bi trebalo da postoji imovinski cenzus, i te amandmane ćemo razmotriti.
Takođe, bilo je postavljeno pitanje da li ovaj predlog zakona uvažava načela međunarodno-privatnog prava i da li razmišljamo o donošenju zakona o međunarodno-privatnom pravu? Svakako da razmišljamo. Postojeći zakon koji se još uvek primenjuje, iz 1978. godine, i to je jedan od najstarijih zakona koji se primenjuju još uvek, svakako da su prevaziđeni, dovoljno je reći iz koje godine potiču, ali verujem da ćemo ubrzo imati i radnu verziju tog zakona.
Takođe, imam zadovoljstvo da kažem da je Ministarstvo pravde pripremilo zakonik o svojini. On je trenutno na mišljenjima kod nadležnih ministarstava. Očekujemo da uskoro podnesemo predlog Vladi i nadam se da ćemo u oktobru imati na dnevnom redu parlamenta i zakonik o svojini. Ne treba reći koliko je potrebno da se izmeni postojeći Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, koji potiče još iz 1980. godine.
Veoma sam ponosna na odredbe o dostavljanju, ne vezano za to koliko je bilo kritika ili pohvala tim povodom. Mislim da je bilo preko potrebno da se interveniše u toj oblasti, jer svako onaj ko je imao odnos sa sudom ili onaj ko ima uopšte znanja o tome šta se dešava na sudu u parničnom postupku zna da je to bio jedan od načina da se odugovlače postupci.
Takođe, moram da kažem da je u članu 140. u poslednjem stavu predviđeno da predaja pismena drugom licu nije dozvoljena ako ne učestvuje u parnici kao protivnik lica kome se dostavljanje izvršava, tako da ne može da se desi da ukoliko ste tužilac i tuženi da vam se, ako govorimo o sporovima kao što su razvodi braka ili raspravljanje o imovini supružnika, ne može desiti da druga strana u postupku primi vaše pismeno.
Na kraju želim da istaknem da će ovaj zakon doprineti, kao što sam rekla, punom obezbeđivanju i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i da će doprineti kako suđenju u razumnom roku, tako i da će doprineti tome da naši građani brže dolaze do pravde. Duboko sam uverena da ćemo ovim zakonom postići još nešto, a to je da više nemamo izraz kao što su nekada koristile sudije u ovoj zemlji, da kada ne znaju kako da postupe oni postupe po zakonu. Sigurna sam da će ovaj zakon doprineti tome da sudije prvenstveno postupaju na osnovu zakona, a onda na osnovu svoje savesti. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem gospođi ministar.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li želi reč predstavnik ili predsednik poslaničke grupe koji još nije iskoristio pravo iz člana 96. našeg Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o parničnom postupku.
Obaveštavam vas da ćemo sa radom nastaviti sutra u 10,00 časova.
Zahvaljujem gospođi ministar i njenim saradnicima i svima vama poštovani narodni poslanici.